Ел Вакиди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Абу Абдулах Мухамед Ибн Омар Ибн Вакид ел Аслами (арапски ابو عبد الله محمد بن عمر بن واقد الاسلمي) ( 130 – 207 ГХ; 747 – 823 Н.Е) био је историчар који се обично назива Ел Вакиди (арапски: الواقدي). Његово презиме је изведено из имена његовог деде који се звао Вакид и тако је постао познат као Ел Имам Ел Вакиди.[1] Ел Вакиди је био рани муслимански историчар и биограф исламског пророка Мухамеда, специјализован за његове војне кампање. Служио је као судија (кади) за рачун абасидског калифа Ел Мамуна. Неколико Ел Вакидијевих дела познато је по његовом писару и ученику, који се звао Ибн Сад, који је такође радио под Ел Мамуном и био је заговорник доктрине Мутазила о стварању Курана.[2][3]

Биографија[уреди]

Ел Вакиди је рођен у Медини око 748. године (130 ах). Он је био мавла (клијент) Абд Алаха ибн Бурајда из Бану Аслама из Медине. Према Абу Фарају ел Исфаханију, Ел Вакидијева мајка је била ћерка Иса Ибн Џафар ибн Саиб Хатира, Персијанца и праунука Сајба, који је увео музику у Медини.[4]Међу његовим истакнутим учитељима су били Ибн Аби Тахаб Мамар бин Рашид, Малик ибн Анас и Суфјан ел Таври.[1] Живео је у Медини за време Абу Ханифе и Џафара ел Садика и студирао је у Ел Масџид ан Набавију као ученик Малик ибн Анаса. Ел Вакиди је такође имао приступ унуцима Мухамедових пратилаца. Пошто су се многи од Мухамедових сапутника населили у Медини, и Омејади и њихови наследници Абасиди су користили Медину фикх у раним данима. Абасидски калиф Ел Мансур наложио је Малику ибн Анасу да састави ову фикх у књигy, која је постала позната као Мувата Имам Малик. Ел Вакиди је првобитно зарађивао за живот као трговац пшеницом, али када га је задесила несрећа у 50-тој години, и он је мигрирао у Ирак током владавине Харун ел Рашида. Именован је за судију источног Багдада, а наследник Харун ел Рашида Ел Мамун га је касније именовао за кадију војног логора у Ресафи.[4]

Ел Вакиди се концентрисао на историју, а многи његови вршњаци признали су га као мајстора овог заната.[1] Његове књиге о раним исламским експедицијама и освајањима претходиле су већини сунитске и шиитске књижевности каснијег периода Абасида.[1] Његови радови о биткама Мухамеда и његових сапутника сматрани су поузданим од стране раних исламских научника.[5] Иако се још увек сматрају важним извором ране исламске историје, касније су аутори расправљали о поузданости његових дела. Западни оријенталисти који су уживали у његовим списима укључујући Мартина Лингса.[6]

Радови[уреди]

Ел Вакиди је првенствено познат по свом делу Китаб ел Тарик ва ел Магази (арапски: كتاب التاريخ والمغازي, "Књига историје и похода"), које је једини део његовог корпуса који је у потпуности сачуван.[7] Описује битке које је водио Мухамед, као и Мухамедов живот у граду Медини.[8]Рад се ослања на ранију суре Ибн Исхака, иако укључује детаље који се не налазе у тексту Ибн Исхака.[9]

Ел Вакидију се приписују бројни радови који прате исламска освајања, мада се већина ових атрибуција сада сматра погрешним. [8] Футух ел Шам (арапски: كتاب فتوح الشام, "Књига освајања Сирије"), је новелација освајања византијске Сирије од стране исламске војске, и традиционално се приписује Ел Вакидију. Модерни научници генерално класифицирају Футух ел Шам као лажно приписани каснији рад, датирајући га у време крсташких ратова, иако неки научници верују да се мали део текста може пратити до времена Ел Вакидија.[10][11][12][13][14] Поред тога што описује битке исламских војски, у раду се такође описује храброст разних муслиманских жена, укључујући ту жене као што су Хинд Бинт Утбах, Хавла бинт ел Азвар и Асма бинт Аби Бакр.[15][16]

Према Ибн ел Надиму, Ел Вакиди је написао књигу која детаљно описује смрт Хусеина ибн Алија,[17] иако овај рад није преживио. Други изгубљени текстови који се приписују Ел Вакидију укључују књигу која приказује последње дане Мухамедовог живота. Радови Ел Вакидијевог ученика Ибн Сада могу садржати неке одломке из ових текстова.[18]

Критика[уреди]

Један број исламских научника оптужио је Ел Вакидија да је измислио или изменио извјештаје у својим делима. Ел Шафи је изјавио да су "све књиге Ел Вакидија лажи",[19] док су га Ел Албани, Ахмед ибн Ханбал и Ел Наса такође оптужили да је измислио своје изворе.[20][21][22][23]Ел Дахаби и Ел Даракутни сматрају да су предања Ел Вакидија слаба.[22] Ел Дахаби је критиковао његову методологију. Он је навео да је Ел Вакиди, док је био "ученик", био са недостатацима и недовољно образован у хадису.[24] Према Ел Нававију, овај став је био консензус исламских научника.[23]

Неки научници су бранили Ел Вакидија од оптужби да је измислио своја предања и сматрао га поузданим извором. Ел-Дараварди (умр. 186 АХ) је изјавио да је "Ел-Вакиди мајстор предања",[25] ,док је Јазид ибн Харун (умр. 206 АХ), Абу Убајд ел Касим ибн Салам (умр. 224 АХ) ), и ел-Мусајиби (умр. 236 АХ) су изјавили да су његова дела поуздана. Други који су га сматрали поузданим су Мусаб ел Зубајри и Мухамед ибн Исхак ел Сагани.[25]

Међу Ел Вакидијевим критичарима, неколико научника га је сматрало поузданим у неким стварима, укључујући детаље о биткама ране муслиманске заједнице. Ибн Хаџар ел Аскалани је изјавио: "Он је прихватљив у нарацијама о биткама према нашим друговима и Алах зна најбоље."[26]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Islamic Conquest of Syria A Translation of Futuhusham by al-Imam al-Waqidi Archived 2013-10-12 at the Wayback Machine, pgs. x-xi. Trans. Mawlana Sulayman al-Kindi.
  2. ^ Muhammad in History, Thought, and Culture, ABC-CLIO, стр. 278 
  3. ^ The Literature of Islam, The Scarecrow Press, стр. 107 
  4. 4,0 4,1 Faizer, Rizwi (2018). „Waqidi, al-”. Ур.: Meri, Josef. Routledge Revivals: Medieval Islamic Civilization (2006): An Encyclopedia - Volume 2. Routledge. ISBN 9781351668132. 
  5. ^ Al-Dhahabi, Siyar A'lam al-Nubala, vol. 9, pp. 462.
  6. ^ Muhammad ibn Umar Waqidi at Let Me Turn the Tables.
  7. ^ al-Khalidi, Tarif (1994). Arabic Historical Thought in the Classical Period. Cambridge University Press. ISBN 9780521465540. 
  8. 8,0 8,1 al-Waqidi (2013). „Introduction”. The Life of Muhammad: Al-Waqidi's Kitab Al-Maghazi. Превод: Rizwi Faizer. Routledge. ISBN 9781136921148. 
  9. ^ Little, Donald P. (2005). „Narrative Themes and Devices in al-Waqidi's Kitab al-maghazi”. Ур.: Landolt, Hermann. Reason and Inspiration in Islam: Theology, Philosophy and Mysticism in Muslim Thought. I.B. Tauris. ISBN 9781850434702. 
  10. ^ Bevilacqua, Alexander (2018). The Republic of Arabic Letters: Islam and the European Enlightenment. Harvard University. ISBN 9780674975927. 
  11. ^ Rihan, Mohammed (2014). The Politics and Culture of an Umayyad Tribe: Conflict and Factionalism in the Early Islamic Period. IB Tauris. стр. 176. ISBN 9781780765648. 
  12. ^ Landau-Tasseron, Ella (2000). „New data on an old manuscript: An Andalusian version of the work entiled Futuh al-Sham”. Al-Qantara. 21 (2): 361. 
  13. ^ Merlet, Shukrieh R. „Arab historiography”. Islamic Quarterly. 34 (1): 22. 
  14. ^ Schneiner, Jens (2012). Cobb, Paul, ур. The Lineaments of Islam: Studies in Honor of Fred McGraw Donner. Brill. стр. 166. ISBN 9789004231948. 
  15. ^ Islamic Conquest of Syria A translation of "Futuh al-Sham" by al-Imam al-Waqidi Translated by Mawlana Sulayman al-Kindi Page 325-332 „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2013. Приступљено 24. 9. 2013. 
  16. ^ Walton, Mark W (2003), Islam at War, Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-98101-3. стр. 30.
  17. ^ Holmes Katz, Marion (2007). The Birth of The Prophet Muhammad: Devotional Piety in Sunni Islam. Routledge. стр. 7. ISBN 9781135983949. 
  18. ^ Shoemaker, Stephen J. (2011). The Death of a Prophet: The End of Muhammad's Life and the Beginnings of Islam. University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812205138. 
  19. ^ Ibn Abi Hatim, vol.4 pt.1 p.21
  20. ^ al-Albani, Silsalat al-Hadith ad-Da'ifa, number 6013
  21. ^ Meri, Josef W. (2005). Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia, Volume 1. Psychology Press. ISBN 9780415966900. 
  22. 22,0 22,1 Muhammad ibn Ahmad Al-Dhahabi,Mizan al-I`tidal fi Naqd al-Rijal, vol. 3 page 110
  23. 23,0 23,1 Ibn Hajr al-‘Asqalani, Tahdhib al-Tahdhib, volume 9 page 366 No.604, [Hyderabad, 1326 A.H.cf. Yusuf ‘Abbas Hashmi, Zaynab bint Jahash, ‘Islamic Culture’ vol.XLI, No.1, Hyderabad (India), 1967]
  24. ^ Nicolet Boekhoff- van der Voort, Sean W. Anthony (2010). Analysing Muslim Traditions: Studies in Legal, Exegetical and Maghāzī Ḥadīṯ. Brill. стр. 459. ISBN 9789004180499. 
  25. 25,0 25,1 al-Dhahbi, Mizan, vol.3 pp.110-111 Ibn Sayyid al-Nas, vol.1 pp.18-21 Ibn Abi Hatim al-Razi, Kitab al-Jarh wa al-Ta’dil, vol.4 pt.1 pp.20-21, Hyderabad (India), 1953
  26. ^ Talkhis al-Habir, Volume 7 page 57