Европска економска заједница

С Википедије, слободне енциклопедије
Европска економска заједница
European Economic Community
(касније) European Community
Flag of Europe.svg
Застава ЕУ
European Economic Community (orthographic projection).svg
Европска економска заједница 1993.
Датум оснивања25. март 1957.
Датум гашења1993/2009.
Типsui generis међународна организација
СедиштеБрисел, Стразбур, Луксембург
Чланови Немачка,
 Белгија,
 Данска,
 Шпанија,
 Француска,
 Грчка,
 Ирска,
 Италија,
 Луксембург,
 Холандија,
 Португалија,
 Уједињено Краљевство
Службени језицинемачки, дански, енглески, шпански, француски, грчки, италијански, холандски, португалски

Европска економска заједница (ЕЕЗ; енгл. European Economic Community (EEC)) била је регионална организација која је за циљ имала економску интеграцију међу својим државама чланицама. Створена је 1957. године Римским уговором. Након формирања Европске уније 1993. године, ЕЕЗ је постала њен дио и преименована у Европску заједницу (ЕЗ; енгл. European Community (EC)). Институције Европске заједнице су 2009. године апсорбоване у шири оквир ЕУ, чиме је Заједница престала да постоји.[1]

Почетни циљ Заједнице је била економска интеграција, укључујући јединствено тржиште и царинску унију, међу својих шест оснивача:[2] Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Њемачка.

Историја[уреди | уреди извор]

Ширење ЕУ од 1957. до 2013. године
  Ширење заједнице
  Од 1995. године

Позадина[уреди | уреди извор]

У априлу 1951. потписан је Париски уговор којим је створена Европска заједница за угаљ и челик (ECSC). Ово је била међународна заједница заснована на наднационализним основа и међународном праву, осмишљена да помогне економији Европе и спречи будући рат интеграцијом својих земаља чланица.

У циљу стварања федералне Европе предложене су још две заједнице: Европска одбрамбена заједница и Европска политичка заједница. Док је споразум за потоње састављала Заједничка скупштина, ECSC парламентарно веће, Француски парламент је одбацио предложену одбрамбену заједницу. Председник ECSC Жан Моне, водећа личност која стоји иза заједница, поднео је оставку на функцију Високог ауторитета у знак протеста и почео да ради на алтернативним заједницама, заснованим на економској интеграцији, а не на политичкој интеграцији.[3] После Месанске конференције 1955. године, Пол Анри Спак је добио задатак да припреми извештај о идеји царинске уније. Такозвани Спаков извештај Спаковог комитета чинио је камен темељац међувладиних преговора у конференцијском центру Вал Дачес 1956. године.[4] Заједно са Охлиновим извештајем, Спаков извештај је обезбедио основу за Римски уговор.

Стварање и ране године[уреди | уреди извор]

Настале заједнице биле су Европска економска заједница (EEC) и Европска заједница за атомску енергију (EURATOM или понекад EAEC). Оне су биле знатно мање наднационалне од претходних заједница, због протеста неких земаља да им се нарушава суверенитет (међутим, и даље је било забринутости због опхођења Халштајнске комисије). Немачка је постала оснивачки члан EEC, а Конрад Аденауер је за врло кратко време постао лидер. Први формални састанак Халштајнске комисије одржан је 16. јануара 1958. у Шато Вал-Дачесу. EEC (директни предак модерне заједнице) требало је да створи царинску унију, док би Euratom промовисао сарадњу у сфери нуклеарне енергије. EEC је брзо постала најважнија од њих и проширила своје активности. Једно од првих важних достигнућа EEC било је успостављање (1962) заједничких нивоа цена за пољопривредне производе. Године 1968, уклоњене су унутрашње тарифе (тарифе на трговину између земаља чланица) на одређене производе.

Француски председник Шарл де Гол ставио је вето на британско чланство, зауставио развој овлашћења парламента и био у центру „кризе празне столице“ 1965.

Још једна криза изазвана је предлозима за финансирање Заједничке пољопривредне политике, која је ступила на снагу 1962. године. Завршен је прелазни период у коме су се одлуке доносиле једногласно, а на снагу је ступило већинско гласање у савету. Противљење наднационализму тадашњег француског председника Шарла де Гола и страх од других чланица које изазивају CAP довеле су до „политике празне столице“ по којој су француски представници повучени из европских институција све док француски вето није поново уведен. На крају је постигнута нагодба са Луксембуршким компромисом 29. јануара 1966. којим је џентлменски споразум дозвољавао чланицама да користе вето на областима од националног интереса.[5][6]

Проширење и избори[уреди | уреди извор]

Шездесетих година 20. века дошло је до првих покушаја проширења. Године 1961, Данска, Ирска, Уједињено Краљевство и Норвешка (1962. године) су поднеле захтев за придруживање у три заједнице. Међутим, председник Шарл де Гол је видео британско чланство као тројанског коња за утицај САД и ставио је вето на чланство,[7] а пријаве све четири земље су суспендоване.[8] Грчка је постала прва земља која се придружила EC 1961. као придружени члан, међутим њено чланство је суспендовано 1967. након што је државним ударом успостављена војна диктатура под називом Режим пуковника.[9]

Годину дана касније, у фебруару 1962, Шпанија је покушала да се придружи Европским заједницама. Међутим, пошто франкистичка Шпанија није била демократска држава, сви чланови су одбили захтев 1964. године.

Четири земље су поново поднеле своје пријаве 11. маја 1967. и пошто је Жорж Помпиду наследио Шарла де Гола на месту француског председника 1969. године, вето је укинут. Преговори су почели 1970. под проевропском владом Уједињеног Краљевства Едварда Хита, који је морао да се носи са несугласицама у вези са заједничком пољопривредном политиком и односом Уједињеног Краљевства са Комонвелтом нација. Ипак, две године касније, споразуми о приступању су потписани тако да су Данска, Ирска и УК приступиле заједници од 1. јануара 1973. године. Норвешки народ је одбио чланство на референдуму 25. септембра 1972. године.[10]

Римски уговори наводили су да се Европски парламент мора бирати директно, али је то захтевало да се Савет прво договори о заједничком систему гласања. Савет је одуговлачио са овим питањем и Парламент је остао именован.[11] Француски председник Шарл де Гол је био посебно активан у блокирању развоја парламента, при чему су му буџетска овлашћења додељена тек након његове оставке.[12]

Парламент је вршио притисак за постизање сагласности и 20. септембра 1976. Савет је усагласио део неопходних инструмената за изборе, одлажући детаље о изборним системима који су остали различити до данас.[11] Током мандата председника Џенкинса, у јуну 1979. године, одржани су избори за све тадашње чланове (видети изборе за Европски парламент 1979. године).[13] Нови парламент, подстакнут непосредним изборима и новим овлашћењима, почео је да ради са пуним радним временом и постао је активнији од претходних скупштина.[11]

Убрзо након свог избора, парламент је предложио да заједница усвоји дизајн заставе Европе који користи Савет Европе.[14][15] Европски савет је 1984. године именовао ад хок комитет за ову сврху.[16] Европски савет је 1985. године у великој мери следио препоруке комитета, али како је усвајање заставе снажно подсећало на националну заставу која представља државност, било контроверзно, дизајн „заставе Европе” је усвојен само са статусом „логотипа” или „амблема”.[17]

Европски савет, или Европски самит, развијао се од 1960-их као неформални састанак Савета на нивоу шефова држава. То је потекло је од негодовања тадашњег француског председника Шарла де Гола због доминације наднационалних институција (нпр. комисије) над процесом интеграције. Први пут се помиње у уговорима у Јединственом европском акту.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^
    • „European Community”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 30. 1. 2009. »The term also commonly refers to the 'European Communities', which comprise ...« 
    • „Introduction to EU Publications”. Guide to European Union Publications at the EDC. The University of Exeter. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2007. Приступљено 30. 1. 2009. »The European Community originally consisted of three separate Communities founded by treaty ...« 
    • Derek Urwin, University of Aberdeen. „Glossary of The European Union and European Communities”. Приступљено 30. 1. 2009. »European Community (EC). The often used singular of the European Communities.« 
  2. ^ „From 1963: The Two Faces of the Common Market”. The University of Chicago Booth School of Business. 
  3. ^ Raymond F. Mikesell, The Lessons of Benelux and the European Coal and Steel Community for the European Economic Community, The American Economic Review, Vol. 48, No. 2, Papers and Proceedings of the Seventieth Annual Meeting of the American Economic Association (May 1958), pp. 428–441
  4. ^ „Spaak report”. 1956. 
  5. ^ Fifty years of fraternal rivalry news.bbc.co.uk 19 March 2007
  6. ^ „The 'empty chair' policy”. 7. 8. 2016. 
  7. ^ „General de Gaulle's first veto”. CVCE. University of Luxemburg. Приступљено 4. 5. 2022. 
  8. ^ „General de Gaulle's first veto”. CVCE. University of Luxemburg. Приступљено 4. 5. 2022. 
  9. ^ Deschamps, Etienne; Lekl, Christian. „The accession of Greece” (PDF). CVCE. University of Luxemburg. Приступљено 18. 3. 2018. 
  10. ^ „1994: Norway votes 'no' to Europe”. BBC News. 28. 11. 1994. 
  11. ^ а б в Hoskyns, Catherine; Newman, Michael (2000). Democratizing the European Union: Issues for the twenty-first Century (Perspectives on Democratization). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5666-6. 
  12. ^ Murphy, Craig N. (2013). The Oxford Companion to Comparative Politics (на језику: енглески). OUP USA. стр. 372. ISBN 978-0-19-973859-5. »De Gaulle's resignation in 1969 brought new energy. The European Parliament gained budgetary powers ...« 
  13. ^ „European Parliament press releases”. Архивирано из оригинала на датум 19. 2. 2014. 
  14. ^ „European Flag”. european-union.europa.eu (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-17. 
  15. ^ „Report on the Insertion of a new Rule 202a on the use by Parliament of the symbols of the Union (2007/2240(REG))- Explanatory Statement”. European Parliament. 
  16. ^ Regarding The "Adonnino Report" - Report to the European Council by the ad hoc committee "On a People's Europe", A 10.04 COM 85, SN/2536/3/85. Under the header of "strengthening of the Community's image and identity", the Committee suggested the introduction of "a flag and an emblem", recommending a design based on the Council of Europe flag, but with the addition of "a gold letter E" in the center of the circle of stars: "bearing in mind the independence and the different nature of the two organizations, the Committee proposes to the European Council that the European Community emblem and flag should be a blue rectangle with, in the center, a circle of twelve five-pointed gold stars which do not touch, surrounding a gold letter E, of the design already used by the Commission." Adonnino Report, p. 31.
  17. ^ Theiler, Tobias (2005). Political Symbolism and European Integration (на језику: енглески). Manchester University Press. стр. 61—65. ISBN 9780719069949. »The compromise was widely disregarded from the beginning, and the "European logo" in spite of the explicit avoidance of giving it the status of a "flag" was referred to as "Community flag" or even "European flag" from the outset.« 
  18. ^ Stark, Christine. „Evolution of the European Council: The implications of a permanent seat” (PDF). Dragoman.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 7. 2007. Приступљено 12. 7. 2007. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]