Ендокрини систем

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Ендокрини систем је систем жлезда у којима се, под утицајем информација из спољашње или унутрашње средине, синтетишу хормони који су у ствари одговор на те информације. Овим путем регулишу се многе активности: метаболизам, сексуалне активности, раст, метаморфоза, количина воде и минерала у организму и др. Поред ендокриних органа хормоне луче и неке нервне ћелије – неуросекреторне ћелије. Хормони се ослобађају, пошто ове жлезде немају изводне канале, у крв, лимфу или цереброспиналну течност и на тај начин доспевају до циљних органа на које делују.

Ендокрине жлезде кичмењака су различитог порекла – неке настају од ждрелног епитела (штитна, грудна жлезда), друге су у блиској вези са мозгом (хипофиза, епифиза), док се треће развијају у области бубрега (надбубрежне жлезда).

Унутрашње лучење као споредну функцију могу вршити и извесни други органи: јетра, панкреас, поједини делови црева, бубрези, срце, а значајну ендокрину функцију имају и полне жлезде.

Одржање равнотеже физиолошког стања (хомеостазе) омогућено је захваљујући дјеловању специфичних регулаторних механизама, међу којима водеће мјесто имају нервни и ендокрини систем. Ендокрини систем обухватају жлијезде са унутрашњим лучењем (ендокрине жлијезде)  у којима се стварају специфичне хемијске материје – хормони. Ендокрине жлијезде немају изводне канале као егзокрине жлијезде, па се хормони излучују директно у тјелесне течности, код хајвећег броја организама у крв, путем које одлазе до различитих органа регулишући нјихову функцију. Такав вид регулације назива се хормонална регулација.

Под утицајем информација из спољашње и унутрашње средине синтетишу се хормони, а то су органске супстанце, односно хемијска једињења липидне или протеинске природе. Они путују путем крви која облива све ћелије у организму и доспијевају до свих ткива, али ће само одређено ткиво моћи да одговори на њега. То је омогућено присуством специфичних молекула – рецептора, за које може да се веже само одређени хормон. Дакле, сваки хормон има свој специфичан рецептор који му омогућава да пренесе одређени сигнал у одређену ћелију. Када се сигнал који носе хормони пренесе у ћелију, активира се низ реакција које воде ка остваривању специфичних процеса у ћелији који омогућавају функционисање појединих органа, органских система и читавог организма.

Ендокрини жлијезде сисара и других кичмењака могу бити појединачне као шту су: хипофиза, хипоталамус, штитна (тироидна жлијезда), панкреас, а могу стајати у пару као што су: параштитне (паратироидне жлијезде), надбубрежне жлијезде и полне жлијезде (код жена јајници, а код мушкараца сјеменици). 

Хипофиза[уреди]

Смештена је у удубљењу, турском седлу, клинасте кости. Спојена је помоћу инфундибулума са хипоталамусом. Састоји се, код човека, из три режња:

  • предњег (аденохипофиза),
  • средњег (интермедијарни) и
  • задњег (неурохипофиза).

Аденохипофиза[уреди]

Лучи две групе хормона:

  1. соматотропни хормон (хормон раста) који регулише раст и развој организма;
  2. тропини (стимулини) који делују на рад других жлезда;у њих спадају:

Неурохипофиза[уреди]

Представља место где се депонују хормони створени у хипоталамусу. То су:

  • антидиуретични хормон (вазопресин) – који стимулише реапсорпцију воде из примарне мокраће чиме се смањује излучивање дефинитивне мокраће;
  • окситоцин – појачава контракције материце приликом порођаја и навирање млека.

Ендокрини панкреас[уреди]

Између жлезданих мешкова егзокриног панкреаса распоређена су Лангерхансова острвца која се састоје од 4 типа ћелија α, β, γ и δ, од којих β ћелије луче инсулин (инсула = острво), а α луче глукагон. Ова два хормона делују антагонистички на метаболизам гликозе – инсулин смањује, а глукагон повећава концентрацију гликозе у крви. При недостатку инсулина долази до хипергликемије (повишен ниво шећера у крви) што изазива шећерну болест. Гама ћелије луче панкреасни полипептид, а делта ћелије луче соматостатин (хормон раста).

Штитна жлезда (тиреоидна жлезда)[уреди]

Налази се приљубљена уз предњу и бочне стране гркљана и душника. На рад штитне жлезде утиче аденохипофиза преко TSH. Тироидеа лучи тироксин, тријодотиронин и тирокалцитонин, хормоне за чију је синтезу неопходан јод. Тироксин и тријодотиронин утичу на физички и психички раст и развој. Тиреокалцитонин снижава ниво калцијума у крви и заједно са паратхормоном и витамином Д регулише окоштавање костију.

Параштитаста жлезда[уреди]

Парна жлезда – две горње и две доње су приљубљене уз задњу страну штитне жлезде. Лучи паратхормон који регулише количину калцијума и фосфора у крви и костима.

Надбубрежне жлезде[уреди]

Налазе се на горњим половима бубрега. Састоје се из два дела, коре и сржи, који се међусобно разликују и по пореклу и по функцији.

Кора се састоји из три дела (гломерулоза, фасцицулента и зона ретицуларис) и лучи следеће групе хормона:

  • гломерулоза:
минералокортикоиде: алдостерон, кортикостерон, који регулишу промет минерала (посебно натријума и калијума) и воде, чиме одржавају хомеостазу; називају се хормони који чувају живот;
  • фасцицуланта:
гликокортикоиде: међу њима је најактивнији кортизол; регулишу промет угљених хидрата, протеина и липида;
  • зона ретицуларис:
андрогене и естрогене хормоне који утичу на развој полних органа у дечјем узрасту.

Срж надбубрежне жлезде лучи адреналин и норадреналин. Њихово дејство је слично дејству симпатичког нервног система – убрзавају рад срца, повећавају крвни притисак итд.

Полне жлезде[уреди]

Рад полних жлезда је под утицајем аденохипофизе.

Ендокрина улога тестиса огледа се у активности Лејдигових ћелија које луче тестостерон и андростедион (мање количине). Тестостерон у пубертету доводи до раста полних органа (примарне полне одлике) и развића секундарних полних одлика.

Оваријум лучи естрогене и прогестерон. Естрогени у пубертету утичу на развој полних органа и секундарних полних одлика. Оба хормона регулишу менструални циклус. Прогестерон има улогу и у трудноћи коју одржава док се на образује плацента. Тада плацента преузима улогу одржавања трудноће лучењем ових хормона.

Литература[уреди]

  • Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Школска енциклопедија биологије, Књига-комерц, Београд
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, београд, 2001
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија. научна књига, Београд, 1986
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]