Едмунд Гвоздени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Едмунд Гвоздени
Edmund Iron.jpg
Датум рођења 989
Место рођења Весекс
Датум смрти 30. новембар 1016.(1016-11-30) (26/27 год.)
Место смрти Оксфорд
Династија Весекс
Отац Етелред Неспремни
Мајка Елфгифа од Јорка
Супружник Ealdgyth
Потомство Едвард Изгнаник, Едмунд Етелинг
Краљ Енглеске
Претходник Свен I Рашљобради
Наследник Кнут Велики

Едмунд Гвоздени (Весекс, 989 - Оксфорд, 30. новембар 1016) је био краљ Енглеске из династије Весекс. Био је син Етелреда Неспремног и Елфгифе од Јорка.

Власт је године 1016. преузео од оца Етелреда након његове смрти, а у тренутку велике војне премоћи данских освајача и смрти данског краља Свена којег је наслиједио његов син Кнут.

Упамћен као врло енергичан владар. Са Кнутом је током своје кратке владавине водио рат са променљивом срећом при чему су се измењивале војне победе на једној и другој страни. Едмунд је водио пет битака против Данаца, а завршну је изгубио од Кнута 18. октобра у битци код Ассандуна, након чега су постигли мир у Алнеyу 1016. године.

Према том споразуму Енглеска је подељена на начин да је Едмунду је припао Весекс, а Кнуту припала онај остатак Енглеске северно од реке Темзе. Убрзо након тога исте године 1016. Едмунд је умро, па је Кнут Велики преузео контролу над целокупном Енглеском и постао енглески краљ.

Надимак "Гвоздени" му је забиљежен тек 1057. године. Према Англосаским аналима, надимак му је наденут "због његове вриједности" у борби против данске инвазије на Енглеску коју је водио Кнут Велики.

Породица[уреди]

Едмунд се јавља као потписник повеља након 993.. Био је трећи од шест синова енглеског краља Етелреда Неспремног и његове прве супруге Елфгифе од Јорка, која је вероватно била кћерка грофа Тореда од Нортамбрије. Старија браћа су му били Етелстан Етелинг и Егберт Етелинг (умро око 1005.), а млађа браћа су му били Едред Етелинг, Едвиг Етелинг и Едгар Етелинг Старији. те сестре Едита, Елфгифу, Вулфхилда и једна која је била опатица Вервелске опатије [1]. Мајка му је умрла око 1000., након чега му се отац поново оженио, овог пута за Ему Нормандијску, с којом је имао двоје синова, Едварда Исповедника и Алфреда Етелинга и кћер Году.

Младост[уреди]

Етхелстан вјеројатно није одобравао растући утицај еалдормана Еадрица Стреоне од 1007. године. Изгледа да се је спријатељио са Сигефертом и Морчаром, двојицом водећих тенова Пет Градова Данелава из Источних Мидланда. Етелстан и Едмунд су били блиски, а вероватно су се осећали угроженима од стране њихове мајке Еме, која је имала својих амбиција за своје синове.[2] Дело Живот Едварда Исповедника, написано 50 година после, тврдило је да кад је Ема у трудноћи била носила Едварда, Енглези су били обећали да ће прихватити њено дете за краља ако буде мушко.

Кад је Свен I Рашљобради преузео престо крајем 1013., а Етелред потом побегао у Француску, изгледа да га браћа нису пратила, него су остала у Енглеској. Етелстан је умро јуна 1014., оставивши брату имања и мач који је припадао краљу Офи Мерсијском. Ово је такође одразило блиске односе између браће и племства Источних Мидланда.[3]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Едвард Старији
 
 
 
 
 
 
 
8. Едмунд I Величанствени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Едгива Кентска
 
 
 
 
 
 
 
4. Едгар I Мирољубиви
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Елгифа од Шафтсберија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Wynflaed
 
 
 
 
 
 
 
2. Етелред Неспремни
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Ordgar
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ælfthryth
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Едмунд Гвоздени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Gunnar
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Thored
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Елфгифа од Јорка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ Barlow, Frank (1997). Edward the Confessor. Yale University Press. стр. 28. 
  2. ^ Lavelle, Ryan (2008). Aethelred II: King of the English. The History Press. стр. 172—173. 
  3. ^ Lavelle (2008). стр. 172.

Литература[уреди]

  • Lavelle, Ryan (2008). Aethelred II: King of the English. The History Press. стр. 172—173. 
  • Barlow, Frank (1997). Edward the Confessor. Yale University Press. стр. 28.