Енрике II од Кастиље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Енрике II од Кастиље
Coronation Henry2 Castile 02.jpg
Крунисање Енрикеа II од Кастиље
Датум рођења (1334-01-13)13. јануар 1334.
Место рођења Севиља
Датум смрти 29. мај 1379.(1379-05-29) (45 год.)
Место смрти Santo Domingo de la Calzada
Династија Трастамара
Отац Алфонсо XI од Кастиље
Мајка Eleanor de Guzmán
Супружник Juana Manuel
Потомство Хуан I од Кастиље, Eleanor of Castile, Queen of Navarre, Fadrique de Castilla y Ponce de León, Beatriz de Castilla, Afonso, conde de Gijón e Noronha
Претходник Педро I од Кастиље
Наследник Хуан I од Кастиље

Енрике II од Кастиље (шп. Enrique II de Castilla; Севиља, 13. јануар 1333/34. — Санто Доминго де ла Калзада, 29. мај 1379) био је краљ средњовековне шпанске краљевине Кастиље[1] и зачетник краљевске лозе Трастамара. Био је познат и под именом Братоубица или Милостиви.

Биографија[уреди]

Био је четврти од десеторо ванбрачне деце Алфонса XI од Кастиље и доње Леонор Нуњез де Гузман Понсе де Леон (чукунунука Алфонса IX од Леона). Заједно са својим братом близанцем, био је прво дете Алфонса и Леонор које је доживело зрело доба.

Пошто га је усвојио дон Родриго Алварез де лас Астуријас, кад је овај умро следеће године, наследио је господство Норењу. Нешто касније, отац му је доделио грофовију Трастамара и господства нас Лемосом и Саријом у Галицији, и села Кабрера и Рибера. Оснивач је нове краљевске династије Трастамара, која се издвојила од главне гране куће Боргоња-Ивреа.

За живота Алфонса XI, његова љубавница Леонор добила је многобројне титуле и привилегије за своју децу коју је имала с краљем, што је проузроковало негодовање многих племића, а понајвише законите краљице, доње Марије од Португала, и принца наследника, Педра, познатијег као Педро I од Кастиље, познат као Сурови или Окрутни. Када је Алфонсо XI неочекивано умро од куге при опсади Гибралтара 1350, племство је коначно добило прилику за освету. Леонор и њена деца су била гурнута у страну, а Енрике је са својом браћом побегао у страху од казнених мера које би могао да предузме његов полубрат, нови краљ Педро.

Иако су Леонор и њена деца успели да се договоре с Педром о начину на који ће се мирно уклопити у његов двор, ситуација је и даље била неизвесна. Енрике и његова браћа Фадрике, Тељо и Санчо подизали су више устанака у току Педрове владавине. Како би стекао савезнике, Енрике се оженио Хуаном Мануел од Кастиље, ћерком дон Хуана Мануела, старијег аделантада[2] Мурсије и господара Виљене, најмоћнијег племића за време владавине Алфонса XI и прозног писца. Године 1351, краљ (или његов саветник, Хуан Алфонсо од Албукеркија, човек од поверења Марије од Португала), убеђен да је љубавница његовог оца била покретачица свих тих побуна, наредио је да се Леонор утамничи, а нешто касније и да се погуби у Талавери. Енрике је побегао у Португалију. Педро му је убрзо опростио и допустио му да се врати у Кастиљу, али је он 1352. године подигао устанак у Астурији. Након кратког помирења, избио је дуг рат између два полубрата, који се завршио тако што је Енрике побегао у Француску где је ступио у службу Жана Доброг.

Неколико година касније, Енрике је са својим људима ступио у службу арагонског краља Педра IV који је ратовао против Кастиље (1358). Током овог сукоба, допао је заробљеништва у Нахери 1360. Пошто је био ослобођен захваљујући помоћи Хуана Рамиреза Арељана, опет је побегао у Француску.

Кад је Педро I поново напао Арагон, Енрике је притекао у помоћ арагонском краљу, али је заузврат тражио да му овај помогне да збаци свог полубрата с кастиљанског престола. Удруженим нападом Енрикеа и његових кастиљанских, арагонских и француских савезника, Педро је био збачен с престола и протеран у Гијан. Енрике је био проглашен краљем Кастиље 1366. године, али је заузврат морао да својим савезницима додели титуле и богатства у неограниченим количинама, због чега је добио надимак Милостиви.

У међувремену, Педро је у северним Пиринејима организовао напад на Кастиљу. Едвард, принц од Велса (познат као Црни принц), ставио му је на располагање велику војску коњаника и стрелаца.

У бици код Нахере, 3. априла 1367. године, Педро је поразио Енрикеа, који се након битке вратио у Француску, где му је Шарл V Мудри понудио заштиту. У Француској је реорганизовао своју војску, и уз помоћ побуњених кастиљанских градова и француских трупа, победио је Педра у бици код Монтијела 14. марта 1369. године. Педро је заточен и потом убијен, а Енрике се дефинитивно попео на кастиљански престо под именом Енрике II.

Владавина[уреди]

Енрике је одмах на почетку своје владавине морао да се ухвати у коштац са два опасна противника: Фернандом I од Португалије, праунуком Санча IV Храброг, и зета Педра Суровог, Џона од Гента, војводе од Ланкастера. У сукобу с Енглезима, Енрике је био савезник са француским краљем, Шарлом Мудрим, коме је ставио на располагање кастиљанску флоту која је одиграла кључну улогу у француском освајању Ла Рошела, и у чијој је првој фази адмирал Боканегра потпуно уништио енглеску флоту.

Енрике се прописно одужио својим савезницима, али је такође знао да штити интересе Кастиље, па је одбио да изврши све уступке које је обећао краљу Арагона. У унутрашњој политици, отпочео је реконструкцију краљевине: заштитио је Јевреје које је он сам прогонио током грађанског рата. убрзао је трансформацију краљевске администрације, сазвао многобројне скупштине Кортеса. Такође, дефинитивно је краљевини Кастиљи припојио господарств Бискају, након смрти свог брата Теља. У спољној политици, одржавао је пријатељске односе са Француском и непријатељске са Енглеском.

Након смрти 1379. сахрањен је у Капели нових краљева у Толеду. На кастиљанском престолу наследи га је његов син Хуан.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алфонсо X од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
8. Санчо IV од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јоланда од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
4. Фернандо IV од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alfonso of León, Lord of Molina
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија де Молина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Mayor Alonso de Meneses
 
 
 
 
 
 
 
2. Алфонсо XI од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Афонсо III Португалски
 
 
 
 
 
 
 
10. Denis of Portugal
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Беатрис од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
5. Констанца од Португала
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Пере III од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
11. Елизабета од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Констанца од Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
1. Енрике II од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Pedro Nuñez de Guzman, Lord of Derruña and San Roman
 
 
 
 
 
 
 
12. Álvaro Perez de Guzman
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teresa Rodriguez Brizuela
 
 
 
 
 
 
 
6. Pedro Núñez de Guzmán
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Gonzalo Rodriguez Giron
 
 
 
 
 
 
 
13. Maria Giron
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Elvira Diaz de Castañeda
 
 
 
 
 
 
 
3. Eleanor de Guzmán
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Pedro Ponce de Cabrera
 
 
 
 
 
 
 
14. Fernán Pérez Ponce de León, Lord Cangas and la Puebla
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Aldonza Alonso de León
 
 
 
 
 
 
 
7. Beatriz Ponce de León
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Gutierre Suarez de Meneses, Lord of la Osa, San Felices and Dosbarrios
 
 
 
 
 
 
 
15. Urraca Gutiérrez de Meneses
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Elvira Anes de Sousa
 
 
 
 
 
 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Извори[уреди]

  1. Комплетна титулатура је гласила: Краљ Кастиље, Толеда, Леона, Галиције, Севиље, Кордобе, Мурсије, Хаена, Алгарвеа, Агесираса, и господар Молине
  2. Војна титула у средњовековној Кастиљи коју су носили неки конкистадори у току 15, 16 и 17 века.

Литература[уреди]

  • López de Ayala, Pedro (1994-1997). [Crónicas de los reyes de Castilla] Crónica del rey don Pedro y del rey don Enrique, su hermano, hijos del rey don Alfonso Onceno (критичко издање Хермана Ордуне; прелиминарна студија Хермана Ордуне и Хосеа Луиса Моуреа). Буенос Ајрес.
  • Valdeón Baruque, Julio (1996). Enrique II. Palencia. Diputación Provincial de Palencia. 84-8173-051-3.