Екстраверзија и интроверзија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Екстраверзија је према К. Г. Јунгу, став окренутости либида ка објекту, ка спољашњем свету, насупрот ставу интроверзије. За екстраверзију је карактеристично да личност већу пажњу придаје догађајима у спољашњој, него збивањима у унутрашњој, психичкој реалности. Активна екстраверзија означава намерно усмеравање пажње на спољашњу реалност.

Интроверзија је према Јунгу, оријентација либида ка сопственом, унутрашњем, субјективном свету. Таква оријентација подразумева окретање од спољашњег света и од интерперсоналних односа ка себи.

Амбиверт је у психоаналитичкој теорији Карла Јунга, појединац чија личност садржи приближно исте карактеристике интроверта и екстраверта[1].

Извори[уреди]

  1. Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада” уз одобрење аутора.