Еготизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Еготизам је нагон за одржавањем и увећавањем себи наклоњеног погледа, а генерално одражава надувано мишљење о личним особинама и важности особе у питању. Често укључује интелектуално, физичко, социјално и друго прецењивање.[1]

Еготиста има преплављујући осећај централности ’себе’, то јест својих личних квалитета.[2] Еготизам значи стављање себе у средиште свог света без забринутости за друге — укључујући оне „вољене” или који се сматрају „блискима”, у било којем другом смислу осим оног који субјективно одређује еготиста.

Карактеристике[уреди]

Еготизам је уско повезан са егоцентричном љубави према свом имагинарном ’ја’, или нарцизму — може се рећи да се „еготизмом може предвидети једна врста социјализованог нарцизма”.[3] Еготисти имају јаку тенденцију да причају о себи на самопромовишући начин, а могу да буду и арогантни и хвалисави са грандиозним осећајем сопствене важности.[4] Њихова немогућност да препознају постигнућа осталих[5] приморава их на дубоко самоуздизање; тако осетљивост на критицизам може улогу еготисте да доведе до нарцистичког беса у смислу увређености.[6]

Еготизам се разликује и од алтруизма (деловање у циљу добијања мањих вредности од оних које се дају) и од егоизма (константног трагања за сопственим интересима). Различите форме „емпиријског егоизма” сматрају се конзистентнима са еготизмом, али немају (што је такође случај и са еготизмом уопштено) за неопходно да се надувава осећај сопства.[7]

Развој[уреди]

У развојном смислу, две прилично различите путање могу да се разликују што се тиче еготизма — једна индивидуална, друга културна.

По питању развијања појединца, кретање се дешава од егоцентричности до социјалности током процеса одрастања.[8] Нормално је за дете да има надуван — готово величанствен — осећај еготизма.[9] Прецењивање сопственог ега[10] редовно се јавља у детињастим облицима љубави — углавном јер је беба или дете себи све, омнипотентно најбољем од свог личног знања.[11]

Оптимални развој омогућава постепено помирење са више реалистичним погледом сопственог места у свету — смањивање еготистички натечене главе.[12] Мање адекватно прилагођавање може касније да доведе до оног што се зове дефанзивни еготизам, који служи за пренадокнаду крхкости подложног концепта себе.[13] Међутим, Робин Скинер је сматрао да у основи одрастање води стању где је „ваш его још увек ту, али заузима своје одговарајуће ограничено место међу осталим егоима”.[14]

Како год, поред тако позитивне путање умањивања индивидуалног еготизма, прилично различит развојни лук може да се примети у културном аспекту — повезано са ониме што се види као повећање инфантилизма (детињастог понашања) код модерног или постмодерног друштва.[15] И док је у 19. веку еготизам још увек био широко препознат као традиционални порок — за Натанијела Хоторна еготизам је био одређена врста болесне самоконтемплације (самопосматрања, самопроцењивања);[16] романтизам је већ био покренуо компензаторну струју, што је Ричард Елдриџ описао као тип „културног еготизма, који замењује индивидуалну имагинацију нестанком социјалне традиције”.[17] Романтичка идеја самоствореног индивидуалца — самоодобравања, уметничког еготизма/самољубља[18] — потом је попримила шире друштвене димензије у наредном веку. Китс је још увек нападао Вордсворта за агресивну природу његовог повлачења у еготистички сублим/узвишеност;[19] међутим, поткрај 20. века еготизам се ’оприродио’ у много ширим размерама — од ја генерације (енгл. "Me" generation) отишао је у културу нарцизма.

У 21. веку, романтички еготизам је виђен као храњење технокапитализма на два комплементарна начина:[20] с једне стране, преко самоцентрираног посматрача, фокусираног на сопствено самообликовање преко бренда ’идентитета’; с друге стране, преко једнако егоистичних гласова ’аутентичног’ протеста, како се људи буне против ’машине’ само да би произвели нове форме комодитета (можда и конформитета) којима је намена покретање система за даљу потрошњу.

Секс[уреди]

Поставља се знак питања око односа између секса и еготизма. Сигмунд Фројд је изнео популарну тврдњу да љубав може да трансформише еготисту,[21] дајући му или јој нови осећај понизности у односу према другима.[22]

Међутим, у исто време је веома очигледно да се еготизам може лако показати и на сексуалне начине,[23] и заиста нечија комплетна сексуалност може да функционише у служби еготистичних потреба.[24]

Етимологија[уреди]

Термин еготизам је изведен из грчког (грч. εγώ) односно лазинизованог облика за „его” (лат. ego), што значи „ја” илити означава сопство; и суфикса -изам, који се користи за означавање система веровања или за означавање пракси и сл. Као такав, термин има аналогну етимологију као и егоизам.

Примери у култури[уреди]

  • Ален Александер Милн је хваљен за своју јасну визију немилосрдног, отвореног, бестидног еготизма мале деце.[25]
  • Рајан Холидеј је описао наше културне вредности као зависне од одобравања, као такве да су са правом и управљане нашим емоцијама, што је форма еготизма.[26]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Kowalski 1997, стр. 112.
  2. ^ Atkinson, William Walker (2010 [1909]). The New Psychology. стр. 30.
  3. ^ Schmalhausen 2004, стр. 55 »by egotism we may envisage a kind of socialized narcissism«
  4. ^ Kowalski 1997, стр. 114.
  5. ^ Leary, Mark R. (2007). The Curse of the Self. стр. 91.
  6. ^ Kowalski 1997, стр. 121—122.
  7. ^ Kowalski 1997, стр. 113.
  8. ^ Flügel, J. C. (1973). Man, Morals and Society. стр. 242—243.
  9. ^ Freud, Sigmund (PFL 11). On Metapsychology. стр. 85.
  10. ^ Fenichel, Otto (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. London. стр. 38, 57.
  11. ^ Skynner & Cleese 1994, стр. 91.
  12. ^ Skynner & Cleese 1994, стр. 63.
  13. ^ Kowalski 1997, стр. 224.
  14. ^ Skynner, Robin; Cleese, John (1994). Life and how to survive it. London. стр. 241.
  15. ^ Bly, R.; Woodman, M. (1999). The Maiden King. стр. 85—88.
  16. ^ Cowley, Malcolm; ур. (1977). The Portable Hawthorne. Penguin. стр. 177.
  17. ^ Eldridge, Richard (2001). The Persistence of Romanticism. стр. 118.
  18. ^ Wilson 2006, стр. 563—564.
  19. ^ Hart, Henry (1995). Robert Lowell and the Sublime. стр. 30.
  20. ^ Wilson 2006, стр. 565—566.
  21. ^ Schmalhausen 2004, стр. 153.
  22. ^ Freud, Sigmund (PFL 11). On Metapsychology. стр. 93.
  23. ^ Schmalhausen 2004, стр. 34.
  24. ^ Fenichel, Otto (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. London. стр. 516—517.
  25. ^ Thwaite, Ann (2006). A. A. Milne: His Life. стр. 123, 194.
  26. ^ Holiday, Ryan (2016). Ego Is The Enemy. New York: Penguin Random House. стр. 20. ISBN 978-0-698-19215-7 — преко Amazon Kindle ereader. 

Цитирана библиографија[уреди]

  • Kowalski, Robin M., ур. (1997). Aversive Interpersonal Behaviors. 
  • Schmalhausen, D. (2004) [1928]. Why We Misbehave. 
  • Skynner, Robin; Cleese, John (1994). Families and how to survive them. London. 
  • Wilson, Scott (2006). Waugh, Patricia, ур. Literary Theory and Criticism. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Wikiquote-logo.svg Цитати везани за чланак Еготизам на Викицитату (језик: енглески)