Едвард Ли Торндајк

Едвард Ли Тордајк
PSM V80 D211 Edward Lee Thorndike.png
Име по рођењуEdward Lee Thorndike
Датум рођења31 август, 1874.(1874-08-31)
Место рођењаВилијамсбург, Масачусетс
 САД
Датум смрти9. август 1949.(1949-08-09) (74 год.)
Место смртиМонтроуз, Њујорк
 САД
Занимањепсихолог, професор

Едвард Ли Тордајк (енгл. Edward Lee Thorndike; 1874 – 1949) био је амерички психолог и професор на Учитељском факултету Универзитета Колумбија (Teachers College, Columbia University). Дао је значајан допринос у области компаративне психологије и изучавања процеса учења што је омогућило утемељење педагошке психологије. Заједно са Робертом Вудвортом творац је теорије идентичних елемената.

Научни часопис Review of General Psychology чији је издавач Америчко удружење психолога је Торндајка рангирао као деветог најцитиранијег психолога двадесетог века[1]. Едвард Ли Торндајк и Иван Павлов сматрају се пионирима изучавања феномена понашања на анималним моделима[2].

Торндајк је у оквиру своје докторске тезе представио теорију учења како би указао на улогу искуства у успостављању везе између одговора на стимулус и процеса учења (конекционизам). Описао је свој екперимент којим је указао на принцип учења путем слепих покушаја и случајног успеха. Гладну мачку затворио је у кавез са системом полуге за отварање врата испред кога је оставио храну. Мачка је покушавала да изађе провлачењем без успеха, а свој бес неуспехом испољавала је скакањем по кавезу све док случајно није додирнула полугу за излаз. У сваком наредном понављању експеримента број случајних покушаја код мачке био је мањи што је указало на поступност у учењу на основу покушаја и грешака[2][3].

Експеримент са мачкама[уреди | уреди извор]

Едвард Ли Торндајк је у оквиру своје докторске тезе представио теорију учења како би указао на улогу искуства у успостављању везе између одговора на стимулус и процеса учења (конекционизам). Описао је свој екперимент којим је указао на принцип учења путем слепих покушаја и случајног успеха.

Гладну мачку затворио је у кавез са системом полуге за отварање врата испред кога је оставио храну. Мачка је покушавала да изађе провлачењем без успеха, а свој бес неуспехом испољавала је скакањем по кавезу све док случајно није додирнула полугу за излаз. У сваком наредном понављању експеримента број случајних покушаја код мачке био је мањи што је указало на поступност у учењу на основу покушаја и погрешака. Дакле, у овој ситуацији мачка изводи низ безуспешних покрета докле случајно не подигне ограду на вратима и стигне до награде. Оно што је важно за опис овог учења јесте да она опет изводи безуспешне покушаје да дође до хране. Међутим, број безуспешних покушаја се временом смањује.

Овај експеримент говори у прилог асоцијационистичким С-Р теоријама по којима током учења јача веза или асоцијација између дражи и одговора и значајан је и код животиња и код људи. Грешка асоцијационистичких теорија лежи, међутим, у томе што су покушали да учења различитих степена сложености сведу на овај облик учења.[4]

Торндајкови закони[уреди | уреди извор]

Едвард Ли Торндајк је на основу свог експеримента са мачкама створио три закона, за које сматра да се јављају у току инструменталног условљавања:

  • „Закон ефекта“: када је веза између стимулуса (С) и одговора (Р)  позитивно награђена јачаће, повећава се вероватноћа његовог јављања, а када је кажњено слабиће, смањиваће се вероватноћа његовог јављања
  • „Закон вежбања“: што се једна С-Р веза више вежба, то ће бити јача
  • „Закон спремности“: због структуре нервног система у одређеној ситуацији одређене јединице понашања ће се вероватније извести, појавити него неке друге[4]

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

Публикације[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Haggbloom, Steven J.; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; et al. (2002). "The 100 most eminent psychologists of the 20th century"Review of General Psychology6 (2): 139–152. doi:10.1037%2F1089-2680.6.2.139 10.1037/1089-2680.6.2.139
  2. ^ а б Маринковић Д. Биолошке основе понашања. Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
  3. ^ Ormrod, J. E. (2008). Human Leraning, Fifth Edition. Upper Saddle River: Pearson Prentice Hall.
  4. ^ а б Требјешанин, Ж. (2010). Психологија личности. Београд, Учитељски факултет.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]