Душан Чкребић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Душан Чкребић
250px
Душан Чкребић са орденом Светог Саве
Биографија
Датум рођења (1927-08-07)7. август 1927.(90 год.)
Место рођења Ниш
 Краљевина Југославија
Религија агностик
Професија политичар
Политичка
партија
League of Communists of Yugoslavia Flag-cyr.svg Савез комуниста Југославије
Списак председника Србије
5. мај 1984. — 5. мај 1986.
Претходник Никола Љубичић
Наследник Иван Стамболић

Душан Чкребић (Ниш, 7. август 1927.) је српски политичар, бивши високи државни и партијски функционер Србије у доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Биографија[уреди]

Душан Чкребић рођен је 7.8.1927г. у Нишу у сиромашној занатлијској породици. Отац обућар, мајка домаћица. Основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Крагујевцу. У Крагујевац из Врњачке Бање доселио се у јесен 1937. године. Био је ђак крагујевачке гимназије и у њој је матурирао 1947. Учествовао је добровољно на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље у 3. крагујевачком батаљону 1. пролетерске бригаде. Из рата се вратио с Орденом за храброст и официрским чином.

Верска опредељеност: Агностик

Послератна делатност:

Студије аеронаутике почео је 1947г. у СССР-у на Московском авиационом институту (МАИ) као стипендиста југословенске владе, а у лето 1948, због Резолуције ИБ-а, прекинуо је студије у Москви и наставио их исте године у јесен у Београду. Дипломирао је јуна 1953. на Електротехничком факултету у Београду. Ужа струка му је електро- енергетика. Радио је као дипломирани електроинжењер- енергетичар у Војном ваздухопловном институту у Жаркову, како на одржавању електромоторног погона, тако и на аутоматској регулацији аеродинамичких тунела у повоју. Био је директор техничке службе одржавања у Коксари у Лукавцу БиХ. Изабран је за генералног директора „Фабрике соде“ у Лукавцу у јесен 1958. године. У овим фабрикама радио на припремама за градњу фабрике азотних ђубрива у Коксари и фабрике цемента у Фабрици соде. Обе ове фабрике су у међувремену изграђене и успешно послују. Био је као стипендиста ОУН на усавршавању и специјализацији у термо -електранама великих капацитета у систему RWE (Рајнско-Вестфалске електране) у Немачкој, као и у фабрикама са синхроним електромоторним погонима великих снага, и проучавао њихов утицај на електроенергетску мрежу. Положио је државни испит за овлашћеног дипломираног инжењера електотехнике.

Политичка и привредна делатност

У Републици Србији био је подсекретар у Републичком секретаријату за привреду при чему се посебно бавио енергетским развојем Републике Србије. Био је председник Привредне коморе Србије. Председник Извршног већа (Владе) у периоду 1974-1978. а 1978-1982 председник Скупштине Србије. У време његовог мандата изграђен је аутопут Београд - Баточина (115км), завршена је изградња пруге Београд-Бар и Чачак-Пожега, окончани су радови на каналу Дунав-Тиса-Дунав, основан је Универзитет у Крагујевцу и Педагошко-технички факултет у Чачку, у Београду изграђен је Сава-центар. Отпочела је изградња Клиничког центра Србије у Београду, донета је одлука за почетак изградње ТЕ НИКОЛА ТЕСЛА Б снаге 2 x 620 МW, и ХЕ ЂЕРДАП II, пуштена је у рад сателитска станица у Приликама код Ивањице, изграђен мост на Дунаву Смедерево-Ковин и мост на Морави на путу за Пожаревац, отворен је у Колубарском угљеном басену угљенокоп Тамнава. Био је изабран за председника ЦК СК Србије за период 1982-1984 а председника Председништва Србије 1984-1986. године. Био је члан ЦК СКЈ-а од 1982. до 1990, а Председништва ЦК СКЈ-а од 1982. до 1984. и од 1986. до јуна 1990. Након промене власти у Србији, у јесен 1987. био члан Председништва ЦК СКЈ. На 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на нестатутарном гласању о поверењу члановима Председништва које је организовао Стипе Шувар, једино њему није изгласано поверење, а што је потом потакло Васила Тупурковског да то објасни деловањем тзв. непринципијелне коалиције у ЦК СКЈ. Он је поднео оставку, али је на интервенцију Слободана Милошевића повукао. У време док је био председник председништва Србије, јуна 1985. године, потписао је акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду. Због политике коју је водио Милошевић, разишао се са њим средином 1990, када је овај био у зениту своје политичке популарности, и од тада не учествује у политичком ни страначком животу. Бави се мемоаристиком, публицистиком, савременом политичком историјом и сарађује у политичким и културним часописима.

Публицистички рад, објавио је:

Књигу мемоарске прозе Запис на песку Београд, 1995; Политички и мемоарски есеји Између памћења и заборава, Нови Сад, 2007; Мемоарски спис Живот. Политика. Коментари, Београд, 2008; Мемоарски есеји Поглед искоса, 2009, Монографија Коча Поповић – дубока људска тајна, Београд 2011. друго проширено из 2012, а треће 2017. Мемоарски есеји Људи и догађаји, Београд 2013.

Одликовања

Носилац је више домаћих и страних одликовања, међу којима су југословенски Орден заслуге за народ са златном звездом, Орден рада са црвеном заставом, Орден за храброст, француски Орден Легије части реда великог официра, и француски Орден за националне заслуге командерског реда, као и највишег ордена Српске Православне Цркве – Орден Светог Саве првог степена.

У време док је био председник председништва Србије, јуна 1985. године, потписао је акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду. За ове заслуге Српска православна црква му је доделила орден Светог Саве 29. децембра 2007. године.[1]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]