Едвин Мозиз

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Едвин Мозес)
Едвин Мозиз
Лични подаци
Пуно имеЕдвин Корли Мозиз[1]
Датум рођења(1955-08-31)31. август 1955. (68 год.)[1]
Место рођењаДејтон, Охајо[2], САД
Висина188 cm
Маса82 kg
Спортске информације
Спорт400 m препоне[1][3]
Награде и медаље
Атлетика
Представљајући Сједињене Америчке Државе САД
400 м препоне
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место 1976. Монтреал 47,63 СР
Златна медаља — прво место 1984. Лос Анђелес 47,75
Бронзана медаља — треће место 1988. Сеул 47,56
Светска првенства
Златна медаља — прво место 1983. Хелсинки 47,50
Златна медаља — прво место 1987. Рим 47,46
www.edwinmoses.com

Едвин Корли Мозиз (енгл. Edwin Corley Moses; Дејтон, 31. августа 1955), амерички атлетичар, који је освојио златне медаље у дисциплини 400 m са препонама на Олимпијским играма 1976. и Олимпијским играма 1984. и бронзану на Играма у Сеулу 1988. Мозиз је и двоструки светски првак, на Светском атлетском првенству у Хелсинкију 1983 и Риму 1987. и троструки победник Светског купа у атлетици, 1977, 1979. и 1981.

Између 1977. и 1987. године Мозиз је победио у непрекидном низу на 107 узастопних финалних такмичења, те, у склопу тога, у том периоду, на 122 узастопне трке није доживио пораз. Четири пута је постављао светски рекорд на 400 m препоне, последњи пута 1983. године, у Кобленцу, Немачка, а с тим, сада бившим светским рекордом, и данас држи други резултат свих времена у тој дисциплини. Први је увео технику трчања с 13 корака између високих препона, с 12 корака између појединих препона. Због тих својих успеха, али и трага који је оставио у светској атлетици, с правом се сматра не само највећим препонским тркачем у историји атлетике, него и једним од највећих атлетичара у историји.[1]

Каријера[уреди | уреди извор]

Едвина Мозиза спортски је свет упознао на Олимпијским играма у Монтреалу, 1976.

Квалификујући се на америчким триалсима, победио је у финалу Игара у Монтреалу, и то са новим светским рекордом, 47,64 s, оборивши четири године стар рекорд са Олимпијских игара у Минхену 1972., који је поставио Џон Аки-Буа из Уганде.

Идуће, 1977. године, одмах почетком сезоне, 11. јуна, у Вествуду, у Калифорнији, је поново поставио светски рекорд на 400 m са препонама у времену 47,45 s. Међутим, 26. августа, Мозиз је изгубио своју прву трку откада се појавио на међународној сцени, и то од немачког препонаша Харалда Шмида. Овај пораз коштао је Мозиза (неслужбене) титуле атлетичара с највећим непрекидним низом финалних победа. Сакупивши 107 победа у каријери заузима друго место, иза свог сународника, бацача кугле Перија О'Брајена, који има низ од 116 узастопних финалних победа. Крајем те сезоне је победио и на Првом светском купу у атлетици у Диселдорфу.

Године 1978. Мозиз је победио на свим атлетским митинзима на којима је наступио. Идуће године је поново тријумфовао на Другом светском купу, у Монтреалу.

Међутим, председник САД Џими Картер је наредио бојкот Олимпијских игара у Москви 1980 и Мозиз је изгубио прилику да понови успех из 1976.[4] На Играма у Москви, у дисциплини 400 m са препонама је победио источнонемачки атлетичар Волкер Бек. Мозиз је 3. јул а 1980. године у Милану поправио свој светски рекорд на 47,13 s.

Године 1981. је по трећи пут тријумфовао на Светском атлетском купу у Риму. Године 1982. и 1983. су врхунац каријере Едвина Мозиза.

На Првом светском атлетском првенству у Хелсинкију 1983, Мозиз је освојио злато. Након тог светског првенства, а на свој рођендан 31. августа је поставио свој четврти светски рекорд у трци на 400 m са препонама, 47,02 секунде. Овај рекорд је остао на снази 9 година када га, на Олимпијским играма у Барселони, 1992. испод границе 47 секунди (и данас важећих 46.78 сец) спустио Мозизов сународник Кевин Јанг.

На Играма у Лос Анђелесуе 1984. године Мозизу је припала част да изговори Олимпијску заклетву на отварању Олимпијских игара.[5] Мозиз је у трци на 400 m са препонама узео своје друго олимпијско злато. Највећи конкуренти у то време Дени Харис и Немац Харалд Шмид освајају сребро и бронзу.

Идуће две године Мозиз побеђује на свим митинзима, а 1987. године Дени Харис, 4. јуна, у Мадриду је победио Мозиза и прекинуо његов низ који је трајао тачно 9 година, 9 месеци и 9 дана. Међутим, на Другом светском првенству у атлетици, те године у Риму, Мозиз је освајио своју другу титулу светског првака, две стотинке испред Хариса и Шмида.

На олимпијским играма у Сеулу 1988. године, Едвин Мозиз је поново био фаворит у својој дисциплини, претходно поновно победивши на америчким квалификацијама. Међутим, Андре Филипс, Мозизов земљак који је редовно губио од њега, као и Сенегалац Амаду Дија Ба, су победили Мозиза који је освојио бронзу.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Мозиз је први добитник тада новоустановљене награде америчке атлетске федерације „Џеси Овенс“ 1981, затим награде „Џејмс Е. Саливен“ као најбољи аматерски атлетичар у САД 1983. У избору Еј-Би-Сија за најбољег спортисту 1984. освојио је прво место, као и у избору магазина „Спортс Илустрејтед“.[1] Године 1984, његов родни град Дејтон преименовао је Вест Мајами булевар и Санрајз авенију у Булевар Едвина К. Мозиза. Године 1999, Мозиз је био на 47. месту на ESPN-овом списку 50 најбољих спортиста века.[6]

Приликом установљења нове престижне спортске награде Laureus World Sports Academy, 2000. године Савет ове институције изабрао је Мозиза за свог првог председника.

Реформе подобности[уреди | уреди извор]

Године 1979, Мозиз је узео одсуство са свог посла у Џенерал Динамиксу да би се посветио трчању са пуним радним временом. У наредне две године имао је кључну улогу у реформи међународних и олимпијских правила о подобности. На његов наговор, основан је програм Поверилачког фонда за спортисте како би се спортистима омогућило да имају користи од државних или приватних стипендија, директних плаћања и новца од комерцијалне подршке, а да притом не угрозе своје квалификације за Олимпијске игре. Мозиз је представио план Хуану Антонију Самарану, председнику Међународног олимпијског комитета, и концепт је ратификован 1981. Овај фонд је основа многих програма издржавања, стипендија и корпоративне подршке олимпијских спортиста, укључујући прогреме директне помоћи спортистима Олимпијског комитета Сједињених Држава.

Тестирање на дрогу[уреди | уреди извор]

Као спортски администратор, Мозиз је учествовао у развоју бројних политика за борбу против дроге и помогао је атлетичарској заједници да развије један од најстрожих система насумичног тестирања на дроге у спорту. У децембру 1988. дизајнирао је и креирао први програм тестирања дрога у аматерском спорту насумичним избором ван такмичења. Више деценија, Мозиз је био лидер у стварању структуре и протокола који су значајно смањили употребу илегалних лекова који побољшавају перформансе у атлетици.[7]

Остала достигнућа[уреди | уреди извор]

Након што се повукао из атлетике, Мозиз се такмичио у боб тркама Светског купа 1990. у Винтербергу у Немачкој. Он и дугогодишњи амерички олимпијац Брајан Шимер освојили су бронзану медаљу у двобоју.

Године 1994, Мозиз је стекао МБА на Универзитету Пепердин и примљен је у Националну атлетску алеју славних.[8]

Мозиз (четврти с лева) стајао је поред Дејлија Томпсона на Лауреусовом дану 2006. одржаном у Хам Поло клубу у Лондону.

Од избора 2000. године, Мозиз је био председник Светске спортске академије Лауреус, која настоји „да промовише и повећа учешће у спорту на свим нивоима, као и да промовише коришћење спорта као алата за друштвене промене широм света“.[9] Неколико десетина спортиста олимпијских и светских шампиона, преко Фондације Лауреус спортови за добро, ради на помоћи младима у неповољном положају широм света.

Године 2008, Мозиз је уручио награду за животно дело Дејтонску награду за књижевни мир Тејлору Бранчу, биографу Мартина Лутера Кинга млађег.

У мају 2009, године, Универзитет Масачусетса у Бостону доделио је Мозизу почасни докторат за његове напоре да одржи интегритет олимпијских спортова и за његову употребу спорта као алата за позитивне друштвене промене.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Мозизов отац је био Таскиги ваздухопловац. Мозиз је вегетаријанац, хуманитарац и заговорник мира.[10][11]

Од 1986. до 1988. године, још увек у врхунцу своје тркачке каријере, патио је од недијагнозиране руптуре диска, откривене магнетном резонанцом годинама касније.[12]

Мозиз има једног сина Џулијана, одбојкаша, рођеног 29. августа 1995. године у јужној Калифорнији.[12] Он се оженио Мирелом Борд 1982. године; развели су се 1992. године.[13][12] Мозиз се оженио са Мишел Мозиз у фебруару 2007; она је поднела захтев за развод 2016. године.[14]

Године 2017, Мозиз је претрпео две трауматске повреде мозга у року од неколико месеци, али се опоравио тако поново може да хода.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Edwin Moses”. Sports-Reference.com. Sports Reference LLC. Архивирано из оригинала 17. 4. 2020. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  2. ^ „Edwin Moses”. usatf.org. USA Track & Field. Архивирано из оригинала 11. 3. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  3. ^ Edwin Moses. trackfield.brinkster.net
  4. ^ Caroccioli, Tom; Caroccioli, Jerry (2008). Boycott: Stolen Dreams of the 1980 Moscow Olympic Games. Highland Park, IL: New Chapter Press. стр. 243—253. ISBN 978-0942257403. 
  5. ^ He's Hurdled into History, New York Times, Dave Anderson, Aug. 6, 1984.
  6. ^ „ESPN unveils SportsCentury's 20 greatest athletes”. ESPN.com. 14. 9. 1999. Приступљено 7. 10. 2021. 
  7. ^ Edwin Moses still leading the fight against doping in athletics, Irish Times, Donald McRae, February 10, 2020. Retrieved July 30, 2021.
  8. ^ „Edwin Moses... The Icon: Biography & Stats”. The Official Website of Edwin Moses. 
  9. ^ „Laureus”. laureus.com. 
  10. ^ Finn, Adharanand (30. 7. 2012). „Olympic vegetarians: the elite athletes who shun meat”. The Guardian. London. 
  11. ^ „Top 10 Historic Vegetarian and Vegan Olympians”. SikhNet. 30. 7. 2012. 
  12. ^ а б в г Edwin Moses remarkably recovers from traumatic brain injurie NBC Sports (AP), December 4, 2017. Retrieved July 30, 2021.
  13. ^ Two-Time Olympic Gold Medalist Moses Files for Uncontested Divorce, Los Angeles Times, January 1, 1992. Retrieved July 30, 2021.
  14. ^ U.S. Olympic Legend Edwin Moses Wife Files For Divorce, TMZ, September 4, 2016. Retrieved July 30, 2021.

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Edwin Moses: An Era Unto Himself" (1999). In ESPN SportsCentury. Michael MacCambridge, Editor. New York: Hyperion-ESPN Books. pp. 254–5.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Едвин Мозиз на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едвин_Мозиз&oldid=27553482”