Емилија Јакшић
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
| емилија јакшић | |
|---|---|
 Емилија Јакшић | |
| Датум рођења | 29. април 1924. |
| Место рођења | Београд Краљевина СХС |
| Датум смрти | 29. новембар 1949. (25 год.) |
| Место смрти | Обреновац,  НР Србија ФНР Југославија |
| Супруг | Марко Никезић |
| Професија | друштвено-политичка радница |
| Чланица КПЈ од | јануара 1942. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1945. |
| Одликовања |  |
Емилија Јакшић-Никезић (Београд, 29. април 1924 — Обреновац, 29. новембар 1949), учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница НР Србије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је 29. априла 1924. године у Београду. У омладински револуционарни покрет укључила се још као ученица гимназије. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постала 1940, са шеснаест година, а од августа 1941. године, већ као активни учесник Народноослободилачког покрета (НОП), ушла је у школско руководство СКОЈ-а.
Као омладински руководилац учествовала је у организовању и извођењу акција, диверзија и саботажа. Ухапшена је у зиму 1941. године и приликом спровођења, мада су јој руке биле везане лисицама, успела да побегне. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постала је јануара 1942. године. Одлуком Месног комитета СКОЈ-а за Београд убрзо је послата на рад у Земун, за члана Месног комитета СКОЈ-а. За време рада у земунској организацији била је три пут хапшена, али је својом сналажљивошћу и уз помоћ Партије успела да се извуче. Новембра 1942. године постала је секретар Среског комитета СКОЈ-а и члан Среског комитета КПЈ за Земун.
Октобра 1943. године Покрајински комитет КПЈ за Србију послао ју је на рад у Шумадију, као инструктора Покрајинског комитета СКОЈ-а. Године 1944. постала је члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.
После ослобођења Југославије, обављала је разне дужности у Савезу комунистичке омладине Југославије и Комунистичкој партији Југославије.
Погинула је, у саобраћајној незгоди код Обреновца, 29. новембра 1949. године.
Била је удата за Марка Никезића, тада организационог секретара Окружног комитета КПЈ за Београд, а касније председник Председништва ЦК СК Србије, који је смењен 1972. године.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.
Једна улица у земунском насељу Нова Галеника носи њено име.
Литература[уреди | уреди извор]
- Жене Србије у НОБ. „Нолит“, Београд 1975. година.
.svg){kind=small}