Пређи на садржај

Ел Муктадир

С Википедије, слободне енциклопедије
Ел Муктадир
Ел Муктадир, портрет из дела Зубдет-ут Теварих из 1598. год.
Лични подаци
Пуно имеАбу ел Фадл Џафар ибн Ахмед ел Муктадир Билах
Датум рођења(895-11-13)13. новембар 895.
Место рођењаБагдад, Абасидски калифат
Датум смрти1. новембар 932.(932-11-01) (36 год.)
Место смртиБагдад, Абасидски калифат
ГробБагдад
СупружникХура бинт Бадр
ПотомствоЕл Ради,
Ел Мутаки,
Ел Мути,
Исхак
РодитељиЕл Мутадид
Шахаб
ДинастијаАбасиди
абасидски калиф
Период908—932
ПретходникЕл Муктафи
НаследникЕл Кахир

Абу ел Фадл Џафар ибн Ахмед (арап. أبو الفضل جعفر بن أحمد) познатији по свом престоном имену ел Муктадир Билах (арап. المقتدر بالله, „Моћан у Алаху”; 13. новембар 895, Багдад — 1. новембар 932, Багдад) био је абасидски калиф (908—932). На месту калифа се задржао толико дуго искључиво јер је пристао да буде лишен политичке власти.[1] Политичку власт фактички су преузели везири.

Што се спољне политике тиче, Абасиди су морали да бране своју власт од исмаилитских Фатимида предвођених ел Махдијем, који је хтео да замени дотрајалу државу својим калифатом. С тим циљем два пута је нападао Египат и био поражен. Појава Фатимидског, а затим и Кордопског калифата, трајно су подрили идеолошку универзалност титуле калифа. Важан део спољне политике представљали су и односи са Византијом, који су, услед пречих проблема обе стране, у једном тренутку постали готово пријатељски. Међутим, већину времена са Византијом се ратовало, махом неуспешно. Муктадир је послао мисију у Поволшку Бугарску на челу са Ахмедом ибн Фадланом, који је написао важан путопис о народима са којима се сусрео.

Што се унутрашњих прилика тиче, Абасидски калифат је све више западао у хаос, док је центрлна власт нестајала. На територијама источно од Багдада владали су стални сукоби. Користећи привремену политичку слабост Саманида, који су барем формално признавали Муктадирову врховну власт, Сафариди су обновили свој емират. Формирана је држава Зијарида, постављени су темељи држави Бујида, док су све више јачали Хамданиди у Горњој Месопотамији. Антифеудална побуна исмаилитских кармата у Арабији све више је добијала на снази. У једном тренутку пошло им је за да опљачкају и саму Меку.

Незадовољство услед низа неуспеха, довело је до кратког Муктадировог свргнућа 929. године, на крају и до његовог коначног пада, иза кога је стајао моћан евнух Мунис ел Музафар, победник над Фатимидима. Упркос свом хаосу, Багдад је у Муктадирово време остао један од најважнијих интелектуалних центара на свету.

Порекло и долазак на власт

[уреди | уреди извор]
Златни динар ел Муктадира са текстом из хадиса, искован у Сани 910/911. године.

Абу ел Фадл Џафар је био син абасидског калифа ел Мутадида и његове конкубине Шахаб. Постао је калиф 13. августа 908. године,[2] после смрти свог старијег брата ел Муктафија. Том приликом узео је име ел Муктадир Билах,[3][4][5] у значењу „Моћан у Алаху”. Иза његовог устоличења стајао је везир ел Абас ибн ел Хасан ел Џарџараи. Јака дворска фракција која је била против његовог именовања истакла је за калифа његовог стрица, песника Абдулаха ибн ел Мутаза. Њено деловање је 17. децембра прерасло у отворену побуну, на чије чело се ставио генерал Хусеин ибн Хамдан. Побуњеници су убили Џарџараија, али се Муктадир спасао, што је довело до пропасти државног удара и бега његових главних коловођа. Несуђени калиф је ускоро био ухваћен и задављен, док је Хусеин помилован, али држан даље од Багдада.

Млади калиф се убрзо показао потпуно незаинтересован за државне послове, препустивши се харемским уживањима. Стварну власт су преузели припадници калифове телесне страже, војсковође, везири и други дворски званичници,[3][6] пре свега фаворити жена на двору. Положај везира, у буквалном преводу калифовог помоћника, акумулирао је толико моћи да је његова власт била потпуно изједначена са некадашњим калифом.[6] Током Муктадирове владавине променило се тринаест везира. У калифовим рукама остао је део његових традиционалних одговорности: наставио је да председава државним саветом, предводио молитве петком у Багдаду, појављивао се на политичким скуповима и помагао сиротињи. Лишавање калифа стварне политичке власти одговарало је многим круговима моћи у Багдаду, што је Муктадиру обезбеђивало велику подршку.[1]

Спољна политика

[уреди | уреди извор]

Нови калифати

[уреди | уреди извор]
Карта Абасидског, Фатимидског и Кордопског калифата. Територије Фатимида обележене су жутом и наранџастом бојом на левој половини мапе, а територије Кордобе зеленом бојом изнад њих.

Фатимидски калифат

[уреди | уреди извор]

После дужих превирања, 909. године, држава Аглабида, абасидских вазала у Ифрикији, замењена је исмаилитском државом Фатимида, који су то име понели позивајући се на порекло од Фатиме, Мухамедове кћерке.[7][8] Њихов имам Абдулах прогласио се за калифа и симболично узео месијанско име ел Махди. Имао је циљ да збаци Муктадира, који је то место држао као један у низу потомака Мухамедовог стрица Абаса, и постане једини законити носилац титуле која је имала тежину универзалног владара међу муслиманима. Махди је задобио подршку северноафричких Бербера, који су се од почетка опирали успостављању абасидске власти.[8] Абасидски двор ништа није учинио да обнови аглабидску власт у Ифрикији. Међутим, 913. године на Сицилији долази до побуне против фатимидске врховне власти, којом су острвски господари признали Муктадира за свог врховног господара и за емира прогласили аглабидског принца Ахмеда ибн Хороба. Ибн Хороб потом напада фатимидске градове Сфакс и Триполи.

Предвођене Махдијевим сином и престолонаследником ел Каимом, фатимидске трупе су, почетком 914. године, напредујући дуж обале, напале Киренаику, најзападнији абасидски посед у Африци.[9] Абасидске снаге повукле су се у Египат пред надмоћним непријатељем. Фатимидски генерал Хубаса ибн Јусуф победио је војску египатског гувернера Такина ел Хазарија у близини ел Аламејна, да би 27. августа ушао у Александрију. Ел Каим је у град стигао у септембру и александријским џамијама је било одмах наложено да у молитвама искажу поштовање фатимидским, уместо својим дотадашњим абасидским господарима. Свом оцу је послао писмо у коме му је, отворено ликујући, обећао да ће проширити фатимидску власт до Тигра и Еуфрата.

Багдадски двор послао је против Фатимида искусног војсковођу, евнуха Муниса.[3] Није се штедело у одбрани Муктадирових права, па је Мунису на располагање било стављено чак 2.000.000 дирхама, што је одговарало вредности 6,5 тона сребра.[10] Стигавши у Египат 915. године, он је не само зауставио фатимидску офанзиву, него је, после огорчене борбе, и потпуно потиснуо непријатеља из ове афричке провинције.[11] Међутим, победу на овој пратио је пораз на другој страни. Године 916. Ахмед ибн Хороб је пао с власти, а Фатимиди су поново успоставили власт над Сицилијом. Пошто је саградио флоту, Махди је 920. године кренуо у други напад на Египат, али су његове снаге поново поражене и његова флота уништена.[10] На тај начин су Махдијеве претензије остале искључиво локалног карактера.[8]

Кордопски калифат

[уреди | уреди извор]

Фатимидска моћ још увек није представљала озбиљну опасност по Багдад, али је Махдијева побуна имала другу последицу.[12] Кордопски емир Абдурахман III није желео ни макар номинално да се покорава ни Махтију ни удаљеном Муктадиру.[13] Пошто је победио своје непријатеље на Пиринејском полуострву, он за то није имао никаквог разлога.[14] Уместо тога, да би и додатно учврстио своју власт, 16. фебруара 929. године, прогласио се за кордопског калифа, старишину верних и заштитника вере.[15] У корист му је ишло то што његово проглашење није било преседан попут проглашења Махдија две деценије раније.[12] За разлику од њега, Абдурахман никад тврдио да је једини законити калиф, онај који треба да замени Абасиде, већ само да је потпуно самосталан и независан од њих и Фатимида. Своју власт заснивао је на сопственом омејадском пореклу, што га је изместило из абасидско-фатимидског сукоба.

Критски Сарацени убијају уснуле Византинце, сцена из византијско-арапских ратова приказана на минијатури из Мадридске хронике Јована Скилице.

Тако су у том тренутку у муслиманском свету постојала чак три калифа, од којих је Муктадир био знатно слабији у односу на осталу двојицу.[16] Оваква ситуација трајно је подрила идеолошку универзалност ове титуле, на сличан начин као што су крунисања Карла Великог и Симеона Бугарског за цара то учинила у хришћанском свету.

Односи са Византијом

[уреди | уреди извор]

Важан сегмент Муктадирове спољне политике представљали су односи са Византијом. У почетку су били непријатељски, као што је био случај и током владавина његових претходника. Октобра 908. године, логотет дрома Химерије је у Егејском мору однео значајну победу над арапском флотом.[17] Године 910. Химерије се искрцао на Кипру, одакле је напао сиријску обалу и запосео Лаодикеју.[18] Још већа поморска операција предузета је 911. године када је јака флота с њим на челу напала Крит. Међутим, после дуге и узалудне борбе била је приморана да се повуче.[18][19] На повратку у пролеће 912. године, арапска ескадра, предвођена византијским ренегатима Лавом од Триполија и Дамијаном од Тарса, напала је византијско бродовље код Хиоса и потпуно га уништила. Тако је велика Химеријева експедиција претрпела потпун неуспех и сви војнички и финансијски напори против Арабљана на мору показали су се узалудним.[18][20]

У наредној деценији Муктадирови односи са Византијом постали су готово пријатељски, услед потребе обе стране да се посвете пречим проблемима на другим фронтовима. Византија је имала проблеме са Бугарском, а Абасиди са Фатимидима. На консултацијама са синклитом, византијска регенткиња и царица-мајка Зоја Карбонопсина је одлучила да склопи мир са Муктадиром, да би сконцентрисала своје снаге за рат против бугарског цара Симеона.[21] Склопљени мир, 915. године, неповољан по Калифат, изазвао је велико незадовољство на багдадским улицама. Моћни цариградски патријарх Никола Мистик сматрао је да на земљи постоје две праве државе, „господства” Ромеја и Сарацена, која изнад свих и попут светиљки обасјавају остале.[22] На врхунцу своје политичке моћи, након крунисања Романа Лакапина за цара, децембра 920. године, и победе над противницима унутар цркве, Никола Мистик је упутио опширну епистолу Муктадиру. У овом писму, прожет победничким оптимизмом, Мистик је на себе преузимао улогу заштитника свих хришћана. Указујући сво дужно поштовање калифу, писмо је било насловљено:

Нашем најизврснијем, најугледнијем, најславнијем пријатељу, Богом постављеном господару народа Сарацена.[4]

Сребрни дирхам ел Муктадира искован 917. године у Ширазу.

Међутим, ускоро су непријатељства Арабљана и Византинаца поново била обновљена. Године 924. код Лимноса је уништена флота Лава од Триполија и Византија је успоставила контролу над Егејским морем.[19][23] Пошто је престала опасност од Бугара, 926. године, византијска војска, под вођством Јована Куркуаса, почела је с операцијама на источној граници.[23][24][25] Због својих успеха и енергичне борбе Куркуас ће бити назван другим Трајаном, другим Велизаром.[24][25] Граница на Таурусу остала је и даље стабилна, али су византијске снаге упадале у Јерменију, нарочито у северну Месопотамију.[23] Године 928. Византинци су заузели Теодосиопољ.[24] Први већи византијски успех било је заузимање Мелитене 931. године, али су Арабљани убрзо повратили овај значајни град.[23]

Мисија у Поволшкој Бугарској

[уреди | уреди извор]

Нешто пре 921. године Алмиш, елтебер Поволшке Бугарске у средњем току Волге, и његов народ примили су ислам од трговаца муслимана који су већ дуже време живели у њиховим насељима. Алмиш је послао изасланике Муктадиру да затражи савезништво и имаме који ће га научити новој вери.[5] Било је договорено да се успостави савез и ближе трговачке везе. Калифату је савез на северу био нарочито потребан због напада које је трпео са те стране у претходном периоду. Тако су 910. године Руси напали Закавказје и спалили Сари у Мазандарану, пре него што су поражени у поморској бици. Калиф је послао искусног дипломату Ахмеда ибн Фадлана, који је на пут пошао 21. јуна 921. године.[5][26] Ибн Фадлан је постао познат по свом путопису у коме је забележио обичаје Хазара, Огуза, Бугара, Руса и Викинга.[5][27]

Заобилазећи непријатељски Хазарски каганат, врховног господара Поволшких Бугара, мисија је ишла источно од Каспијског језера, преко Бухаре.[5] Хладна клима тог поднебља тешко је пала изасланицима, које су смрти спасили Огузи, позајмивши им коње, камиле и новац, уз свечано обећање да ће све бити поштено плаћено када посао изасланства буде обављен. Иако нису били муслимани, Огузи су учтиво поздравили своје госте на арапском, крилатицом да нема Бога осим Алаха, а да је Мухамед његов пророк.[26] Године 922. Ибн Фадлан је стигао у престоницу Поволшке Бугарске, где је прочитао Муктадирово писмо, дао га Алмишу и уручио му калифове поклоне. Међутим, изгледа да Поволшки Бугари нису били задовољни, јер нису добили договорени новац за изградњу тврђаве, па је мисија пропала.

Саманидска држава по покоравању Сафарида.

Унутрашње прилике

[уреди | уреди извор]

Источно од Багдада

[уреди | уреди извор]

Абасидским калифатом источно од Багдада током Муктадирове владавине доминирао је емират Саманида, који је само формално признавао калифову власт. Емир Ахмед је до 911. године заузео сва значајнија упоришта супротстављене династије Сафарида, додатно проширивши саманидску власт.[16] Ахмед је арапски учинио званичним језиком на свом двору, што је било у складу са уверњем да је он нека врста намесника багдадског калифа. Међутим, ова одлукаје изазвала бројне побуне, нарочито у сафаридском Систану са центром у Заранџу, где је у употреби био персијски језик.[28] Ахмедовим убиством 914. године и доласком на власт његовог малолетног сина Насра II, у Ирану је наступио хаос.[29] Систан се на кратко вратио под директну контролу Калифата, да би се тамошњи великодостојници централне власти побунили и отцепили.[30] Године 923. у Систану је обновљена држава Сафарида.

Још 913. у Табаристану је избила побуна која је имала за циљ враћање зороастризму и обнову Персијског царства. Нереди у саманидској држави додатно су допринели ширењу побуне. У сукобима који су избили међу устаницима 928. године на њихово чело дошао је харизматични Мардавиџ ел Зијар, оснивајући емират Зијарида.[29] Његова власт брзо се ширила ка југу и 931. године успео је да завлада Исфаханом.[30] Али ибн Буја, побуњени Зијаров официр, освојио је 932. године град Караџ, одакле се ширио према Фарсу, постављајући темеље држави Бујида.[29] Сепаратистичке тенденције прелиле су се и на територију северно од Багдада, где су Хамданиди, породица Хусеина ибн Хамдана, све више владали независно као гувернери Мосула.[31] Значај губитка источних територија огледао се првенствено у девастацији пореских прихода, што је убрзало пропаст Абасидског калифата.[32]

Кармати

[уреди | уреди извор]
Убиство ел Муктадира, минијатура из сафавидског рукописа Нигаристан из 16. века.

Користећи убрзано опадање централне власти и унутрашње сукобе у Калифату, током Муктадирове владавине нарочито су ојачали кармати, исмаилитски покрет који је имао за циљ стварање нефеудалне државе сељака.[33][34] Они су из Бахреина проширили своју власт широм Арабије и до темеља уздрмали Ирак.[33] Одређени кругови багдадског двора искористили су их да се реше својих непријатеља. Под оптужбом да је припадник овог покрета, уклоњен је Мансур ел Халаџ, персијски мистик и песник, који се залагао за реформу Калифата. Дана 26. марта 922. године, после дугог суђења у Багдаду, исти је био бичеван, осакаћен, а затим погубљен одсецањем главе. У наредним годинама устанак је ескалирао. Тако су 11. августа 923. године кармати заузели и опљачкали Басру.[35] Године 927. предвођени Абу Тахир ел Џанабијем они су опљачкали Анбар, првобитну престоницу Абасидског калифата. Последњи догађај само је додатно повећао хаос у Арабији, па је град страдао и од бедуина 929. године, што је убрзало његово пропадање. Дана 11. јануара 930. године, кармати предвођени Џанабијем опљачкали су и саму Меку. Том приликом су оскрнавили бунар Земзем телима убијених ходочасника и однели Црни камен из Ћабе у своју домовину у источној Арабији.[35]

Последње године, смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

Низ неуспеха довео је до великог незадовољства које је ескалирало државним ударом почетком 929. године. На његово чело ставио се моћни евнух Мунис, који је после победе над Фатимидима понео епитет ел Музафар, у значењу „Победоносни”. Мунисов утицај огледа се у томе што је, 925. године, његовим инсистирањем, дошло до смене везира. Међу значајнијим великодостојницима, пуч је подржао и Абдулах ибн Хамдан, гувернер Мосула. Муктадир је присиљен да преда престо свом полубрату Абу Мансур Мухамеду, који је узео име ел Кахир Билах,[1] у значењу „Победоносан по вољи Алаха”. Међутим, Кахир је убрзо установио да нема новца којим би плаћао војску, па је дошло до нове побуне која је Муктадира вратила на власт. Део фракције која је довела Кахира страдала је у новој побуни, укључујући и Абдулаха ибн Хамдана. Скупивши довољно подршке, Муктадиру је 931. године пошло за руком да Муниса потисне из Багдада. Међутим, користећи незадовољство које је остало, он се вратио с војском 932. године и опсео град. У борбама пред градским зидинама Муктадир је убијен 31. октобра или 1. новембра 932. године, а на престо је поново дошао Кахир.[1][2] Убијени калиф сахрањен је у Багдаду.

Муктадир је иза себе оставио бројно потомство. Имао је једну званичну супругу, Хуру бинт Бадр, али с њом није имао значајнијих потомака. Од његових синова, тројица су били будући калифи: ел Ради,[1] ел Мутаки и ел Мути, а Исках је био отац калифа ел Кадира.

Упркос убрзаном слабљењу државе и политичком хаосу, током Муктадирове владавине наставило се Златно доба ислама. У Багдаду су деловали бројни истакнути научници, пре свега математичари, и град је остао један од најистакнутијих интелектуалних центара света. Такође, цветала је и уметност. Муктадир је поседовао златно и сребрно стабло са по 18 грана.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Vajs Bauer 2019, стр. 330.
  2. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 333.
  3. ^ а б в Vajs Bauer 2019, стр. 323.
  4. ^ а б Станковић 2014, стр. 48.
  5. ^ а б в г д Harl 2025, стр. 281.
  6. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 241.
  7. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 175.
  8. ^ а б в Vajs Bauer 2019, стр. 322.
  9. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 322-323.
  10. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 324.
  11. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 323-324.
  12. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 325.
  13. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 325-326.
  14. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 326.
  15. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 325-327.
  16. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 327.
  17. ^ Острогорски 1959, стр. 250-251.
  18. ^ а б в Острогорски 1959, стр. 251.
  19. ^ а б Дил 1933, стр. 50.
  20. ^ Крсмановић 2018, стр. 265.
  21. ^ Крсмановић 2018, стр. 278-279.
  22. ^ Станковић 2014, стр. 32.
  23. ^ а б в г Острогорски 1959, стр. 266.
  24. ^ а б в Дил 1933, стр. 51.
  25. ^ а б Крсмановић 2018, стр. 296.
  26. ^ а б Harl 2025, стр. 287.
  27. ^ Harl 2025, стр. 287-288.
  28. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 327-328.
  29. ^ а б в Vajs Bauer 2019, стр. 328-329.
  30. ^ а б Vajs Bauer 2019, стр. 328.
  31. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 329.
  32. ^ Vajs Bauer 2019, стр. 329-330.
  33. ^ а б Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 174.
  34. ^ Frankopan 2022, стр. 161-162.
  35. ^ а б Frankopan 2022, стр. 162.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Дил, Ш. (1933). Историја византијског царства. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд: Научна књига. 
  • Острогорски, Г. (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
  • Станковић, В. (2014). Путовања кроз Византију. Београд: Службени гласник. 
  • Крсмановић, Б. (2018). „E, e, шта је то?“ — Евнуси у војном врху Византијског царства (780—1025). Београд: Службени гласник. 
  • Vajs Bauer, S. (2019). Istorija srednjovekovnog sveta: Od arabljanske opsade Konstantinopolja do Prvog krstaškog rata. Beograd: Laguna. 
  • Frankopan, P. (2022). Putevi svile: Nova istorija sveta. Beograd: Laguna. 
  • Harl, K. V. (2025). Stepska carstva: Istorija nomadskih plemena koja su oblikovala civilizaciju. Beograd: Laguna. 
Ел Муктадир
Рођење: 13. новембар 895. Смрт: 1. новембар 932.
Титуле у сунитском исламу
Абасидски калиф
13. август 908 – 1. новембар 932
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ел_Муктадир&oldid=30505963”