Европска јела

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Европска јела
Abies alba from Goc mountain.jpg
Три стабла јеле на Гочу.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
A. alba
Биномијално име
Abies alba
Abies alba distribution map.svg
Ареал европске јеле.
Синоними[2]
Шума јеле и букве на Гочу.
Адаксијална и абаксијална страна летораста са четинама.
Стабло јеле са типичном кором и моноподијалним гранањем.
Делимично распаднуте усправне шишарке.
Обескриљено семе јеле.
Клијавци јеле.

Европска јела (Abies alba Mill.; syn. A. nobilis A. Dietr., A. picea (L.) Lindl., A. excelsa Wender., A. pectinata (Lam.) Lam. et DC) назив рода је староримски назив за јелу, а епитети врсте су alba – бела; кора и четине на наличју, pectinata – рашчешљана; због рашчешљаних четина, nobilis – узвишена, excelsa - висока. Српски назив најчешће само јела, затим јелка, јелика, вита јела, борика, хвоја, чам... [3].

Ареал[уреди]

Ареал јеле простире се на јужну и западну Европу; на запад до северне Шпаније, на исток до источне Румуније, на север до Пољске и јужно до Сицилије. Расте на надморској висини од 800 до 1600 m; са порастом географске ширине горња граница јој је нижа[4]. У Горском котару гради чисте ацидофилне јелове шуме (Blechno-Abietetum), а чешће је са буквом у посебном буково-јеловом појасу (Abietо-Fagetum) изнад појаса брдске букве, а испод планинске букве. У деловима бивше Југославије ове шуме су знатно распрострањене[5].

Опис врсте[уреди]

Јела је високо дрво и може израсти до преко 50 m са пречником стабла преко 2 m. Коренов систем чини добро развијен осовински корен (срчаница) и неколико бочних коренова, и уколико је супстрат довољно дубок, доста је отпорна према ветроизвалама. Завршеци најтањих жилица код јеле имају ектотрофну микоризу. Круна је у младости конусна, касније ваљкаста, а код врло старих стабала има затупаст врх. Гране су на стаблу пршљенасто распоређене, хоризонтално положене и мало усмерене ка врху. Младе гранчице су длакаве, старије голе, а пупољци су без смоле. Изузетак чине само пупољци на врху грана, који су понекад смоласти. Кора је сивкаста, глатка, до око 50. године. У већој старости потамни и пуца у облику угластих љуспи, које остају приљубљене уз дрво[4].

Четине су спирално распоређене, што се види на врху гранчица, а ниже четине су адаксијални и абаксијално рашчешљане. Оне су зелене, пљоснате, до 2,5 mm широке и 17-30 mm дуге. Са горње стране су плитко ужлебљене и потпуно зелене, а са доње стране имају гребен и две беле траке стоминих отвора са обе стране зеленог гребена. При основи се сужавају и прелазе у мали, округласто-штитасти завршетак, којим је четина причвршћена за гранчицу. Већином су на врху усечене. Четине на врху фертилних грана су зашиљене или тупе - нису урезане. Остају на гранама осам и више година. На откинутим гранчицама се виде округли, спирално распоређени трагови у нивоу коре; гранчица је готово глатка и поред ових трагова.

Јела је једнодома врста. Женске стробиле су на горњој страни највиших гранчица, а мушке ниже на истој гранчици. Мушке стробиле дуге су око 2 cm, жуто обојене са спирално распоређеним љуспама на издуженој осовини, са по две поленове кесице испод сваке љуспе. Јела цвета у пролеће од априла до јуна, зависно од надморске висине. Опрашује се ветром. Почиње да цвета, у зависности од тога да ли је расла на осами, или у склопу, у брдском или планинском пределу, од 30-70. године старости. Ван склопа у нижим пределима сазрева већ око тридесете године. Родне године, док је дрво младо, јављају се сваке друге године. Код старијих стабала и на већим надморским висинама ређе, тј. кроз две до три па и више година[5].

Женске стробиле су мркозеленкасте, јајасте, око 2 cm дуге, усправне, грађене од спирално распоређених фертилних и стерилних љуспи - брактеја. На фертилној љуспи по два семена заметка. Стерилне брактеје зреле шишарке су узане и забачена наниже, налази се испод фертилне по средини. Зрела шишарка је око 16 cm дуга и до 5 cm широка, ваљкастог облика, црвенкасто-смеђе боје. Шишарке остају усправно. Сазревају исте године и одмах по сазревању распадају се, опадају им љуспе заједно са семеном, а на грани остаје гола осовина-вретено. У пазуху фертилне љуспе налазе се два крилата семена[6].

У Хектолитру има око 600 шишарки, а маса им је 30-35 kg што даје 1,5-2,5 kg чистог семена. У једном килограму има 15 000-17 000 семена са крилцима, а 20 000-24 000 чистог семена. Семе је жућкасто окер боје, дугачко од 7-10 mm, ребрасто, чврсто срасло са криоцем. Расејава се помоћу ветра. Семе клија кроз 3-4 недеље, а његова клијавост је мала (између 30 и 50%)[4]. Семе задржава клијавост само 6 месеци. Ендосперм чини већи део семена, а у средини је смештен вретенасти ембрион. Клијавац са 5-6 зелених котиледона, са по две беле пруге стома на лицу, хоризонтално, зракасто распоређени. Касније се јављају примарне четине које су два пута краће од котиледона и алтернирају са њима. Одмах изнад примарних четина формира се терминални пупољак, који наредне године даје летораст са спирално распоређеним четинама. Јела у почетку споро расте. Прве непотпуне пршљенове грана добија тек око пете године, ако расте на осами. Међутим, у густом склопу се ово дешава још касније. Од петнаесте године расте брже и достиже максималну висину око 200. године[7].

Биоеколошке карактеристике[уреди]

Јела на нижим, севернијим положајима тражи свежа земљишта[8] а на североисточним и југоисточним експозицијама и на јужним експозицијама већим надморским висинама тражи дубоко, плодно, хумусом богато земљиште и сталну високу релативну влажност ваздуха са умереном температуром, чиме се карактеришу брдско-планински предели Србије[4]. Она има знатну способност побољшања састава земљишта, пошто њене четине труљењем образују хумус, и пошто се, иако она дуго расте у склопу, под њом ствара маховина, која одржава горњи слој земљишта увек у влажном стању[8]. Јела је већи пробирач од смрче у погледу минералних соли у земљишту, тражи више топлоте од смрче, а и сенку боље подноси од ње. Јела захтева вишу просечну температуру, а као и смрча и тиса, високу апсолутну влажност. У извесној мери подноси зимске мразеве, али страда од касних пролећних мразева, нарочито у млађем узрасту[4]. Касни мразеви узрокују промрзавање пупољака, како терминалних, тако и бочних, па се први касније развијају. Од свих четинара, она највише страда од удара грома, а и на поплаве је нарочито осетљива, као и на загађеност ваздуха димом и гасовима[8].

Код нас је јела ретко формира чисте састојине. Већином се јавља у мешавини са буквом, смрчом, белим бором, моликом, јавором, млечом и другим врстама. На многим планинама у Србији се данас налазе само остаци огромних јелових шума, некада широко распрострањених (Сува планина, Стара планина). Овде са јелом и смрчом расту још и следеће врсте: Fagus moesiaca, Sorbus aucuparia, Acer pseudoplatanus, Sambucus racemosa, Rhamnus fallax, Lonicera alpigena, Rubus idaeus, Vaccinium myrtillus и друге. Многи истраживачи, ботаничари и шумари, сматрају да су четинари донедавно имали много шири ареал у Србији и Македонији и да су њихова данашња, редуцирана станишта великим делом резултат деловања човека[4].

Значај[уреди]

Јела се може користити у зеленим просторима као солитер, или у групној садњи. Истиче се великом декоративношћу, лепим обликом круне, декоративним четинама и шишаркама. Међутим, њена употреба у урбаним просторима је ограничена њеним специфичним биоеколошким захтевима, какви нису уобичајени у градској средини, и стога она овде брзо пропада. Нарочочито је осетљива на услове индустријских подручја, која се одликују високим нивоом загађења[6][5]. Њена употреба за пошумљавање, у регулацији водотока, који су тешки за одржавање, за осигуравање планинских вододелница релативно је мала.

Унутарврсни таксони[уреди]

Саднице пирамидалне јеле у расаднику Васић у Косјерићу.
A. alba var. pyramidalis.

Иако је мање полиморфна од смрче и црног бора, у природи се може пронаћи неколико варијетета јеле. У односу на особине круне, постоје:

  • A. alba var. pyramidalis – са уском круном[9];
  • A. alba var. atrata – са висећим гранама. Овај варијетет је нађен на малом броју места.

Установљена је и варијабилност у облику, величини и боји семена, као и у облику и величини шишарке. На основу боје семена, описана су два варијетета:

  • A. alba var. fuscoviolacea (семе је љубичасто) и
  • A. alba var. rosea (ружичасто семе).

На основу величине и облика шишарки, описане су три форме:

  • f. oblongicarpa – ускодугуљасте шишарке;
  • f. multibracteata – шишарке мале, широке и на врху заобљене;
  • f. paucibracteata – шишарке дугуљасте и на врху заобљене.

Све три форме констатоване су у Србији[10][11] У Македонији се још може наћи и варијетет A. alba var. acutifolia Turcz., који се одликује четинама које су на врху врло зашиљене[5].

Јела има већи број хортикултурних култивара у односу на: хабитус:

  • А. alba 'Pyramidalis' - хабитус сличан јаблану;
  • А. alba 'Pendula' - жалосна форма;
  • А. alba 'Columnaris' – са кратким гранама, ваљкаста форма.

и боју четина:

  • А. alba 'Variegata' – спорорастућа форма са беложутим, панашираним четинама;
  • А. alba 'Aurea' – златаста, где је један део четине златножут, а други зелен [6].

У већим ботаничким баштама, а ређе у расадницима могу се срести и култивари:

  • А. alba ’Aargau’
  • А. alba ’Barabits Spreading’
  • А. alba ’Bolehost’
  • А. alba ’Bystricka’
  • А. alba ’Chrudimka’
  • А. alba ’Green Spiral’
  • А. alba ’Hana’
  • А. alba ’Havel’
  • А. alba ’HB Kroc’
  • А. alba ’Hedge’
  • А. alba ’Hochstukli’
  • А. alba ’Ibergeregg’
  • А. alba ’Johann’
  • А. alba ’Kladsko’
  • А. alba ’Krumlov’
  • А. alba ’Laja’
  • А. alba ’Lhotky’
  • А. alba ’Loucím’
  • А. alba ’Maraton’
  • А. alba ’Michaela’
  • А. alba ’Mlada Boleslav’
  • А. alba ’Orlík’
  • А. alba ’Pyramidalis Linssen’
  • А. alba ’Schwarzenberg’
  • А. alba ’Schwarzwald’
  • А. alba ’Velehrad’
  • А. alba ’Veseli-Dáblice’
  • А. alba ’Zaháj’

Референце[уреди]

  1. ^ Farjon, A. (2014). Abies alba. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2014.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 28. 8. 2014. 
  2. 2,0 2,1 "Abies alba". World Checklist of Selected Plant Families (WCSP). Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 12 Oct 2016 – via The Plant List.
  3. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  6. 6,0 6,1 6,2 Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  7. ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  8. 8,0 8,1 8,2 Васић, С. М. (1907): Практичне пољопривредне науке – подизање четинара, Издање српског пољопривредног друштва, Београд.
  9. ^ Тошић М. (1963): О налазу пирамидалног варијетета јеле (Abies alba Mill.) у околини Сјенице. Шумарство, Београд, 387-391
  10. ^ Гајић М. (1960): О једној новој форми јеле (Abies alba Mill.). Шумарство11-12, Београд: 513-514
  11. ^ Гајић М. (1962): Нове форме шишарица јеле (Abies alba Mill.). Гласник Шумарског факултета 26, Београд: 225-229

Спољашње везе[уреди]