Евгеније Оњегин (роман)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Евгеније Оњегин
Eugene Onegin book edition.jpg
прво издање (1833. година)
Настанак
Ориг. насловЕвгений Онегин
АуторАлександар Пушкин
ЗемљаРуска Империја
Језикруски језик
Садржај
Место и/или
време радње

Руска Империја; од 1819. до 1825.[1]
Издавање
Датум
издавања

1833.

Евгеније Оњегин[2] (рус. Евгений Онегин, пре правописне реформе Евгеній Онѣгинъ) роман је у стиху Александра Сергејевича Пушкина. Писање дела је отпочето у мају 1823, а завршено 1831. Певања су консеквентно издавана од 1825. до 1832. године, док је једнотомно издање, које се узима за прво, издато 1833.[3] Сам аутор је доживео судбину свог лика Владимира Ленског — наиме, и Пушкин је умро у двобоју.

Преглед[уреди | уреди извор]

Пушкин се у Евгенију Оњегину значајно одваја од својих романтичарских назора. Са формалне стране, у роману се запажа утицај Бајронових дела Чајлда Харолда и Дон Жуана. Карактеристике романтизма огледају се и у томе што је писац стално присутан у делу, исказујући суд о својим јунацима и предвиђајући њихову будућност.[1]

Евгеније Оњегин је написан у стиховима, у строфи с карактеристичним четворостопним јамбом без одређене цезуре. У зависности од тога да ли је рима мушка или женска, јамб обухвата десет или осам стихова. Строфа је посебна, „оњегинска“, са четрнаест стихова римованих по схеми аbabccddeffegg (женске су a, c и e). У време настанка дела, прозни роман се сматрао нижом књижевном врстом, док стихови омогућавају хармонију емоционалних утисака и естетског ефекта.[1]

У роману је осликан читав руски живот двадесетих година деветнаестог века. Заступљени су сви друштвени слојеви, од племића до мужика, читава скала призора, од балова у Москви до пејзажа руског села. Но, поенту романа чини реалистичан опис проблема руске владајуће класе приказан кроз ликове два типична руска млада племића песниковог доба, Ленског и Оњегина. У том смислу, Пушкинов роман се разликује од Бајроновог Дон Жуана, који је по жанру авантуристичко-љубаван.[1]

Певања романа излазила су консеквентно (1825—1832) и наилазила на ниско мишљење критике, која није могла наћи оправдање за противречности и поступке главног јунака. Најоштрији напади били су усмерени против народних елемената убачених у дело. Једнотомно издање изашло је 1833. године. Евгеније Оњегин и његови ликови имали су значајан утицај на руске писце попут Николаја Васиљевича Гогоља, Михаила Јурјевича Љермонтова и других савременика и Пушкинових наследника.[1]

На српски језик, Пушкин је у срспким књижевним часописима помињан и превођен још за живота. У наредном периоду, дела су само прештампавана и читана у изворном облику, док су у изради савремених превода овог дела учествовали песници као што су Јован Јовановић Змај, Милан Ћурчин и Десанка Максимовић. Према мишљењу српског историчара књижевности Милорада Павића, на овај начин је Пушкиново најбоље дело постало својина и српске књижевности.[1]

Радња[уреди | уреди извор]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Сиже се врти око неостварене љубави велеградског момка Евгенија Оњегина и девојке са села Татјане Ларине.

Оњегин се родио поред Неве. Његов отац је проћердао породични иметак. Евгеније је добио осредње образовање, од свега је знао по мало, али је у завођењу био виртуоз. Отишао је на сеоско имање да са стрицем који умире и оставља му огромно богатство проведе последње дане. Ту се у њега заљубила Ларина, која му је своја осећања изнела у писму. Међутим, Оњегин ју је одбио.

На прослави Тањиног имендана, њена сестра Олга је очијукала са Евгенијем, а он је прихватио флерт из досаде. Ленски, Олгин вереник, позвао је Оњегина на двобој и том приликом погинуо. Убрзо потом, Олга се удала за неког улана и отишла са његовим пуком. Нешто касније, и Тања се удала за једног московског кнеза. За то време је Оњегин бесциљно лутао светом.

Слика руског сликара Иље Рјепина

Кад је поново срео Тању, она се много променила. Постала је дама која уме да сакрије осећања — при првом сусрету није показала ни збуњеност, ни изненађење. Након тога, Евгеније је патио и писао писма. Дошло је до разговора између њих и том приликом је Тања поставила своје чувено питање које представља најбољу критику Оњегиновог лика: зашто је сада прогони кад му се није допадала пре, ван таштине и дворске свите (овде се види јунакова противречност)?

Татјана Ларина је један од најлепших женских ликова у историји светске књижевности. Она једина у Пушкиновом роману прихвата своју, не баш срећну судбину, не губећи ни равнотежу ни достојанство. После Тањиних речи, Оњегин је схватио своје лицемерје, као и улогу своје класе у друштвеном животу Русије: такви немају никакву будућност.

Евгеније Оњегин је тип такозваног „сувишног човека“, тип који се касније јавио и у делима других руских писаца. „Сувишан човек“ је неприлагодљиви индивидуалиста који није у стању да реализује своје релативно велике потенцијале у свету на који гледа са дозом критицизма. Оњегинова несрећа лежи, дакле, у раскораку између жеља и могућности.

Антипод Оњегиновом лику је Ленски, који је такође трагичан јунак. За разлику од Оњегина, он је био веома образован, студирао је у престижном немачком универзитету у Гетингену. Обожавао је Канта и Гетеа, али нажалост није познавао прави живот. Узрок његове несреће лежи у идеализовању стварности. Тако га је први животни проблем са којим се суочио одвео у смрт.

Преводи[уреди | уреди извор]

Енглески[уреди | уреди извор]

Волтер В. Арнтов превод из 1963. године (ISBN 0-87501-106-3) је написан придржавајуц́и се строге шеме риме оњежке строфе и добио је Награду Болинген за превод. То се и даље се сматра једним од најбољих превода.

Владимир Набоков је жестоко критиковао Арнтов превод, као што је критиковао и многе претходне (и касније) преводе. Главна Набокова критика Арнтовог и других превода је да су жртвовали дословност и тачност ради очувања мелодије и риме.

Сходно томе, 1964. објавио је свој превод, који се састојао од четири тома, који су се скрупулозно прилагодили том смислу, у потпуности избегавајуц́и мелодију и риму. Први том садржи Набоков увод и текст превода. Увод говори о структури романа, Оњегиновој строфи у којој је написан и Пушкиновом мишљењу о Оњегину (користећи Пушкинова писма пријатељима); он такође даје детаљан приказ времена током ког је Пушкин написао Оњегина и различите форме у којима су се различити делови појављивали у публикацији пре Пушкинове смрти (након чега долази до огромног пораста броја различитих издања). Други и трец́и том се састоје од врло детаљних и ригорозних белешки везаних за текст. Четврти том садржи факсимил издања из 1837. године. Расправа о Оњегиновој строфи у првом тому садржи песму О превођењу „Евгенија Оњегина”, која се први пут појавила у штампи у часопису Њујоркер 8. јануара 1955. године, а написана је у две Оњегинове строфе.[4] Набоков репродукује песму како би читалац његовог превода стекао извесно искуство са овом јединственом формом, и као додатну одбрана његове одлуке да свој превод напише у прози.

Набоковљев блиски пријатељ Едмунд Вилсон рецензирао је Набоков превод у Њујоршком прегледу књига, што је изазвало размену писама и трајни сукоб између њих.[5]

Француски[уреди | уреди извор]

Постоји најмање осам објављених превода Евгенија Оњегина на француском језику. Најновији се појавио 2005. године: преводилац Андре Марковиц поштује Пушкинове оригиналне строфе.[6] Међу осталим преводима су Пол Бју (1868), Гастон Перот (1902, у стиху), Ната Мино (која је добила награду При Нели Сакс, која се додељује за најбољи превод поезије на француски језик), Роже Легра, Морис Кулон, Мишел Бајат, и Жан-Луис Бакес (који нису очували строфе).[7][8][9][10][11][12][13] Као двадесетогодишњак, бивши француски председник Жак Ширак такође је написао превод, који никада није објављен.[14][15]

Немачки[уреди | уреди извор]

Постоји најмање десетак објављених превода Оњегина на немачки.

  • Carl Friedrich von der Borg, Eugenius Onegin, чији први део је објављен у "Der Refraktor. Ein Centralblatt Deutschen Lebens in Russland", Dorpat, 1836, у пет серија, почевши са 14. издањен 1. августа 1836, и окончавајући се са 18. издањем 29. августа 1836.
  • R. Lippert, Verlag von Wilhelm Engelmann, Leipzig 1840
  • Friedrich von Bodenstedt, Verlag der Deckerschen Geheimen Ober-Hofbuchdruckerei, Berlin 1854
  • Adolf Seubert, Reclam, Leipzig 1872/73
  • Dr. Blumenthal, Moscow 1878
  • Dr. Alexis Lupus, nur das 1. Kapitel, Leipzig and St. Petersburg 1899
  • Theodor Commichau, Verlag G. Müller, Munich and Leipzig 1916
  • Theodor Commichau and Arthur Luther, 1923
  • Theodor Commichau, Arthur Luther and Maximilian Schick, SWA-Verlag, Leipzig and Berlin 1947
  • Elfriede Eckardt-Skalberg, Verlag Bühler, Baden-Baden 1947
  • Johannes von Guenther, Reclam, Leipzig 1949
  • Theodor Commichau and Konrad Schmidt, Weimar 1958
  • Theodor Commichau and Martin Remané, Reclam, Leipzig 1965
  • Manfred von der Ropp and Felix Zielinski, Winkler, Munich 1972
  • Kay Borowsky, Reclam, Stuttgart 1972 (превод у прози)
  • Rolf-Dietrich Keil, Wilhelm Schmitz Verlag, Gießen 1980
  • Ulrich Busch, Manesse Verlag, Zurich 1981
  • Sabine Baumann, unter Mitarbeit von Christiane Körner, Stroemfeld, Frankfurt am Main 2009
  • Viktor Eduard Prieb, Goldene Rakete, Berlin 2018.

Италијански[уреди | уреди извор]

Постоји неколико италијанских превода Оњегина. Једну од најранијих објавио је Г. Касон 1906. Еторе Ло Гато је роман превео два пута, 1922. у прози и 1950. на хендека слоговима.[16] Новији преводи су они које је урадио Ђиовани Ђудичи (прва верзија 1975, друга 1990. у редовима неједнаке дужине) и Пја Пера (1996).[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Павић 1981, стр. 7-17
  2. ^ Према Правопису српскога језика Матице српске из 2010, руском имену Евгений одговара српски облик Јевгениј. Међутим, исти приручник напомиње да српској језичкој традицији није стран ни фонетизам Евгеније, са конкретним примером Евгеније Оњегин.
  3. ^ Ђорђевић 2012, стр. 39.
  4. ^ Nabokov, Vladimir (8. 1. 1955). „On Translating "Eugene Onegin". The New Yorker. стр. 34. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2008. Приступљено 18. 10. 2008.  (Poem is reproduced here Архивирано 2004-12-21 на сајту Wayback Machine
  5. ^ Wilson, Edmund (15. 6. 1965). „The Strange Case of Pushkin and Nabokov”. The New York Review of Books. 4 (12). Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2008. Приступљено 18. 10. 2008. 
  6. ^ Pushkin, Aleksandr (2005). Eugène Onéguine. (translation by André Markovicz). Actes Sud, 2005. ISBN 978-2-7427-5700-8. 
  7. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Onéguine (на језику: French). (translation by Paul Béesau). Paris, A. Franck, 1868. OCLC 23735163. 
  8. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Onéguine (на језику: French). (translation by Gaston Pérot). Paris etc. : Tallandier, 1902. OCLC 65764005. 
  9. ^ Pushkin, Aleksandr (1998). Eugène Oniéguine (на језику: French). (translation by Nata Minor). Éditions du Seuil, 1997. ISBN 2-02-032956-5. 
  10. ^ Pushkin, Aleksandr (1994). Eugène Oniéguine (на језику: French). (translation by Roger Legras). L'Age d'Homme, 1994. ISBN 978-2-8251-0495-8. 
  11. ^ Pushkin, Aleksandr (1980). Eugène Oniéguine (на језику: French). (translation by Maurice Colin). Paris : Belles Lettres, 1980. ISBN 978-2-251-63059-5. OCLC 7838242. 
  12. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Oniéguine (на језику: French). (translation by Michel Bayat). Compagnie du livre français, 1975. OCLC 82573703. 
  13. ^ Pushkin, Aleksandr (1967—1968). Eugène Onéguine (на језику: French). (translation by Jean-Louis Backès). Paris. OCLC 32350412. 
  14. ^ „Russie : Chirac, décoré, salue la "voie de la démocratie" (на језику: French). Nouvel Observateur. 23. 6. 2008. Архивирано из оригинала на датум 13. 6. 2008. Приступљено 18. 10. 2008. 
  15. ^ Tondre, Jacques Michel (2000). Jacques Chirac dans le texte (на језику: French). Paris : Ramsay. ISBN 978-2-84114-490-7. OCLC 47023639.  (Relevant excerpt Архивирано 2007-12-13 на сајту Wayback Machine)
  16. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugenio Onieghin; romanzo in versi (на језику: Italian). (translation by Ettore Lo Gatto). Sansoni, 1967. OCLC 21023463. 
  17. ^ Pushkin, Aleksandr (1999). Eugenio Onieghin di Aleksandr S. Puskin in versi italiani (на језику: Italian). (translation by Giovanni Giudici). Garzanti, 1999. ISBN 978-88-11-66927-2. OCLC 41951692. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Руска књижевност, Београд: Нолит, 1976.
  • Павић, Милорад (1981). „Предговор”. Евгеније Оњегин. Београд: Просвета, Нолит, ЗУНС. стр. 7—17. 
  • Ђорђевић, Часлав (2012). Књижевност и српски језик 2. Нови Сад: Д-Ђорђевић. стр. 39. 
  • Aleksandr Pushkin, London 1964, Princeton 1975, Eugene Onegin a novel in verse. Translated from Russian with a commentary by Vladimir Nabokov ISBN 0-691-01905-3
  • Alexander Pushkin, Penguin 1979 Eugene Onegin a novel in verse. Translated by Charles Johnston, Introduction and notes by Michael Basker, with a preface by John Bayley (Revised Edition) ISBN 0-14-044803-9
  • Alexandr Pushkin, Basic Books; New Ed edition, Eugene Onegin: A Novel in Verse Translated by Douglas Hofstadter ISBN 0-465-02094-1
  • Yuri Lotman, Пушкин. Биография писателя. Статьи и заметки. Available online: [1]. Contains detailed annotations about Eugene Onegin.
  • A.A. Beliy, «Génie ou neige», "Voprosy literaturi", n. 1, Moscow 2008, p. 115; contains annotations about Eugene Onegin.

Спољашње[уреди | уреди извор]