Ел Муктафи

Ел Муктафи
Златни динар ел Муктафија искован у Багдаду 905. године.
Лични подаци
Пуно име	Абу Мухамед Али ибн Ахмед ел Муктафи Билах
Датум рођења	875/877.
Место рођења	Багдад, Абасидски калифат
Датум смрти	13. август 908.(908-08-13) (32/33 год.)
Место смрти	Багдад, Абасидски калифат
Гроб	Багдад
Потомство	Ел Мустакфи
Родитељи	Ел Мутадид турска робиња
Династија	Абасиди
абасидски калиф
Период	902—908
Претходник	Ел Мутадид
Наследник	Ел Муктадир

Абу Мухамед Али ибн Ахмед (арап. أبو محمد علي بن أحمد) познатији по свом престоном имену ел Муктафи Билах (арап. المكتفي بالله, „Задовољан Алахом”; 875/877, Багдад — 13. август 908, Багдад) био је абасидски калиф (902—908). Владавину му је обележио повратак Египта под непосредну власт Абасидског калифата и успеси против Византије на мору крунисани пљачком Солуна 904. године. Сматра се последњим успешним абасидским калифом.

Биографија

Абу Мухамед Али био је син абасидског калифа ел Мутадида и турске робиње. Оца је наследио на престолу 5. априла 902. године. Том приликом узео је име ел Муктафи Билах, у значењу „Задовољан Алахом”. У тренутку његовог доласка на власт многе територије Абасидског калифата биле су фактички независне. Једним делом Арабије владали су кармати, исмаилитски покрет који је имао за циљ стварање нефеудалне државе сељака. Египат и Левант били су под влашћу Тулунида. Територијама у Хорасану и Ирану доминирали су Саманиди, који су победили своје супранике Сафариде, чијег су емира Амра ибн Лаита послали као заробљеника у Багдад. Ту је, одлуком везира он био погубљен непосредно по Муктафијевом устоличењу. Ово је био показатељ растуће моћи институције везира, у буквалном преводу калифовог помоћника.

На унутрашњем плану, Муктафи је наставио очеву политику консолидације централне власти и у њој је имао више успеха. Томе је допринело и лоше стање тулунидског Египта, у коме је ефективна власт са емира прешла на војне команданте и фискални систем био пред сломом. Године 904. калифова војска је напала тулунидске трупе у Сирији, које су масовно дезертирале, омогућивши несметан продор у долину Нила. У Египту је избила војна побуна у којој је убијен емир Харун, а његово место преузео његов стриц Шајбан. У лето наредне године, Муктафи је послао војску од 10.000 људи на челу са Мухамед ибн Сулејман ел Катибом да поново успостави контролу над Левантом и Египтом. Копнену војску подржавала је флота из Киликије, на челу са Дамијаном од Тарса, који је био задужен да, пловећи Нилом, ремети снабдевање тулунидских снага. Шајбан је убрзо приморан на безусловну предају. Међутим, део тулунидских трупа окупио се око официра Мухамеда ибн Али ел Халанџија, који је затим успео да освоји Фустат, где је прогласио обнову државе Тулунида, приморавши абасидске трупе да се повуку ка Александрији. Муктафи је затим послао Ахмеда ибн Кајгалаха, новоименованог гувернера Дамаска и Јордана, да помогне угроженој војсци у Египту. После огорчених борби, он је најкасније до пролећа 906. године успео да сломи отпор преосталих про-тулунидских снага. На тај начин Египат је поново дошао под контролу калифа у Багдаду.

Ипак, није се напредовало на свим фронтовима. Током Муктафијеве владавине Саманиди су још више ојачали, припојивши још и Табаристан, Рај, Исфахан и читав Хорасан, потпуно збрисавши територије под непосреднијом контролом Абасида на истоку. Такође, кармати су угрожавали читаву Арабију и околна подручја. Дана 29. новембра 903. Мухамед ибн Сулејман им је нанео тежак пораз у бици код Хаме, у којој су погинуле или заробљене многе карматске вође. Међутим, то није ослабило овај покрет у довољној мери.

На спољнополитичком плану, током Муктафијеве владавине су поново ескалирали сукоби са Византијом. На западу су, 902. године, калифови вазали Аглабиди, господари Ифрикије, освојили Таормину, чиме се читава Сицилија нашла под њиховом влашћу. На истоку је Јерменија, коју су угрожавали Саџиди, калифови вазали и господари Азербејџана, представљала својеврсну препреку упадима у Малу Азију, зато су упади Арабљана у главном ишли из Киликије. Абасидске трупе пратила је морнарица која је оперисала дуж јужних обала Мале Азије. Муслимани су господарили морем и наносили тешке ударце Византији. Њихова флота редовно је пљачкала егејска острва, обале Пелопонеза и Тесалије. Године 902. разорили су богату тесалску луку Деметријаду. Нарочито је била значајна експедиција под вођством грчког ренегата Лава од Триполија из 904. године. Лав је кренуо на Константинопољ, али је после заузећа Абидоса изненада променио правац и напао Солун. Овај културни и трговачки центар, после Константинопоља најзначајнији и најбогатији град Византије, пао је 31. јула, после тродневне опсаде. Арабљани су опљачкали освојени град, извршили страховит покољ и одвели у робље 20.000 становника.

Даљи рат са Византијом био је променљивог успеха. Византијска војска под Андроником Дуком и Евстатијем Аргиром је 904. године однела победе над муслиманским гарнизонима Тарса и Мопсуестије. Логотет дрома Химерије нанео је тежи пораз арапској флоти 6. октобра 905. или 906. године. Као одговор на ово, Ахмед ибн Кајгалах је послат да, заједно са гувернером Тарса, нападне Малу Азију. Дана 22. октобра 906. године они су продрли до реке Халис, одакле су се вратили 4.000-5.000 заробљеника. Византијска морнарица имала је извесне успехе и 907. године. Нашавши се у немилости, Андроник Дука, један од бољих византијских војсковођа, побегао је Муктафију, који га је примио с највећим почастима. Бојећи се да би му Андроник у служби калифа могао донети велике проблеме, византијски цар Лав VI Мудри је прогласио његову амнестију, обећавајући да ће му се по повратку у домовину вратити раније почасти и добра. Међутим, моћни евнух Самонас, Андроников непријатељ, убедио је гласника да царево писмо уручи Муктафијевом везиру. Андроник и његови људи затим су бачени у затвор и мучени. Један број њих је у таквим околностима примио ислам, док је сам Андроник умро.

Један од доказа о угледу који је Муктафи уживао представља изасланство Тосканске марке које је током његове владавине стигло у Багдад. Тосканци су му донели одабране скупоцене поклоне као што су мачеви, штитови, ловачки пси и птице грабљивице. Међу осталим поклонима донетим као залог пријатељства било је и двадесет словенских евнуха и двадесет нарочито лепих словенских девојака.

Муктафи је умро 13. августа 908. године у Багдаду, где је и сахрањен. У тренутку смрти имао је тек нешто више од тридесет година. На престолу га је наследио брат Абу ел Фадл Џафар, који је по доласку на власт узео име ел Муктадир. Муктафи је иза себе оставио сина Абу ел Касима Абдулаха, који ће касније постати калиф под именом ел Мустакфи.

Литература

• Дил, Ш. (1933). Историја византијског царства. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд: Научна књига. 
• Острогорски, Г. (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Пејнтер, С. (1997). Историја средњег века (284—1500). Београд: Clio. 
• Sibag Montefjore, S. (2017). Jerusalim: Biografija. Beograd: Evro Book. 
• Крсмановић, Б. (2018). „E, e, шта је то?“ — Евнуси у војном врху Византијског царства (780—1025). Београд: Службени гласник. 
• Vajs Bauer, S. (2019). Istorija srednjovekovnog sveta: Od arabljanske opsade Konstantinopolja do Prvog krstaškog rata. Beograd: Laguna. 
• Frankopan, P. (2022). Putevi svile: Nova istorija sveta. Beograd: Laguna.