Ел Мутамид

Ел Мутамид
Златни динар ел Мутамида, са натписима регента ел Мувафака и везира Саид ибн Махлада искован 884/885. године у Сани.
Лични подаци
Пуно име	Абу ел Абас Ахмед ибн Џафар ел Мутамид Билах
Датум рођења	(845-00-00)845.
Место рођења	Самара, Абасидски калифат
Датум смрти	15. октобар 892.(892-10-15) (46/47 год.)
Место смрти	Самара, Абасидски калифат
Гроб	Самара
Потомство	Ел Муфавид
Родитељи	Ел Мутавакил
Династија	Абасиди
абасидски калиф
Период	870—892
Претходник	Ел Мухтади
Наследник	Ел Мутадид

Абу ел Абас Ахмед ибн Џафар (арап. أبو العباس أحمد بن جعفر) познатији по свом престоном имену ел Мутамид Билах (арап. المعتمد على الله, „Онај који зависи од Алаха”; 845, Самара — 15. октобар 892, Самара) био је абасидски калиф (870—892). Готово све време владавине сва моћ се налазила у рукама његовог брата ел Мувафака, који је окончао анархију у Самари. Ипак Абасидски калифат мучили су нови проблеми попут устанка занџа, ратовање против Сафарида у Ирану, против Тулунида у Египту и, на спољном плану, ратови са Византијом. Све то допринело је даљем слабљењу Калифата.

Долазак на власт

Абу ел Абас Ахмед је био син абасидског калифа ел Мутавакила. Године 870. за калифа га је изабрала турска гарда, која је за једну деценију поставила и сменила четворицу калифа. Том приликом Ахмед је узео име ел Мутамид Билах, у значењу „Онај који зависи од Алаха”. Ни нарочито способан ни енергичан, Мутамид је дозволио да дворски званичници и војска успоставе потпуну контролу над палатом. Одмах по устоличењу сву власт је предао свом брату ел Мувафаку, који је деловао као регент. Мувафак се због тога може сматрати најзаслужнијим за окончање анархије у Самари.

Унутрашњи проблеми

Устанак занџа

Још од почетка, Мутамид и Мувафак су морали да се суоче са бројним изазовима, у првом реду са наслеђеним устанком робова, побуном занџа. Занџи или зинџи су били Банту афричке робови који су у Калифат довођени са тржишта на Занзибару, арапског назива ел Занџ или ел Зинџ. Нарочито велики број занџа био је у Ираку и западном Ирану, где су радили на исушивању мочвара, на иригационим системима, у рудницима, итд. Побуна је букнула 869. године у околини Басре, где је постојало велико тржиште робова. Устанак је сахватио читав јужни Ирак и Хузестан, а придружиле су му се масе сељака и други потлачени слојеви. На чело побуњеника је стао извесни Арабљанин Али ибн Мухамед, који се издавао за Алијиног потомка и проповедао једну егалитаристичку визију ислама. Устаници су пореметили снабдевање Багдада храном, а после низа тешких пораза војске Калифата 878. године угрозили и сам град. Међутим, пошто се Али ибн Мухамед прогласио за калифа 879. године дошло је до дезорганизације у редовим самих занџа и сам устанак је најзад угушен 883. године.

Исток Калифата

Мапа државе Сафарида.

Калиф је морао да посвети не мању пажњу озбиљним питањима на истоку, где се власт Абасидског калифата урушавала. Моћ хорасанских Тахирида, који су фактички независно владали овом облашћу као представници калифа била је уздрмана. Бивши ковач и разбојник Јакуб ибн Лаит ел Сафар, основао је своју државу Сафарида у околини Заранџа. Године 873. освојио је тахиридску престоницу Нишапур и заробио њиховог вођу. Сафар је затим кренуо на Багдад у намери да опљачка град и примора Мутамида да га и званично призна за законитог вођу муслимана. Иако је калиф био само фигура, опстајало је уверење да је био богом изабран и Сафар је настојао да добије његово признање своје државе. Велика војска коју су Мутамид и Мувафак послали против Сафара била је поражена. Мувафак се затим посветио томе да пронађе савезника који би са друге стране извршио притисак на Сафара.

Насру ибн Ахмеду, емиру Самарканда из породице Саманида која је врло друго одано служила абасидски двор, понуђена је ласкава титула владара Трансоксијане уколико би напао Сафариде, што је овај и прихватио пошто је и сам стрепео од њиховог даљег јачања. На тај начин озваничена је Саманидска држава која је фактички постојала још од 819. године. Наср се заветовао на верност Мутамиду, који је том облашћу владао искључиво као верски ауторитет. Калифово име налазило се на Насровом новцу и документима и спомињано је у молитвама петком. Мутамид му је заузврат издао фетву којом му је дао пономоћ као свом намеснику.

Саманиди, предвођени Насровим братом Исмаилом, напали су Сафара са североистока, док је турска војска у Мутамидово име поставила своју одбрамбену линију на западу. Мувафак и Турци су 876. године код Деир ел Акула остварили велику победу над Сафаром зауставивши његово напредовање према Багдаду. Истовремено, заробили су тахиридског владара Мухамеда, који је три године провео као Сафаров талац. Мухамед је послат у Хорасан, али је његов ауторитет у међувремену потпуно ишчезао. Чак ни уз помоћ турских трупа он више није могао да поврати области које му преотео Сафар. Године 879. Сафар је умро и у младој држави Сафарида је завладао дугорочни период нестабилности, чиме је опасност која је калифу претила с те стране била отклоњена. Са друге стране, дошло је до несметаног јачања Саманида који су ширили своју власт Трансоксијаном и источним Ираном.

Златни динар Ахмеда ибн Тулуна искован у Фустату 881/882. год. На реверсу садржи име ел Мутамида као актуелног калифа.

Опадање централне власти

Мутамид и Мувафак су били приморани да се суоче са великим проблемима и на другим странама. У Калифату је владао хаос. Земљом су крстариле пљачкашке групе, које су дуже време држале под влашћу Јерусалим. Бедуини су упадали у Ирак и 886. године напали град Анбар, прву престоницу Абасидског калифата. Мутамид и Мувафак су на одређеним странама били принуђени и на велика попуштања, па је калиф 885. године јерменском владару Ашоту признао краљевску титулу, чиме је фактички признао његову независност.

Од Мутамидовог доласка на власт, Египат је био фактички независан под гувернером Ахмедом ибн Тулуном, сином турског роба. Мутамид је 871. године одлучио да Ахмеду одузме положај и повери га свом сину ел Муфавиду. Ово је само подстакло Ахмедове сепаратистичке тенденције и он је 874. године искористио побуну занџа како би прогласио независност. Године 877. против њега је била послата војска под Мусом ибн Буком ел Кабиром, али је она поражена и Ахмед је кренуо у контранапад. Његове трупе су освојиле Јерусалим и наставиле ка Сирији, али га је побуна у Египту приморала да се повуче. Када је 882. године Мутамид дошао у сукоб са Мувафаком, Ахмед му је понудио уточиште. Мутамид је кренуо ка Египту, али је ухваћен у Сирији. Последице овога било је стављање калифа у неки вид кућног притвора. Ибн Тулун је затим продро кроз Сирију и опсео Тарс, али је град одбранио Јазман ел Хадим. По Ахмедовој смрти, 884. године, његов син наследник је склопио споразум са абасидским двором, чиме је признат за владара Египта под формалном заштитом калифа.

Сукоби са Византијом

Абасидски калифат при крају ел Мутамидове владавине. Највећи део територија био је фактички независан, само формално у зависном положају према абасидском двору.

Спољну политику Калифата за време Мутамидове владавине обележили су сукоби са Византијом. Ратовало се на два фронта: на западу, где је Калифат ратовао посредно, преко Аглабида и других својих вазала; и на истоку, где је Калифат ратовао директно. На западу је византијски цар Василије I Македонац намеравао је да предузме заједнички напад са царем Лујем II од Италије и папом. Међутим, 870. године муслимани су заузели Малту, учврстивши положај у Средозменом мору. Године 971. цар Луј је преотео је Арабљанима Бари, који је постао јабука раздора између западног царства и Византинаца, изазивајући распад њиховог савеза. У наредним годинама одбијени су напади Аглабида на Далмацију. Међутим, после дугог и огорченог отпора, они су 21. маја 878. године успели да заузму Сиракузу. Средином 880-их, под командом Нићифора Фоке, Византинци су почели да потискују Арабљане из јужне Италије.

Византијска војска предвођена самим царем Василијем и његовим сином Константином је 872. или 878. године напала је арабљанску тврђаву Адат и Тефрику, упориште калифових савезника павлићана. Царска војска је нанела тежак пораз павлићанима, у коме је пао и њихов вођа Хризохир, и заузела Тефрику. Године 873. Василије је продро све до Еуфрата, освојивши Запетру и Самосату, али је при покушају освајања Мелитене доживео тежак пораз. Византијски цар је 878. и 879. године с успехом ратовао у Кападокији и Киликији. Доместик схола Андрија Скит је 878. године напао емирате у Милитени и Тарсу и однео велику победу над Арабљанима код тврђаве Поданд у Киликији, али није успео да освоји Тарс. Иако ови походи нису доносили одлучујућу превагу Византији, они су били увод у систематско потискивање Калифата, чија је моћ све више слабила. Између осталог и услед опасности од Византије, Мутамид је признао краљевску титулу јерменском владару Ашоту I.

На мору је Калифат имао предност над Византијом. Нападајући са Крита из Тарса и Триполија у Сирији, Арабљани су господарили Егејским морем. Друнгариј флоте Никита Орифас је 872/873. године победио критске Арабљане у Мраморном мору и код Пелопонеза. Његов наследник Василије Насар је од 880. године наставио са операцијама протв Арабљана, ратујући код Пелопонеза и Јонских острва, у близини Сицилије и јужне Италије. Византинци су привремено успели да завладају и Кипром. Међутим, превласт Арабљана на мору није нарушена.

Смрт и наследство

Мувафак је умро 2. јуна 891. године у Багдаду. После краће конфузије, као нови регент се наметнуо Мувафаков син Абу ел Абас Ахмед, који је успео да натера Мутамида да га прогласи за наследника испред свог сина ел Муфавида. Дана 15. октобра 892. године, Мутамид је умро у Самари од прекомерног конзумирања хране и пића. Сахрањен је у истом граду. Нови калиф постао је Абу ел Абас Ахмед, узевши име ел Мутадид.

Мутамид је последњи калиф који је спроводио опсежне градитељске радове у Самари. Током његове владавине, око 880. године, саграђена је палата Каср ел Ашик (Палата заљубљених), чији остаци стоје и данас.

Литература

• Дил, Ш. (1933). Историја византијског царства. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд: Научна књига. 
• Острогорски, Г. (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Sibag Montefjore, S. (2017). Jerusalim: Biografija. Beograd: Evro Book. 
• Крсмановић, Б. (2018). „E, e, шта је то?“ — Евнуси у војном врху Византијског царства (780—1025). Београд: Службени гласник. 
• Vajs Bauer, S. (2019). Istorija srednjovekovnog sveta: Od arabljanske opsade Konstantinopolja do Prvog krstaškog rata. Beograd: Laguna. 
• Harl, K. V. (2025). Stepska carstva: Istorija nomadskih plemena koja su oblikovala civilizaciju. Beograd: Laguna.