Енрико Кјеза

С Википедије, слободне енциклопедије
Енрико Кјеза
Лични подаци
Пуно име Енрико Кјеза
Рођење (1970-12-29)29. децембар 1970.(51 год.)
Ђенова, Италија
Висина 1,75 m
Позиција нападач
Јуниорска каријера
1986—1987 Понтедецимо
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1987—1990
1990—1991
1991—1992
1992—1993
1993—1994
1994—1995
1995—1996
1996—1999
1999—2002
2002—2003
2003—2008
2008—2010
Сампдорија
Терамо (позајмица)
Кјети (позајмица)
Сампдорија
Модена (позајмица)
Кремонезе (позајмица)
Сампдорија
Парма
Фјорентина
Лацио
Сијена
Фиљине
1
31
24
26
36
34
27
92
59
12
129
32
(0)
(5)
(6)
(1)
(14)
(14)
(22)
(33)
(34)
(2)
(32)
(7)
Репрезентативна каријера
1996—2001 Италија 22 (7)
Тренерска каријера
2010 Фиљине

Енрико Кјеза (итал. Enrico Chiesa; рођен 29. децембра 1970. године у Ђенови)[1][2] је италијански тренер и бивши фудбалер.

Играјући на позицији нападача, Кјеза је у каријери наступао за неколико клубова у Италији, преко десет година играо је у Серији А, освајао је трофеје са Сампдоријом, Пармом и Фјорентином, а играо је и једну сезону у Лацију. После тога је прешао у Сијену, где је својим головима помогао клубу да више година опстане у Серији А. Пензионисао се 2010. године у Фиљини, где је и почео тренерску каријеру.

Освојио је Куп УЕФА са Пармом 1998/99, када је са 8 голова био најбољи стрелац такмичења.

На репрезентативном нивоу наступио је 22 пута за Италију у периоду од 1996. до 2001. године, постигао је 7 голова и био је члан репрезентације на европском првенству 1996 и светском првенству 1998.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Почеци каријере, Сампдорија и позајмице[уреди | уреди извор]

Рођен у Ђенови, Кјеза је прве фудбалске кораке направио играјући за аматерски клуб Понтедецимо (1986/87).[2] Сампдорија га је откупила од Понтедецима за 10 милиона лира.[3] За Сампдорију је дебитовао са 18 година, 16. априла 1989. године, када је га је тренер Бошков увео у игру у 84. минуту на утакмици коју је Сампдорија изгубила од Роме.[2] Иако се чинило да је Кјезина каријера у узлазној путањи, ипак није било тако из више разлога. У години када је дебитовао у Серији А, остао је без оца.[2] Поред тога, Кјеза који се касније прославио као нападач, у почетку каријере је често играо на позицији крила или као истурени играч средине терена, јер су га тренери због његове омање физичке грађе форсирали на тим позицијама.[2][4]

Клуб је одлучио да га, ради стицања неопходног искуства, пошаље на позајмице, тако да је Кјеза сезону 1990/91 провео у Тераму у Серији Ц2, а сезону 1991/92 у Кјетију у Серији Ц1.[2][3][5] Нову прилику у Сампдорији добио је у сезони 1992/93. Играјући на позицији крила или на средини терена, Кјеза је забележио 26 утакмица, а постигао је и први гол у Серији А, 7. фебруара 1993. године против Анконе.[2] После не тако успешне сезоне, поново је послат на позајмицу, овај пут у Модену.[2][6] И поред Кјезиног одличног голгетерског учинка, Модена је испала из Серије Б, а Кјеза и је следећу сезону (1994/95) провео на позајмици, овај пут у Кремонезеу, који је тада играо у Серији А.[2][6]

Поново одлична сезона на позајмици, дала је нову шансу Кјези да покаже своје умеће у матичном клубу.[7] Кјезина сезона 1995/96 била је одлична. Са Манчинијем предводио је напад Сампдорије, коју је тада са клупе водио Свен Јеран Ериксон.[2][5] У децембру 1995. године постигао је први хет-трик у каријери, на утакмици против Барија, а у следећем колу постигао је два гола у победи над Јувентусом.[2][5] 10. марта 1996. године постигао је и други хет-трик каријере против Пјаченце.[2] Сезону је окончао са 22 гола на 27 утакмица Серије А, чиме је заузео друго место на листи најбољи стрелаца лиге те сезоне, одмах иза Протија.[2][8] И поред одличног голгетерског учинка Кјезе и сјајног састава, који је био комбинација младости и искуства (Манчини, Михајловић, Седорф, Карамбе...) Сампдорија је сезону окончала на 8. позицији.[2][9]

Парма и Фјорентина[уреди | уреди извор]

Иако су навијачи тражили да клуб не прода Кјезу, он је на крају сезоне прешао у Парму за 25 милијарди лира.[1][2][8][9] Кјеза, који је био велика жеља новог тренера Анчелотија, за место у тиму се борио са Золом, који је на крају због мање минутаже затражио трансфер, а на крају је и прешао у Челзи.[2] Кјеза је у Парми формирао успешан тандем са младим аргентинским нападачем Креспом.[2][10] Прву сезону Кјеза је завршио са 14 голова и допринео је освајању другог места у Лиги, чиме се Парма квалификовала за Лигу шампиона.[2][10] Следећа сезона била је још голгетерски успешнија за Кјезу, који је укупно постигао 21 гол.[2]

Сезона 1998/99, у којој је Парму са клупе предводио Малезани, била је Кјезина најбоља сезона у Парми, али и његова последња у клубу.[2][11] Освојен је Куп Италије, а и Куп УЕФА.[1][2] Кјеза је са 8 голова, укључујући и онај у финалу против Марсеља, био најбољи стрелац такмичења.[1][2]

1999. Фјорентина је купила Кјезу, за 28 милијарди лира.[2] Честе повреде су довеле до слабијег голгетерског учинка, тако да је Кјеза прву сезону у Фјорентини окончао са 12 голова.[2] Када је клупска легенда Батистута, на крају сезоне прешао у Рому, трио Кјеза-Гомеш-Коста постао је окосница Фјорентине у нападу.[12] У тој сезони 2000/01, Кјеза је постигао 22 гола на 30 утакмица, а са 5 голова допринео је освајању трофеја у купу.[2] Сезона 2001/02 била је компликована. Након што је постигао 5 голова у првих пет утакмица првенства, Кјеза је покидао лигаменте у левом колену 30. септембра 2001. године, на утакмици против Венеције.[2][13][14] Ова повреда значила је крај сезоне за Кјезу, због чега није могао да помогне Фјорентини, која је у тешкој финансијској ситуацији на крају и испала у Серију Б.[2] Након успешне операције, Кјеза се опоравио након 10 месеци, али никад више није био експлозиван, као пре повреде.[2]

Лацијо и Сијена[уреди | уреди извор]

Како је Фјорентина на крају и банкротирала, Кјеза је на крају сезоне 2001/02, као слободан играч, потписао са Лацијом двогодишњи уговор.[15] На првој утакмици за Лацио у првенству 20. октобра 2002. године Кјеза је постигао два гола против Перуђе.[2] Ипак, Кјеза није успео да се избори за место у тиму Лација, наступајући под вођством некадашњег саиграча, а тада тренера Манчинија, па је тако до краја сезоне одиграо само 12 утакмица, на којима је два пута погодио противничку мрежу.[2][16]

Након раскида уговора са Лацијем, 2003. године Кјеза је потписао уговор са новим чланом Серије А, Сијеном, која се први пут пласирала у највиши ранг такмичења.[16][17] 19. септембра 2003. године Кјеза је постигао хет-трик у победи Сијене над Емполијем од 4:0.[18][19] У следеће три сезоне Кјеза је у свакој са двоцифреним голгетерским учинком, доприносио опстанку клуба у Серији А.[2] У априлу 2006. године, Кјеза је постигао други гол за Сијену у поразу од Лација (2:3), што је, како се касније испоставило, био његов последњи гол у Серији А.[20] У јуну 2006. Сијена је продужила уговор са Кјезом до 2008. године.[21] У сезони 2006/07 Кјеза је мање играо и у доста утакмица је улазио са клупе, с обзиром да је био тек трећа опција у нападу код тренера Берете.[22]

Последње године и крај каријере[уреди | уреди извор]

По истеку уговора 2008. године прешао је у Фиљине, где је у сезони 2008/09 одиграо 21 утакмицу и постигао 5 голова, чиме је допринео освајању Лиге про друге дивизије и Суперкупа лиге про друге дивизије.[2][23][24] Следеће сезоне, 1. новембра 2009. Кјеза је поново покидао лигаменте, овај пут у десном колену.[2][13] На терен се вратио 9. маја 2010. године, када је ушао у игру пред крај утакмице Фиљине против Монце (2:0), што је била његова последња утакмица у професионалној каријери.[2][25]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Кјеза је за репрезентацију Италије, од 1996. до 2001. године, забележио 22 наступа и 7 голова. Дебитовао је 29. маја 1996. године, на утакмици против Белгије, која је завршена нерешено 2:2, захваљујући Кјезином голу, чиме је убедио селектора Сакија да га уврсти у тим за првенство.[2][26][27] Кјеза није играо на првој утакмици на првенству против Русије, коју је Италија добила са 2:1,[28][29] док је почео утакмицу против Чешке и оправдао је указано поверење тиме што је постигао једини гол за Италију на утакмици, која је завршена поразом од 2:1.[2][30] Кјеза је наступио и на трећој утакмици у групи против Њемачке, када је у 67. минуту заменио ди Матеа, када је Италија одигравши без голова испала из даљег такмичења.[2][31]

Селектор Малдини га је уврстио у прелиминарни списак за светско пренство 1998., као привремену замену за дел Пјера, који је тада имао повреду мишића и био је неизвестан за наступ на првенству.[32] Како се он опоравио Кјеза је требало да се врати кући,[33] али је ипак остао у тиму као замена за Раванелија, коме је у међувремену дијагностикована упала плућа.[34] Забележио је два наступа на првенству, на првој утакмици групе против Чилеа и у осмини финала против Норвешке, оба пута као замена.[2]

16. децембра 1998. године Кјеза је постигао хет-трик за репрезентацију на пријатељској утакмици Италије против тима светских звезда, одигране у част стогодишњице од оснивања фудбалског савеза Италије.[2][35]

Приликом бирања тима за европско првенство 2000. селектор Зоф је предност дао Инзагију и Монтели, испред Кјезе.[2] Последња утакмица за репрезентацију била је пријатељска утакмица против Јужне Африке, 25. априла 2001. године, када је Италију предводио нови селектор Трапатони.[2]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Након краја професионалне каријере, Кјеза је тренирао Фиљине, али врло кратко, јер је клуб угашен.[2][36] Након тога положио је тренерски курс, а од јуна 2012. до јуна 2015. године био је тренер млађих категорија Сампдорије.[2][36][37][38] Од 2017. године ради као технички менаџер регионалног федералног центра у Фиренци, који је део Фудбалског савеза Италије, задужен за омладински и школски сектор.[39]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Кјеза се оженио Франческом, коју је упознао још као тинејџер.[2] Заједно имају троје деце: најстаријег Федерика, који је фудбалер и игра за Јувентус, Адријану, која је студент и најмлађег Лоренца, који такође тренира фудбал.[2][40]

Статистика[уреди | уреди извор]

Клупска[уреди | уреди извор]

Клуб Сезона Лига Куп Европа Укупно
Такмичење Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Сампдорија 1988/89 Серија А 1 0 0 0 1 0
1989/90 0 0 0 0 0 0 0 0
Укупно 1 0 0 0 0 0 1 0
Терамо 1990/91 Серија Ц 31 5 31 5
Кјети 1991/92 Серија Ц 24 6 24 6
Сампдорија 1992/93 Серија А 26 1 26 1
Модена 1993/94 Серија Б 36 14 1 0 37 15
Кремонезе 1994/95 Серија А 34 14 4 0 38 14
Сампдорија 1995/96 Серија А 27 22 27 22
Парма 1996/97 Серија А 29 14 0 0 2 2 31 16
1997/98 33 10 7 5 8 6 48 21
1998/99 30 9 8 1 8 8 46 18
Укупно 92 33 15 6 18 16 125 55
Фјорентина 1999/2000 Серија А 24 7 4 1 11 4 39 12
2000/01 30 22 6 5 2 0 38 27
2001/02 5 5 0 0 2 1 8*1 6
Укупно 59 34 10 6 15 5 85 45
Лацио 2002/03 Серија А 12 2 6 1 11 4 29 7
Сијена 2003/04 Серија А 30 10 1 0 31 10
2004/05 36 11 0 0 36 11
2005/06 38 11 2 1 40 12
2006/07 23 0 2 0 25 0
2007/08 2 0 0 0 2 0
Укупно 129 32 5 1 0 0 134 33
Укупно у каријери 471 163 41 14 44 25 557 203

Репрезентативна[уреди | уреди извор]

Италија
Година Наступи Голови
1996 5 3
1997 1 0
1998 4 0
1999 5 1
2001 1 0
Укупно 16 4

Трофеји[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Сампдорија

Парма[41]

Фјорентина

  • Куп Италије (1): 2000/01
  • Суперкуп Италије: финале 2001.

Фиглина

  • Лига про друга дивизија (1): 2008/09
  • Суперкуп Лиге про друга дивизије (1): 2008/09

Индивидуална[уреди | уреди извор]

  • Најбољи фудбалер Серије А: 1996[42]
  • Најбољи стрелац Купа УЕФА: 1998/99 (8 голова)[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Enrico Chiesa”. Parma Calcio 1913 (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам „Enrico Chiesa, il bomber di Mignanego che faceva impazzire i difensori | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  3. ^ а б „CHIESA, E' SEMPRE LA PRIMA VOLTA ' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  4. ^ „Chiesa: "un grande sogno blucerchiato"”. la Repubblica (на језику: италијански). 2014-02-14. Приступљено 2021-06-22. 
  5. ^ а б в „BRAVO CHIESA, GIRARE L' ITALIA NON SERVE PIU' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  6. ^ а б „' COME POGGIOLINI' E' IL CALCIO DEI SOSPETTI - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  7. ^ „LA RICCA ALLEANZA TUTTI CONTRO LA JUVE - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  8. ^ а б „' VALGO 25 MILIARDI E LO TROVO BELLISSIMO' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  9. ^ а б „Chiesa, lo specialista "Contro la Juventus bisogna essere perfetti, questa Samp può farcela"”. la Repubblica (на језику: италијански). 2014-12-11. Приступљено 2021-06-22. 
  10. ^ а б June 2015, 24. „The Parma story: Hernan, Hristro, Gigi and the dairy dream gone wrong”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  11. ^ „la Repubblica/sport: ALBERTO MALESANI”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  12. ^ September 2010, FourFourTwo Staff 01. „My Perfect 10: Rui Costa”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  13. ^ а б „Il ginocchio di Chiesa fa CRAC, l'ex viola a un passo dal RITIRO | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  14. ^ „la Repubblica/calcio_partite: Fiorentina, vittoria triste Chiesa ko, stagione a rischio”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  15. ^ UEFA.com (2002-08-22). „Chiesa links up with Lazio”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  16. ^ а б UEFA.com (2003-07-29). „Siena swoop for Chiesa | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  17. ^ „Enrico Chiesa ora è del Siena - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  18. ^ UEFA.com (2003-09-19). „Italy round-up: Chiesa strikes seal Siena success | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  19. ^ „Repubblica.it/sport/calcio/serie_a: Chiesa scatenato Il Siena calpesta l'Empoli”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  20. ^ „Da Chiesa a Chiesa: undici anni dopo in goal Federico | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  21. ^ UEFA.com (2006-06-05). „Chiesa commits future to Siena | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  22. ^ „Chiesa, bomber dimenticato - Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2021-06-23. 
  23. ^ „Enrico Chiesa saluta la Serie A: Giocherà nel Figline Valdarno in serie C2 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  24. ^ „SPAL-Fiorentina, Semplici sfida Chiesa: allenò Enrico al Figline | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  25. ^ Eleonora, Natali. „Il Figline chiude con il botto Vittoria e rientro di Chiesa”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  26. ^ „NAZIONALE, E' SUBITO EMERGENZA - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  27. ^ 1996 (May 29) italy 2-Belgium 2 (Friendly).avi (на језику: српски), Приступљено 2021-06-22 
  28. ^ „CHIESA SI ADEGUA ' C' E' ANCORA TEMPO' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  29. ^ UEFA.com (2003-10-06). „Instinctive Casiraghi helps Italy sink Russia in EURO '96 Group C”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  30. ^ UEFA.com. „Czech Republic-Italy | UEFA EURO”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  31. ^ UEFA.com (2003-10-06). „Italy pay penalty for Germany stalemate in EURO '96 Group C”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  32. ^ „la Repubblica/speciale: La lista dei 23 convocati”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  33. ^ „la Repubblica/sport: Addio paura, Del Piero andra' ai mondiali”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  34. ^ „L' Italia ricomincia da Baggio - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  35. ^ „Italia-World Stars 6-2: il racconto di un'amichevole storica | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  36. ^ а б „Chiesa torna alla "sua" Sampallenerà i giovani blucerchiati”. la Repubblica (на језику: италијански). 2012-06-23. Приступљено 2021-06-23. 
  37. ^ „Toh, chi si rivede in casa blucerchiata, nuovi commissari tecnici nascono: Enrico Chiesa allenerà le giovanili della Sampdoria | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  38. ^ „Federico Chiesa, l'inglese di Firenze: a 17 anni università, gol e debutto azzurro”. La Gazzetta dello Sport - Tutto il rosa della vita (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  39. ^ „Firenze, Chiesa nuovo responsabile tecnico di Coverciano”. la Repubblica (на језику: италијански). 2017-09-08. Приступљено 2021-06-23. 
  40. ^ Sport, Sky. „Fiorentina, un altro Chiesa: arriva Lorenzo”. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-29. 
  41. ^ „Enrico Chiesa”. Eurosport. Приступљено 19. 12. 2015. 
  42. ^ s, s. „l' arbitro Treossi scortato da finto carabiniere”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]