Евхаристија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Евхаристија – (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност“) или причешће (учешће, општење, заједница) је једна од две најважније хришћанске свете тајне. Сматра се да ју је установио сам Исус Христос на тајној вечери.

Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Литургија без причешћа служитеља и вјерника не постоји. Вјерници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите“, и узмају хлеб и вино (односно тијело и крв Христову) - причешћују се даровима на своје спасење.

Украјинска икона тајне вечере.

Према учењу православне Цркве, Евхаристија је догађај у коме Црква пројављује своје „ја“. У Евхаристији се сабирају све црквене службе: епископска, презвитерска, ђаконска и лаичка, као би заједнички служили Литургију. Син Божији је постао човек да би премостио јаз који дели Бога и творевину. Приликом свог Вазнесења, обећао је да ће послати Духа Светога Утешитеља, што је на Педесетницу и учинио. Дух Свети тако, чини Христа присутним у Евхаристији, омогућавајући нам да са Њим имамо истиниту заједницу и спасење. Евхаристија нам даје предукус будућег века, када ће Христос доћи и успоставити царство Божије на земљи.

Евхаристија, дакле, није нешто што Црква чини, већ она представља саму срж, само срце Цркве. Црква јесте Црква зато што служи Евхаристију. Све остале Свете тајне, попут Крштења, Миропомазања, Покајања итд. имају свој смисао у Евхаристији.

У данашње време, многи који се сматрају хришћанима не долазе на евхаристијска сабрања, због тога што је дошло до поистовећења хришћанства са идеологијом. Међутим, у старој Цркви је било незамисливо да се неко назове хришћанином а да редовно не учествује у Евхаристији.

Евхаристија - Света Тајна[уреди]

Након првог Причешћа (цртеж Карла Фритјофа Шмита, 1892)

Тајна коју је установио Сам Исус Христос у молитви благодарења и чину благосиљања хлеба и вина (Лк. 22,19-20), на последњој Својој вечери са Апостолима. Овом Тајном Црква актуализује Христово свештено искупитељско дело, сажето у Његовој жртви или Васкрсењу (1. Кор. 11,23-26; Мт. 26,26; Лк. 22,17-19). Црква и Евхаристија јесу две нераздвојиве стварности, зато што је савез Новога Завета, из којег се рађа нови народ Божији, запечаћен крвљу Исуса Христа (Мт. 26,26-28; Мк. 14,31). За православну теологију, Евхаристија није просто свештено дело, него конвергентни центар свеколиког црквеног живота.

Евхаристија у ранохришћанским списима[уреди]

Евхаристија се јавља први пут у списима Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се пак да се чешће сакупљате на Евхаристију (ευχαριστια) (Литургију) Божију и на славу“ (Ефесцима XIII, 1). Исто тако он је назива „хлебом који је лек бесмртности“, противотров смрти, да би се живело вечно у Исусу Христу (Ефесцима, XX, 2). Постапостолски списи посебно истичу црквени ефекат Евхаристије. Олтар на којем се приноси Евхаристија јесте сами извор јединства Цркве: „Нико нека се не вара, ако није унутар жртвеника, лишен је хлеба Божијега“ (Ibidem 5, 2). Динамика Евхаристије покреће процес сабирања и конвергентности свих у Царству Божијем: „Као што је овај преломљени хлеб, некад расејан по пољима, био скупљен заједно и постао је хлеб, исто тако Црква Твоја нека буде сабрана на једно место са крајева земље у царству Твоме“ (Дидахи, 9). За Светог Кирила Јерусалимског Евхаристија је „чаша спасења“, „надсуштаствени хлеб“ помоћу којег постајемо причасници божанске природе (Мистагошка катихеза, VI, 1-9), а за Николаја Кавасилу она је савршенство живота у Христу, „последња Тајна“ кроз коју се уграђујемо у „тело Цара“ (Живот у Христу, IV, 1-3). Евхаристијска Литургија јесте рекапитулација божанског Домостроја: „Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење Васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости“ (Литургија Светог Василија Великог).

Православна теологија истакла је неколико главних аспеката Евхарисшије[уреди]

1. Евхаристија обнавља у садашњости јединствену жртву Новога Савеза, принету једанпут за свагда, од Великог Првосвештеника, Исуса Христа, Који није штедео Свој живот, него је дао Себе као цену нашег искупљења (Јевр. 8,6; 9,24-25; Кол. 1,4). „Јер кад годједете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11,26). А Његова жртва није дело слабости, него дело љубави и посредовања, преласка из смрти у живот (Јевр. 10,10). Христос, „Пасха освећена и велика“, предао се драговољно, није био послат у смрт: „Као овца на клање би вођен и као невино јагње, немо пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих“. Његова жртва нема само обнављајући или искупитељски аспект, него представља прелазак из смрти у живот, „из небића у биће“ (Свети Јован Златоусти). „Христос је Онај који умрије, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас“ (Рим. 8,34). Иначе, Евхаристија се не служи на дан њеног установљења, пре Распећа, него на дан Васкрсења, као поновно доживљавање новозаветне Пасхе.

Стварно присуство Христа[уреди]

2. Стварно присуство Христово у евхаристијском хлебу и вину (Јн. 6,55) остварује се молитвом Цркве за освећење. С једне стране, у Евхаристији се открива ипостас Христова у свој њеној пуноћи. За ученике који идоше у Емаус, сусрет са васкрслим Христом догодио се приликом ломљења хлеба: „И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им“ (Лк. 24,30). „Крв“, праслика искупитељске жртве, јесте једно од „сведочанстава“ Христових: „Он је тај што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу“ (1. Јн. 5,6). С друге стране, Евхаристија је „наш насушни хлеб“, супстанција за одржање живота, храна вечнога живота (Јн. 6,33, 49-51,58). Христос се даје у Евхаристији кроз силу Духа Светога, у свој Његовој ипостасној стварности, као „јело верујућих“, тако да хришћани постају „сутелесници и сукрвници“ са Њим. Евхаристија је дар „као храна на путу вечнога живота"; зато се и чува после Литургије.

Евхаристија и Тело Христово[уреди]

3. Од Педесетнице васпоставила се органска веза између Евхаристије и Христовога тела - Цркве (Дела 2,42; 1. Кор. 10,17), не само тиме штоје Евхаристија неопходна за егзистенцију и поимање Цркве него и зато што је Евхаристија тачка сусрета литургијске помесне заједнице са Васељенском Црквом, са „четом светих“, са „свим (целокупним) светом“.

Евхаристијско сабрање приноси бескрвну и похвалну жртву за невидљиву Цркву (Дјеву Марију, старозаветне праведнике, апостоле и новозаветне светитеље), као дело благодарности, и за видљиву Цркву, као чин моље ња. Она се приноси „због свега и за све“, будући да је сам Христос „Онај који приноси и Који се приноси, Који прима и који се раздаје“. Ова веза између Христовог свештенства и евхаристијске жртве примећује се у литургијском устројству. Епископ или свештеник не служи "ех opere operantis", зато што је свештенослужитељ Евхаристије „служитељ благодати“. Он изговара речи установљења са Тајне Вечере "in persona Christi", будући да је слика Христова; ипак, он изговара епиклезу у име Цркве, "in persona ecclesiae", будући да је то молитва освећења целе заједнице. „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“. Речи које је изговорио Исус на последњој Вечери чувају своју стваралачку силу само кад су у вези са молитвом призивања Духа Светога.

Древна традиција истиче саборни карактер Евхаристије јер се на свакоме месту врши само једна евхаристијска Литургија подједним епископом.

Евхаристија као залог Будућег живота[уреди]

4. По Светом Јовану Дамаскину, Евхаристија је залог будућег живота (преводећи επιουσιον са „који ће доћи") зато што је Христово Тело пуно животворнога Духа (Православно учење, књ. IV 13, стр. 175). Недељу, икону Будућег Века, Црква доживљава као предокусно Царство баш евхаристијским обожујућим телом, символом преображенога човечанства. Стварност која је сада прекривена и скривена под обликом вина и хлеба упоређена је са стварношћу која ће се открити последњега дана. Евхаристија је, дакле, праслика (прототип) Христа пунога славе. Зато се литургијска заједница, после причешћа Светим Тајнама, моли: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога“. Тада ће се светима открити јело о коме говори Исус: „Ја имам јело да једем за које ви не знате“ (Јн. 4,32).

Евхаристија и екуменски дијалог[уреди]

У екуменском дијалогу православни формулишу два главна проблема у вези са теологијом Евхаристије: свети (освештани) карактер Евхаристије (стварно присуство и хиротонија свештенослужитеља), у дијалогу са протестантима; епиклетички карактер евхаристијског освећења, у дијалогу са римокатолицима. Према обема конфесијама, Православље поставља проблем везе између утеловљења у Цркви (и њеног јединства) и уводних Тајни. Уосталом, постоји делимични однос између Евхаристије и крштења ("и одмах изиђе из њега [ребра] крв и вода“ - Јн. 19,34; 1. Јн. 5,6-8), миропомазања (Пс. 104,15) и хиротоније (Дидахи, гл. 14-15). Исто тако, постоји непосредни саоднос међу уводним тајнама (Пс. 104,15), које се по Источној традицији врше заједно у склопу Литургије и у јединству са Црквом.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]