Еколошка уметност

Са Википедије, слободне енциклопедије
Марко Касагранде, Пешчани црв, Beaufort04 тријенале савремене уметности, Вендуин, Белгија, 2012.
Пример пејзажне уметности у једној шуми у Шкотској

Еколошка уметност (уметност животне средине или енвиронментал арт (енгл. environment - средина, животна средина) је израз који се у општем случају користи за означавње уметности оних уметника који се баве стварањем дела у једном еколошком окружењу, односно природној животној средини. Приликом пројектовања уметничког дела за природно окружење поставља се питање о томе да ли дело наноси еколошку штету датој животној средини, мада је обично услов да се после завршетка уметничке интервенције животна средина врати у њено првобитно стање.[1][2] У оквиру ове уметности се налазе тродимензионална комплексна дела инсталирана у простору, често као дела пролазног карактера која испуњавају комплетне ентеријере или се уклапају у спољашње просторе наглашавајући архитектуру у једном тешко дефинишућем стању између сликарства, објекта у уметности, скулптуре или инсталације у којем ове уметничке врсте могу различито да се испоље и да настану различите скулптуре. Као претходница се могу схватити нека дела уметника настала после двадесетих година 20. века, попут Ел Лисицког или Курта Швитерса. Ова уметност се развија од краја 50-их година 20. века у споју са хепенингом и акцијама Алана Капрова. Као класичан пример су дела уметника Едвард Кинхолца и Георг Сегала, а даљи примери су код Јанис Кунделиса, Марија Нолдман или Волф Востел.

Уметност животне средине је еволуирала од формалних питања, на пример монументалних земљаних радова који користе земљу као скулптурални материјал, ка дубљем односу према системима, процесима и феноменима у односу на друштвене проблеме.[3] Интегрисани друштвени и еколошки приступи који су се развили као етички, ресторативни став појавили су се 1990-их.[4] Током протеклих десет година еколошка уметност постала је фокусна тачка изложби широм света, јер друштвени и културни аспекти климатских промена долазе у први план.

Термин „уметност животне средине“ често обухвата „еколошке“ проблеме, али није специфичан за њих.[5] Првенствено слави везу уметника са природом користећи природне материјале.[1][2] Концепт се најбоље разуме у односу на историјску уметност земље и развојно поље еколошке уметности. Област је интердисциплинарна у чињеници да уметници животне средине прихватају идеје из науке и филозофије. Пракса обухвата традиционалне медије, нове медије и критичке друштвене форме производње. Рад обухвата читав низ пејзажних/еколошких услова од руралних, до приградских и урбаних, као и урбаних/руралних индустријских.

Историја: пејзажно сликарство и репрезентација[уреди | уреди извор]

Дело пејзажне уметности - део од 7.000 стабала храста за Докуманта 7 у 1982. год.
Клод Моне, мост Ватерло, Лондон

Може се тврдити да је еколошка уметност почела са палеолитским пећинским сликама наших предака. Иако (још) нису пронађени пејзажи, пећинске слике су представљале друге аспекте природе важне за ране људе, као што су животиње и људске фигуре. „То су праисторијска посматрања природе. На овај или онај начин, природа је вековима остала приоритетна тема креативне уметности.“[6] Модернији примери еколошке уметности потичу из пејзажног сликарства и репрезентације. Када су уметници сликали на лицу места, развили су дубоку везу са околним окружењем и његовим временом и унели ова блиска запажања на своја платна. Слике неба Џона Констебла „најближе представљају небо у природи“.[7] Монеова Лондонска серија такође представља пример уметникове везе са окружењем. „За мене пејзаж не постоји сам по себи, јер се његов изглед мења у сваком тренутку; али га оживљава околна атмосфера, ваздух и светлост, који се за мене непрестано мењају, само околна атмосфера даје субјектима њихову праву вредност.“[8]

Дијан Бурко, Водени глечери и јелени, 2013

Савремени сликари, као што је Дајан Бурко, представљају природне феномене — и њихову промену током времена — да би скренули пажњу на еколошка питања попути климатских промена.[9][10] Пејзажи Алексиса Рокмана осликавају сардоничан поглед на климатске промене и интервенције човечанства на друге врсте путем генетског инжењеринга.[11]

Екоуметност[уреди | уреди извор]

Милтон Бесера, NIDOS, река Тачира, Венецуела 1995.[12]

Еколошка уметност, такође позната као екоуметност, је уметничка пракса или дисциплина која предлаже парадигме одрживе са животним облицима и ресурсима наше планете.[13] Састављена је од уметника, научника, филозофа и активиста који су посвећени пракси еколошке уметности.[14] Историјски преседани укључују земљане радове, ланд арт и пејзажно сликарство/фотографију. Екоуметност се одликује фокусом на системе и међуодносе унутар нашег окружења: еколошки, географски, политички, биолошки и културни.[15] Екоуметност ствара свест, стимулише дијалог, мења људско понашање према другим врстама и подстиче дугорочно поштовање природних система са којима коегзистирамо. Она се манифестује као друштвено ангажована, активистичка, рестаураторска или интервенционистичка уметност у заједници. Еколошка уметница Авива Рахмани верује да је „Еколошка уметност уметничка пракса, често у сарадњи са научницима, урбанистима, архитектама и другима, која резултира директном интервенцијом у деградацији животне средине. Често је уметник водећи агент у тој пракси.“[16]

Постоје бројни приступи екоуметности укључујући, али не ограничавајући се на: репрезентативна уметничка дела која се обраћају околини кроз слике и објекте; пројекти санације који обнављају загађено окружење;[17] активистички пројекти који ангажују друге и активирају промену понашања и/или јавне политике;[18] друштвене скулптуре засноване на времену које укључују заједнице у надгледање њихових пејзажа и преузимање партиципативне улоге у одрживим праксама; екопоетички пројекти који иницирају поновно замишљање и поновно очаравање светом природе, инспиришући лечење и коегзистенцију са другим врстама; уметничка дела директног сусрета која укључују природне појаве као што су вода, време, сунчева светлост или биљке;[19] педагошка уметничка дела која деле информације о еколошкој неправди и еколошким проблемима као што су загађење воде и земљишта и опасности по здравље; релациона естетика која укључује одржива, ван мреже, пермакултурна постојања.

Постоји дискусија и дебата међу екоуметницима да ли еколошку уметност треба сматрати дискретном дисциплином унутар уметности, различитом од уметности животне средине. Тренутна дефиниција еколошке уметности, коју је заједнички израдио EcoArtNetwork је „Еколошка уметност је уметничка пракса која обухвата етику социјалне правде у свом садржају и у форми/материјалима. Екоуметност је креирана да инспирише бригу и поштовање, стимулише дијалог и охрабрује дугорочни процват друштвеног и природног окружења у којем живимо. Обично се манифестује као друштвено ангажована, активистичка, рестаураторска или интервенционистичка уметност у заједници."[20] Уметници који раде у овој области углавном су усредсређени на један или више од следећих принципа: фокусирање на мрежу међусобних односа у нашем окружењу — на физичке, биолошке, културне, политичке и историјске аспекте еколошких система; стварање радова који користе природне материјале или се ангажују са силама животне средине као што су ветар, вода или сунчева светлост; повраћај, обнова и санирање оштећеног окружења; информисање јавност о еколошкој динамици и еколошким проблемима са којима се суочавамо; ревидирање еколошких односа, креативним предлагањем нових могућности за саживот, одрживост и лечење.[21]

Доприноси жена у области екоуметности су значајни, многи су каталогизовани у WEAD-у, Именику женских уметника животне средине који су 1995. основале Џо Хансон, Сузан Лејбовиц Стајнман и Естел Акамин.[22] Рад екофеминистичких писаца инспирисао је ране мушке и женске практичаре да се позабаве својом забринутошћу око хоризонталнијег односа према питањима животне средине у сопственој пракси. Феминистичка уметничка списатељица Луси Липард, која је писала за Weather Report Show у својству куратора у Болдер музеју савремене уметности 2007. годиен, а који је обухватао многе еколошке и екофеминистичке уметнике, коментарисала је колико су од тих уметница биле жене.[23]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Bower, Sam (2010). „A Profusion of Terms”. greenmuseum.org. Архивирано из оригинала 1. 2. 2014. г. Приступљено 29. 1. 2014. 
  2. ^ а б Steinman, Susan. „WEAD, Women Environmental Artists Directory”. WEAD, Women Environmental Artists Directory. Приступљено 3. 2. 2014. 
  3. ^ Kastner, J. and Wallis, B. Eds. (1998) Land and Environmental Art. London: Phaidon Press.
  4. ^
    • Gablik, S. (1984) Has Modernism Failed? New York: Thames and Hudson.
    • Gablik, S. (1992) The Reenchantment of Art. New York: Thames and Hudson.
    • Matilsky, B., (1992) Fragile Ecologies: Contemporary Artists Interpretations and Solutions, New York, NY: Rizolli International Publications Inc.
  5. ^ Weintraub, Linda. „Untangling Eco from Enviro”. Artnow Publications. Архивирано из оригинала 18. 5. 2015. г. Приступљено 8. 2. 2014. 
  6. ^ „The Landscape in Art: Nature in the Crosshairs of an Age-Old Debate - ARTES MAGAZINE”. ARTES MAGAZINE (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2016-04-04. г. Приступљено 2016-05-09. 
  7. ^ Thornes, John E. (2008). „A Rough Guide to Environmental Art”. Annual Review of Environment and Resources. 33: 391–411 [395]. doi:10.1146/annurev.environ.31.042605.134920 Слободан приступ. 
  8. ^ House, John (1986). Monet: Nature into Art. London: Yale Univ. Press. стр. 221. ISBN 978-0-300-03785-2. 
  9. ^ „Painting Climate Change: An Interview with Artist Diane Burko About Her Show 'The Politics of Snow'”. The Scientist. 3. 3. 2010. 
  10. ^ Arntzenius, Linda (5. 9. 2013). „Diane Burko's Polar Images Document Climate Change”. Town Topics. 
  11. ^ Tranberg, Dan (1. 12. 2010). „Alexis Rockman”. Art in America. Архивирано из оригинала 21. 2. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2014. 
  12. ^ Book Analysis of a process over time - (2007) ISBN 980-6472-21-7
  13. ^ Wildy, Jade. „Progressions in Ecofeminist Art: The Changing Focus of Women in Environmental Art”. International Journal of the Arts and Society. The Arts Collection. 6 (1): 53—66. Архивирано из оригинала 2017-05-09. г. Приступљено 2014-02-04. 
  14. ^ Weintraub, Linda (2006). Eco-Centric Topics: Pioneering Themes for Eco-Art. New York: Artnow Publications: Avant-Guardians: Textlets in Art and Ecology. 
  15. ^ Weintraub, Linda (2007). EnvironMentalities: Twenty-Two Approaches to Eco-Art. New York: Artnow Publications, Avan-Guardians: Texlets in Art and Ecology. 
  16. ^ Rahmani, Aviva (2013). „Triggering Change: A Call to Action” (PDF). Public Art Review (48): 23. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 2. 2014. г. Приступљено 7. 2. 2014. 
  17. ^ Rahmani, Aviva; Schroeder, Paul C.; Boudreau, Paul R.; Brehme, Chris E.W.; Boyce, Andrew M.; Evans, Alison J. (2001). „The Gulf of Maine Environmental Information Exchange:participation, observation, conversation”. Environment and Planning B: Planning and Design. 28 (6): 865—887. S2CID 61284002. doi:10.1068/b2749t. 
  18. ^ Stringfellow, Kim (2003). „Safe as mother's milk”. Proceedings of the SIGGRAPH 2003 conference on Web graphics in conjunction with the 30th annual conference on Computer graphics and interactive techniques - GRAPH '03. стр. 1. S2CID 9277137. doi:10.1145/965333.965387. 
  19. ^ Dionisio, Jennifer (2016-06-03). „Calendar of Rain”. Science History Institute. Архивирано из оригинала 05. 08. 2021. г. Приступљено 26. 12. 2018. 
  20. ^ Kagan, Sacha (2014). The practice of ecological art. [plastik] 4 . Available online at: http://art-science.univ-paris1.fr/plastik/document.php?id=866 Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016). ISSN 2101-0323.
  21. ^ „ISE's Beverly Naidus publishes "Arts for Change"”. Institute for Social Ecology. 2009-04-10. Приступљено 8. 2. 2014. 
  22. ^ Hanson, Jo, Leibovitz Steinman, Susan and Akamine, Estelle. „WEAD, Women Environmental Artists Directory”. WEAD, Women Environmental Artists Directory. 
  23. ^ Lippard, Lucy R.; Smith, Stephanie; Revkin, Andrew (2007). Weather Report: Art and Climate Change. Boulder, Colorado: Boulder Museum of Contemporary Art. ISBN 978-0979900709. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Lexikon der Modernen Kunst, Markus Stegman/René Zey, Hamburg 2002.
  • Beardsley, John (1998). Earthworks and Beyond: Contemporary Art in the Landscape. New York: Abbeville Press. ISBN 978-0-89659-963-5. 
  • Gooding, Mel (2002). Song of the Earth: European Artists and the Landscape. London: Thames & Hudson. стр. 167p. ISBN 978-0-500-51016-2. * Kagan, Sacha (2011). Art and Sustainability: Connecting Patterns for a Culture of Complexity. Bielefeld: transcript Verlag. ISBN 978-3-8376-1803-7. 
  • Sonfist, Alan (2004). Nature: The End of Art. Florence, Italy: Gli Ori,Dist. Thames & Hudson. стр. 280p. ISBN 978-0-615-12533-6. 
  • Adams, Clive, Environmental Art: A Brief Introduction Centre for Contemporary Art and the Natural World, 2002.
  • Beardsley, John. Earthworks and Beyond: Contemporary Art in the Landscape, Abbeville Press, 1989 and 2008.
  • Berleant, Arnold, ed., Environment and the Arts. Ashgate, 2002.
  • Braddock, Alan C. A Keener Perception: Ecocritical Studies in American Art History, University of Alabama Press, 2009.
  • Boetzkes, Amanda. The Ethics of Earth Art. Minneapolis; London: University of Minnesota Press, 2010.
  • Brown, Andrew, Art & Ecology Now, Thames & Hudson, 2014.
  • Cheetham, Mark A. Landscape into Eco Art: Articulations of Nature since the '60s. Penn State UP, 2018.
  • Demos, T.J. and Francesco Manacorda, Radical Nature: Art and Architecture for a Changing Planet, Walter Koenig, 2010.
  • Giannachi, Gabriella and Nigel Stewart, eds. Performing Nature: Explorations in Ecology and the Arts , Peter Lang, 2005.
  • Kagan, Sasha and Volker Kirchberg, Sustainability: A New Frontier For The Arts And Cultures, Verlag Fur Akademisch, 2008.
  • Kastner, Jeffrey, ed. Nature (Whitechapel: Documents of Contemporary Art) 2012.
  • Lippard, Lucy. Undermining a Wild Ride Through Land Use, Politics, and Art in the Changing West. The New Press, 2014.
  • Marsching, Jane and Andrea Polli, eds. Far Field: Digital Culture, Climate Change and the Poles, Intellect, 2012.
  • Miles, Malcolm, Eco-Aesthetics: Art, Literature and Architecture in a Period of Climate Change (Radical Aesthetics, Radical Art), 2014.
  • Smith, Stephanie and Victor Margolin, eds. Beyond Green, Smart Museum of Art, 2007.
  • Sonfist, Alan, Nature, the End of Art: Environmental Landscapes , Gli Ori, 2004.
  • Strelow, Heike. Ecological Aesthetics: Art in Environmental Design: Theory and Practice. Initiated by Herman Prigann. Birkhäuser, 2004.
  • Szerszyski B, W. Heim W & C. Waterton. Nature Performed: Environment, Culture and Performance. Blackwell, 2003.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Еколошка уметност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еколошка_уметност&oldid=25948322”