Европска централна банка

Овај чланак је добар. Пратите везу за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Европска централна банка
Logo European Central Bank.svg
Frankfurt EZB.Nordwest-2.20141228.jpg
СедиштеФранкфурт,
 Немачка
Основана1. јун 1998. год.; пре 23 године (1998-06-01)
ПредседникКристин Лагард
Централна банкаЕврозоне
ВалутаЕвро
EUR (ISO 4217)
Резерве526 милијарди
Референтна каматна стопа1,25%
Базна депозитна стопа0,50%
Веб-сајтwww.ecb.int

Европска централна банка формира и имплементира Европску монетарну политику. Поред тога, управља операцијама међународне размене и омогућује несметан рад платних система. Основана је 30. јуна 1998. године и наследила Европски монетарни институт. Од 1. јануара 1999. године је преузела све надлежности за примену европске монетарне политике која је одређена од стране Европског система централних банака. Циљ ЕЦБ је одржавање платне моћи и инфлација мања од 2% у еврозони. ЕЦБ контролише понуду новца на тржишту као и статистике цена трговачких производа и услуга према којима оцењује ризико монетарне стабилности. Позната је по томе што одређује камату у еврозони. Концепт Евросистема је да ни ЕЦБ нити националне централне банке у еврозони не дозвољавају никаква политичка мешања у монетарну политику. Евросистем чине мрежа националних централних банака и ЕЦБ. Седиште ЕЦБ налази се у Франкфурту. Садашњи председник је Марио Драги из Италије. Изабран је у октобру 2011. Први председник ЕЦБ био је Вим Дујзенберг (хол. Wim Duisenberg) из Холандије.

Историја[уреди | уреди извор]

Вим Дујзенбeрг, први председник ЕЦБ

Европска централна банка је фактички наследник Европског монетарног института (ЕМИ).[1] ЕМИ је успостављен на почетку друге фазе Економске и монетарне уније ЕУ (ЕМУ) да би се бавио прелазним проблемима и изазовима земаља усвајања евра и припремио за стварање ЕЦБ и Европског система централних банака ( ЕСЦБ).[1] ЕМИ је сам преузео бивши Европски фонд за монетарну сарадњу (ЕМЦФ).[2]

ЕЦБ је званично заменила ЕМИ 1. јуна 1998. године на основу Уговора о Европској унији (Уговор из Мастрихта), али није извршила своја пуна овлашћења до увођења евра 1. јануара 1999. године, када је започела трећа фаза ЕМУ.[3] Банка је била последња институција потребна за успостављање Европске монетарне уније, што је истакнуто у извештајима ЕМУ-а Пиера Вернера и председника Жака Делора. Основана је 1. јуна 1998.[4]

Први председник банке био је Вим Дујзенберг, бивши председник холандске централне банке и Европског монетарног института.[5] Док је Дујзенберг био шеф ЕМИа (преузимајући га од Александера Ламфалусија из Белгије) непосредно пре оснивања ЕЦБ,[5] француска влада је инсистирала да бивши шеф француске централне банке Жан-Клод Трише буде први председник будуће ЕЦБ.[5] Французи су тврдили да би први председник требало да буде Француз, јер би седиште ЕЦБ било у Немачкој. Томе су се успротивиле немачка, холандска и белгијска влада, које су Дујзенберга доживљавале као заговорника снажне евро-политике.[6] Тензије су ублажене џентлменским споразумом у којем ће Дујзенберг поднети оставку на половини свог мандата, замењујући Тришеа.[7]

Жан-Клод Трише заменио је Дуисенберга на месту председника у новембру 2003.

Тензије су се појавиле и око Извршног одбора ЕЦБ, будући да је бивша држава чланица ЕУ, Уједињено Краљевство, затражила место у одбору, иако се није придружила јединственој валути.[8] Под притиском Француске, три места су додељена највећим чланицама, Француској, Немачкој и Италији, а своје место је потражила и добила и Шпанија. Упркос систему политичких именовања, одбор је успоставио своју независност од самог почетка, опирући се политичким притисцима да промени каматне стопе и именује будуће кандидате.[8]

Када је ЕЦБ створена, покривала је евро зону једанаест држава чланица. Од тада су се придружиле Грчка у јануару 2001., Словенија у јануару 2007., Кипар и Малта у јануару 2008., Словачка у јануару 2009., Естонија у јануару 2011., Латвија у јануару 2014. и Литванија у јануару 2015. године, повећавајући тако обим банке и број чланова Управног одбора.[9]

Лисабонски уговор ступио је на снагу 1. децембра 2009. године, а ЕЦБ је стекла званични статус институције ЕУ према члану 13.

У септембру 2011. немачки члан Управног савета и извршног одбора Јурген Старк поднео је оставку у знак протеста због ЕЦБ-овог „програма тржишта хартија од вредности“, који је укључивао и куповину државних обвезница од стране ЕЦБ, што је потез који се раније сматрао забрањеним уговором. ЕУ. Financial Times Deutschland назвао је епизоду „крајем ЕЦБ-а какав познајемо”, позивајући се на њен до тада перципирани „соколски” став о инфлацији и историјски утицај Deutsche Bundesbank на политику ЕЦБ-а.[10]

Марио Драги је 1. новембра 2011. заменио Жан-Клод Тришеа на месту председника ЕЦБ.[11]

У априлу 2011. ЕЦБ је повисила каматне стопе први пут од 2008. године са 1% на 1,25%[12] а касније на 1,50% у јулу 2011.[13] Међутим, у периоду 20122013. ЕЦБ је била принуђена да нагло смањи каматне стопе како би подстакла економски раст, достигавши историјски ниских 0,25% у новембру 2013. Убрзо након што су стопе смањене на 0,15%, 4. септембра 2014. године централна банка је даље смањила стопе за две трећине са 0,15% на 0,05%.[14] У последње време каматне стопе су додатно снижене и достигле најнижу забележену стопу од 0,00%.

У новембру 2014. банка се преселила у ново седиште.

Дана 1. новембра 2019. Кристин Лагард, бивша директорка Међународног монетарног фонда, заменила је Мариа Драгија на месту председника.[15]

Одговор на европску дужничку кризу[уреди | уреди извор]

Крајем 2009. године, неколико држава јужне еврозоне више нису могле отплаћивати државни дуг деноминован у еврима нити финансирати спашавање проблематичних финансијских сектора под њиховим националним надзором без помоћи трећих страна. Ова тзв европска дужничка криза започела је након што је новоизабрана грчка влада фалсификовањем финансијских извештаја престала да прикрива своју стварну задуженост и буџетски дефицит и отворено изјавила да им прети непосредна опасност од државног банкрота.

Предвиђајући могуће банкроте земаља у еврозони, шира јавност, међународне и европске институције и финансијска заједница прегледали су економску ситуацију и кредитну способност неких држава чланица еврозоне, посебно јужних земаља. Приноси државних обвезница у неколико земаља еврозоне последично су почели нагло да расту. То је изазвало зачарани круг панике на финансијским тржиштима: што су више приноси грчких обвезница расли, то је већа вероватноћа да ће доћи до неизвршења обавеза, то ће више приноса обвезница расти.[16][17][18][19][20][21][22]

Ова паника је појачана неспособношћу ЕЦБ да реагује и интервенише на тржиштима државних обвезница из два разлога. Први разлог је тај што правни оквир ЕЦБ забрањује куповину државних обвезница (члан 123. ТФЕУ),[23] што је спречило ЕЦБ да примени квантитативно ублажавање попут политике америчке Федералне резерве и Енглеске Банке, које су то учиниле 2008. године и на тај начин стабилизовале финансијска тржишта. Друго, ЕЦБ-овом одлуком из 2005. године уведен је минимални кредитни рејтинг (БББ) за све обвезнице еврозоне како би се квалификовале као залог за операције ЕЦБ-а на отвореном тржишту. То је значило да би, ако би приватне рејтинг агенције снизиле државне обвезнице испод тог нивоа, многе банке би одједном постале неликвидне јер би изгубиле приступ операцијама рефинансирања ЕЦБ. Према бившем члану Управног савета ЕЦБ Атанасиосу Орфанидесуу, ова промена у колатералном оквиру ЕЦБ „засадила је семе“ кризе евра.[24]

Суочена са овим регулаторним ограничењима, ЕЦБ коју је предводио Жал-Клод Трише није успела да интервенише 2010. године да смири финансијска тржишта. До 6. маја 2010 Трише је на неколико конференција[25] званично искључио могућност ЕЦБ-а да пређе на куповину државних обвезница, иако су Грчка, Португал, Шпанија и Италија суочени са таласом снижавања кредитног рејтинга и све већим каматним стопама.

Програм тржишта хартија од вредности[уреди | уреди извор]

Програм ЕЦБ за тржиште хартија од вредности (СМП), који покрива куповину обвезница од маја 2010

Европска централна банка је 10. маја 2010. године [26] најавила покретање „Програма тржишта хартија од вредности“ (СМП), који је укључивао дискрециону куповину државних обвезница на секундарним тржиштима. Одлуку је донео Управни савет током телеконференцијског позива само три дана након уобичајеног састанка ЕЦБ 6. маја (када је Трише још увек одбијао могућност куповине државних обвезница). ЕЦБ је оправдала ову одлуку нужношћу „решавања озбиљних тензија на финансијским тржиштима“. Одлука се такође поклопила са одлуком лидера ЕУ од 10. маја да успоставе Европски механизам за финансијску стабилизацију, који ће служити као кризни фонд за заштиту еврозоне од будућих криза сувереног дуга.[27]

Куповина обвезница ЕЦБ била је фокусирана првенствено на шпански и италијански дуг.[28] Намеравали су да угуше међународне финансијске шпекулације против ових земаља и тако избегну заразу грчке кризе другим земљама еврозоне. Претпостављало се да ће се шпекулативна активност временом смањивати, а вредност имовине повећавати.

Иако је СМП предвидео убацивање новог новца на финансијска тржишта, све ињекције ЕЦБ су „стерилисане“ седмичном апсорпцијом ликвидности. Дакле, операција је била неутрална за укупну новчану масу.[29]

Када ЕЦБ купује обвезнице од других кредитора, попут европских банака, ЕЦБ не открива цене трансакција. Повериоци зарађују на поравнању куповином и продајом обвезница које се продају по вишим ценама од тржишних.

Од 18. јуна 2012 У оквиру Програма тржишта хартија од вредности, ЕЦБ је потрошила укупно 212,1 милијарди евра на куповину обвезница које покривају директан дуг, што чини 2,2% БДП-а еврозоне.[30] Истовремено, ЕЦБ је остварила значајан профит од МСП-а, који је у великој мери прерасподељен земљама еврозоне.[31][32] Еврогрупа је 2013. одлучила да врати профит Грчкој, али су исплате обустављене током 2014. до 2017. због сукоба између Јаниса Варуфакиса и министара Еврогрупе. Еврогрупа је коначно 2018. вратила Грчкој део средстава, међутим, неколико невладиних организација жалило се да се значајан део профита ЕЦБ никада неће вратити у Грчку.[33]

Реакција на ирску банкарску кризу[уреди | уреди извор]

У новембру 2010. године постало је јасно да Ирска неће моћи приуштити себи спашавање својих пропалих банака, посебно Anglo Irish Bank којој је било потребно око 30 милијарди евра да би се спасила од банкрота, што је износ који држава очигледно није могла да прикупи задуживањем. Тада је принос ирских обвезница нагло порастао и достигао упоредив ниво са грчким обвезницама. Међутим, ирска влада издала је рачун Anglo Irish банке у износу од 31 милијарде евра и национализовала га. Заузврат, банка је Централној банци Ирске предала меницу као залог и тако је могла да приступи хитној помоћи за ликвидност (ЕЛА). На овај начин Anglo Irish Bank је могла да врати своје повериоце. Операција је дефинисана као врло контроверзна, јер је у основи пребацила приватне дугове Anglo Irish Банке у владин биланс стања.

Касније је постало јасно да је ЕЦБ играла кључну улогу не дозвољавајући ирској влади да Anglo Irish Банку остави неспособном да плати своје дугове, избегавајући тако ризик од финансијске нестабилности. Председник ЕЦБ Жан-Клод Трише послао је 15. октобра и 6. новембра 2010. године два тајна писма[34] ирском министру финансија у суштини обавештавајући ирску владу о могућој суспензији ЕЛА кредитних линија, осим ако влада не пристане на финансијску помоћ Еврогрупе, програм који подлеже даљим реформама и фискалној консолидацији. Током 2012. и 2013. године ЕЦБ је више пута инсистирала да се рачун у целости отплати и одбила је владин предлог да се рачун замени дугорочном (и јефтинијом) обвезницом до фебруара 2013.[35] Поред тога, ЕЦБ је инсистирала да имаоци обвезница национализованих банака не би требало да буду предмет реструктурирања дуга, мере која би Ирској могла да уштеди 8 милијарди евра.[36]

Укратко, у страху од новог таласа панике на финансијским тржиштима, ЕЦБ је предузела ванредне мере како би по сваку цену избегла реструктурирање дуга у Ирској, што би резултирало већим ирским јавним дугом.[37]

Операције дугорочног рефинансирања[уреди | уреди извор]

Убрзо након што је Марио Драги преузео председавање ЕЦБ, 8. децембра 2011. банка је најавила нову рунду кредита са каматом од 1% на период од три године (36 месеци), тзв. операције дугорочног рефинансирања) .

Од његовог увођења 523 банке су искористиле чак 489,2 милијарде евра (640 милијарди америчких долара) овог финансијског инструмента. Зајмови се не нуде европским земљама, нити државне хартије од вредности које су издале европске државе признате као прихватљиво осигурање и хартије од вредности обезбеђене хипотеком и другим комерцијалним записима са довољно висококвалитетном кредитном агенцијом. Посматрачи су били изненађени распоном датих зајмова.[38][39][40] Убедљиво највећи износ од 325 милијарди евра искористиле су банке у Грчкој, Ирској, Италији и Шпанији.[41] Чинећи то, ЕЦБ је настојала да банкама обезбеди довољну ликвидност да отплате око 200 милијарди евра сопственог доспелог дуга у прва три месеца 2012. године, уз истовремено нормално пословање и држање кредитних линија отвореним за компаније како би кредитна криза могла да се смањи и не угуши економски раст. Такође се надала да ће банке део новца искористити за куповину државних обвезница, ублажавајући тако дужничку кризу.[42]

Дана 29. фебруара 2012 ЕЦБ је одржала своју другу 36-месечну аукцију ЛТРО2, пружајући банкама еврозоне додатних 529,5 милијарди евра зајмова са ниским каматама.[43] 800 банака је учествовало у овој другој дугорочној аукцији операција рефинансирања.[44] Ново задуживање на аукцији у фебруару износило је око 313 милијарди евра, па је од укупно 256 милијарди евра постојећих зајмова ЕЦБ, 215 милијарди евра уведено под ЛТРО2.[44]

Директне новчане трансакције[уреди | уреди извор]

У јулу 2012. године, усред обновљеног страха од кризе државног дуга еврозоне, Марио Драги је на панел дискусији у Лондону рекао да је ЕЦБ „… спремна да учини све што је потребно за очување евра”. И верујте ми, биће довољно."[45] Ова изјава довела је до наглог пада приноса на обвезнице за земље еврозоне, посебно Шпанију, Италију и Француску.[46] У светлу спорог политичког напретка у решавању кризе еврозоне, Драгијева изјава се сматра кључном прекретницом у спашавању еврозоне.

Након Драгијевог говора, Управни савет Европске централне банке (ЕЦБ) најавио је 2. августа 2012. године да ЕЦБ „може предузети директне операције на отвореном тржишту до те мере да постигне свој (Драгијев) циљ”[47] како би се "заштитио „одговарајући пренос монетарне политике и јединственост такве монетарне политике”. Технички оквир за ове операције формулисан је 6. септембра 2012. године, када је ЕЦБ најавила покретање програма отворене монетарне трансакције (ОМТ; енгл. Outright Monetary Transactions programme, OMT).[48] Истог дана укинут је Програм трговања хартијама од вредности Банке (СМП).

Иако је трајање претходног СМП-а било привремено,[49] ОМТ нема претходно време или ограничење величине[50] али активирање куповина је и даље условљено придржавањем земље кориснице програма прилагођавања у оквиру европског механизма девизног курса (ЕСМ). До данас ЕЦБ није активирала ОМТ, међутим, сматра се да је његово саопштење (заједно са Драгијевим говором „шта год је потребно”) значајно допринело стабилизацији финансијских тржишта и окончало кризу државног дуга.

Квантитативно попуштање[уреди | уреди извор]

Иако је криза државног дуга готово решена до 2014. године, ЕЦБ је почела да се суочава са поновљеним падом[51] стопе инфлације у евро зони, што указује да економија континента клизи ка дефлацији. Као одговор на ову претњу, ЕЦБ је 4. септембра 2014. године најавила покретање два програма куповине обвезница: Програма куповине покривених обвезница (ЦБПП3) и Програма осигурања хартија од вредности (АБСПП).[52]

22. јануара 2015. ЕЦБ је најавила проширење ових програма као део свеобухватног програма „квантитативног попуштања“, који је такође обухватио куповину 60 милијарди евра месечно државних обвезница са роком доспећа најмање септембра 2016. године. Програм је покренут 9. марта 2015. године и у неколико наврата је проширен на око 2.500 милијарди евра.[53]

Дана 8. јуна 2016. године, Европска централна банка додала је корпоративне обвезнице деноминоване у евро свом портфељу за куповину имовине покретањем Програма куповине корпоративног сектора (ЦСПП).[54] У оквиру овог програма, до јануара 2019. године спроводила је нето куповину корпоративних обвезница која је достигла око 177 милијарди евра. Иако је програм заустављен на 11 месеци у јануару 2019, ЕЦБ је наставила нето куповину корпоративних обвезница у новембру 2019.[55]

Мандат и циљ инфлације[уреди | уреди извор]

За разлику од многих других централних банака, Европска централна банка нема двоструки мандат у којем мора следити два подједнако важна циља као што су стабилност цена и пуна запосленост (попут америчког система федералних резерви ). ЕЦБ има само један примарни циљ, стабилност цена, који може остварити кроз секундарне циљеве.

Примарни појам[уреди | уреди извор]

Примарни циљ Европске централне банке, како је утврђено у члану 127 (1). Уговор о функционисању Европске уније је да одржи стабилност цена у евро зони,[56] европски уговори не прецизирају тачно како ЕЦБ треба да следи овај циљ. Европска централна банка има довољно дискреције о томе како постиже свој циљ стабилности цена, јер може самостално да одлучује о циљу инфлације, а такође може да утиче на начин на који Хармонизовани индекс потрошачких цена (ХИЦП) мери.

У октобру 1998. године[57] Управно веће је дефинисало стабилност цена као инфлацију испод 2%, „међугодишњи раст Хармонизованог индекса потрошачких цена (ХИЦП) за евро зону испод 2%“ и нагласио да се та стабилност „треба одржавати у средњорочном периоду“.[58]

У мају 2003. године, након темељне ревизије стратегије монетарне политике ЕЦБ, Управни савет је појаснио да „у потрази за стабилношћу цена жели да одржи стопу инфлације испод, али близу 2% у средњорочном периоду“.[59]

Од 2016. председник Европске централне банке даље је прилагођавао своја потраживања, уводећи појам „симетрије“ у своју дефиницију циља[60] јасно стављајући до знања да ЕЦБ треба да одговара подједнако и на инфлаторне и на дефлаторне притиске. Као што је Драги једном рекао, „симетрија значи не само да нећемо прихватити трајно ниску инфлацију, већ и да не постоји ограничење инфлације од 2%“.[61]

Секундарни појам[уреди | уреди извор]

Не доводећи у питање циљ стабилности цена, чл. 127. Уговор о функционисању ЕУ пружа могућност Европској централној банци да постигне друге циљеве:

„Не доводећи у питање циљ стабилности цена, ЕСЦБ ће подржати опште економске политике Уније с циљем да допринесе постизању циљева Уније утврђених у члану 3. Уговора о Европској унији.“[62]

Сматра се да ова законска одредба даје ЕЦБ „секундарни мандат“ и нуди довољно оправдања да ЕЦБ такође даје приоритет осталим питањима као што су пуна запосленост или заштита животне средине, наведена у члану 3. Уговори о Европској унији. Истовремено, економисти и коментатори често су подељени око тога да ли и како ЕЦБ треба да следи ове секундарне циљеве, посебно утицај на животну средину. Званичници ЕЦБ често су истицали могуће контрадикције са овим секундарним циљевима.[63] У циљу бољег усмеравања ЕЦБ ка њеним секундарним циљевима, предлаже се успостављање ближе сарадње са Европским парламентом.[64]

Задаци[уреди | уреди извор]

У циљу испуњавања примарног мандата, задаци ЕЦБ укључују:

  • Идентификација и примена монетарне политике[65]
  • Управљање девизним операцијама
  • Одржавање платног система за промоцију несметаног рада инфраструктуре финансијског тржишта у оквиру платног система ТАРГЕТ2[66] и развој и одржавање техничке платформе за поравнање трансакција са хартијама од вредности у Европи (хартије од вредности ТАРГЕТ2)
  • Саветодавна улога: по закону је потребно тражити мишљење ЕЦБ о било ком питању на нивоу националног или законодавства ЕУ које спадају у надлежност ЕЦБ
  • Прикупљање података и статистичка анализа
  • Међународна сарадња
  • Издавање новчаница: ЕЦБ има ексклузивно право да одобри издавање евра. Државе чланице могу да емитују кованице евра, али ЕЦБ прво мора да одобри износ (одмах након увођења евра, ЕЦБ је имала ексклузивно право и да емитује кованице).[66]
  • Финансијска стабилност и бонитетна политика
  • Надзор банака: од 2013 ЕЦБ је одговорна за надзор системски релевантних банака.

Алати монетарне политике[уреди | уреди извор]

Главно средство монетарне политике Европске централне банке су зајмови или репо уговори са колатералом.[67] Ове алате користи и америчка банка Федералне резерве, али Фед врши директније куповине финансијских инструмената од свог европског партнера.[68] Колатерал који користи ЕЦБ је обично висококвалитетни дуг јавног и приватног сектора.[67]

Сва позајмица кредитним институцијама мора бити обезбеђена у складу са чланом 18. Статут ЕСЦБ.[69]

Критеријуми за одређивање „високог квалитета“ јавног дуга били су предуслов за чланство у Европској унији: укупан дуг, на пример, не сме бити превисок у односу на бруто домаћи производ, а дефицит текуће године не сме прећи одређени ниво.[70] Иако су ови критеријуми прилично једноставни, бројне рачуноводствене технике могу сакрити основну стварност фискалне солвентности или њеног недостатка.[70]

У централном банкарству привилеговани статус централне банке је да може зарадити онолико новца колико сматра потребним.[71] У систему савезних резерви Сједињених Држава, Федералне резерве купују средства: обично обвезнице које издаје савезна влада.[71] Нема ограничења за обвезнице које може купити, а један од алата којима располаже у финансијској кризи је предузимање ванредних мера попут куповине велике количине имовине попут комерцијалних записа.[71] Сврха таквих операција је да се осигура расположивост одговарајуће ликвидности за функционисање финансијског система.[71]

Регулаторно ослањање на кредитне рејтинге[уреди | уреди извор]

Тинк тенкови попут Светског савета за пензије тврде да су се европски законодавци помало догматски залагали за усвајање препорука Базела II из 2005. године и пренели их у правни систем Европске уније путем Директиве о капиталним захтевима (ЦРД) која је на снази од 2008. године . У основи, присилили су европске банке и, што је још важније, саму Европску централну банку (нпр. Приликом процене солвентности финансијских институција) да се више него икад ослањају на стандардизоване процене кредитног ризика.

Разлика са америчким федералним резервама[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Државама, Федерални резервни систем купује хартије од вредности за упумпавање ликвидности у економију. С друге стране, Евросистем користи другачију методу: приближно 1.500 банака које испуњавају услове могу се такмичити за краткорочне репо уговоре у трајању од две недеље до три месеца.[72]

Банке заправо посуђују новац и морају га отплаћивати, а кратко трајање репо споразума омогућава континуирано прилагођавање каматних стопа. Када доспеју уговори о реоткупу, банке учеснице поново предају понуде. Повећавање количине новчаница које се нуде на аукцији омогућава повећање ликвидности у привреди. Смањење има супротан ефекат. Уговори се воде на имовинској страни биланса стања Европске централне банке, а резултирајући депозити у банкама чланицама воде се као обавеза. Лаички речено, одговорност централне банке је новац, а повећање депозита код банака чланица, што централна банка носи као обавезу, значи да је више новца уложено у економију.

Да би имале право да учествују на аукцијама, банке морају бити у могућности да понуде доказ о адекватном обезбеђењу у облику кредита другим ентитетима. То може бити јавни дуг држава чланица, али такође је прихваћен прилично широк спектар хартија од вредности из приватног банкарства.[73] Прилично строги захтеви за чланство у Европској унији, посебно у погледу државног дуга као процента бруто домаћег производа сваке државе чланице, осмишљени су тако да осигурају да имовина која се нуди банци као залог бар у теорији има једнак квалитет. инфлација.[73]

Организација[уреди | уреди извор]

Жан-Клод Трише, други председник Европске централне банке

Главни органи су:

  • Извршни одбор (6 чланова).
Извршни одбор одговоран је за спровођење монетарне политике (коју је дефинисао Управни савет) и свакодневно вођење банке.[74] Може доносити одлуке надређене националним централним банкама или може вршити овлашћења која јој је доделио Управни савет.[74] Председник ЕЦБ-а додељује бројне одговорности члановима Извршног одбора.[75] Извршни одбор се обично састаје сваког уторка.
Извршни одбор чине председник банке (тренутно Кристин Лагард), потпредседник (тренутно Луис де Гуиндос ) и још четири члана.[76] Све их именује Европски савет на необновљиви мандат од осам година.[76] Чланови Извршног одбора ЕЦБ именују се „међу особама са признатим статусом и професионалним искуством у монетарним или банкарским питањима, заједничким договором влада држава чланица на нивоу шефова држава или влада, на препоруку Савета, након што се консултовао са Европским парламентом и Управним саветом ЕЦБ “.[77]
Хосе Мануел Гонзалез-Парамо, шпански члан Извршног одбора од јуна 2004. године, требало је да напусти одбор почетком јуна 2012, али до краја маја није именована замена.[78] Шпанци су номиновали Антонија Саинза де Викуноа, ветерана ЕЦБ рођеног у Барселони, који је на челу правног одељења, да замени Гонзалес-Парама био већ у јануару 2012. године, али су номиновани и други кандидати из Луксембурга, Финске и Словеније. Одлука је донета до маја.[79] После дуге политичке битке и одлагања због критика из Европског парламента да у ЕЦБ не постоји родна равнотежа,[80] Луксембуржанин Ивес Мерш именован је да замени Гонзалес-Параму.[81]
Франк Елдерсон наследио је Ивеса Мерша на месту члана Извршног одбора ЕЦБ у децембру 2020.[82][83]
  • Управни Савет (Чланови Извршног одбора и гувернери централних банака еврозоне; 6+13=19 чланова)
Управно веће је главно тело Евросистема које доноси одлуке.[84] Састоји се од чланова Извршног одбора (укупно шест) и гувернера националних централних банака земаља еврозоне (њих 19 од 2015.)
Од јануара 2015. ЕЦБ је на својој веб страници објавила сажетак разматрања Управног већа.[85] Ове публикације су делимичан одговор на опетоване критике због нетранспарентности ЕЦБ[86] али за разлику од других централних банака, ЕЦБ још увек не открива појединачне податке о гласовима гувернера који су седели у Савету.
Чланови Управног одбора (до јануара 2020. ) [87]
Име улога Трајање дужности
Извршни одбор Кристин Лагард председник 1. новембра 2019 31. октобра 2027
Луис де Гуиндос заменик председника 1. јуна 2018 31. маја 2026
Фабио Панета члан извршног одбора 1. јануара 2020 31. децембра 2027
Филип Лејн члан извршног одбора

главни економиста

1. јуна 2019 31. маја 2027
Франк Елдерсон члан извршног одбора

привремени потпредседник надзорног одбора

15. децембра 2020 14. децембра 2028
Изабел Шнабел члан извршног одбора 1. јануара 2020 31. децембра 2027
  • Генерални Савет
(Председник и потпредседник ЕЦБ и гувернери свих земаља чланица Европске уније, 2+27= 29 чланова)
Генерално веће је тело које се бави прелазним питањима усвајања евра, на пример постављањем девизних курсева валута које треба заменити евром (континуирано са задацима бившег ЕМИ).[88] Постојаће док све државе чланице ЕУ не усвоје евро, а у том тренутку он ће бити распуштен.[88] Састоји се од председника и потпредседника и гувернера свих националних централних банака у ЕУ.[89][90]
  • Надзорни одбор
Надзорни одбор састаје се два пута месечно како би разговарао, планирао и извршио надзорне задатке ЕЦБ.[91] Предлаже нацрте одлука Управном одбору по процедури без приговора. Састоји се од председавајућег (именованог на мандат од пет година који се не може обновити), заменика председавајућег (изабраног из реда чланова Извршног одбора ЕЦБ), четири представника ЕЦБ и представника националних супервизора. Ако национално надзорно тело које је одредила држава чланица није национална централна банка (НЦБ), представник надлежног органа може бити у пратњи представник њихове НЦБ. У таквим случајевима, представници се сматрају заједно као један члан са једним гласом за поступак гласања.[91]
Национални одбор такође укључује Управни одбор, који подржава активности Надзорног одбора и припрема састанке Одбора. Састоји се од председника надзорног одбора, потпредседника надзорног одбора, једног представника ЕЦБ и пет представника националних супервизора. Пет представника националних супервизора именује Надзорни одбор на годину дана по принципу ротационог система који осигурава правичну заступљеност држава.[92]
Састав надзорног одбора ЕЦБ [93]
Име улога
Андреа Енриа председник
Франк Елдерсон привремени потпредседник
Пенти Хакараинен представник ЕЦБ
Едуард Фернандез-Боло представник ЕЦБ
Керстин аф Јочник представник ЕЦБ
Елизабет Мекол представник ЕЦБ

Капитал[уреди | уреди извор]

ЕЦБ је директно подређена европском закону, али је њен састав сличан саставу корпорације у смислу да ЕЦБ има акционаре и акцијски капитал. Њен почетни капитал требало је да износи 5 милијарди евра[94] а кључ за расподелу почетног капитала утврђен је 1998. године на основу броја становника и БДП-а држава чланица,[95][96]али одлучено је да кључни био флексибилан.[97] НЦБ еврозоне су морале да уплате свој капитал у ЕЦБ у целости. Централне банке земаља које нису учеснице морале су да уплате 7% својих уписа у капитал ЕЦБ као допринос њеним оперативним трошковима. Као резултат, ЕЦБ је испуњена почетним капиталом од нешто мање од 4 милијарде евра. Капитал држе националне централне банке држава чланица као акционари. Акције у ЕЦБ нису преносиве и не могу се користити као залог[98] а НЦБ су једини уписници и имаоци капитала ЕЦБ.

ЕЦБ тренутно има капитал од око 40 милијарди евра, а држе га националне централне банке држава чланица као акционари.[99] Удели националних централних банака у овом капиталу израчунавају се помоћу кључа који одражава удео дотичне чланице у укупном становништву и бруто домаћем производу ЕУ. ЕЦБ прилагођава своје акције сваких пет година и сваки пут када се мења број националних централних банака. Прилагођавање се заснива на подацима Европске комисије .

Све националне централне банке (НЦБ) које имају удео у капиталу ЕЦБ од 1. фебруара 2020. године наведене су у доњој табели. НЦБ ван еврозоне морају да уплате врло мали проценат свог уписаног капитала, што резултира великом разликом у укупном уплаћеном капиталу унутар и изван еврозоне.[100]

НСБ Проценат капитала (%) Уплаћени капитал (€)
Национална банка Белгије 2.9630 276.290.916,71
Савезна банка Немачке 21.4394 1.999.160.134,91
Банка Естоније 0.2291 21.362.892,01
Централна банка Ирске 1.3772 128,419,794.29
Банка Грчке 2.0117 187,585,027.73
Банка Шпаније 9.6981 904,318,913.05
Француска банка 16.6108 1,548,907,579.93
Банка Италије 13.8165 1.288.347.435,28
Централна банка Кипра 0.1750 16,318,228.29
Банка Летоније 0.3169 29.549.980,26
Литванска банка 0.4707 43,891,371.75
Централна банка Луксембурга 0.2679 24,980,876.34
Централна банка Малте 0.0853 7,953,970.70
Холандска банка 4.7662 444,433,941.0
Аустријска национална банка 2.3804 221.965.203,55
Банка Португалије 1.9035 177.495.700,29
Банка Словеније 0.3916 36,515,532.56
Народна банка Словачке 0.9314 86,850,273.32
Банка Финске 1.4939 136,005.388,82
Укупно 81.3286 7.583.649.493,38
Изван еврозоне:
Бугарска народна банка 0.9832 3.991.180,11
Чешка народна банка 1.8794 7,629,194,36
Данмаркс Натионалбанк 1.7591 7.140.851,23
Хрватска народна банка 0.6595 2,677,159.56
Мађарска народна банка 1.5488 6,287,164.11
Народна банка Пољске 6.0335 24,492,255.06
Национална банка Румуније 2.8289 11.483.573,44
Шведска народна банка 2.9790 12.092.886,02
Укупно 18.6714 75,794,263.89

Резерве[уреди | уреди извор]

Националне централне банке земаља чланица еврозоне су до сада обезбедиле око 40 милијарди евра у капитална плаћања у резерви ликвидности ЕЦБ. Доприноси сваке националне централне банке пропорционални су њеном учешћу у уписаном капиталу ЕЦБ, док заузврат ЕЦБ свакој националној централној банци приписује потраживање у еврима еквивалентно њеном доприносу.

Језици[уреди | уреди извор]

Радни језик Европске централне банке је углавном енглески, а конференције за штампу обично се одржавају на енглеском језику. Спољне комуникације третирају се флексибилно: енглески језик има предност (мада не искључиво) у комуникацији унутар ЕСЦБ-а (тј. Са другим централним банкама) и на финансијским тржиштима. Комуникација са другим националним властима и грађанима ЕУ обично је на њиховом језику, али веб локација ЕЦБ је на енглеском језику. Званични документи попут Годишњег извештаја су на службеним језицима ЕУ.[101][102]

Независност[уреди | уреди извор]

Европска централна банка (и Евросистем уопште) често се сматра „најнезависнијом централном банком на свету“.[103][104][105][106] Генерално, то значи да може расправљати, обликовати, одлучивати и спроводити своје задатке и политике у потпуној аутономији, без притиска или потребе за упутствима било ког спољног тела. Главно објашњење такве независности ЕЦБ је да је такав институционални оквир оптималан за одржавање стабилности цена.[107][108]

У пракси је независност ЕЦБ повезана са четири кључна принципа: [109]

  • Оперативна и правна неовисност : ЕЦБ има све потребне надлежности да испуни свој мандат да одржи стабилност цена и последично управљање монетарном политиком у пуној аутономији и са високим нивоом дискреције. Одлуке Управног савета ЕЦБ доносе се са високим степеном тајности, а резултати појединачног гласања се не откривају јавно (што доводи до сумњи да чланови Управног савета гласају према националном кључу).[110][111] Поред одлука о монетарној политици, ЕЦБ има право да изда правно обавезујућа правила у оквиру своје надлежности и ако су испуњени услови утврђени правом Уније, а може и санкционисати актере ако крше законске одредбе утврђене правилима Уније. Правни субјективитет ЕЦБ такође омогућава ЕЦБ да закључује међународне правне споразуме независно од других институција ЕУ и може бити странка у правном поступку. ЕЦБ такође може да организује своју унутрашњу организацију у складу са сопственим потребама.
  • Лична независност: Мандат чланова одбора ЕЦБ-а намерно је веома дуг (8 година), а гувернери националних централних банака имају мандат који се може обновити најмање пет година.[112] Чланови одбора ЕЦБ уживају имунитет од правног поступка.[113] О уклањању са функције може одлучити само Суд правде Европске уније (ЦЈЕУ), на захтев Управног савета ЕЦБ или Извршног одбора (тј. саме ЕЦБ). Таква одлука је могућа само у случају нестручности или озбиљног кршења закона. Гувернери националних централних банака Евросистема могу бити разрешени по националном закону (уз могућност жалбе) у случају да више нису у могућности да обављају своје функције или ако су озбиљно прекршили закон.
  • Финансијска независност: ЕЦБ је једино тело у ЕУ чији статут сопственим ресурсима и приходима гарантује буџетску независност. ЕЦБ користи сопствени профит од операција монетарне политике и не може бити технички несолвентан. Финансијска независност ЕЦБ такође јача њену политичку независност. Како ЕЦБ није потребно спољно финансирање и истовремено јој је забрањено директно финансирање од јавних институција, то је штити од потенцијалног притиска јавних власти.
  • Политичка независност: Институције и тела Европске уније и владе држава чланица не смеју да утичу на чланове тела ЕЦБ или националне централне банке у извршавању њихових задатака. Супротно томе, уговори ЕУ од институција и националних влада захтевају да поштују независност ЕЦБ, а управо је ово друго правило предмет многих расправа.

Демократска контрола[уреди | уреди извор]

Као противтежа високом степену аутономије и дискреције, ЕЦБ је одговорна Европском парламенту (и у мањој мери Европском ревизорском суду, Европском омбудсману и Суду правде (ЦЈЕУ)). Иако не постоји међуинституционални споразум између Европског парламента и ЕЦБ о регулисању оквира одговорности ЕЦБ, постоји неформални споразум инспирисан резолуцијом Европског парламента усвојеној 1998. године[114] и уграђеној у пословник Парламента.[115]

Оквир одговорности укључује пет главних механизама: [116]

  • Годишњи извештај: ЕЦБ је дужна да објављује извештаје о својим активностима и свој годишњи извештај мора да пошаље Европском парламенту, Европској комисији, Савету Европске уније и Европском савету.[117] Заузврат, Европски парламент процењује прошле активности ЕЦБ кроз правно необавезујући годишњи извештај о Европској централној банци.
  • Квартална саслушања: Одбор Европског парламента за економска и монетарна питања организује тромесечно („Монетарни дијалог“) саслушање са ЕЦБ,[118] омогућавајући члановима парламента да постављају усмена питања председнику ЕЦБ.
  • Парламентарна питања: сви посланици Европског парламента имају право да писмена питања[119] упућују председнику ЕЦБ. Председник ЕЦБ ће дати писмени одговор у року од 6 недеља.
  • Именовања: Током процеса именовања чланова Извршног одбора ЕЦБ консултује се Европски парламент.[120]
  • Правни поступци: Правни субјективитет ЕЦБ омогућава цивилном друштву или јавним институцијама да подносе жалбе против ЕЦБ Суду правде.

2013. године постигнут је међуинституционални споразум између ЕЦБ и Европског парламента о успостављању банкарске супервизије ЕЦБ. Овај споразум даје Европском парламенту шира овлашћења да делује у складу са устаљеном праксом активности монетарне политике ЕЦБ. На пример, према овом споразуму, Парламент може ставити вето на именовање председавајућег и заменика председавајућег надзорног одбора ЕЦБ и може одобрити разрешења ако ЕЦБ то затражи.[121]

Транспарентност[уреди | уреди извор]

Поред независности, ЕЦБ подлеже ограниченим обавезама транспарентности, за разлику од стандарда институција ЕУ и других главних централних банака. У ствари, као што је истакла организација Транспаренси Интернашонал, „уговори успостављају транспарентност и отвореност као принцип ЕУ и њених институција. Међутим, ЕЦБ одобравају делимично изузеће од овог принципа. Према чл. 15 (3) УФЕУ, ЕЦБ се обавезује принципима транспарентности ЕУ „само када извршава [своје] административне задатке“ (изузетак - који термин „административни послови“ оставља недефинисан) подједнако се односи и на Суд правде и на Европска инвестициона банка. Банка )."[122]

У пракси постоји неколико конкретних примера када је ЕЦБ мање транспарентна од других институција:

  • Гласање тајним гласањем : Док друге централне банке објављују резултате гласања својих чланова, одлуке Управног савета ЕЦБ-а доносе се у тајности. Од 2014 ЕЦБ објављује „извештаје“ са својих састанака монетарне политике,[123] али они су и даље прилично неодређени и не укључују гласање појединачних чланова.
  • Приступ документима : Обавеза органа ЕУ да документе ставе на слободу након тридесет година односи се и на ЕЦБ. Међутим, према Пословнику ЕЦБ, Управно веће може одлучити да одржи тајност појединачних докумената након периода од 30 година.
  • Откривање листе хартија од вредности: ЕЦБ је мање транспарентна од америчке Федералне резерве када је реч о обелодањивању листе хартија од вредности које се држе у њеном билансу стања у оквиру операција монетарне политике, попут квантитативног ублажавања.[124]

Седиште[уреди | уреди извор]

Ново седиште ЕЦБ отворено је 2014. године.

Седиште банке је у округу Остенд у Франкфурту на Мајни. Град је највећи финансијски центар у евро зони и седиште ЕЦБ је одређено уговором из Амстердама.[125] Банка се 2014. године преселила у ново седиште, које је дизајнирала архитектонска фирма Куп Химелбау са седиштем у Бечу.[126] Зграда је висока око 180 метара, а поред ње требало би саградити и друге помоћне зграде на месту некадашње велетржнице у источном делу Франкфурта на Мајни. Главна зграда има укупну површину од 120000 м2, а градња је започела у октобру 2008.[126][127] Очекивало се да ће зграда постати архитектонски симбол Европе. Иако је била дизајнирана да прими двоструко већи број особља у поређењу са својим бившим седиштем у Еуротоверу,[128] ЕЦБ је такође задржала бившу зграду због потребе за више простора пошто је преузела одговорност за банкарски надзор.[129]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ECB: Economic and Monetary Union”. ECB. Приступљено 15. 10. 2007. 
  2. ^ „European Central Bank”. CVCE. 7. 8. 2016. Приступљено 18. 2. 2014. 
  3. ^ „ECB: Economic and Monetary Union”. ECB. Приступљено 15. 10. 2007. 
  4. ^ „ECB: Economic and Monetary Union”. Ecb.int. Приступљено 26. 6. 2011. 
  5. ^ а б в „ECB: Economic and Monetary Union”. Ecb.int. Приступљено 26. 6. 2011. 
  6. ^ „The third stage of Economic and Monetary Union”. CVCE. 7. 8. 2016. Приступљено 18. 2. 2014. 
  7. ^ „The powerful European Central Bank [E C B] in the heart of Frankfurt/Main – Germany – The Europower in Mainhattan – Enjoy the glances of euro and europe....03/2010....travel round the world....:)”. UggBoy♥UggGirl [PHOTO // WORLD // TRAVEL]. Flickr. 6. 3. 2010. Приступљено 14. 10. 2011. 
  8. ^ а б „The third stage of Economic and Monetary Union”. CVCE. 7. 8. 2016. Приступљено 18. 2. 2014. 
  9. ^ „European Central Bank”. CVCE. 7. 8. 2016. Приступљено 18. 2. 2014. 
  10. ^ Proissl, von Wolfgang (9. 9. 2011). „Das Ende der EZB, wie wir sie kannten”. Financial Times Deutschland (на језику: немачки). Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2011. 
  11. ^ „Mario Draghi takes centre stage at ECB”. BBC. 1. 11. 2011. Приступљено 28. 12. 2011. 
  12. ^ Blackstone, Brian. „ECB Raises Interest Rates – MarketWatch”. marketwatch.com. Приступљено 14. 7. 2011. 
  13. ^ „ECB: Key interest rates”. 2011. Приступљено 29. 8. 2011. 
  14. ^ „Draghi slashes interest rates, unveils bond buying plan”. europenews.net. 4. 9. 2014. Приступљено 5. 9. 2014. 
  15. ^ Hujer, Marc (30. 10. 2019). „Elegance and Toughness: Christine Lagarde Brings a New Style to the ECB”. Spiegel Online. Приступљено 11. 11. 2019. 
  16. ^ George Matlock (16. 2. 2010). „Peripheral euro zone government bond spreads widen”. Приступљено 28. 4. 2010. 
  17. ^ „Acropolis now”. The Economist. 29. 4. 2010. Приступљено 22. 6. 2011. 
  18. ^ Brian Blackstone (5. 2. 2010). „Global Markets Shudder: Doubts About U.S. Economy and a Debt Crunch in Europe Jolt Hopes for a Recovery”. The Wall Street Journal. Приступљено 10. 5. 2010. 
  19. ^ „Former Iceland Leader Tried Over Financial Crisis of 2008”, The New York Times, 5 March 2012. Retrieved 30 May 2012.
  20. ^ Greek/German bond yield spread more than 1,000 bps, Financialmirror.com, 28. 4. 2010 
  21. ^ „Gilt yields rise amid UK debt concerns”. Financial Times. 18. 2. 2010. Приступљено 15. 4. 2011. 
  22. ^ „The politics of the Maastricht convergence criteria | vox – Research-based policy analysis and commentary from leading economists”. Voxeu.org. 15. 4. 2009. Приступљено 1. 10. 2011. 
  23. ^ Bagus, The Tragedy of the Euro, 2010, p.75.
  24. ^ Orphanides, Athanasios (9. 3. 2018). „Monetary policy and fiscal discipline: How the ECB planted the seeds of the euro area crisis”. VoxEU.org. Приступљено 22. 9. 2018. 
  25. ^ Bank, European Central. „Introductory statement with Q&A”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  26. ^ Bank, European Central. „ECB decides on measures to address severe tensions in financial markets”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2018. 
  27. ^ „Mixed support for ECB bond purchases” (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2018. 
  28. ^ McManus, John (5. 8. 2011). „Market rout as Berlin rejects call for more EU action”. Irish Times. 
  29. ^ „WOrking paper 2011 / 1 A Comprehensive approach to the EUro-area debt crisis” (PDF). Zsolt Darvas. Corvinus University of Budapest. фебруар 2011. Приступљено 28. 10. 2011. 
  30. ^ „The ECB's Securities Market Programme (SMP) – about to restart bond purchases?” (PDF). Global Markets Research – International Economics. Commonwealth Bank. 18. 6. 2012. Приступљено 21. 4. 2013. 
  31. ^ „How Greece lost billions out of an obscure ECB programme”. Positive Money Europe (на језику: енглески). 25. 7. 2018. Приступљено 25. 9. 2018. 
  32. ^ „The ECB as vulture fund: how central banks speculated against Greece and won big – GUE/NGL – Another Europe is possible”. guengl.eu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 26. 09. 2018. Приступљено 25. 9. 2018. 
  33. ^ „Unfair ECB profits should be returned to Greece, 117,000 citizens demand”. Positive Money Europe (на језику: енглески). 19. 10. 2018. Приступљено 21. 10. 2018. 
  34. ^ Bank, European Central. „Irish letters”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  35. ^ Reilly, Gavan. „Report: ECB rules out long-term bond to replace promissory note”. TheJournal.ie (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  36. ^ „Chopra: ECB refusal to burn bondholders burdened taxpayers”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  37. ^ O'Connell, Hugh. „Everything you need to know about the promissory notes, but were afraid to ask”. TheJournal.ie (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  38. ^ Mario Draghi (8. 12. 2011). „Introductory statement to the press conference (with Q&A)” (Press conference). European Central Bank. Приступљено 22. 12. 2011. 
  39. ^ Nelson D. Schwartz (21. 12. 2011). „European Bank in Strong Move to Loosen Credit”. The New York Times. Приступљено 22. 12. 2011. »the move, by the European Central Bank, could be a turning point in the Continent's debt crisis« 
  40. ^ Floyd Norris (21. 12. 2011). „A Central Bank Doing What It Should” (Analysis). The New York Times. Приступљено 22. 12. 2011. 
  41. ^ Wearden, Graeme (29. 2. 2012). „Eurozone crisis live: ECB to launch massive cash injection”. The Guardian. Приступљено 29. 2. 2012. 
  42. ^ Ewing, Jack (21. 12. 2011). „Banks in the euro zone must raise more than 200bn euros in the first three months of 2012”. New York Times. Приступљено 21. 12. 2011. 
  43. ^ Wearden, Graeme (29. 2. 2012). „Eurozone crisis live: ECB to launch massive cash injection”. Guardian. Приступљено 29. 2. 2012. 
  44. ^ а б „€529 billion LTRO 2 tapped by record 800 banks”. Euromoney. 29. 2. 2012. Приступљено 29. 2. 2012. 
  45. ^ Bank, European Central. „Verbatim of the remarks made by Mario Draghi”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 25. 9. 2018. 
  46. ^ „Itay and Spain respond to ECB treatment”. Financial Times. 8. 8. 2011. Приступљено 28. 12. 2019. 
  47. ^ „Introductory statement to the press conference (with Q&A)”. 
  48. ^ Ewing, Jack (6. 9. 2012). „Europe's Central Bank Moves Aggressively to Ease Euro Crisis”. The New York Times. 
  49. ^ European Central Bank Decision of the ECB of 14 May 2010.
  50. ^ „ECB press conference, 6 September 2012”. Приступљено 14. 9. 2014. 
  51. ^ Henderson, Isaiah M. (4. 5. 2019). „On the Causes of European Political Instability”. The California Review (на језику: енглески). Приступљено 19. 7. 2019. 
  52. ^ European Central Bank. „Introductory statement to the press conference (with Q&A)”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 25. 9. 2018. 
  53. ^ „Draghi fends off German critics and keeps stimulus untouched”. Financial Times. 27. 4. 2017. 
  54. ^ „DECISION (EU) 2016/948 OF THE EUROPEAN CENTRAL BANK of 1 June 2016 on the implementation of the corporate sector purchase programme (ECB/2016/16)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 05. 2020. Приступљено 13. 03. 2021. 
  55. ^ „Corporate sector purchase programme (CSPP) – Questions & Answers”. 
  56. ^ wikisource consolidation
  57. ^ THE EUROPEAN CENTRAL BANK HISTORY, ROLE AND FUNCTIONS BY HANSPETER K. SCHELLER SECOND REVISED EDITION 2006, ISBN 92-899-0022-9 (print) ISBN 92-899-0027-X (online) page 81 at the pdf online version
  58. ^ „Powers and responsibilities of the European Central Bank”. European Central Bank. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2008. Приступљено 10. 3. 2009. 
  59. ^ THE EUROPEAN CENTRAL BANK HISTORY, ROLE AND FUNCTIONS BY HANSPETER K. SCHELLER SECOND REVISED EDITION 2006, ISBN 92-899-0022-9 (print) ISBN 92-899-0027-X (online) page 81 at the pdf online version
  60. ^ Draghi, Mario (2016-06-02). „Delivering a symmetric mandate with asymmetric tools: monetary policy in a context of low interest rates”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-28. 
  61. ^ Bank, European Central (2019-06-18). „Twenty Years of the ECB’s monetary policy”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-28. 
  62. ^ „ECB: Monetary Policy”. Приступљено 14. 9. 2014. 
  63. ^ "Certainly, the protection of the environment is not the only transversal objective assigned to EU institutions and hence to the ECB. Under the Treaty one could equally ask, for example, why the ECB should not promote industries that promise the strongest employment growth, irrespective of their ecological footprint. But equally importantly, the ECB is subject to the Treaty requirement to “act in accordance with the principle of an open market economy with free competition”. – "Monetary policy and climate change, Speech from Benoit Cœuré, November 2018
  64. ^ „How Can the European Parliament Better Oversee the European Central Bank? | Bruegel” (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-28. 
  65. ^ „Monetary policy” (PDF). 
  66. ^ а б Fairlamb, David (12. 2. 2003). „The powers of the European Central Bank”. BBC News. Приступљено 16. 10. 2007. 
  67. ^ а б „All about the European debt crisis: In SIMPLE terms”. rediff business. rediff.com. 19. 8. 2011. Приступљено 28. 10. 2011. 
  68. ^ „Open Market Operation – Fedpoints – Federal Reserve Bank of New York”. Federal Reserve Bank of New York. newyorkfed.org. август 2011. Приступљено 29. 10. 2011. 
  69. ^ THE EUROPEAN CENTRAL BANK HISTORY, ROLE AND FUNCTIONS BY HANSPETER K. SCHELLER SECOND REVISED EDITION 2006, ISBN 92-899-0022-9 (print) ISBN 92-899-0027-X (online) page 87 at the pdf online version
  70. ^ а б „WOrking paper 2011 / 1 A Comprehensive approach to the EUro-area debt crisis” (PDF). Zsolt Darvas. Corvinus University of Budapest. фебруар 2011. Приступљено 28. 10. 2011. 
  71. ^ а б в г Ben S. Bernanke (1. 12. 2008). „Federal Reserve Policies in the Financial Crisis” (Speech). Board of Governors of the Federal Reserve System. Приступљено 23. 10. 2011. »To ensure that adequate liquidity is available, consistent with the central bank's traditional role as the liquidity provider of last resort, the Federal Reserve has taken a number of extraordinary steps.« 
  72. ^ In practice, 400–500 banks participate regularly. Samuel Cheun; Isabel von Köppen-Mertes; Benedict Weller (децембар 2009), The collateral frameworks of the Eurosystem, the Federal Reserve System and the Bank of England and the financial market turmoil (PDF), ECB, Приступљено 24. 8. 2011 
  73. ^ а б Bertaut, Carol C. (2002). „The European Central Bank and the Eurosystem” (PDF). New England Economic Review (2nd quarter): 25—28. 
  74. ^ а б „ECB: Governing Council”. ECB. ecb.int. 1. 1. 2002. Приступљено 28. 10. 2011. 
  75. ^ „Distribution of responsibilities among the Members of the Executive Board of the ECB” (PDF). 
  76. ^ а б „ECB: Governing Council”. ECB. ecb.int. 1. 1. 2002. Приступљено 28. 10. 2011. 
  77. ^ Article 11.2 of the ESCB Statute
  78. ^ Marsh, David, „Cameron irritates as euro’s High Noon approaches”, MarketWatch, 28 May 2012. Retrieved 29 May 2012.
  79. ^ „Tag: José Manuel González-Páramo”. Financial Times Money Supply blog entries. 23. 1. 2012. Архивирано из оригинала на датум 31. 03. 2017. Приступљено 14. 9. 2014. 
  80. ^ Davenport, Claire. „EU parliament vetoes Mersch, wants woman for ECB”. U.S. (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2018. 
  81. ^ „Mersch Named to ECB After Longest Euro Appointment Battle”. Bloomberg. 23. 11. 2012. Приступљено 14. 9. 2014. 
  82. ^ „Benoeming Nederlander Frank Elderson in directie ECB stap dichterbij”. nos.nl (на језику: холандски). Приступљено 2020-11-25. 
  83. ^ „Frank Elderson recommended as member of European Central Bank Executive Board | News | European Parliament”. www.europarl.europa.eu (на језику: енглески). 2020-11-24. Приступљено 2020-11-25. 
  84. ^ „ECB: Decision-making bodies”. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2013. Приступљено 14. 9. 2014. 
  85. ^ „Monetary policy accounts published in 2016”. 
  86. ^ „Subscribe to read”. Financial Times (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  87. ^ „Members of the Governing Council”. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2004. Приступљено 22. 9. 2018. 
  88. ^ а б „ECB: Governing Council”. ECB. ecb.int. 1. 1. 2002. Приступљено 28. 10. 2011. 
  89. ^ „Composition of the European Central Bank”. CVCE. Приступљено 18. 2. 2014. 
  90. ^ „ECB: General Council”. European Central Bank. Приступљено 4. 1. 2015. 
  91. ^ а б „Supervisory Board”. European Central Bank. Приступљено 3. 12. 2015. 
  92. ^ „Supervisory Board”. European Central Bank. Приступљено 3. 12. 2015. 
  93. ^ „ECB SSM Supervisory Board Members”. ECB. 1. 3. 2019. Приступљено 1. 3. 2019. 
  94. ^ Article 28.1 of the ESCB Statute
  95. ^ „Capital Subscription”. European Central Bank. Приступљено 1. 2. 2020. 
  96. ^ Article 29 of the ESCB Statute
  97. ^ Article 28.5 of the ESCB Statute
  98. ^ Article 28.4 of the ESCB Statute
  99. ^ „Capital Subscription”. European Central Bank. Приступљено 1. 2. 2020. 
  100. ^ „Capital Subscription”. European Central Bank. Приступљено 1. 2. 2020. 
  101. ^ Buell, Todd (29. 10. 2014). „Translation Adds Complexity to European Central Bank's Supervisory Role: ECB Wants Communication in English, But EU Rules Allow Use of Any Official Language”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 10. 2015. 
  102. ^ Athanassiou, Phoebus (фебруар 2006). „The Application of multilingualism in the European Union Context” (PDF). ECB. Приступљено 11. 10. 2015. 
  103. ^ Bank, European Central. „The European Central Bank: independent and accountable”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  104. ^ Bank, European Central. „The role of the Central Bank in the United Europe”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  105. ^ Papadia, Francesco (1. 2. 1999). „Central Bank Independence and Budget Constraints for a Stable Euro”. Open Economies Review (на језику: енглески). 10 (1): 63—90. 
  106. ^ Wood, Geoffrey. „Is the ECB Too Independent?”. WSJ (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  107. ^ „Independence”. European Central Bank. Приступљено 1. 12. 2012. 
  108. ^ Bank, European Central. „Why is the ECB independent?”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  109. ^ EU, Transparency International (28. 3. 2017). „Transparency International EU – The global coalition against corruption in Brussels”. transparency.eu (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  110. ^ Friedrich Heinemann and Felix Huefner (2004) 'Is the view from the Eurotower purely European? National divergence and ECB interest rate policy', Scottish Journal of Political Economy 51(4):544–558.
  111. ^ Jose Ramon Cancelo, Diego Varela and Jose Manuel Sanchez-Santos (2011) 'Interest rate setting at the ECB: Individual preferences and collective decision making', Journal of Policy Modeling 33(6): 804–820. DOI.
  112. ^ „Independence”. European Central Bank. Приступљено 1. 12. 2012. 
  113. ^ „PRIVILEGES AND IMMUNITIES OF THE EUROPEAN CENTRAL BANK” (PDF). European Central Bank. 2007. 
  114. ^ „Report on democratic accountability in the third phase of European Monetary Union – Committee on Economic and Monetary Affairs and Industrial Policy – A4-0110/1998”. europarl.europa.eu (на језику: енглески). Приступљено 8. 10. 2018. 
  115. ^ Bank, European Central. „The evolution of the ECB's accountability practices during the crisis”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 8. 10. 2018. 
  116. ^ Bank, European Central. „Accountability”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-25. 
  117. ^ „Accountability”. European Central Bank. Приступљено 15. 10. 2007. 
  118. ^ „Monetary dialogue | ECON Policies | ECON | Committees | European Parliament”. europarl.europa.eu (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2017. 
  119. ^ „Questions to the ECB | Documents | ECON | Committees | European Parliament”. europarl.europa.eu (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2017. 
  120. ^ „Executive Board” (PDF). Banque de France. 2005. Приступљено 23. 7. 2012. 
  121. ^ „Interinstitutional Agreement between the European Parliament and the European Central Bank on the practical modalities of the exercise of democratic accountability and oversight over the exercise of the tasks conferred on the ECB within the framework of the Single Supervisory Mechanism” (PDF). 
  122. ^ EU, Transparency International (28. 3. 2017). „Transparency International EU – The global coalition against corruption in Brussels”. transparency.eu (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  123. ^ Bank, European Central. „ECB to adjust schedule of meetings and to publish regular accounts of monetary policy discussions in 2015”. European Central Bank (на језику: енглески). Приступљено 5. 11. 2017. 
  124. ^ „The Eurosystem – Too opaque and costly? | Bruegel”. bruegel.org (на језику: енглески). Приступљено 7. 11. 2017. 
  125. ^ „Treaty of Amsterdam amending the Treaty on European Union, the Treaties establishing the European Communities and certain related acts”. 11. 10. 1997. Приступљено 4. 1. 2015. 
  126. ^ а б „Winning design by Coop Himmelb(l)au for the ECB's new headquarters in Frankfurt/Main”. European Central Bank. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2007. Приступљено 2. 8. 2007. 
  127. ^ „Launch of a public tender for a general contractor to construct the new ECB premises”. European Central Bank. Приступљено 2. 8. 2007. 
  128. ^ Dougherty, Carter. „In ECB future, a new home to reflect all of Europe”. International Herald Tribune. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2008. Приступљено 2. 8. 2007. 
  129. ^ European Central Bank. „Overview”. Ecb.europa.eu. Приступљено 25. 9. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]