Експерименталне технике контроле

С Википедије, слободне енциклопедије

Основно начело контроле конфундирајућих варијабли је принцип декорелације тј. уклањања постојања корелације између систематске спољне варијабле и НВ (независна варијабла). То се омогућава тако што се обезбеђује да групе објеката које су различите с обзиром на НВ не буду различите с обзиром на спољну варијаблу тј. да буду уједначене с обзиром на њу. Технике контрле се своде на препоручене поступке расподеле објеката на нивое.

Постоје две групе техника контроле конфундирајућих варијабли: технике контроле које се користе само код експерименталних НВ и технике које се користе код неексперименталних НВ.[1]

Рандомизација[уреди | уреди извор]

Чланови узорка се на случајан начин поделе у подгрупе које чине нивоенезависне варијабле чиме се постиже да све групе буду уједначене по саставу тако да не постоје системске већ само случајне разлике. Рандомизацијом се постиже аутоматска контрола великог броја спољних варијабли које истраживач и не зна да постоје. то је већи узорак, расте степен уједначавања група. НВ мора бити екпериментална јер само тако истраживач може одређивати којем нивоу припада објекат. Рандомизација је слична случајном узорку јер се случајно бира којој ће групи припасти који објекат. Разлика између ранодмизације и случајног узорка је у томе што случајним узорковањем само мали део популације бива обухваћен, а рандомизацијом сви или већина чланова узорка бива додељена у групе.

Репетиција[уреди | уреди извор]

На сваком нивоу НВ учествује иста група тј. сви чланови узорка. Сви објкети пролазе све нивое НВ тако да се добијају поновљене мере којих има оноилико колико има и нивоа НВ. Сваки објекат је сам себи контрола тако да су сви нивои максимално уједначени. Степен уједначавања је виши него код рандомизације. Потребно је користити експерименталну НВ. Негативна особина, мана репетиције је у томе што омогућује јављање једне нове врсте спољних варијабли – секвенцијалне варијабле које се односе на временски редослед којим један субјекат пролази кроз различите нивое НВ. Проблем је што може доћи до ефекта преноса – утицај претходног учешћа субјкета на одређеном нивоу НВ на наредне нивое. Секвенцијалне варијабле се односе на замор, увежбавање или промену стратегије одговарања.Оне се отклањају контрабалансирањем.[1]

Контрабалансирање[уреди | уреди извор]

Постоји интрасубјективно и интерсубјективно контрабалансирање.

Интерсубјективно контрабалансирање[уреди | уреди извор]

Kод различитих субјеката се користе различити пореци. Зато се узорак дели на блокове чији чланови пролазе различитим редоследом кроз различите нивое. Тако, ако НВ има два нивоа н1 и н2, узорка се дели на два блока тако да један пролази кроз нивое редолседом н1н2, а други н2н1. Претпоставља се да је дејство претходног проласка кроз први ниво на понашање на другом нивоу приближно једнако дејству претходног проласка кроз други ниво на понашање субјекта на другом нивоу. Ако има више нивоа НВ, могуће је одустати од контрабалансирања или урадити делимично контрабалансирање. За то се користи латински квадрат. Латински квадрат је у виду матрице гxг и садржи г2 кућица у којима се налазе симболи тако да се у сваком реду или колони сваки симбол среће само једном. Редови су блокови, а колоне редослед излагања услова. На пример, латински квадрат четвртог реда (уместо код потпуног контрабалансирања које захтева 24 различита поретка, делимично контрабалансирање захтева 4 поретка.[1]

Интрасубјективно контрабалнсирање[уреди | уреди извор]

Код истих субјеката се користе различити пореци. Када НВ има два нивоа, цео узорак пролази два пута кроз оба нивоа н1н2н2н1 или н2н1н1н2. Овде се појављује неуједначеност с обзиром на избор поретка јер се јавља поредак н2н2 који се не јавља у другој верзији или н1н1 који се не јавља у првој верзији. За више од два нивоа интрасубјективно контрабалансирање се ретко врши.

Контрабалансирање стимулуса[уреди | уреди извор]

Користи се када се субјектима приказује известан број различитих категорија стимулуса и проблем је у поретку приказивања стимулуса. Постоје две могућности: приказивање у блоковима и случајним редоследом. Приказивање у блоковима значи да један за другим приказује већи број стимулуса исте категорије што се користи када сталне промене стимулуса деконцентришу субјекте. Овакво решење може изазвати појаву секвенционих стимулус варијабли и навикавање субјеката на исти тип стимулуса.

Случајни редослед стимулуса значи да де категорије стимулуса смењују на случајан начин чиме се избегава навикавање и очекивање, а контролишу се и секвенционе варијабле.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Тодоровић, Дејан (2008). Методологија психолошких истраживања. Београд: Центар за примењену психологију.