Европска јела

С Википедије, слободне енциклопедије

Европска јела
Abies alba from Goc mountain.jpg
Три стабла јеле на Гочу.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
A. alba
Биномно име
Abies alba
Abies alba distribution map.svg
Ареал европске јеле.
Синоними[2]
List
  • * Abies argentea Chambray
  • * Abies baldensis (Zuccagni) Zucc. ex Nyman
  • * Abies candicans Fisch. ex Endl.
  • * Abies chlorocarpa Purk. ex Nyman
  • * Abies duplex Hormuz. ex Beissn.
  • * Abies metensis Gordon
  • * Abies miniata Knight ex Gordon
  • * Abies minor Gilib.
  • * Abies nobilis A.Dietr.
  • * Abies pardei Gaussen
  • * Abies rinzii K.Koch
  • * Abies taxifolia Duhamel
  • * Abies taxifolia Desf.
  • * Abies taxifolia Raf.
  • * Abies tenuirifolia Beissn.
  • * Abies vulgaris Poir.
  • * Abies excelsa Wender.
  • * Peuce abies Rich.
  • * Picea kukunaria Wender.
  • * Picea metensis Gordon
  • * Picea pectinata (Lam.) Loudon
  • * Picea pyramidalis Gordon
  • * Picea rinzi Gordon
  • * Picea tenuifolia Beissn.
  • * Pinus baldensis Zuccagni
  • * Pinus heterophylla K.Koch
  • * Pinus lucida Salisb.
  • * Pinus pectinata Lam.
  • * Pinus picea L.
Шума јеле и букве на Гочу.
Адаксијална и абаксијална страна летораста са четинама.
Стабло јеле са типичном кором и моноподијалним гранањем.
Делимично распаднуте усправне шишарке.
Обескриљено семе јеле.
Клијавци јеле.

Европска јела (Abies alba Mill.; syn. A. nobilis A. Dietr., A. picea (L.) Lindl., A. excelsa Wender., A. pectinata (Lam.) Lam. et DC) назив рода је староримски назив за јелу, а епитети врсте су alba – бела; кора и четине на наличју, pectinata – рашчешљана; због рашчешљаних четина, nobilis – узвишена, excelsa - висока. Српски назив најчешће само јела, затим јелка, јелика, вита јела, борика, хвоја, чам... [3].

Ареал[уреди | уреди извор]

Ареал јеле простире се на јужну и западну Европу; на запад до северне Шпаније, на исток до источне Румуније, на север до Пољске и јужно до Сицилије. Расте на надморској висини од 800 до 1600 m; са порастом географске ширине горња граница јој је нижа[4]. У Горском котару гради чисте ацидофилне јелове шуме (Blechno-Abietetum), а чешће је са буквом у посебном буково-јеловом појасу (Abietо-Fagetum) изнад појаса брдске букве, а испод планинске букве. У деловима бивше Југославије ове шуме су знатно распрострањене[5].

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Јела је високо дрво и може израсти до преко 50 m са пречником стабла преко 2 m. Коренов систем чини добро развијен осовински корен (срчаница) и неколико бочних коренова, и уколико је супстрат довољно дубок, доста је отпорна према ветроизвалама. Завршеци најтањих жилица код јеле имају ектотрофну микоризу. Круна је у младости конусна, касније ваљкаста, а код врло старих стабала има затупаст врх. Гране су на стаблу пршљенасто распоређене, хоризонтално положене и мало усмерене ка врху. Младе гранчице су длакаве, старије голе, а пупољци су без смоле. Изузетак чине само пупољци на врху грана, који су понекад смоласти. Кора је сивкаста, глатка, до око 50. године. У већој старости потамни и пуца у облику угластих љуспи, које остају приљубљене уз дрво[4].

Четине су спирално распоређене, што се види на врху гранчица, а ниже четине су адаксијални и абаксијално рашчешљане. Оне су зелене, пљоснате, до 2,5 mm широке и 17-30 mm дуге. Са горње стране су плитко ужлебљене и потпуно зелене, а са доње стране имају гребен и две беле траке стоминих отвора са обе стране зеленог гребена. При основи се сужавају и прелазе у мали, округласто-штитасти завршетак, којим је четина причвршћена за гранчицу. Већином су на врху усечене. Четине на врху фертилних грана су зашиљене или тупе - нису урезане. Остају на гранама осам и више година. На откинутим гранчицама се виде округли, спирално распоређени трагови у нивоу коре; гранчица је готово глатка и поред ових трагова.

Јела је једнодома врста. Женске стробиле су на горњој страни највиших гранчица, а мушке ниже на истој гранчици. Мушке стробиле дуге су око 2 cm, жуто обојене са спирално распоређеним љуспама на издуженој осовини, са по две поленове кесице испод сваке љуспе. Јела цвета у пролеће од априла до јуна, зависно од надморске висине. Опрашује се ветром. Почиње да цвета, у зависности од тога да ли је расла на осами, или у склопу, у брдском или планинском пределу, од 30-70. године старости. Ван склопа у нижим пределима сазрева већ око тридесете године. Родне године, док је дрво младо, јављају се сваке друге године. Код старијих стабала и на већим надморским висинама ређе, тј. кроз две до три па и више година[5].

Женске стробиле су мркозеленкасте, јајасте, око 2 cm дуге, усправне, грађене од спирално распоређених фертилних и стерилних љуспи - брактеја. На фертилној љуспи по два семена заметка. Стерилне брактеје зреле шишарке су узане и забачена наниже, налази се испод фертилне по средини. Зрела шишарка је око 16 cm дуга и до 5 cm широка, ваљкастог облика, црвенкасто-смеђе боје. Шишарке остају усправно. Сазревају исте године и одмах по сазревању распадају се, опадају им љуспе заједно са семеном, а на грани остаје гола осовина-вретено. У пазуху фертилне љуспе налазе се два крилата семена[6].

У Хектолитру има око 600 шишарки, а маса им је 30-35 kg што даје 1,5-2,5 kg чистог семена. У једном килограму има 15 000-17 000 семена са крилцима, а 20 000-24 000 чистог семена. Семе је жућкасто окер боје, дугачко од 7-10 mm, ребрасто, чврсто срасло са криоцем. Расејава се помоћу ветра. Семе клија кроз 3-4 недеље, а његова клијавост је мала (између 30 и 50%)[4]. Семе задржава клијавост само 6 месеци. Ендосперм чини већи део семена, а у средини је смештен вретенасти ембрион. Клијавац са 5-6 зелених котиледона, са по две беле пруге стома на лицу, хоризонтално, зракасто распоређени. Касније се јављају примарне четине које су два пута краће од котиледона и алтернирају са њима. Одмах изнад примарних четина формира се терминални пупољак, који наредне године даје летораст са спирално распоређеним четинама. Јела у почетку споро расте. Прве непотпуне пршљенове грана добија тек око пете године, ако расте на осами. Међутим, у густом склопу се ово дешава још касније. Од петнаесте године расте брже и достиже максималну висину око 200. године[7].

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Јела на нижим, севернијим положајима тражи свежа земљишта[8] а на североисточним и југоисточним експозицијама и на јужним експозицијама већим надморским висинама тражи дубоко, плодно, хумусом богато земљиште и сталну високу релативну влажност ваздуха са умереном температуром, чиме се карактеришу брдско-планински предели Србије[4]. Она има знатну способност побољшања састава земљишта, пошто њене четине труљењем образују хумус, и пошто се, иако она дуго расте у склопу, под њом ствара маховина, која одржава горњи слој земљишта увек у влажном стању[8]. Јела је већи пробирач од смрче у погледу минералних соли у земљишту, тражи више топлоте од смрче, а и сенку боље подноси од ње. Јела захтева вишу просечну температуру, а као и смрча и тиса, високу апсолутну влажност. У извесној мери подноси зимске мразеве, али страда од касних пролећних мразева, нарочито у млађем узрасту[4]. Касни мразеви узрокују промрзавање пупољака, како терминалних, тако и бочних, па се први касније развијају. Од свих четинара, она највише страда од удара грома, а и на поплаве је нарочито осетљива, као и на загађеност ваздуха димом и гасовима[8].

Код нас је јела ретко формира чисте састојине. Већином се јавља у мешавини са буквом, смрчом, белим бором, моликом, јавором, Млеч (јавор)млечом и другим врстама. На многим планинама у Србији се данас налазе само остаци огромних јелових шума, некада широко распрострањених (Сува планина, Стара планина). Овде са јелом и смрчом расту још и следеће врсте: Fagus moesiaca, Sorbus aucuparia, Acer pseudoplatanus, Sambucus racemosa, Rhamnus fallax, Lonicera alpigena, Rubus idaeus, Vaccinium myrtillus и друге. Многи истраживачи, ботаничари и шумари, сматрају да су четинари донедавно имали много шири ареал у Србији и Македонији и да су њихова данашња, редуцирана станишта великим делом резултат деловања човека[4].

Значај[уреди | уреди извор]

Јела се може користити у зеленим просторима као солитер, или у групној садњи. Истиче се великом декоративношћу, лепим обликом круне, декоративним четинама и шишаркама. Међутим, њена употреба у урбаним просторима је ограничена њеним специфичним биоеколошким захтевима, какви нису уобичајени у градској средини, и стога она овде брзо пропада. Нарочочито је осетљива на услове индустријских подручја, која се одликују високим нивоом загађења[6][5]. Њена употреба за пошумљавање, у регулацији водотока, који су тешки за одржавање, за осигуравање планинских вододелница релативно је мала.

Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]

Саднице пирамидалне јеле у расаднику Васић у Косјерићу.
A. alba var. pyramidalis.

Иако је мање полиморфна од смрче и црног бора, у природи се може пронаћи неколико варијетета јеле. У односу на особине круне, постоје:

  • A. alba var. pyramidalis – са уском круном[9];
  • A. alba var. atrata – са висећим гранама. Овај варијетет је нађен на малом броју места.

Установљена је и варијабилност у облику, величини и боји семена, као и у облику и величини шишарке. На основу боје семена, описана су два варијетета:

  • A. alba var. fuscoviolacea (семе је љубичасто) и
  • A. alba var. rosea (ружичасто семе).

На основу величине и облика шишарки, описане су три форме:

  • f. oblongicarpa – ускодугуљасте шишарке;
  • f. multibracteata – шишарке мале, широке и на врху заобљене;
  • f. paucibracteata – шишарке дугуљасте и на врху заобљене.

Све три форме констатоване су у Србији[10][11] У Македонији се још може наћи и варијетет A. alba var. acutifolia Turcz., који се одликује четинама које су на врху врло зашиљене[5].

Јела има већи број хортикултурних култивара у односу на: хабитус:

  • А. alba 'Pyramidalis' - хабитус сличан јаблану;
  • А. alba 'Pendula' - жалосна форма;
  • А. alba 'Columnaris' – са кратким гранама, ваљкаста форма.

и боју четина:

  • А. alba 'Variegata' – спорорастућа форма са беложутим, панашираним четинама;
  • А. alba 'Aurea' – златаста, где је један део четине златножут, а други зелен [6].

У већим ботаничким баштама, а ређе у расадницима могу се срести и култивари:

  • А. alba ’Aargau’
  • А. alba ’Barabits Spreading’
  • А. alba ’Bolehost’
  • А. alba ’Bystricka’
  • А. alba ’Chrudimka’
  • А. alba ’Green Spiral’
  • А. alba ’Hana’
  • А. alba ’Havel’
  • А. alba ’HB Kroc’
  • А. alba ’Hedge’
  • А. alba ’Hochstukli’
  • А. alba ’Ibergeregg’
  • А. alba ’Johann’
  • А. alba ’Kladsko’
  • А. alba ’Krumlov’
  • А. alba ’Laja’
  • А. alba ’Lhotky’
  • А. alba ’Loucím’
  • А. alba ’Maraton’
  • А. alba ’Michaela’
  • А. alba ’Mlada Boleslav’
  • А. alba ’Orlík’
  • А. alba ’Pyramidalis Linssen’
  • А. alba ’Schwarzenberg’
  • А. alba ’Schwarzwald’
  • А. alba ’Velehrad’
  • А. alba ’Veseli-Dáblice’
  • А. alba ’Zaháj’

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Farjon, A. (2014). Abies alba. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2014.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 28. 8. 2014. 
  2. ^ а б "Abies alba". World Checklist of Selected Plant Families (WCSP). Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 12 Oct 2016 – via The Plant List.
  3. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  4. ^ а б в г д ђ Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  5. ^ а б в г Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  6. ^ а б в Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  7. ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  8. ^ а б в Васић, С. М. (1907): Практичне пољопривредне науке – подизање четинара, Издање српског пољопривредног друштва, Београд.
  9. ^ Тошић М. (1963): О налазу пирамидалног варијетета јеле (Abies alba Mill.) у околини Сјенице. Шумарство, Београд, 387-391
  10. ^ Гајић М. (1960): О једној новој форми јеле (Abies alba Mill.). Шумарство11-12, Београд: 513-514
  11. ^ Гајић М. (1962): Нове форме шишарица јеле (Abies alba Mill.). Гласник Шумарског факултета 26, Београд: 225-229

Спољашње везе[уреди | уреди извор]