Пређи на садржај

Европска колонизација Америке

С Википедије, слободне енциклопедије

Европска колонизација Америке описује Велика географска открића на подручју Сјеверне и Јужне Америке и посљедично освајање земаља америчких старосједилаца од краја 15. до почетка 19. вијека.

Нордијци су населили подручја сјеверног Атлантика, колонизујући Гренланд и стварајући краткотрајна насеља близу сјеверног врха Њуфаунленда око 1000. године. Међутим, због дугог трајања и значаја, каснија европска колонизација, након путовања Кристофора Колумба, познатија су. Током овог периода, европске колонијалне империје Шпаније, Португалије, Велике Британије, Француске, Русије, Холандије, Данске и Шведске, почеле су да истражују и полажу право на Америку, њене природне ресурсе и људски капитал,[1][2][3][4] што је довело до расељавања, разарања, поробљавања и геноцида на старосједелачким становништвом Америке, као и до успостављања неколико досељеничких колонијалних држава.[1][2][3][4][5]

Брзо богаћење европских држава и раст моћи био је непредвидив почетком 15. вијека, јер је било доста међусобних ратова и Европа се споро опорављала од губитка становништва изазваног црном смрћу.[6] Доминација Османског царства над трговинском рутом ка Азији подстакла је западноевропске монархе да траже алтернативе, што је за исход имало Колумбова путовања и његов случајан долазак у Нови свијет. Потписивањем Тордесиљаског споразума 1494, Португалија и Шпанија су се сложиле да подијеле Земљу на два дијела, при чему је Португалија имала превласт над нехришћанским земљама у источној половини свијета, а Шпанија у западној. Шпански захтјеви су у суштини обухватали цијелу Америку; међутим, споразумом је источни врх Јужне Америке додијељен Португалији, гдје је основан Бразил почетком 16. вијека, а Шпаинији Источне Индије, гдје су основани Филипини. Град Санто Доминго, у данашњој Доминиканској Републици, којег је основао Колумбо 1496, сматра се најстаријим континуирано насељеним европским насељем у Америци.[7]

До 1530-их, друге западноевропске силе су схватиле да и оне могу имати користи од путовања у Америку, што је довело до британске и француске колонизације сјевероисточног врха Америке. У року од једног вијека, Швеђани су основали Нову Шведску, Холанђани су основали Нову Холандију, а Данска—Норвешка, заједно са Швеђанима и Холанђанима, колонизовала је дио Кариба. До 18. вијека, Данска—Норвешка је обновила своје бивше колоније на Гренланду, а Русија је почела да истражује и полаже право на тихоокеанску обалу од Аљаске до Калифорније. Русије је почела да колонизује сјеверозападну тихоокеанску обалу средином 18. вијека, тражећи крзно за трговину. Многе друштвене структуре — укључујући религије,[8][9] политичке границе и lingua franca — које преовлађују на западној хемисфери у 21. вијку, успостављене су током овог периода.

Сукоби су настали почетком овог периода, јер су се старосједеоци борили да очувају свој територијални интегритет од све већег броја европских досељеника и од непријатељских старосједелачких сусједа који су били опремљени европском технологијом. Сукоб између различитих европских империја и старосједелачких племена био је водећа динамика у Америци до 19. вијека, иако су неки дијелови континента до тада стекли независност од Европе, земље попут Сједињених Држава наставиле су да се боре против старосједелачких племена и практиковале су досељенички колонијализам. Сједињене Држае су практиковале досељеничку колонијалну политику манифестне судбине и уклањање Индијанаца. Други региони, укључујући Калифорнију, Патагонију, Сјеверозападну територију и сјеверне Велике равнице, доживјели су мало или нимало колонизације до 19. вијека. Европски контакт и колонизација имали су катастрофалне посљедице по америчке старосједеоце и њихова друштва.[1][2][3][4]

Преглед западноевропских сила

[уреди | уреди извор]

Нордијци

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Нордијска колонизација Америке
Разне пловидбене руте до Гренланда, Винланда, Хелуланда и Маркланда, којима су пролазиле Саге о Исланђанима, укључујући и Сагу о Ерику Црвеном и Сагу о Гренланђанима.

Нордијски викиншки истраживачи су први познати Европљани који су крочили на тло данашње Сјеверне Америке. Норвешка путовања на Гренланд и у Канаду потврђена су историјским и археолошким доказима.[10] Нордијци су основали колонију на Гренланду крајем 10. вијека, која је постојала све до 15. вијека, са довором и скупштинама која се одржавала у Браталиду, док је сједиште бискупа било у Гардару.[11] Остаци насеља Ланси Медоуз у Њуфаундланду у Канади, откривени су 1960. и датирају из око 1000. године (процјена методом угљеника 990—1050).[12] Ланси Медоуз је једино мјесто које је опште прихваћено као доказ претколумбовског прекоокеанског контакта. Унеско га је 1978. прогласио Свјетском баштином.[13] Такође је познато по могућој вези са колонијом у покушају Винланд, коју је основао Лејф Ериксон отприлике у истом периоду или, шире, са нордијском колонизацијом Америке.[14] Сматра се да је Лејфов брат имао први контакт са сјеверноамеричким старосједеоцима, који ће постати познати као скрелинзи. Након што су заробили и убили осам старосједеоца, нападнути су на својим насуканим бродовима, које су бранили.[15]

Шпанија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Шпанска колонизација Америке
За више информација погледајте: Први талас европске колонизације, Шпанска Америка и Шпанска империја
Путовања Кристифора Колумба.
Кристифор Колумбо и његова посада искрцавају се у Западним Индијама, на острво Сан Салвадор, 12. октобра 1942. године.
Откриће Америке, дјело Јохана Морица Ругендаса.
Америго Веспучи буди „Америку” у Americae Retectio, гравура фламаског умјетника Јана Галеа (око 1615).
Фернандо Магелан и други истраживачки Тихог океана.
Сребрна планина Потоси, у данашњој Боливији. Била је извор огромних количина сребра, које су преобразиле свјетску економију.

Систематска европска колонизација започела је 1492. године. Шпанска експедиција отпловила је на запад како би пронашла нови трговачки пут до Оријента, извора зачина, свиле, порцелана и друге богате трговачке робе. Османска контрола Пута свиле, традиционалног пута трговине између Европе и Азије, приморала је европске трговце да траже алтернативне руте. Ђеновљански морепловац Кристифор Колумбо предводио је експедицију с циљем проналаска пута ка источној Азији, али умјесто тога се искрца на данашњим Бахамима.[16] Колумбо је наишао на народ Лукајана на острву Гванахани (могуће Острво мачака), које су насељавали од 9. вијека. У својим извјештајима, Колумбо је преувеличавао количину злата у Источним Индијама, коју је назвао Нови свијет. Ове тврдње, заједно са робовима које је довео назад, убиједиле су монархију да финансира друго путовање. Вијест о Колумбовим подвизима брзо се проширила, покрећући западноевропска истраживања, освајања и колонизацију Америке.

Шпански истраживачи, освајачи и досељеници тежили су материјалном богатству, угледу и ширењу хришћанства, што се често сумира у фрази „злато, Бог и слава”.[17] Шпанци су оправдавали своје претензије на Нови свијет на основу идеала поновног хришћанског освајања Пиринејског полуострва од муслимана, које је окончано 1492. године.[18] У Новом свијету, војно освајање ради увођења старосједелачких народа у хришћански свијет, сматрало се „духовним освајањем”. Папа римски Александар VI, први папа Шпанац, издао је 1493. низ папских була којима су потврђене шпанске претензије на новооткривене земље.[19]

Према споразуму из Тордесиљаса 1494, који је ратификовао папа, двије краљевине Кастиља (у персоналној унији са остралим краљевинама Шпаније) и Португалија подијелиле су читав неевропски свијет на два подручја истраживања и колонизације, са границом од сјевера до југа која се кретала преко Атлантика и источног дијела данашњег Бразила. Земље су прогласиле своја права на земљу упркос чињеници да се старосједеоци живјели од пола до пола хемисфера и да је то била њихова отаџбина.

Након контакта са Европљанима, старосједелачко становништво Америке нагло је опало за око 80% (са око 50 милион 1492. на 8 милиона 1650), дјелимично болести Старог свијета пренијетих у Нови свијет. Велике богиње су биле посебно разорне, јер су се могле преносити додиром, омогућавајући истребљење старосједелачких племена,[20] као и због услова које је колонизација наметнула старосједеоцима, као што су присилни рад и пресељење из родних крајева и народне медицине.[21][5][22] Неки аутори тврде да је овај демографски колапс први чин геноцида великих размјера у модерној ери.[3][23]

Нпр, рад и данак становника Хиспањиоле додијељен је Шпанцима кроз систем енкомјенда, пракса установљена у Шпанији за поражене муслимане. Иако технички није било ропство, то је био принудан рад у корист шпанских прималаца дарова, названих енкомендерос. Шпанија је имала правну традицију и осмислила је проглас познат као Рекерименто, који се читао старосједеоцима на шпанском, често далеко од бојног поља, у коме се наводи да су старосједеоци сада поданици шпанске круне и да ће бити кажњени ако пруже отпор.[24] Када је вијест о овој ситуацији и злоупотреби институције стигла до Шпаније, донијети су Нови закони којима се регулише и постепено укида систем у Америци, као и да се понови забрана поробљавања старосједеоца. До времена усвајања Нових закона 1542, шпанска круна је признала своју немогућност да контролише и правилно обезбједи поштовање традиционалних закона у иностранству, па је старосједеоцима понудила посебну заштиту коју чак ни Шпанци нису имали, као што је забрана поробљавања чак и у случају криминала или рата. Ове додатне заштите биле су покушај избјегавања ширења нерегуларних захтјева за ропство.[25] Међутим, како је историчар Анрес Ресендез примјетио, „ова категорична забрана није спријечила генерације одлучних конквистадора и колониста да узимају старосједеоце за робове на плантерној скали… Чињеница да се ово друго ропство морало спроводити тајно учинила га је још подмуклијим. То је прича о добрим намјерама које су кренуле погрешним путем”.[26]

Важан догађај у раној шпанској колонизацији, која је до тада донијела оскудне резултате, било је шпанско освајање Царства Астека (1519—1521). Освајање је предводио Ернан Кортез, а омогућено је обезбјеђивањем савеза старосједеоца са непријатељем Астека, мобилишући хиљаде ратника против Астека из политичких разлога. Астечка пријестоница, Теночтитлан, постао је Град Мексико, главни град „Нове Шпаније”. Више од 240.000 Астека је погинуло током опсаде Теночтитлана, 100.000 у борби,[27] док је 500—1000 Шпанаца који су учествовали у освајања погинуло. Друго велико освајање било је освајање Царства Инка (1531—1535), које је предводио Франсиско Пизаро.

Шпанско историјско и територијално присуство у Сјеверној Америци.

Током раног периода истраживања, освајања и насељавања, око 1492—1550, прекоморски посједи на које је Шпанија полагала право били су под слабом контролом круне. Освајањем Царства Астека и Инка, Нови свијет је привукао пажњу круне. И Царство Астека и Инка имала су густо, хијерархијски организована старосједелачко становништво које се могло инкорпорирати и њиме владати. Још важније, оба царства су имала велике количине сребра, које је постало економски мотор Шпанске империје и преобразило је свјетску економију. На подручју Царства Инка, јединствени, изузетно богати рудник сребра Потоси, експлоатисан је традиционалним присилним радом старосједеоца, познатим као мита. На подручју Царства Астека сребро се налазило изван зоне густих насеља старосједеоца, па су радници мигрирали у руднике Гванахуату и Закатекасу. Круна је 1524. основана Савјет Индија, са сједиштем у Севиљи, и издала законе Индија, како би потврдила своју моћ над раним освајачима. Круна је створила виљекраљевства Нову Шпанију и Перу, како би појачала контролу над овим богатим подручјима.

Португалија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Португалска колонизација Америке
За више информација погледајте: Први талас европске колонизације, Португалска Америка и Португалска империја
Искрцавање Педра Алвареса Кабрала у Порто Сегуру 1500, дјело Оскара Переире да Силве из 1904. године.

Током истог временског оквира као и Шпанија, Португалија је полагала право на земље у Сјеверној Америци (Канада) и колонизовала дио источне Јужне Америке које је именовала као Санта Круз и Бразил. У име португалске и шпанске круне, картограф Америго Веспучи истражио је америчку источну обалу и у својој књизи Нови свијет 1502—1503. објавио информације којим су оповргнуте тврдње да су Америке најисточнији дио Азије и потврдиле да је Колумбо стигао до низа континената за које до тада није чуо ниједан Европљанин. Картографи и даље користе латинизовану верзију његовог имена, Америка, за два континента. Португалски племић Педро Алварес Кабрал је полагао право на регион Бразила у име Португалије; ефикасна колонизација Бразила почела је три деценије касније оснивањем Сао Висентеа 1532. и успостављањем система капетаније 1534, који је касније замијењен другим системима. Остали су покушавали колонизовати источне обале данашње Канаде и Рио де ла Плате у Јужној Америци. Међу тим истраживачима били су Жоао Ваз Кортереал у Њуфаундланду; Жоао Фернандеш Лаврадор, Гаспар и Мигел Кортереал и Жоао Алвариш Фагундес, у Њуфаундланду, Гренланду, Лабрадор и Новој Шкотској (од 1498. до 1502. и 1520).

Током овог периода, Португалци су постепено прешли са почетног плана успостављања трговачких мјеста на опсежну колонизацију данашњег Бразила. Увели су милионе робова да воде своје плантаже. Португалска и шпанска краљевска влада очекивале су да ће владати овим насељима и прикупити најмање 20% цјелокупног пронађеног блага (краљевска петина коју је прикупљала Каса де Контратасјон), поред прикупљања свих пореза које су могли прикупити. Крајем 16. вијека сребро из Америка чинило је петину укупног буџета Португалије и Шпаније.[28] У 16. вијеку је можда 240.000 Европљана прошло кроз луке Америка.[29][30]

Француска

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Француска колонизација Америке
За више информација погледајте: Француска Америка и Француска империја
Карта територијалних претензија у Сјеверној Америци до 1750, прије Француског и индијанског рата, који је био дио већег Седмогодишњег рата (1756—1763). Бијеле граничне линије означавају касније провинције Канаде и савезне државе Сједињених Држава ради референце.

Француска је успоставила колонија у Америци: у источној Сјеверној Америци (које Шпанија није колонизовала сјеверно од Флориде), бројна карипска острва (која су Шпанци већ освојили или их је болест опустошила) и мале приобалске дијелове Јужне Америке. Међу француским истраживачима били су Ђовани Верацано 1524. године; Жак Картје (1491—1557), Хенри Хадсон (1560-их — 1611) и Самјуел де Шамплен (1567—1635), који су истраживали регију Канаде која је поново успостављена као Нова Француска.[31]

Прва француска колонијална империја простирала се у свом врхунцу 1710. на површини преко 10.000.000 км², што је чинило другом највећом колонијалном империјом, послије Шпанске империје.[32][33]

У француским колонијалним регијама, фокус привреде био је на плантажама шећера на Француским Западним Индијама. У Канади је трговина крзном са старосједеоцима била важна. Око 16.000 Француза постали су колонизатори. Велика већина постали су самостални пољопривредници уз ријеку Сен Лорен. Са повољним животним окружењем и изобиљем земље и хране, њихов број је експоненцијално порастао на 65.000 1760. године. Ову колонију је Велика Британија преузела 1760, али друштвене, религијске, правне, културне и привредне промјене биле су ријетке у друштву, које се чврсто држало своје недавно формиране традиције.[34][35]и изобиљем земље и хране, њихов број је експоненцијално порастао на 65.000 1760. године. Ову колонију је Велика Британија преузела 1760, али друштвене, вјерске, правне, културне и привредне промјене биле су ријетке у друштво које се чврсто држало своје недавно формиране традиције.

Енглеска/Велика Британија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Британска колонизација Америке
За више информација погледајте: Британска Америка и Британска империја

Енглеска колонизација почела је у Сјеверној Америци скоро вијек послије Шпаније. Релативно касни долазак значио је да би Енглези могли користити друге европске колонизационе силе као узор за своје напоре.[36] Инспирисани шпанским богатство из колонија основаних освајањем Астека, Инка и других великих старосједелачких популације у 16. вијеку, њихов први покушај колонизације догодио се у Роаноку и Њуфаундленду, мада је био неуспјешан.[37] Краљ Џејмс I је 1606. додијелио повељу с циљем откривања богатстава у њиховом првом сталном насељу у Џејмстауну 1607, у данашњој Вирџинији. Спонзорисала су их уобичајена дионичарска компаније попут Вирџинијске компаније, коју су финансирали богати Енглези који су преувеличавали економски потенцијал земље.[6]

Краљ Џејмс II је успоставио Покрајину Нови Јорк и Доминион Нова Енглеска.

Протестантска реформација у 16. вијеку сломила је јединство западног хришћанског свијета и довела до формирања бројних нових религијских секти, које су се често суочавале са прогоном државних власти. У Енглеској су многи људи доводили у питање организацију Цркве Енглеске крајем 16. вијека. Једна од прималних манифестација овога био је пуритански покрет, који је тежио „прочишћењу” Цркве Енглеске од преосталих католичких обреда. Први од тих људи, познати као Пилгрими, искрцали су се код Плимутског камена у новембру 1620. године. Стални таласи репресије довели су до миграције око 20.000 пуританаца у Нову Енглеску од 1629. до 1642, гдје су основали више колонија. Касније током вијека, нова колонија Пенсилванија додијељена је Вилијаму Пену ради намиривања дуга који је краљ дуговао његовом оцу. Вилијам Пен је успоставио власт око 1682, да би постала превасходно уточиште за прогоњене енглеске квекере, али и остали су били добродошли. Баптисти, њемачки и швајцарски протестанти и анабаптисти такође су се доселили у Пенсилванију. Јефтина земља, религијска слобода и право да се побољшају сопственим дјелима биле су веома атрактивни.[38]

Тринаест колонија Сјеверне Америке:
  Колоније Нове Енглеске
  Средње колоније
  Јужне колоније

Углавном због дискриминације, често је долазило до раздвајања између енглеских колонијалних заједница и старосједелачких заједница. Европљани су старосједеоце сматрали дивљацима, који нису били достојни учешћа у ономе што су сматрали цивилизованим друштвом. Старосједелачки народи у Сјеверној Америци нису изумрли ни приближном брзином као они у Средњој и Јужној Америци, дјелимично због њиховог изопштења из енглеског друштва. Старосједеоцима је и даље одузимана земља и потискивани су даље ка западу.[39] Енглези су на крају наставили да контролишу већи дио источне Сјеверне Америке, Кариба и дијелове Јужне Америке. Такође су стекли контролу над Флоридом (источна и западна) и Квебеком током Француског и индијанског рата.

Џон Смит је убједио колонисте из Џејмстауна да потрагом за златом није уједно и брига о непосредним потребама за храном и склоништем. Недостатак прехрамбене сигурности довео је до изузетно високе смртности, што је било прилично узнемирујуће и разлог за очај међу колонистима. Као подршка колонији организоване су бројне мисије снабдијевања. Дуван је касније постао усјев који доноси велику добит, а радом Џона Ролфа и других, а извозом је постао одрживи економски покретач Вирџиније и сусједне колоније Мериленда. Плантажна пољопривреда била је примарни аспект привреда Јужних колонија и Британских Западних Индија. Они су се у великој мјери ослањали на афричку робовско радну снагу како би одржали своје економске тежње.

Од почетна насељавања Вирџиније 1587. па све до 1680-их, главни извор радне снаге и велики дио имиграната били су уговорни робови, које су тражили нове живот у прекоморским колонијама. Током 17. вијека, уговорни робови су чинили три четвртине свих европских имиграната у Чесапикским колонијама. Већина уговорних робова били су тинејџери из Енглеске са лошом економском ситуацијом код куће. Њихови очеви су потписивали папире који су им омогућавали слободан пут у Америку и неплаћен посао док не постану пунољетни. Добијали су храну, одјећу и смјештај, а учили су их пољопривредним или кућним вјештинама. Америчким земљопосједницима су били потребни радници и били су спремни да плате пут радницима у Америку, ако им служе неколико година. Продајући путне дозволе за пет до седам година рада, могли су да започну самостално у Америци.[40] Многи мигранти из Енглеске су умрли у првих неколико година.[6]

Економска предност је такође подстакла Даријенску схему, неуспјешан подухват Краљевине Шкотске да насели Панамску превлаку крајем 1690-их. Даријенска схема је за циљ имала контролу трговине кроз тај дио свијета и тиме промовише Шкотску у свијетску трговачку силу. Међутим, била је осуђена на пропаст због лоше планирања, недостатка залиха, слабог вођства, недостатка потражње за трговачком робом и разорних болести.[41] Неуспјех Даријенске схеме био је један од фактора који су довели Шкотску до Закона о унији са Енглеском 1707, стварајући Краљевство Велику Британију, дајући Шкотској комерцијални приступ енглеским, сада британским, колонијама.[42]

Холандија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Холандска колонизација Америке
За више информација погледајте: Холандска империја
Нови Амстердам на доњем Менхетну. Освојила га енглеска војска 1664. и преименовала га у Њујорк.

Холандија је била дио Шпанске империје, захваљујући насљеђу Карла V Хабзбуршког. Многи Холанђани су прешли на протестантизам и тражили политичку независност од Шпаније. Били су поморска нација и изградили су глобалну империју у регионима које су Португалци првобитно истражили. У златном добу Холандије, тежили су колонијама. У Америци, Холанђани су освојили сјевероисток Бразила 1630, гдје су Португалци раније успоставили плантаже шећерне трске на којима су радили робови из Африке. Кнез Јохан Мориц ван Насау-Сиген постао је управник колоније (1637—1643), изградивши главни град и краљевску палату, очекујући да ће Холанђани задржати контролу над овим богатим подручјем. Као што су Холанђани чинили у Европи толерисали су присуство Јевреја и других религијских заједница у колонији. Након што је Мориц отишао 1643, Холандска западноиндијска компанија је преузела колонију, све док је нису преузели Португалци 1654. године. Холанђани су задржали дио територије у Холандској Гвајани, данас Суринаму. Такође, заузели су острва на Карибима на које је Шпанија првобитно полагала право, али их је углавном напустила, укључујући Свети Мартин 1618, Бонер 1634, Курасао 1634, Свети Еустахије 1636. и Арубу 1637. године, од којих су нека остала у холандском посједу и задржала холандске културне традиције.

На источној обали Сјеверне Америке, Холанђани су основали колонију Нова Холандија на доњем крају острва Менхетн, код Новог Амстердама, почев од 1624. године. Холанђани су покушали да заштите своја улагања и купили су Менхетн од племена Канарсе из Бруклина које је живјело у доњем дијелу, тада познат као Менхетни, за трговачку робу вриједности од 60 гулдена. Петер Минојт је спровео трансакцију са поглавицом Канарсеа Сејсејем, који је прихватио вриједну робу у замјену за острво које је заправо контролисала друга старосједелачка група, Векуесгици.[43] Холандски трговци крзном успоставили су мрежу узводно на ријеци Хадсон. Јеврејски досељеници су се насељавали од 1654. па надаље, а остали су и након енглеског заузимања Новог Амстердама 1664. године. Поморско заузимање се догодило иако државе нису биле у међусобном сукобу.

Русија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Руска колонизација Америке
За више информација погледајте: Руска Америка и Руска Империја
Новоархангељск (данашња Ситка), главни град Руске Америке, 1837. године.

Русија је касно почела са колонизацијом у поређењу са Шпанијом или Португалијом, или чак Енглеском. Русија је освојила Сибир, а козачки истраживачи дуж ријека су тражили вриједно крзно хермелина, самура или лисице. Козаци су тражили помоћ сибирских старосједелаца, који су тражили заштиту од номадских народа, а ти народи су плаћали данак у крзну цару. Дакле, прије руске експанзије у 18. вијеку која је продрла даље од Беринговог мореуза који је дијелио Евроазију од Америке, Русија је имала искуства са сјеверни старосједелачким народима и акумулирала богатство од лова на крзнене животиње. Сибир је већ привукао основну групу научника, који су настојали да мапирају и каталогизују флору, фауну и друге аспекте свијета природе.

Велика руска експедиција за истраживање организована је 1742, истовремено са другим подухватима које су спонзорисале европске државе у 18. вијеку. У то вријеме није било јасно да ли су Евроазија и Америка потпуно одвојени континенти. Прва путовања извршили су Витус Беринг и Алексеј Чириков, а насељавање је почело послије 1743. године. До 1790-их основана су прва стална насеља. Истраживања су се наставила дуж сјевероисточне тихоокеанске обале, а Русија је основала насеље почетком 19. вијека која се данас зове Форт Рос.[44][45][46] Руски трговци крзном присиљавали су старосједелачке Алеуте на сезонски рад.[47] Никада превише профитабилне, Русија је продала своје америчке посједе Сједињеним Државама 1867. године.

Тоскана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Торнтонова експедиција
За више информација погледајте: Гвајане

Војвода Фердинандо I де Медичи је направио једини италијански покушај стварања колонија у Америци. У ту сврху, организовао је експедицију 1608. на сјевер Бразила, под командом енглеском капетана Роберта Торнтона.

Тортон је, по повратку са припремног путовања 1609. (био је у Амазонији), затекао Фердинанда I мртвог, а све пројекте је отказао његов насљедник Козимо II.[48]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Ostler 2015.
  2. ^ а б в Whitt & Clarke 2019.
  3. ^ а б в г Stannard 1993.
  4. ^ а б в Thornton 1987.
  5. ^ а б Reséndez 2017.
  6. ^ а б в Taylor 2001.
  7. ^ „Colonial City of Santo Domingo”. whc.unesco.org (на језику: енглески). UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 7. 10. 2025. 
  8. ^ Corrigan & Neal 2010.
  9. ^ Pointer 2011.
  10. ^ Price 2015, стр. 321.
  11. ^ Wurm, Mühlhäusler & Tyron 1996, стр. 1048.
  12. ^ Cordell et al. 2008, стр. 82–.
  13. ^ Allen 1997, стр. 27.
  14. ^ Kristinsson 2010, стр. 216.
  15. ^ Kunz 2001.
  16. ^ Davidann & Gilbert 2019, стр. 39.
  17. ^ „Gold, God, and Glory”. encyclopedia.com (на језику: енглески). Encyclopedia.com. Приступљено 7. 10. 2025. 
  18. ^ Seed 2001.
  19. ^ Bonch-Bruevich 2008.
  20. ^ „Smallpox, The Deadliest Killer of Native Americans”. notesfromthefrontier.com (на језику: енглески). Notes From The Frontier. 3. 5. 2020. Приступљено 7. 10. 2025. 
  21. ^ „La catastrophe démographique”. L'Histoire (на језику: француски). 322: 17. July—August 2007,.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  22. ^ Ostler 2019.
  23. ^ Forsythe 2009, стр. 297.
  24. ^ Seed 1995.
  25. ^ Romero 2004.
  26. ^ Reséndez 2017, стр. 7.
  27. ^ Russell 2015.
  28. ^ „Spain”. encarta.msn.com (на језику: енглески). MSN Encarta. Архивирано из оригинала 28. 10. 2009. г. Приступљено 7. 10. 2025. 
  29. ^ Axtell 1992.
  30. ^ „8. The Spanish Colonial System, 1550-1800. 2001. The Encyclopedia of World History”. bartleby.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 2. 2009. г. Приступљено 7. 10. 2025. 
  31. ^ Grenon 2000.
  32. ^ Havard & Vidal 2003, стр. 67.
  33. ^ „Western colonialism | Characteristics, European, in Africa, Examples, & Effects”. britannica.com (на језику: енглески). Britannica. 3. 10. 2025. Приступљено 6. 10. 2025. 
  34. ^ Eccles 1969.
  35. ^ Choquette 1997.
  36. ^ Haring 1985.
  37. ^ „Motivations for Colonization”. education.nationalgeographic.org (на језику: енглески). National Geographic Society. 14. 5. 2025. Приступљено 6. 10. 2025. 
  38. ^ Miller 1966, стр. 80.
  39. ^ Carson & Bonk 1999.
  40. ^ Barker, Deanna (10. 3. 2004). „Indentured Servitude in Colonial America” (PDF). mrswellshistory.weebly.com/ (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2025. 
  41. ^ Prebble 2000.
  42. ^ Brocklehurst, Steven (20. 8. 2010). „The banker who led Scotland to disaster”. bbc.com (на језику: енглески). BBC News. Приступљено 6. 10. 2025. 
  43. ^ Benchley, Nathaniel (децембар 1959). „The $24 Swindle”. AMERICAN HERITAGE (на језику: енглески). 11 (1). Приступљено 8. 10. 2025. 
  44. ^ Black 2004.
  45. ^ Postnikov & Falk 2015.
  46. ^ Grinev & Bland 2018.
  47. ^ Veltre & McCartney 2002.
  48. ^ Paolo, Michele (24. 7. 2020). „An Italian Colony In America: A Forgotten Attempt”. italicsmag.com (на језику: енглески). Italics Magazine. Приступљено 8. 10. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Stannard, David E. (1993). „Pestilence and Genocide”. American holocaust: the conquest of the New World (на језику: енглески). New York Oxford: Oxford university press. стр. 57—146. ISBN 0-19-508557-4. 
  • Ostler, Jeffrey (2015). „Genocide and American Indian History”. Oxford Research Encyclopedia of American History (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-932917-5. 
  • Whitt, Laurelyn; Clarke, Alan W. (2019). „Settler Colonialism and Indigenous Nations”. North American genocides: indigenous nations, settler colonialism, and international law (на језику: енглески). Cambridge New York: Cambridge University Press. стр. 44–70, 71–100. ISBN 978-1-108-42550-6. 
  • Thornton, Russell (1987). „Overview of Decline: 1492 to 1890–1900”. American Indian holocaust and survival: a population history since 1492 (на језику: енглески). Norman London: University of Oklahoma press. стр. 42—158. ISBN 0-8061-2074-6. 
  • Corrigan, John; Neal, Lynn S., ур. (2010). „Religious Intolerance toward Native American Religions”. Religious intolerance in America: a documentary history (на језику: енглески). Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. стр. 125—146. ISBN 978-0-807-83389-6. 
  • Pointer, Richard W. (2011). „Part III: The Boundaries of Tolerance and Intolerance in Early America – Native Freedom? Indians and Religious Tolerance in Early America”. Ур.: Beneke, Chris; Grenda, Christopher S. The First Prejudice: Religious Tolerance and Intolerance in Early America (на језику: енглески). Philadelphia, Pa: University of Pennsylvania Press. стр. 168—194. ISBN 978-0-8122-0489-6. 
  • Price, Theron Douglas (2015). Ancient Scandinavia: an archaeological history from the first humans to the Vikings (на језику: енглески). New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-023198-9. 
  • Wurm, S. A.; Mühlhäusler, Peter; Tyron, Darrell T., ур. (1996). Atlas of Languages of Intercultural Communication in the Pacific, Asia, and the Americas: Vol I: Maps. Vol II: Texts (на језику: енглески). Berlin; New York: De Gruyter. ISBN 978-3-11-013417-9. 
  • Cordell, Linda S.; Lightfoot, Kent; McManamon, Francis; Milner, George, ур. (2008). Archaeology in America: an encyclopedia (на језику: енглески). Westport, Conn: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-02189-3. 
  • Allen, John Logan (1997). North American Exploration (на језику: енглески). Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1015-8. 
  • Kristinsson, Axel, ур. (2010). Expansions: competition and conquest in Europe since the Bronze Age (на језику: енглески). Reykjavík: ReykjavíkurAkademían. ISBN 978-9979-9922-1-9. 
  • Kunz, Keneva, ур. (2001). The sagas of Icelanders: a selection (Deluxe изд.). New York, NY: Penguin Books. ISBN 0-670-88990-3. 
  • Davidann, Jon Thares; Gilbert, Marc Jason (2019). Cross-cultural encounters in modern world history, 1453-present (на језику: енглески) (Second изд.). New York London: Routledge, Taylor & Francis Group. ISBN 978-0-429-75924-6. 
  • Seed, Patricia (2001). American pentimento: the invention of Indians and the pursuit of riches (на језику: енглески). Minneapolis, London: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-3766-9. 
  • Bonch-Bruevich, Xenia (2008). „Ideologies of the Spanish Reconquest and Isidore's Political Thought”. Mediterranean Studies (на језику: енглески). 17 (1): 27—45. ISSN 1074-164X. doi:10.2307/41167390. Приступљено 7. 10. 2025. 
  • Reséndez, Andrés (2017). The other slavery: the uncovered story of Indian enslavement in America (на језику: енглески) (First Mariner Books изд.). Boston New York: Mariner Books, Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-544-60267-0. 
  • Ostler, Jeffrey (2019). Surviving genocide: Native Nations and the United States from the American Revolution to bleeding Kansas (на језику: енглески). New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-24526-4. 
  • American holocaust: the conquest of the New World (на језику: енглески). New York Oxford: Oxford university press. 1993. ISBN 0-19-508557-4.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  • Forsythe, David P. (2009). Encyclopedia of human rights (на језику: енглески). Oxford: Oxford university press. ISBN 978-0-19-533402-9. 
  • Seed, Patricia (1995). Ceremonies of possession in Europe's conquest of the New World, 1492 - 1640 (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49757-2. 
  • Romero, Miguel Ángel Suárez (2004). „LA SITUACIÓN JURÍDICA DEL INDIO DURANTE LA CONQUISTA ESPAÑOLA EN AMÉRICA”. Revista de la Facultad de Derecho de México (на језику: шпански). 54 (242): 229—260. ISSN 2448-8933. doi:10.22201/fder.24488933e.2004.242.61367. 
  • Russell, Philip (2015). The Essential History of Mexico: From Pre-Conquest to Present (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-01721-7. 
  • Axtell, James (1992). „The Columbian Mosaic in Colonial America”. The Wisconsin Magazine of History (на језику: енглески). 76 (2): 132—145. ISSN 0043-6534. Приступљено 7. 10. 2025. 
  • Grenon, Jean-Yves (2000). Roberts, Philip, ур. Pierre Dugua de Mons: Founder of Acadie (1604-5), Co-founder of Quebec (1608) (на језику: енглески). Annapolis Royal, Nova Scotia: Peninsular Press. ISBN 978-0-9682016-2-6. 
  • Havard, Gilles; Vidal, Cécile (2003). Histoire de l'Amérique française (на језику: француски). Paris: Flammarion. ISBN 978-2-08-210045-8. 
  • Eccles, William J. (1969). The Canadian frontier, 1534 - 1760 (на језику: енглески). New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-081834-9. 
  • Choquette, Leslie (1997). Frenchmen into peasants: modernity and tradition in the peopling of French Canada (на језику: енглески). Cambridge, Mass: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-32315-5. 
  • Haring, Clarence Henry (1985). The Spanish Empire in America (на језику: енглески). San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. 
  • Taylor, Alan (2001). American Colonies: The Settling of North America (the Penguin History of the United States, Volume 1) (на језику: енглески). London and New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-200210-0. 
  • Miller, John Chester (1966). The first frontier: life in colonial America. Lanham, Md.: Univ. Pr. of America. ISBN 978-0-8191-4977-0. 
  • Carson, Thomas; Bonk, Mary, ур. (1999). „Native Americans, Treatment of (Spain vs England).”. Gale encyclopedia of U.S. economic history (на језику: енглески). Detroit: Gale Group. ISBN 978-0-7876-3888-7. 
  • Prebble, John (2000). Darien: the Scottish dream of empire (на језику: енглески). Edinburgh: Birlinn. ISBN 978-1-84158-054-8. 
  • Black, Lydia T. (2004). Russians in Alaska, 1732-1867 (на језику: енглески). Fairbanks, Alas: University of Alaska Press. ISBN 978-1-889963-04-4. 
  • Postnikov, Aleksej Vladimirovič; Falk, Marvin W. (2015). Exploring and mapping Alaska: the Russian America era, 1741-1867 (на језику: енглески). Fairbanks: University of Alaska Press. ISBN 978-1-60223-251-8. 
  • Grinev, Andrej Valʹterovič; Bland, Richard L. (2018). Russian colonization of Alaska: preconditions, discovery, and initial development, 1741-1799 (на језику: енглески). Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 978-1-4962-1084-5. 
  • Veltre, Douglas W.; McCartney, Allen P. (септембар 2002). „Russian exploitation of Aleuts and fur seals: The archaeology of eighteenth- and early-nineteenth-century settlements in the Pribilof Islands, Alaska”. Historical Archaeology (на језику: енглески). 36 (3): 8—17. ISSN 2328-1103. doi:10.1007/BF03374356. Приступљено 8. 10. 2025. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европска_колонизација_Америке&oldid=30502802”