Душан Савићевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Душан Савићевић
Датум рођења1926.
Датум смрти2015.

Душан Савићевић (Витосавићи, Краљевина СХС, 1. јул 1926Београд, Србија, 2015[1]) био је један од највећих српских и југословенских андрагога. Радио је као асистент, доцент, ванредни и редовни професор за предмет андрагогија на Филозофском факултету у Београду.

Биографија[уреди]

Рођен је 1926. године у Витасовићима, општина Никшић у Црној Гори, која је тада била у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Основну школу је завршио у роддном месту, док је нижу гимназију у Котору 1941. када га је прекинуо Други светски рат у којем је и учествовао. Након рата, завршава у Херцег-Новом учитељску школу 1947. године. Службовао је као учитељ и управитељ основне школе, а затим као саветник за образовање при Среском народном одбору у Никшићу. Студије педагошких наука започиње на Београдском универзитету 1952. године, а завршава га 1958. године. По завршетку студија остаје на Филозофском факултету у Београду, где је биран на разна звања.[2]

Предавао је и у многим универзитетским центрима бивше Југославије: Никшићу, Сарајеву, Загребу, Новом Саду, Нишу, Приштини и Скопљу. Као професор по позиву држао је предавања на универзитету Симон Родригес у Каракасу (1977) на Висконсин универзитета (1984), Нормалном универзитету у Пекингу (1990). Такође је држао низ појединачна предавања на институцијама за образовање одраслих и универзитетима у Европи, Северној и Јужној Америци, Азији и Африци.[1][2] Такође, у свим југословнеским републикама је држао летње и зимске школе, као и краће курсеве и семинаре.

Оснивач је и дугогодишњи шеф Катедре за андрагогију. Обављао је дужност управника Одељења за педагогију и андрагогију, продекана и декана Филозофског факултета у Београду.

Научни и друштвени рад[уреди]

Његови радови су историјске, емпиријске и теоријске природе и обухватају радове из области опште андрагогије, њене научне структуре и однос са другим наукама, филозофија доживотног образовања, образовне потребе и интереси као научни феономени, компаративно проучавање образовања са посебним нагласком на теоријско методолошким-димензијама. Бавцио се је историјским, теоријским и методичним проблемима појединих области образовања области. Одлика његових радова је интердисциплинарност и допринео је битно разради концепције перманентног образовања и стратегије повратног образовања. [2]

Најзначајнији доприноси Савићевића у области андрагогије се могу сумирати на следећи начин:

  • утемељивање идентитета андрагогије у Југославији бројним студијама, књигама и расправама;
  • покретање историјских, теоријских и емпиријских истраживања у области образовања и учења одраслих путем бројних пројеката којим је руководио;
  • оснивао је Институт за педагогију и андрагогију на Филозофском факултету у Београду;
  • оснивање самосталне студијске групе за андрагогију и организовање постдипломских студија, као и установљавање доктората из андрагогије;
  • помагање и припремање научног и наставног подмлатка на другим универзитетима и центрима у Југославији за ову овласт;
  • успостављање међународне научне комуникације у андрагогији, стваралаћко преношење идеја;
  • утицај који је вршио ван Југославије.[2]

Активно је радио у међународном покрету за образовање одраслих:

  • члан Извршног комитета за универзитетско образовање одраслих
  • председник Међународног конгреса за универзитетско образовање одраслих у шестогодишњем мандату
  • члан Извршног одбора Светског савета за образовање одраслих
  • консултант УНЕСКО-а за образовање одраслих
  • представник Југославије у Савету Европе за образовање одраслих

Његово име уврштено је у Ко је ко у свету (енгл. Who's who in the World) и у Међународном речнику за образовање одраслих (енгл. International Dictionary for Adult Education). Примљен је у Међународни хол (кућу) славних за образовање одраслих и континуирано образовање са седиштем у Оклахоми. Добитник је награде Народне Скупштине РС за изузетан допринос образовању. Такође, његови радови су превођени на енглеском, немачком, француском, руском, шпанском, финском, чешком, словачком, мађарском, арапском и кинеском језику.[2]

Дела[уреди]

Објавио је 26 књига (монографија) и више од 259 расправа, чланака.[3]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Савићевић, Душан. „Preminuo je prof. dr Dušan Savićević”. Друштво андрагога Србије. Архивирано из оригинала на датум 28. 09. 2016. Приступљено 14. 9. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Булатовић, Ранко Н. (1991). Правци развоја теориеј и праксе образовања одраслих. Београд: Институт за педагогију и андрагогију Филозофског факултета. стр. 13—29. 
  3. ^ Монографска дела у издању Института за педагогију и андрагогију