Еклесија

Еклесија у Атини се састајала на брду званом Пникс.

Еклесија (грч. ἐϰϰλησία) је назив за народну скупштину у античкој Атини. Њу су чинили сви слободни атински грађани. У најстаријем периоду није имала значајнију улогу у управљању Атином. Од Перикловог времена, еклесија преузима одлучујућу улогу у политичком животу Атине. Еклесија је постављала и смењивала државне чиновнике укључујући и архонте, одлучивала је о рату и миру, мењала устав. Бирала је сваке године 10 стратега, додељивала је грађанска права и судила у случају тешких преступа.У њој је свако могао да изнесе своје мишљење о било ком питању или да предложи неки закон. Гласало се јавно, дизањем руке, а тајном гласању се прибегавало у ретким случајевима. Еклесију су чинили грађани старији од 20.година.

У другим грчким античким државама, скупштине су имале посебне називе: „апела“ у Спарти, „агора“ у Делфима и градовима Тесалије и „алија“ у Аргосу, Епидауру, Ђели и Акриђенту.

Еклесија у Периклово доба

У Периклово доба или „златно доба Атине“ од 480. до 404. године п.н.е. приступ власти имали су сви сталежи, осим најнижег, тако да су народну скупштину еклесију чинили сви пуноправни и пунолетни грађани Атине.Скупштина је сваке године бирала веће од 500 чланова – буле, које је водило државне послове. Због веће ефикасности рада, веће је било састављено од десет одбора – пританија, са по педесет чланова, а сваки од тих одбора водио је државне послове у току једног месеца.

Десет поротничких судова – хелиеја, доносило је одлуке о жалбама против државних чиновника. Сви државни чиновници имали су ограничен мандат, а бирани су жребом, како би се сачувала што већа власт демоса и спречило да се нико не издвоји по свом утицају, успостављајући тиранију. Због тога је и уведен остракизам (грч. острака, гласање црепићима) који је као заштиту атинског уређења у другој половини 6. века п.н.е. увео Клистен. Народна скупштина могла је тако на десет година да прогна особе великог политичког угледа и моћи, не одузимајући њихову имовину и друштвени положај, а на основу резултата гласања, за које је било потребно само то да шест хиљада гласача напише на глиненим плочицама име исте особе.

Иако се може учинити да је остракизам био добар начин да се заштите интереси Атине, многи угледни Атињани били су жртве „воље народа”. И Сократ је искусио превртљивост демократије, а и самом Периклу Атињани су пред крај живота одузели част стратега и новчано га казнили. Част и новац убрзо су му враћени, али остала је чињеница да је настрадао управо онај који је у том времену био најзаслужнији за процват Атине.