Енеја

Енеја бежи из Троје, слика Федерика Бароција из 1598.

Енеја, један од јунака у Тројанском рату, био је ― према миту ― син Анхиcа и богиње Афродите и припадник млађе гране тројанске краљевске куће.

У Илијади бог Нептун прориче да ће Енеја и његови потомци једном владати Тројанцима. Из тога се после Хомера развила легенда о бекству Енеје, његовог оца и сина Асканија из порушене Троје и о њиховим потоњим лутањима. У грчкој митографији се у 5. веку п. н. е. први пут спомиње Енејин одлазак на Запад, али нема доказа да су га Римљани у то време сматрали праоцем своје домовине. Ипак, археолошки налази показују да је већ крајем 6. века п. н. е. Енеја био познат у Етрурији. Отприлике у 4. веку п. н. е. у грчкој се митографији спомиње град Лавинијум и за његовог оснивача именује Енеја. То је био покушај Грка да се херојима грчких митова припише оснивање њима познатог Запада. Изгледа да је у то време и град Алба Лонга, који је заиста постојао, почео тврдити да је Енеја био предак његових краљева. Ускоро је на место Албе Лонге дошао Рим, који је развио легенду о Енеји као оснивачу римског народа. Тако су Римљани, подстакнути националним поносом, сопствену историју повезали са историјом грчкога света.

Прича о тројанском пореклу Рима добила је свој коначни облик у 3. веку п. н. е, када је спојена са другом легендом о пореклу Рима, тј. са легендом о Ромулу. Како је то спајање изазвало хронолошке тешкоће (према миту, Енеја је у Италију дошао половином 12. века п. н. е, а Ромул је основао Рим 753. године п. н. е.), римски су писци попунили ту »празнину« боравком неколико генерација Енејиних потомака у Алби Лонги. У 3. веку п. н. е. ова је прича била веома раширена и добро позната. Јулије Цезар се у 1. веку п. н. е. из политичких разлога представљао као потомак Енеје и Венере (римске Афродите). Најпознатији приказ легенде о Енеји дао је у 1. веку п. н. е. Вергилије у епу Енеида, који је постао национални еп Римљана.

У грчко-римској митологији, Енеја (од старогрчког: Αἰνείας, романизовано: Aineías) био је тројански јунак, син тројанског принца Анхиса и грчке богиње Афродите (еквивалент римској Венери). Његов отац је био близак рођак тројанског краља Пријама (обојица су били унуци Ила, оснивача Троје), што Енеја чини блиским рођаком Пријамове деце (као што су Хектор и Парис). Он је споредни лик у грчкој митологији и помиње се у Хомеровој Илијади. Енеја добија потпуну пажњу у римској митологији, најопширније у Вергилијевој Енејиди, где је представљен као предак Ромула и Рема. Постао је први прави римски јунак. Снори Стурлусон га поистовећује са нордијским богом Видаром из Есира.

Етимологија

Кованица Енеја, са Енејевим портретом, око 510–480. п. н. е.

Енеја је романизација јунаковог изворног грчког имена стгрч. Αἰνείας (Aineías). Енеја је први пут представљен у Хомеровој химни Афродити када му Афродита даје име од придева стгрч. αὶνóν (ainon, „ужасно“), за „страшну тугу“ (грч. αὶνóν ἄχος) коју јој је изазвао рођењем као смртник који ће остарити и умрети. То је популарна етимологија за ово име, коју је очигледно искористио Хомер у Илијади. Касније у средњем веку било је писаца који су сматрали да, пошто је Енејида написао филозоф, она требало да се чита филозофски. Као такво, у „природном поретку“, значење Енејиног имена комбинује грчки стгрч. ennos („становник“) са стгрч. demas („тело“), који постаје стгрч. ennaios или „становник“ — тј. као бог који настањује смртно тело. Међутим, нема сигурности у погледу порекла његовог имена.

Епитети

Јапикс вади врх стреле из Енејине ноге, док Енејин син, Асканије, плаче поред њега. Античка фреска из Помпеје.

Имитирајући Илијаду, Вергилије позајмљује Хомерове епитете, укључујући: Енеја, магнанимум, магнус, херос и бонус. Иако позајмљује многе, Вергилије даје Енеји два своја епитета у Енеиди: патер и пиус. Епитети које је применио Вергилије су пример другачијег става од Хомеровог, јер док је Одисеј стгрч. poikilios („лукав”), Енеја је описан као стгрч. pius („побожан“), што преноси снажан морални тон. Чини се да сврха ових епитета намеће представу о Енејиној божанској руци као оцу и оснивачу римске расе, а њихова употреба делује посредно: када се Енеја моли, он себе назива побожним, а аутор га тако назива само када лик делује у име богова да би испунио своју божанску мисију. Исто тако, Енеја се назива патером када делује у интересу својих људи.

Опис

Енеју је хроничар Малалас у свом извештају о Хронографији описао као особу која је „ниска, дебела, добрих груди, снажна, румена, равног лица, доброг носа, бледа, ћелава, добре браде“. У међувремену, у извештају о Даресу Фригијцу, он је илустрован као „... кестењасте косе, здепаст, елоквентан, уљудан, разборит, побожан и шармантан. Очи су му биле црне и светлуцаве.“

Грчки мит и епос

Хомерова химна Афродити

Венера и Анхис, рад Вилијама Блејка Ричмонда (1889 или 1890)

Прича о рођењу Енеја испричана је у Хомеровој химни Афродити, једној од главних Хомерових химни. Афродита је проузроковала да се Зевс заљуби у смртне жене. У знак одмазде, Зевс у њено срце ставља жељу за Анхисом, који чува своју стоку у брдима близу планине Ида. Када га Афродита види, задивљена је. Она се кити као за свадбу међу боговима и појављује се пред њим. Он је свладан њеном лепотом, верујући да је она богиња, али Афродита себе идентификује као фригијску принцезу. Након што воде љубав, Афродита му открива свој прави идентитет, а Анхис се плаши шта би му се могло догодити као резултат њихове везе. Афродита га уверава да ће бити заштићен и говори му да ће му родити сина који ће се звати Енеја. Међутим, она га упозорава да никада никоме не сме рећи да је водио љубав са богињом. Када се Енеја родио, Афродита га је одвела нимфама планине Ида, налажући им да одгајају дете до пете године, и да га затим одведу код Анхиса. Према другим изворима, Анхис се касније хвали својим сусретом са Афродитом, и као резултат тога, Зевс га је ударио громом у стопало. Затим је хром у ту ногу, тако да Енеја мора да га носи из пламена Троје.

Хомерова Илијада

Енеј носи Анхиса, црнофигурална ојнохоа, око 520–510. п. н. е, Лувр (Ф 118)

Енеја је споредан лик у Илијади, где га богови два пута спасавају од смрти, као за још непознату судбину, али је сам по себи частан ратник. Уздржавши се од борби, огорчен на Пријама јер му, упркос његовим храбрим делима, није дат дужни део части, он предводи напад на Идоменеја да би повратио тело свог зета Алката на наговор Дејфоба. Он је вођа дарданских савезника Тројанаца, као и блиски рођак и главни поручник Хектора, сина и наследника тројанског краља Пријама.

Енејина мајка Афродита му често прискаче у помоћ на бојном пољу, а он је Аполонов миљеник. Афродита и Аполон спасавају Енеју из борбе са Диомедом из Арга, који га замало убија, и одводе га у Пергам на лечење. Чак и Посејдон, који обично фаворизује Грке, долази у помоћ Енеји након што је пао под Ахилов напад, напомињући да је Енеја, иако из млађе гране краљевске породице, предодређен да постане краљ тројанског народа.

Брус Лоуден представља Енеју као „тип“: Једина врлинска особа (или породица) поштеђена општег уништења, пратећи мит о Утнапиштиму, Баукиди и Филемону, Ноју и Лоту. Псеудо-Аполодор у својој Библиотеци објашњава да су га „... Грци [поштедели] њега самог, због његове побожности.“

Други извори

Римски митограф Гај Јулије Хигин (око 64. п. н. е. – 17. н.е.) у својим Фабулама приписује Енеји убиство 28 непријатеља у Тројанском рату. Енеја се такође појављује у тројанским наративима који се приписују Даресу Фригију и Диктису са Крита.

Римски мит и књижевност

Енеја и Анхиса

Историју Енеја наставили су римски аутори. Један утицајан извор био је извештај о оснивању Рима у Пореклима Катона Старијег. Легенда о Енеји била је добро позната у Вергилијево време и појавила се у разним историјским делима, укључујући Римске антике грчког историчара Дионисија из Халикарнаса (ослањајући се на Марка Теренција Варона), Ab Urbe Condita од Ливија (вероватно на бази Квинта Фабија Пиктора, фл. 200. п. н. е.), и Гнеј Помпеј Трог (сада сачуван само у Јустиновом оличењу).

Вергилијева Енеида

Енејида, која се састоји од 12 књига о легендарном оснивању Лавинијума, објашњава да је Енеја један од ретких Тројанаца који нису убијени или поробљени када је Троја пала. Енеја је, након што су му богови наредили да побегне, окупио групу, колективно познату као Енејаде, које су потом отпутовале у Италију и постале преци Римљана. Енејаде су укључивале Енејиног трубача Мизена, његовог оца Анхиса, његове пријатеље Ахата, Сергеста и Акмона, исцелитеља Јапикса, кормилара Палинура и његовог сина Асканија (такође познатог као Јул, Јул или Асканије Јулије). Са собом је понео Ларе и Пенате, статуе кућних богова Троје, и преместио их у Италију.

Енеја побеђује Турна, Лука Ђордано, 1634–1705. Енејин гениј је приказан у успону, гледајући у светлост будућности, док Турнов гениј залази, обавијен тамом.

Неколико покушаја да пронађе нови дом није успело; једна таква станица била је на Сицилији, где је у Дрепануму, на западној обали острва, његов отац, Анхис, мирно преминуо.

Након кратке, али жестоке олује која је подигнута против групе на Јунонин захтев, Енеја и његова флота стигли су до Картагине након шест година лутања. Енеја је имао једногодишњу аферу са картагињанском краљицом Дидоном (познатом и као Елиса), која је предложила да се Тројанци населе у њеној земљи и да она и Енеја заједно владају својим народима. Нека врста брака је договорена између Дидоне и Енеје на наговор Јуноне, којој је речено да ће њен омиљени град на крају бити поражен од стране потомака Тројанаца. Енејина мајка Венера (римска адаптација Афродите) схватила је да је њеном сину и његовој дружини потребан привремени предах како би се ојачали за путовање које је предстојеће. Међутим, бога гласника Меркура (адаптација Хермеса) послали су Јупитер (који је у овој верзији био Зевс) и Венера да подсети Енеју на његово путовање и његову сврху, приморавајући га да тајно оде. Када је Дидона сазнала за то, изговорила је клетву која ће заувек супротставити Картагину Риму, непријатељство које ће кулминирати Пунским ратовима. Затим је извршила самоубиство убовши се истим мачем који је дала Енеји када су се први пут срели.

Венера као ловкиња се јавља Енеји, Пјетро да Кортона

Након боравка у Картагини, Тројанци су се вратили на Сицилију где је Енеја организовао погребне игре у част свог оца, који је умро годину дана раније. Друштво је наставило путовање и искрцало се на западној обали Италије. Енеја је сишао у подземни свет где је упознао Дидону (која се окренула од њега да би се вратила свом мужу) и свог оца, који му је показао будућност његових потомака, а самим тим и историју Рима.

Латин, краљ Латина, дочекао је Енејину војску прогнаних Тројанаца и дозволио им да реорганизују своје животе у Лацијуму. Његова ћерка Лавинија била је обећана Турну, краљу Рутула, али је Латин добио пророчанство да ће се Лавинија верити за једног из друге земље – наиме, за Енеју. Латин је послушао пророчанство, а Турн је последично објавио рат Енеји на наговор Јуноне, која је била у савезу са краљем Мезенцијем (краљ Етрураца) и краљицом Аматом (краљица Латина). Енејине снаге су победиле. Турн је убијен, а Вергилијев извештај се нагло завршава.

Други извори

Остатак Енејине биографије је прикупљен из других античких извора, укључујући Ливијеве и Овидијеве „Метаморфозе“. Према Ливију, Енеја је победио, али је Латин погинуо у рату. Енеја је основао град Лавинијум, назван по својој жени. Касније је дочекао Дидонину сестру, Ану Перену, која је потом извршила самоубиство након што је сазнала за Лавинијину љубомору. Након Енејине смрти, Венера је замолила Јупитера да учини њеног сина бесмртним. Јупитер је пристао. Речни бог Нумик је очистио Енеју од свих његових смртних делова, а Венера га је помазала амброзијом и нектаром, чинећи га богом. Енеја је био препознат као бог Јупитер Индигес. Енеја је такође предак оснивача Рима, браће близанаца Ромула и Рема, два дечака сирочади које је видео како их доји вучица.

Енглеска митологија

Енеја прича Дидони о паду Троје, аутор Пјер-Нарсис Герен

Брутска хроника говори о насељавању Британије од стране Брута из Троје, сина Енејиног. Веровање у ову причу је некада било широко распрострањено, али је до времена ренесансе почело да бледи.

Даље читање

• Једна сачувана верзија Брутове хронике је рукопис из касног средњег века, познат као Хроника Сент Олбанса.

Средњовековни извештаји

Снори Стурласон, у Прологу Прозне Еде, говори о свету подељеном на три континента: Африку, Азију и трећи део назван Европа или Енеја. Снори такође говори о Тројанцу по имену Мунон (или Менон), који се жени ћерком Високог краља (Јифирконунгра) Пријама по имену Троан и путује у далеке земље, жени се Сибилом и добија сина Трора, који је, како Снори каже, идентичан Тору. Ова прича подсећа на неке епизоде ​​Енејиде. Наставак тројанске теме у средњем веку имао је свој утицај и на карактер Енеје. Француски роман д'Енеја из XII века бави се Енејином сексуалношћу. Иако се чини да Вергилије скреће сав хомоеротизам на Ниса и Еуријала, чинећи свог Енеју чисто хетеросексуалним ликом, у средњем веку је постојала барем сумња на хомоеротизам код Енеје. Роман д'Енеја се осврће на ту оптужбу, када се краљица Амата противи Енејином браку са Лавинијом.

Браћа близанци Ромул и Рем сисају вучицу

Средњовековна тумачења Енеје била су под великим утицајем и Вергилија и других латинских извора. Конкретно, извештаји Дареса и Диктиса, које је прерадио италијански писац из XIII века Гвидо деле Колоне (у делу „Historia destructionis Troiae“), обојиле су многа каснија читања. Од Гвида, на пример, „Бисерни песник“ и други енглески писци добијају сугестију да је Енејин безбедан одлазак из Троје са својим поседом и породицом била награда за издају, због чега га је Хекуба казнила. У делу „Сер Гавејн и Зелени витез“ (крај XIV века), „Бисерни песник“, као и многи други енглески писци, ангажовао је Енеју да успостави генеалогију за оснивање Британије, и објашњава да је Енеја „оптужен због своје перфидности, што се показало као најтачније“ (ред 4).

Породица и легендарни потомци

Енеја је имао опсежно породично стабло. Његова дојиља била је Кајета, и он је отац Асканија, њега је добио са првом супругом Креусом, и Силвија, којег је добио са другом супругом Лавинијом. Асканије, такође познат као Јул (или Јулије), основао је Албу Лонгу и био је први у дугом низу краљева. Према митологији коју је Вергилије користио у Енејиди, Ромул и Рем су били потомци Енеје преко своје мајке Реје Силвије, што Енеју чини родоначелником римског народа. Неки рани извори га називају њиховим оцем или дедом, али када су датуми пада Троје (1184. п. н. е.) и оснивања Рима (753. п. н. е.) постали прихваћени, аутори су додали генерације између њих. Јулијанска породица из Рима, а најзначајнији су Јулије Цезар и Август, пратили су своје порекло до Асканија и Енеје, дакле до богиње Венере. Преко Јулијеваца, Палемониди износе ову тврдњу. Легендарни краљеви Британије – укључујући и краља Артура – ​​прате своју породицу преко Енејиног унука, Брута.

Карактер и изглед

Енеја и бог Тибар, Бартоломео Пинели

Енејин доследни епитет код Вергилија и других латинских аутора је pius, термин који означава поштовање према боговима и породичну дужност. Међутим, постоји значајна научна дебата о томе у којој мери је овај епитет аутентичан у песми и у којој мери је његова употреба од стране Вергилија саркастична.

У „Енејиди“, Енеја је описан као снажан и згодан, али нису описани ни боја његове косе ни тен. Међутим, у касној антици извори додају додатне физичке описе. „De excidio Troiae“ од Дареса Фригија описује Енеју као „кестењастог, здепастог, елоквентног, учтивог, разборитог, побожног и шармантног. Очи су му биле црне и блиставе“. Постоји и кратак физички опис који се налази у „Хронографији“ Јована Малале из VI века: „Енеја: низак, дебео, са добрим грудима, снажан, руменог тена, широког лица, доброг носа, светле коже, ћелав на челу, добре браде, сивих очију.“

Модерни портрети

Књижевност

Енеја се појављује као лик у Шекспировој драми „Троил и Кресида“, смештеној током Тројанског рата.

Енеја је главни лик у драми Кристофера Марлоуа „Дидона, краљица Картагине“.

Дидона и Енеја, са римске фреске, помпејски трећи стил (10. п. н. е. – 45. н. е.), Помпеја, Италија

Енеја и Дидона су главни ликови баладе из XVII века под називом „Лутајући принц Троје“. Балада на крају мења Енејину судбину од путовања годинама након Дидонине смрти до придруживања њој као дух убрзо након њеног самоубиства.

У модерној књижевности, Енеја је говорник у две песме Алена Тејта, „Енеја у Вашингтону“ и „Енеја у Њујорку“. Он је главни лик у делу „Лавинија“ Урсуле К. Ле Гвин, препричавању последњих шест књига „Енејиде“ испричаних из перспективе Лавиније, ћерке краља Латина од Лација.

Енеја се појављује у серији „Троја“ Дејвида Гемела као главни херојски лик који се зове Хеликаон.

У Риковој Риорданoвој серији књига „Хероји Олимпа“, Енеја се сматра првим римским полубогом, сином Венере, а не Афродите.

Вил Адамсов роман „Град изгубљених“ претпоставља да је велики део информација које је Вергилије дао погрешан и да се прави Енеја и Дидона нису срели и волели у Картагини, већ у феничанској колонији на Кипру, на месту данашње Фамагусте. Њихова прича је испреплетена са причом савремених активиста који, док се труде да зауставе амбициозног турског генерала који покушава да изведе пуч, случајно откривају скривене рушевине Дидонине палате.

Опера, филм и други медији

Енеја је насловни лик у операма Хенрија Персела „Дидона и Енеја“ (око 1688) и „Енеја у Картагини“ Јакоба Гребера (1711), и једна од главних улога у опери Хектора Берлиоза „Тројанци“ (око 1857), као и у изузетно популарном оперском либрету „Напуштена Дидона“. Канадски композитор Џејмс Ролф је компоновао своју оперу „Енеја и Дидона“ (2007; на либрето Андреа Алексиса) као пратеће дело Перселовој опери.

Енеја се појављује у Киплинговој „Песми о дрвету“ као узалуд.

Упркос многим драматичним елементима, Енејина прича није изазвала много интересовања филмске индустрије. Роналд Луис је тумачио Енеју у филму „Јелена Тројанска“, у режији Роберта Вајза, као споредни лик, члан тројанске краљевске породице, блиски и одани пријатељ Париса, који бежи на крају филма. Тумачио га је Стив Ривс, а био је главни лик у филму са мачем и сандалама „Guerra di Troia“ (Тројански рат) из 1961. године. Ривс је поновио улогу следеће године у филму „Осветник“, о Енејином доласку у Лацијум и његовим сукобима са локалним племенима док покушава да тамо насели своје саборне тројанске избеглице.

Ђулио Брођи, глумио је Енеју у италијанској ТВ мини-серији из 1971. године под називом Енеида, која прати целу причу о Енејиди, од Енејиног бекства из Троје, до сусрета са Дидоном, доласка у Италију и двобоја са Турном.

Најновији филмски приказ Енеје био је у филму Троја, у којем се појављује као младић кога је Парис задужио да заштити тројанске избеглице и да настави идеале града и његових становника. Парис даје Енеји Пријамов мач, како би дао легитимитет и континуитет краљевској лози Троје – и поставио темеље римске културе. У овом филму, он није члан краљевске породице и не чини се да се бори у рату.

У игрици улога Vampire: The Requiem коју је израдио White Wolf Game Studios, Енеја се појављује као један од митских оснивача клана Вентру.

У акционој игри Warriors: Legends of Troy, Енеја је лик који се може играти. Игра се завршава тако што он и Енејани беже од уништења Троје и, одбачен речима пророчице за коју се сматра да је луда, одлази у нову земљу (Италију) где ће основати царство веће од Грчке и Троје заједно, које ће владати светом 1000 година, и никада неће бити надмашено у причи људи (Римско царство).

У ТВ мини-серији из 2018. године „Троја: Пад града“, Енеја глуми Алфред Енох. Такође се појавио као епски борац фракције Дарданија у игри „Тотал Вар Сага: Троја“ из 2020. године.

Прикази у уметности

Сцене које приказују Енеју, посебно из Енејиде, биле су у фокусу проучавања вековима. Оне су биле честа тема уметности и књижевности од свог појављивања у I веку.

Вила Валмарана

Уметник Ђовани Батиста Тијеполо је добио налог од Гаетана Валмаранe 1757. године да ослика неколико соба у Вили Валмарани, породичној вили која се налазила изван Виченце. Тијеполо је украсио палату сценама из епова као што су Хомерова Илијада и Вергилијева Енејида.

Литература

• Homer, Iliad II. 819–21; V. 217–575; XIII. 455–544; XX. 75–352.
• Apollodorus, Bibliotheca III. xii. 2; Epitome  III. 32–IV. 2; V. 21.
• Virgil, Aeneid.
• Ovid, Metamorphoses XIII. 623–715; XIV. 75–153; 581–608.
• Ovid, Heroides, VII.
• Livy, Book 1.1–2.
• Dictys Cretensis.
• Dares Phrygius.
• Cramer, David (2000). „The Wrath of Aeneas: Iliad 13.455-67 and 20.75-352”. Syllecta Classica. 11: 16—33. S2CID 162312807. doi:10.1353/syl.2000.0002. .
• De Vasconcellos, Paulo Sérgio (2015). „A Sound Play on Aeneas' Name in the Aeneid: A Brief Note on VII.69”. Vergilius (1959-). 61: 125—129. JSTOR vergilius1959.61.125.  .
• Farron, Steven (1980). „The Aeneas-Dido Episode as an Attack on Aeneas' Mission and Rome”. Greece & Rome. 27 (1): 34—47. JSTOR 642775. S2CID 162303240. doi:10.1017/S0017383500027327. .
• Gowers, Emily (2011). „Trees and Family Trees in the Aeneid”. Classical Antiquity. 30 (1): 87—118. JSTOR 10.1525/ca.2011.30.1.87. doi:10.1525/ca.2011.30.1.87.  .
• Luca Grillo (2010). „Leaving Troy and Creusa: Reflections on Aeneas' Flight”. The Classical Journal. 106 (1): 43—68. JSTOR 10.5184/classicalj.106.1.0043. S2CID 163501770. doi:10.5184/classicalj.106.1.0043. .
• Noonan, J (2007). „Sum Pius Aeneas: Aeneas and the Leader as Conservator/Σωτήρ”. The Classical Bulletin. 83 (1): 65—91. 
• Putnam, M.C.J. The Humanness of Heroes: Studies in the Conclusion of Virgil's Aeneid. The Amsterdam Vergil lectures, 1. Amsterdam: Amsterdam University Press, 2011.
• Starr, Raymond J. (2003). „Aeneas the Rhetorician : "Aeneid IV", 279-295”. Latomus. 62 (1): 36—46. JSTOR 41540042.  .
• Scafoglio, G (2013). „The Betrayal of Aeneas.”. Greek, Roman and Byzantine Studies. 53 (1): 1—14. .
• Schauer, M. „Aeneas dux in Vergils Aeneis. Eine literarische Fiktion in augusteischer Zeit”. Zetemata. Munich: C. H. Beck,. 128. 2007.
• Gantz, Timothy (1993). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4410-2. Архивирано из оригинала 30. 05. 2023. г. Приступљено 18. 08. 2022. 
• Graves, Robert (1993) [1955]. The Greek Myths (Cmb/Rep изд.). Penguin (Non-Classics). ISBN 978-0-14-017199-0. 
• Hamilton, Edith (1998) [1942]. Mythology (New изд.). Back Bay Books. ISBN 978-0-316-34151-6. 
• Kerenyi, Karl (1980) [1951]. The Gods of the Greeks (Reissue изд.). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27048-6. 
• Kerenyi, Karl (1978) [1959]. The Heroes of the Greeks (Reissue изд.). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27049-3. 
• Luchte, James (2011). Early Greek Thought: Before the Dawn. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-35331-3. 
• Morford M.P.O., Lenardon L.J. (2006). Classical Mythology. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530805-1. 
• Pinsent, John (1972). Greek Mythology. Bantam. ISBN 978-0-448-00848-6. 
• Pinsent, John (1991). Myths and Legends of Ancient Greece. Library of the World's Myths and Legends. Peter Bedrick Books. ISBN 978-0-87226-250-8. 
• Powell, Barry (2008). Classical Myth (6th изд.). Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-606171-7. 
• Powell, Barry (2001). A Short Introduction to Classical Myth. Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-025839-7. 
• Ruck Carl, Staples Blaise Daniel (1994). The World of Classical Myth. Carolina Academic Press. ISBN 978-0-89089-575-7. 
• Smith, William (1870), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology.
• Veyne, Paul (1988). Did the Greeks Believe in Their Myths? An Essay on Constitutive Imagination. (translated by Paula Wissing). University of Chicago. ISBN 978-0-226-85434-2. 
• Woodward, Roger D., ур. (2007). The Cambridge Companion to Greek Mythology. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84520-5. 

Спољашње везе

• Warburg Institute Iconographic Database (about 900 images related to the Aeneid)