Ебола вирус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ебола вирус (EBOV)
Ebola virus virion.jpg
Класификација вируса
Group: Група V ((−)ssRNA)
Ред: Mononegavirales
Породица: Filoviridae
Род: Ebolavirus
Врста: Zaire ebolavirus

Ебола вирус или вирус еболе, еболавирус или еболски вирус уобичајени су назив за групу вируса из рода Еболавируса који се налази унутар породице Филовиридае. Узрокује хеморагичну еболавирусну грозницу или класичну еболу, болест која спада у групу од четири вирусне хеморагиске грознице, која се карактерише следећим знацима симптомима; болови мишића, изненадно повећање, пораст телесне температуре, општа слабост, бол у грлу и главобоље. Није пронађена одговарајућа терапија за успешно лечење, а вакцина за превенцију болести је у завршној фази истраживања, и употребу.

Болест изазвана ебола вирусом преноси се у директном контактом са телесним течностима инфициране особе или трансмисијом преко животиња.

Ебола вирусни геном састоји се од једнолачаних (негативних) РНК.

Назив[уреди]

Вирус и болест коју он изазива оба ентитета добили су по малој реци Еболи у Демократској Републици Конго (раније Заиру) која тече на запад ове земље, јер је са обала ове реке, северно од села Јамбуку, пореклом болесник од кога је добијен изолат вируса, који је и први пута препознат 1976. године у болници коју су водиле часне сестре фламанке.

Име вируса је каснијих година модификовано након накнадних налаза различитих изолата вируса (нпр Заир Ебола вирус, Судан еболавирус, Рестон Ебола вирус).

Године 2002. имена вируса су скраћена на нпр. Заир еболавирус, Судан еболавирус, па поново враћена на Вирус еболе, уз назив географског подручја на коме је откривен (нпр Заир ебола вирус).

Епидемиологија[уреди]

Nurse-nun visits graves of victims of 1976 Zaire Ebola outbreak.jpg

Епидемија Ебола је више последица слабог здравственог система него било чега другог.

Пол Фармер, стручњак за здравство и јавно здравље

Појава епидемије изазвана вируса Еболе јавила су два наврата 1976. године прво у Судану а затим у Демократској Републици Конго, други пут крајем августа 1976. године. Епидемија Еболе у Демократској Републици Конго резултовала је смртношчу од скоро 90% (од 318 случајева од Еболе је умрло болесника). Укупно је у Заиру идентификовано 318 случајева Еболе, а 280 је резултирало смрћу.[1]

Појава додатних 284 случаја од којих је умрло 151 болесника догодила се у близини Јужног Судана у неповезаној епидемији. Мисија болнице „Јамбуку” у истоименом селу затворена је након што је у њој умрло 11 од 17 чланова медицинског тима. Такође су заражене и белгијске монахиње који су служили заједници, а троје је умрло, након што је група болесника пребачена у Киншасу.

СЗО је, угрожен епидемиолошки рад екипа на терену помогла стерилизацијом медицинске опреме и пружањем заштитне одеће медицинском особљу. А мали Конгоански ваздухоплови ангажовани су за снабдевање тима и обилазак оболелих у 550 села у тој области.[1]

Резервоар и начини преноса вируса[уреди]

Природни резервоар вируса није јасно доказан. Као један од могућих резервоар вируса еболе сматрају се воћни слепи мишеви (или летипси), код којих су доказана еболавирусна РНК антитела, али нису дефинитивно потврђени као главни резервоари ЕБОВ[2] Иако је доказан пренос вируса са слепих мишева на људе,[3] још се са сигурношћу не може рећи који су главни резервоари и путеви преношења вируса.

Болест је утврђена и међу горилама,[4] али и међу свињама.

Интерхумани пренос вируса се углавном одвија преко контакта са крвљу и секретом (урин, пљувачка, столица, повраћжани садржај) болесника и контактом са лешешевима умрлих. Употреба сировог меса заражених животиња и контактом са лешинама заражених животиња такође се може пренети инфекција.[5][6]

Вирус се може задржати у ејакулату мушкараца и до три месеца, па се ебола вирус може класификовати као изазивач полно преносиве болести.[7]

У епидемијама вирус се преноси са болесника директним контактом здраве особе са крвљу или другим телесним течностима заражених, како живих тако и преминулих. Вируси се не преносе ваздухом ни комарцима, а болесници постају заразни и почињу излучивати вирусе након појаве симптома.

Ебола вируси су осетљиви на уобичајене дезинфицијенсе (натријум хипоклорит, једињења фенола, метил алкохол, етар, 2% глутаралдехид, бета-пропиолактон, формалдехид) и детерџенте попут натријум-лаурилсулфат, а инактивирају се излагањем температури од 60 °C након 30 до 60 минута или прокувавањем у трајању од пет минута. Прживљавају врло кратко у спољној средини, посебно на површинама изложеним сунчевој светлости.[8]

Класификација[уреди]

Унутар породица Filoviridae постоје три рода: род Еболавирус, род Марбургвирус, узрочник карантинске и високопатогене Марбуршке хеморагиске грознице и род Cuevavirus са једном врстом за коју инфекција код људи није позната.

Род Еболавирус се тренутно разврстава у 5 одвојених врста: Судан еболавирус , Заир еболавирус , Таи Форест (Обала Слоноваче) еболавирус, Рестон еболавирус и Бундибугио еболавирус.

Заир вирус

Прва врста која је откривена имала уједно највећу смртност је Заир вирус (пре називан Заир ебола вирус). Смртност ове врсте вируса је у просеку око 83% у просеку у протеклих 27 година. Ова врста вируса је најчешће узрокована избијањем инфекције и његовом везом са другим вирусима.

Судан еболавирус (SEBOV)

Друга врста вируса која се појавила у готово исто време као и Заир вирус, код једног радника у фабрици дувана у граду Нзара, у Судану, који је могуће био изложен природном резервару вируса. Научници су тестирали све животиње и инсекте на том подручју и нису нашли опрему. Ширење болести се наставило услед неадекватних хигијенско-епидемиолошких мера за заштиту медицинског особља. Последња епидемија је била у мају 2004. године са 20 потврђених случајева инфекције, од којих је 5 умрло.

Рестон еболавирус (REBOV)

Ова врста откривена је током епидемије хеморагичне грознице код макаки мајмуна који се хране раковима 1989. године у америчком граду Рестону. Ова врста није патогена за људе, иако је болест пријављена на Филипинима, Италији и Тексасу.

Обала Слоноваче еболавирус (CIEBOV)

Ова врста вируса откривена је међу мајмунима у шумама Обале Слоноваче. Једна од научница која је радила некропсије тела мртвих мајмуна развила је симптоме денге (вирусна болест чији тежи облици могу бити слични хеморагијској грозницј). Током 6 недеља, потпуно је поправио.

Бундибугио еболавирус

У новембру 2007 потврђено је избијање еболе у ​​округу Бундибугио у Уганди, а касније је утврђено да се ради о новој врсти вируса. Према званичном извештају владе Уганде током епидемије, било је око 149 оболелих са укупно 37 смртних случајева.

Структура[уреди]

Структура протеина ебола вируса

Електронски микрографија ебола вируса показују да он има филаментну структуру карактеристичну за филовирусе (Filoviridae). Вирион је цилиндрично/тубуларног изгледа са омотачем вируса, нуклеокапсидом, који носи негативни РНК геном. Цилиндри су у пречнику око 80 nm, и опасани су вирусно кодираним гликопротеином (ГП) који се пројектује формирање спикуле 7-10 nm у дужини од површине липидног двослоја. Цилиндри су променљиве дужине, обично 800 nm, али понекад достижу и 1.000 nm.

Спољни вирусни омотач вирион изведен је из одвојене плазма мембране ћелије домаћина на подручјима где су делови ГП убачени током своје биосинтезе. Сваки ГП молекул је одвојен од следећих око10 nm. ВП40 и ВП24 вирусни протеини налазе се између омотача и нуклеокапсида у простору поља.[9]

Централну структуру вириона чини нуклеокапсид , који се састоји од вирусних протеина везаних за РНК негативну линеарну 18-19 кб полиаденилацијону 3 'или 5' кеп структуру; РНК је обавијена спирално и комплексом беланчевина НП, ВП35, ВП30 и Л.[10] Хеликс је пречника 80 nm и садржи централни канал пречника 20-30 nm.

Геномска структура Ебола вируса[уреди]

Док се у ћелијским организмима налазе увек обе врсте нуклеинских киселина ДНК и РНК, код вируса долази само једна од њих. Нуклеинске киселине су саставни део вирусних партикула, а различити вируси садрже у честици различите износе нуклеинских киселина. Вируси нуклеинске киселине представљају геном вируса. Геном је скуп гена организма садржаног у хаплоидном хромозомском сету. За разлику од целуларних организама, код вируса и РНК може бити носилац генетичке информације, па се разликују РНК-вируси и ДНА-вируси.

Овај вирусни геном кодира седам структурних протеина и један неструктурни протеин, који носе важне сигнале за контролу транскрипције, репликације и паковања вирусних геномова у нове вирионе. Секције НП, ВП35 и Л гена из филовируса идентификоване су као ендогене у геномима неколико група малих сисара.[11][12][13] Геномска структура Ебола вируса, углавном након GenBank KJ660346.2

Имунопатогенеза[уреди]

Шематизован приказ патогенезе

Циљно место инфекције су ендотелне ћелије, макрофаге и дендритичне ћелије. Након инфекције у зараженим ћелија прво се синтетизује вирусно сегрегирани гликопротеин (скраћено sGP). Заражени леукоцити такође служе као носиоци вируса, које транспортује кроз тело у регионалне лимфне чворове где се настављају репликације вируса, а затим слободни вируси и инфицирани моноцити преко лимфне микроциркулације улазе у крвоток и инфестирају макрофаге и дендритичне ћелије у слезини, јетри, лимфним чворовима и другим органима.[14] Унутар солидних органа вирус инфицира и паренхиматозне ћелије при чему долази до некрозе и карактеристичне ликвефикације органа.

Ебола вирус потом репликацијом синтезује протеине у инфицираним ћелијама имунолошке одбране домаћина. Гликопротеин вируса, А гликопротеин, формира трансмитер, којом допрема вирус до ендотелијалних ћелија које покривају унутрашњу површину крвних судова.

Такође гликопротеин (скраћено ГП) формира димер који омета сигнализацију неутрофила (врсте белих крвних зрнаца у крви ), што омогућава вирусу да избегне инхибиторно деловање имуног система, инхибицијом ране фазе активације неутрофила. Заражени леукоцити такође служе као носиоци вируса, које транспортује кроз тело у органе као што су лимфни чворови, јетра, плућа и слезина.[14]

Ендотелне ћелије су инфициране тек у каснијој фази инфекције и заједно са макрофагама, производе велике количине проинфламаторних интерлеукина IL-1β и IL-6, факторе некрозе тумора TNF-α, типа I, али и IL-10, који инхибира имунски одговор и индукује апоптозу лимфоцити Т. Т лимфоцити су отпорни на еболавирусну инфекцију, али подлежу значајној апоптози која резултује лимфопенијом, која се у смртоносним облицима инфекције назва „имунска парализа”.

Цитопатски ефекат инфекције ендотелијалних ћелија, потом доводе до губитка васкуларног интегритета синтезом ГП, што смањује интегрин и специфичне интегрине одговоре ћелијских адхезионих интрацелуларних структура и оштећења јетре, а то може изазвати коагулопатију (која може бити праћена хеморагичким манифестацијама, којима се карактеришу многе, али не и све еболе инфекције).[15]

Инфекције филовирусима такође омета правилно функционисање урођеног имуног система.[16] Протеинске еболавируси разоружају део одговора хуманог имунског система тако што вирусне инфекције ометају способност ћелија да произведу и реагују на интерферон као што су (нпр интерферон алфа , бета и гама.[17][18] Ова интерференција се одвија кроз структурне протеине ВП24 и ВП35 еболавируса.

Када се ћелија инфицирана еболавирусом, рецептори у цитосолу ћелије (као што риг-И и МДА5 ) или ван цитосола (као што су Толични рецептори 3, 7, 8 и 9), који препознају инфективне молекуле повезане са вирусом.[17] Када се ови рецептори активирају, протеини као регулатор фактор интерферона 3 и регулаторног фактор интерферона 7 иницирају сигналну каскаду која доводи до експресије интерферона тип 1.[17] Тип 1 интерферон се онда ослобађа и везују за рецепторе IFNAR1 и IFNAR2 експримиране на површини суседних ћелија.[17]

Када се интерферон придружио својим пријемницима на суседним ћелијама, активирају се сигнални протеини STAT1 и STAT2 који прелае у једро ћелије.[17] Они активира експресију гена које стимулишу интерферон, и који кодирају протеине који имају антивирусна својства.[17] Протеин на V24 еболавирусе онемогућава протеину STAT1 сигнализацију између суседних ћелија у једру и тиме спречава стварање антивирусних протеина.[17] Други протеин еболавируса који се зове V35 директно инхибира производњу интерферона-бета.[18]

За разлику од лимфоцита Т, током еболавирусне инфекција не долази до значајне апоптозе лимфоцита Б, али ове ћелије не учествују у контроли акутне инфекције. Међутим, присуство антитела специфичних за вирусе неопходно је да контролише ширење вируса у каснијој фази, и највероватније, за резолуцију инфекције.[19][20]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Garrett, Laurie . The Coming Plague: Newly Emerging Diseases in a World of out Balance. London: Virago Press. 1994. ISBN 1-86049-211-8. стр. 100–105.
  2. ^ Brook CE, Dobson AP. Bats as 'special' reservoirs for emerging zoonoticpathogens. Trends Microbiol. 2015; 23(3): 172–80.
  3. ^ Rewar S, Mirdha D. Transmission of ebola virus disease: an over- view. Ann Glob Health. 2014; 80(6): 444–51.
  4. ^ Genton C, Pierre A, Cristescu R, Lévréro F, Gatti S, Pierre JS, Ménard N, LeGouar P. How Ebola impacts social dynamics in gorillas: a multistate modellingapproach. J Anim Ecol. 2015; 84(1): 166–76.
  5. ^ Goeijenbier M, van Kampen JJ, Reusken CB, Koopmans MP, vanGorp EC. Ebolavirus disease: a review on epidemiology, symptoms,treatment and pathogenesis. Neth J Med. 2014; 72(9): 442–8
  6. ^ Rewar S, Mirdha D. Transmission of ebola virus disease: an overview. Ann Glob Health. 2014; 80(6): 444–51.
  7. ^ Rogstad KE, Tunbridge A. Ebola virus as a sexually transmitted infection. CurrOpin Infect Dis. 2015; 28(1): 83–5.
  8. ^ Raabea VN, Borcherta M. Infection control during filoviral hemorrhagic Feveroutbreaks. J Glob Infect Dis. 2012; 4(1): 69–74.
  9. ^ Feldmann, H. K. (1993). "Molecular biology and evolution of filoviruses". Archives of virology. Supplementum 7: 81–100. ISSN 0939-1983
  10. ^ Biomarker Database. Ebola virus. Korea National Institute of Health. Consultado o 2009-05-31.
  11. ^ Taylor, D.; Leach, R.; Bruenn, J. (2010). „Filoviruses are ancient and integrated into mammalian genomes”. BMC Evolutionary Biology. 10: 193. PMC 2906475Слободан приступ. PMID 20569424. doi:10.1186/1471-2148-10-193. 
  12. ^ Belyi, V. A.; Levine, A. J.; Skalka, A. M. (2010). Buchmeier, Michael J., ур. „Unexpected Inheritance: Multiple Integrations of Ancient Bornavirus and Ebolavirus/Marburgvirus Sequences in Vertebrate Genomes”. PLoS Pathogens. 6 (7): e1001030. PMC 2912400Слободан приступ. PMID 20686665. doi:10.1371/journal.ppat.1001030. 
  13. ^ Taylor, D. J.; Ballinger, M. J.; Zhan, J. J.; Hanzly, L. E.; Bruenn, J. A. (2014). „Evidence that ebolaviruses and cuevaviruses have been diverging from marburgviruses since the Miocene”. PeerJ. 2: e556. PMC 4157239Слободан приступ. PMID 25237605. doi:10.7717/peerj.556. 
  14. 14,0 14,1 Smith, Tara . Ebola (Deadly Diseases and Epidemics). Chelsea House Publications. 2005. ISBN 0-7910-8505-8.
  15. ^ Sullivan N, Yang ZY, Nabel GJ (2003). "Ebola Virus Pathogenesis: Implications for Vaccines and Therapies" (PDF). Journal of Virology 77 (18): 9733–9737. PMC 224575. PMID 12941881
  16. ^ Olejnik J, Ryabchikova E, Corley RB, Mühlberger E (agosto de 2011). "Intracellular events and cell fate in filovirus infection". Viruses 3 (8): 1501–31. PMC 3172725. PMID 21927676. doi:10.3390/v3081501
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Kühl A, Pöhlmann S (setembro 2012). ""How Ebola virus counters the interferon system"". Zoonoses Public Health 59 (Suplemento 2): 116–31.
  18. 18,0 18,1 Ramanan P, Shabman RS, Brown CS, Amarasinghe GK, Basler CF, Leung DW (setembro de 2011). "Filoviral immune evasion mechanisms". Viruses 3 (9): 1634–49. PMC 3187693. PMID 21994800. doi:10.3390/v3091634
  19. ^ Wauquier N, Becquart P, Padilla C, Baize S, Leroy EM. Human fatalzaire ebola virus infection is associated with an aberrant innateimmunity and with massivelymphocyte apoptosis. PLoS NeglTrop Dis. 2010; 4(10).
  20. ^ Wolf K, Beimforde N, Falzarano D, Feldmann H, Schnittler HJ.The Ebola virussoluble glycoprotein (sGP) does not affect lymphocyteapoptosis and adhesion toactivated endothelium. J InfectDis. 2011; 204 Suppl 3: S947–52.

Спољашње везе[уреди]