Епархија швајцарска
| Епархија швајцарска Српска православна црква | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Држава | Швајцарска |
| Основана | 2024. |
| Архијереј | |
| Архијереј | Андреј (Ћилерџић) |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ швајцарски |
 | |
Епархија швајцарска (њем. Diözese von der Schweiz) је епархија Српске православне цркве са седиштем у Цириху. Надлежни архијереј је епископ Андреј (Ћилерџић).[1]
Настала је поделом бивше Епархије аустријско-швајцарске 2024. године.
Срби у Швајцарској
[уреди | уреди извор]Срби су почели да се досељавају у Швајцарску и у Берн средином деветнаестог века. Они нису долазили само да раде. Најпре је долазио велики број студената на Вишу школу у Берн и Цирих. Пре и за време првог светског рата студирао је приличан број Срба на Швајцарском универзитету, међу којима су били и они, који су касније у отаџбини обављали високе дужности. Између 1863. год. и 1914. године студирало је у Берну и Цириху преко 180 студената, између њих биле су и бројне жене, јер су оне у то време једино у Швајцарској могле да студирају. Тих година дошла је да студира у Берну и Цириху и Милева Марић – Ајнштајн (1875-1948). Она је била прва жена Алберта Ајнштајна и мајка његове деце. Први Србин који је дошао на факултет у Берн био је Радослав Радић (1857-1907). Између 1903. и 1942. године дошао је један велики број студената и докторанада Српске патријаршије да студира на Старокатоличком факултету у Берну. Многи су касније постали професори Богословског факултета и владике у Српској Цркви као на пример: Светозар Радовановић (1906-1907), Николај Велимировић (1906-1908), Владимир Марган и Милан Поповић, Радивој Јосић, Јордан А. Илић, Чедомир Теодоровић, Димитрије Димитријевић, Трипко Дукановић, Саво Дукановић, Матија Антуновић, Раде Кузманић и Михаиле Ломпар.[2]
Поcле Другог cветcког рата, број Срба у Берну се повећао и већи број њих су били политички емигранти. Године 1947. стигао је у Берн један број образованих емиграната (професора, теолога и вероучитеља-учитеља): Борко Борчић, Предислав Кубуровић, Петар Радош, Михаило Тошовић, Јован Братић. Студирали су у Берну на Старокатоличком факултету и остали су после у Швајцарској. О доласку и постојању Срба у Швајцарској пише историчар Станимир Спасовић у Историји Српске Православне Цркве у Западној Европи где цитира Господина Петковић, који износи да се на овим територијама налази много Срба и да би била преко потребно постојање једне Црквене организације. Поред ових емиграната Другог cветcког рата, шездеcетих година прошлог века дошао је велики број виcоко образованих cтручњака: доктора и медицинских радника. На тај начин почиње средином шездесетих година 20. века једно ново поглавље емиграције српског становништва у Швајцарској. Од 1964. године почели су да долазе сезонски радници у Берн. Многи су се вратили у матицу, али је доста њих остало.
На иницијативу Његове Светости Патријарха српског Германа и са благословом Епископа западноевропског Лаврентија 1969. године основана је Црквена општина Св. Тројице у Швајцарској је са седиштем у Берну. За првог свештеника у Швајцарској је званично био постављен тада дипломирани теолог јереј Драшко Тодоровић. Након краћег времена, 1972. године, седиште првобитне ЦО премешта се из Берна у Цирих. У Берну је задржано редовно богослужбено место.
Јединствена парохија за Швајцарску подељена је 1993-1994. године на три нове парохије – циришку, бернску и парохију у Санкт Галену.
Током 1994. године арондацијом је основана и парохија у Базелу, а у наредних пет година парохије у Лозани и Женеви, Лугану и Луцерну.
