Еразмо Ротердамски

Дезидерије Еразмо
Еразмо, портрет Ханса Холбајна Млађег
Лични подаци
Пуно име	Дезидерије Еразмо Ротердамски
Датум рођења	28. октобар, око 1466.
Место рођења	Ротердам или Гауда, Бургундска Холандија, Свето римско царство,
Датум смрти	12. јул 1536.(1536-07-12) (69 год.)
Место смрти	Базел, Стара швајцарска конфедерација
Образовање	Ренесансни хуманизам
Научни рад
Поље	Хришћанска филозофија, Ренесансни хуманизам, Теологија
Институција	Универзитет у Кембриџу Универзитет у Оксфорду Универзитет у Левену
Академија	Универзитет у Паризу (Collège de Montaigu) Квинс колеџ, Кембриџ Универзитет у Торину (доктор теологије, 1506)
Познат по	Преводима и егзегези Новог завета, сатири, пацифизму, писмима; као аутор и уредник
Утицао	Томас Мор Мартин Лутер Филип Меланхтон Улрих Цвингли Јоханес Еколампадије Вилијам Тиндејл Жан Калвин Волфганг Капито Франсоа Рабле Мигел де Сервантес Вилијам Шекспир Игнасио де Лојола Џон Хенри Њуман
Награде	Саветник цара Карла V (почасно)

Дезидерије Еразмо Ротердамски (лат. Desiderius Erasmus Roterodamus; Ротердам, 28. октобар око 1466 — Базел, 12. јул 1536), познат као Еразмо Ротердамски или једноставно Еразмо, био је холандски хуманиста, теолог, као и пионир филологије и педагогије. Својим списима и преводима постао је један од најутицајнијих научника северне ренесансе и велика фигура западне културе.

Еразмо је био једна од најзначајнијих личности ренесансног хуманизма. Писао је спонтаним и богатим, али пре свега природним и течним латинским језиком. Као католички свештеник који је развијао хуманистичке методе за рад на текстовима, приредио је револуционарна, нова научна издања Новог завета (лат. Novum Instrumentum omne) на латинском и грчком језику, као и дела црквених отаца. Његове напомене и коментари одмах су извршили снажан и кључан утицај како на протестантску, тако и на католичку реформацију. Такође је аутор дела „О слободној вољи” (De libero arbitrio), „Похвала лудости”, „Жалба мира”, „Приручник хришћанског витеза”, „О пристојности дечијег морала”, „De utraque verborum ac rerum copia”, као и многих других академских, популарних и педагошких списа.

Еразмо је живео у време растућих европских верских реформација. Развио је библијску хуманистичку теологију у којој је заговарао верску и грађанску неопходност мирољубиве слоге, као и пасторалну толеранцију по питању „адијафоре” (споредних ствари које нису од суштинског значаја за спасење). Целог живота остао је члан Католичке цркве, предан реформи цркве изнутра, али се суочавао са опасним отпором појединих универзитетских теолога. Промовисао је оно што је сматрао традиционалном доктрином синергизма, коју су неки истакнути реформатори, попут Мартина Лутера и Жана Калвина, одбацивали у корист доктрине монергизма. Његов утицајни приступ „средњег пута” разочарао је, па чак и разбеснео присталице оба табора.

Дела

Еразмо је био најпопуларнији, најиздаванији и вероватно најутицајнији аутор с почетка шеснаестог века; његова дела су се читала међу свим западним народима и често су се преводила. До тридесетих година 16. века, његови списи чинили су 10–20 процената укупне продаје књига у Европи. „Несумњиво је био најчитанији аутор свога доба.” Његов богат књижевни опус на латинском и грчком језику обухватао је преводе, парафразе, писма, уџбенике, драме за ђаке, коментаре, песме, литургије, сатире, проповеди и молитве. Велики број његових каснијих дела настала су као одбрана ранијих радова од напада католичких и протестантских теолошких и књижевних противника.

„Каталог Еразмових дела” (2023) броји 444 ставке (120 страница), од којих готово све потичу из друге половине његовог живота. Обично је писао књиге у оквиру одређених класичних књижевних жанрова, поштујући њихове различите реторичке конвенције: жалбу, дијатрибу, дијалог, енкомијум (похвални говор), посланицу, коментар, литургију, проповед итд. Његово писмо Улриху фон Хутену о домаћинству Томаса Мора названо је „првом правом биографијом у модерном смислу.”

Еразмо је још од младости био страствен писац. Писао је и до 40 писама дневно, или одговарао на њих. Обично би се будио рано ујутру и писао својеручно, док би после вечере престајао са радом. Његов метод писања (препоручен у делима De copia и De ratione studii) подразумевао је прављење белешки о свему што је читао, разврстаних по темама. Те белешке (loci communesкôд: lat је замењен кôдом: la ) носио је са собом у кутијама. Када би састављао нову књигу, пролазио би кроз теме и користио припремљене белешке. Овај каталог истраживачких белешки омогућавао му је да брзо ствара књиге, иако саткане од истих тема. Пред крај живота, како је губио спретност, запошљавао је секретаре или преписиваче који су обављали слагање или преписивање, преправљали његове рукописе, а у последњој деценији и записивали по његовом диктату. Писма су обично била писана његовом руком, осим ако нису била строго формална. Већи део каријере писао је стојећи за пултом, што се види и на Диреровом портрету.

Издања Новог завета

Прва страница предговора, Напомене уз Нови завет (1521), са карактеристичном Фробеновом декорацијом

У другој половини живота, Еразмо је радио на проучавању Новог завета. Тај пројекат је започео планираним детаљним Напоменама уз Нови завет (по узору на дело Лоренца Вале), да би на крају прерастао у потпуну ревизију Вулгате, његов сопствени нови превод на латински који прати грчки текст, есеје који оправдавају његов приступ, као и опсежне парафразе целог Новог завета осим „Откривења”.

Ова издања су прошла кроз више ревизија и штампања, постепено укључујући многе водеће научнике и уводећи неколико читања која су прихватили и протестантски и католички реформатори. Други издавачи, као што је Еразмов ранији сарадник штампарија Алдина у Венецији, одмах су штампали сопствена издања, понекад са сопственим исправкама, а понекад без Напомена, или пак без латинског или без грчког текста. Процењује се да је за време Еразмовог живота одштампано до 300.000 примерака различитих издања.

Овај опус чинио је основу за већину протестантских превода Новог завета заснованих на тзв. „Textus Receptus-у” од 16. до 19. века, укључујући преводе Мартина Лутера, Вилијама Тиндејла и Библију краља Џејмса.

Еразмо је порицао да прави критичко издање: „Свакако нисам преузео овај задатак [ревизије Новог завета] да бих поставио стандард од којег не би било могуће одступити, већ да бих дао значајан допринос како исправљању, тако и разумевању светих књига.” Касније је такође писао неколицини протестантских и католичких пријатеља и критичара, посебно свом пријатељу папи Хадријану „Искрено говорећи, да сам знао да ће се појавити оваква генерација, или не бих уопште написао неке ствари које сам написао, или бих их написао другачије.”

Значајни списи

Еразмо је писао за образовану публику и то:

• о темама од хуманистичког интереса: „Три области су заокупљале Еразма као писца: језичке вештине, образовање и библијске студије. [...] Сва његова дела служила су као модели стила. [...] Он је пионирски поставио принципе текстуалне критике.” и
• о пасторалним темама: „хришћанима у различитим животним фазама: [...] за младе, за брачне парове, за удовице,” за умируће, свештенство, теологе, монахе, принчеве, учеснике сакрамената итд.

Познат је по својим опсежним научним издањима Новог завета на латинском и грчком језику, као и по сабраним делима бројних црквених отаца. Ова дела чинила су основу „Textus Receptus” протестантских Библија. Његова издања грчких и римских моралиста и реторичара попут Плутарха, Овидија, Птолемеја, Лукијана, Сенеке и Цицерона поново су представила њихову ширу мисао Западу.

Једина дела са трајном популарношћу у модерном добу су његове сатире и полу-сатире: „Похвала лудости”, „Јулије искључен из раја” и „Жалба мира”. Међутим, његова друга дела, попут неколико хиљада писама, и даље су витални извор информација историчарима бројних дисциплина.

Живот и каријера

Еразмов живот, који је трајао скоро 70 година, може се поделити у четири периода.

• Средњовековно холандско детињство које се завршило губитком родитеља и сиромаштвом;
• Тешке године које је провео као каноник (свештеник који живи по монашким правилима), писар, свештеник, неуспешан и болешљив студент, неостварени песник и тутор;
• Године процвата и путовања током високе ренесансе. Овај период обележен је све већим фокусом и књижевном продуктивношћу након контакта 1499. године са реформистичким енглеским кругом, посебно Џоном Колетом и Томасом Мором, затим са радикалним француским фрањевцем Жаном Витријеом (или Воаријеом), а касније и са Алдином „Новом академијом” у Венецији, где се говорило грчки. Тада се повезао са водећим интелектуалцима и црквеним људима Запада наклоњеним реформама;
• Финансијски сигурније године у доба реформације, прво у Базелу, а затим у Фрајбургу, где је живео као католичка верска избеглица. У овом периоду деловао је као главни креатор европске мисли кроз пројекте везане за Нови завет и све веће јавно противљење аспектима лутеранства, док је одржавао директну преписку са краљевима и папама.

Младост

Дезидерије Еразмо је, према наводима, рођен у Ротердаму 27. или 28. октобра („уочи празника Светог Симона и Јуде“) крајем шездесетих година 15. века. Име је добио по Еразму Охридском, свецу којег је Еразмов отац Герард (Герардус Хелије) лично веома поштовао. Иако се чврсто везује за Ротердам, тамо је живео само четири године и након тога се више никада није вратио.

Еразмова статуа у Ротердаму. Позлаћена бронзана статуа коју је израдио Хендрик де Кејзер (1622), заменивши камену (1557) и дрвену (1549).

Година Еразмовог рођења није сасвим јасна. У каснијем добу рачунао је своје године као да је рођен 1466, али његово сећање на старост током важних догађаја често указује на 1469. годину. (Рођен је 1466. или 1469. године, због чега постоји неслагање у рачунању његове старости. Многи детаљи из његовог раног живота црпе се из фикционализованог извештаја у трећем лицу који је написао 1516. (објављеног 1529) у писму измишљеном папском секретару Ламбертусу Грунијусу („господин Грок“).

Еразмови родитељи нису могли законито да ступе у брак. Његов отац, Герард, био је католички свештеник за којег се верује да је током педесетих или шездесетих година 15. века провео шест година у Италији, радећи као писар и учењак. Његова мајка била је Маргарета Рогеријус (латинизовани облик холандског презимена Рутгерс), ћерка лекара из Зевенбергена. Могуће је да је била Герардова домаћица. Иако рођен ван брака, родитељи су о Еразму бринули у дому пуном љубави и пружили му најбоље образовање, све до њихове преране смрти од бубонске куге 1483. године. Његов једини брат Петер можда је рођен 1463, а неки аутори сугеришу да је Маргарета била удовица и да је Петер био Еразмов полубрат; с друге стране, Еразмо га је називао својим братом.

Еразмова сопствена прича, у могуће фалсификованом делу из 1524. („лат. Compendium vitae Erasmi“), гласила је да су његови родитељи били верени, али да су званичан брак спречили његови рођаци (вероватно млада удовица или неудата мајка са дететом није била повољна прилика). Отац је наводно отишао у Италију да студира латински и грчки, а рођаци су лажно обавестили Герарда да је Маргарета умрла. Чувши те вести, ожалошћени Герард се из романтичних побуда заредио, да би по повратку открио да је Маргарета жива. Многи научници оспоравају овај извештај.

Године 1471. његов отац је постао помоћни свештеник у малом граду Вурдену (где је млади Еразмо можда похађао локалну народну школу како би научио да чита и пише), а 1476. године је унапређен у vice-curateкôд: lat је замењен кôдом: la у Гауди.

Еразмо је стекао најбоље образовање доступно младићу тог времена, кроз низ приватних, манастирских или полуманастирских школа. 1476. године, када је имао око 9 година (или 6, зависно од године рођења), његова породица се преселила у Гауду и он је кренуо у школу Питера Винкела, који је касније постао његов старатељ (и, можда, проћердао наследство Еразма и Петера). Историчари који његово рођење датирају у 1466. годину сматрају да је Еразмо у овом периоду боравио у хорској школи у Утрехту.

1478. године, са 9 (или 12) година, он и његов старији брат Петер послати су у једну од најбољих латинских школа у Холандији, која се налазила у Девентеру и била под управом свештенства Цркве Светог Лебуина. Знаменити бивши ученик ове школе био је Тома Кемпијски. Пред крај Еразмовог боравка, наставни план је обновио нови управник школе Александера Хегијуса, који се дописивао са пионирским реторичарем Рудолфом Агриколом. По први пут у Европи северно од Алпа, грчки језик се предавао на нивоу нижем од универзитетског и ту је Еразмо почео да га учи. Његово школовање прекинуто је када је куга погодила град око 1483. године. Његова мајка, која се преселила како би пружила дом својим синовима, умрла је од инфекције, а убрзо након ње умро је и отац. Након смрти родитеља, као и двадесетак школских другова, вратио се у своју домовину („лат. patria“) (вероватно Ротердам?) где га је издржавала Берта де Хејден, имућна и саосећајна удовица.

Хијеронимус Бош, „Искушење светог Антонија“, триптих (око 1501.), насликан у Хертогенбосу, касније у власништву његовог пријатеља Дамјана де Гојша.

Еразмо и његов брат су 1484. године отишли су у јефтинију гимназију или богословију у Хертогенбосу коју је водило Братство заједничког живота: Еразмова „Посланица Грунијусу“ (видети горе) сатирично их приказује као „Браћу колационаре“ који бирају и припремају дечаке за монаштво. Тамо је био изложен покрету „Devotio moderna” и чувеној књизи Братства „О угледању на Христа“, али је презирао строга правила и ригидне методе верске браће и васпитача. Два брата су се договорила да ће се одупрети свештенству и покушати да упишу универзитет. Еразмо је жудео да студира у Италији, колевци латинског језика, и да стекне диплому италијанског универзитета. Уместо тога, Петер је отишао у канонију августинаца у Штајну, због чега се Еразмо осећао изданим. Отприлике у то време писао је утучено својој пријатељици Елизабети де Хејден: „Бродоломеник сам, и изгубљен, сред вода хладних“. Патио је од четвородневне грознице више од годину дана.

На крају је и Еразмо прешао у исту опатију као искушеник, 1487. године или раније, око 16. (или 19.) године живота.

Завети, рукоположење и каноничко искуство

Биста Хилда Кропа (1950) у Гауди, где је Еразмо провео младост.

Сиромаштво је приморало Еразма, болешљивог и сиромашног тинејџера склоног књизи, на посвећени живот, те је ступио у новицијат 1487. године у канонији у руралном Штајну, веома близу Гауде: заједница „Капитола Сиона“ у великој мери је преузела своја правила од веће монашке Конгрегације из Виндесхајма која је имала историјске везе са Братством заједничког живота, али и са значајним пасторалним, мистичним и антиспекулативним постсхоластичким теолозима као што су Жан Жерсон и Габријел Бил: ставовима који се такође повезују са Еразмом. 1488–1490. године, околни регион су тешко опљачкале војске које су се бориле у Рату Џонкер Франса за наследство, а затим је уследила глад. Еразмо је положио завете као редовник каноник Светог Августина тамо крајем 1488. у 19. (или 22.) години живота.

Историчар о. Ејдан Гаскеј касније је написао: „Једно је, међутим, сасвим јасно; он никада није могао имати било какво звање за верски живот. Његова целокупна потоња историја то непогрешиво показује.“ Али према једном католичком биографу, Еразмо је доживео духовно буђење у манастиру.

Одређене злоупотребе у верским редовима биле су међу главним предметима његових каснијих позива на реформу Западне цркве изнутра, посебно присилно или на превару изведено регрутовање незрелих дечака. У свом делу „Писмо Грунијусу”, он их назива „жртвама Доминика и Фрање и Бенедикта”. Еразмо је сматрао да припада овој класи, јер се придружио „својевољно, али не по слободном избору”. Због тога је сматрао себе правно и друштвено обавезним да одржи завете, али је ипак наставио да тражи свој прави позив.

Док је био у Стајну, млади Еразмо развио је оно што је назвао „страсном приврженошћу“ (лат. fervidos amores), према колеги канонику, Сервацију Рогерусу, и написао низ љубавних писама у којима га је назвао „половином своје душе“, пишући да „Нисам ти се удварао несрећно и неуморно због награде или из жеље за било каквом услугом. Шта је то онда? Па, то што волиш онога ко воли тебе.“ Ова преписка је у супротности са генерално дистанцираним и много уздржанијим ставом који је обично показивао у каснијем животу, иако је имао капацитет да формира и одржава дубока мушка пријатељства, као што су она са Мором, Колетом и Амонијем. Никакви помени нити сексуалне оптужбе никада нису изнете против Еразма током његовог живота. Његова дела посебно хвале умерену сексуалну жељу у браку између мушкараца и жена.

Рукоположен је за католичког свештеника 25. априла 1492. године, или (25. априла 1495). У сваком случају, није дуго активно радио као свештеник, иако многа његова дела о исповести и покори сугеришу да је имао искуства у пружању тих сакрамената.

Одвајање

Године 1493. његов старешина (приор) уговорио је да Еразмо напусти кућу у Штајну и пресели се у Брабант, како би преузео место латинског секретара амбициозног бискупа Камбреа, Хенрика од Бергена. За ово место га је препоручила велика вештина у латинском језику и репутација књижевника. Након тога, отишао је у Париз да студира теологију. Статус свештеника, латинисте и студента, као и навика да буде одсутан, омогућили су му да се у одређеној мери удаљи од каноније у Штајну.

Од 1500. године избегавао је повратак у канонију у Штајну, чак инсистирајући да би га тамошња исхрана и распоред часова убили, иако је током путовања боравио у другим заједницама августинаца и у манастирима других редова. Рогерус, који је постао приор у Штајну 1504. године, и Еразмо су се дописивали током година, при чему је Рогерус захтевао да се Еразмо врати након што заврши студије. Ипак, библиотека каноније завршила је са далеко највећом колекцијом Еразмових публикација у региону Гауде.

Године 1505. Папа Јулије II доделио му је диспензацију (изузеће) од завета сиромаштва, дозволивши му да држи одређене бенефиције, као и ослобађање од контроле ношења одеће (хабита) његовог реда. Ипак, он је остао свештеник и, формално, редовни каноник августинац до краја свог живота. Године 1517. Папа Лав X доделио му је правне диспензације због ванбрачног порекла и потврдио претходну диспензацију, чиме је Еразму омогућио независност, али и право да обавља функцију приора или опата. Заиста, 1535. године, долазећи папа Папа Павле III припремио је писмо (које никада није искоришћено) којим га именује за пропоста „Каноника Девентера“ То је можда било повезано са његовом намером да се врати у Ниске земље.

Папа Климент VII доделио му је 1525. године, из здравствених разлога, издао дозволу да једе месо и млечне производе током Великог поста и посног дана.

Такође је примио диспензације (од надвојводе Фердинанда од Аустрије и од цара Карла V 1530. године) да сачини тестамент, уместо да се његово богатство након смрти врати његовој каноничкој заједници или држави.

Путовања

Градови и руте путовања Еразма
Волсингем Оксфорд, Кембриџ Лондон Рединг Кентербери Девентер Вурден Кале Штајн, Гауда Ротердам Сент Омер/Турнеем Хертогенбош Камбре/Берген Брисел, Антверпен Париз Левен Орлеан Лион Лијеж, Келн Мајнц Торино Стразбур Болоња Фрајбург Безансон, Базел † Фиренца, Ферара Констанц Сијена, Падова Рим, Венеција Кума
Зелено: пребивалишта у раном животу Наранџасто: пребивалишта у раном одраслом добу Бело: пребивалишта у старости Светли кругови: посете Линије: коњи или кочије на путевима Танке линије: преласци Алпа Плаве линије: бродови на реци Рајни и Ламаншу

Еразмо је путовао нашироко и редовно, из различитих разлога: сиромаштва, жеље да побегне из свог канониката у Штајну (у Камбре), образовања (у Париз, Торино), бега од епидемије знојне болести (у Орлеан), запослења (у Енглеску), потраге за рукописима по библиотекама, писања (Брабант), давања савета краљевима (Келн), покровитељства, подучавања и пратње (Северна Италија), умрежавања (Рим), личног надгледања штампања књига (Париз, Венеција, Левен, Базел), као и због избегавања прогона верских фанатика (у Фрајбург). Уживао је у јахању.

Париз

Године 1495, уз сагласност бискупа Хенрика и стипендију, Еразмо је отишао на студије на Универзитету у Паризу у Колеџу де Монтеги, који је био центар реформистичког жара, под управом аскете Јана Стандонка (на чију се строгост Еразмо жалио). Универзитет је тада био главно седиште схоластичког учења, али је већ долазио под утицај ренесансног хуманизма. Еразмо је постао близак пријатељ са италијанским хуманистом Публијем Фаустом Андрелинијем, песником и „професором хуманости” у Паризу, и део „реторичко-граматичко-поетског кружока” који је тамо цветао.

Здравље му је нарушено у првој години. Након повратка у Берген и Стајн ради опоравка, Еразмо се вратио у Париз и изнајмио собу у енглеском пансиону (чији је власник толерисао његова кашњења или делимична плаћања) где је подучавао богате станаре, посебно|Томаса Греја (будућег маркиза од Дорсета и деду Лејди Џејн Греј). Током тог времена, Еразмо је развио дубоку одбојност према искључивом или претераном аристотелизму и схоластици. Почео је да налази посао као тутор ипратилац енглеским и шкотским аристократама који су били у посети, међу којима је најважнији био Вилијам Блаунт. Нема записа о томе да је званично дипломирао.

Прва посета Енглеској (1499—1500)

Еразмо је боравио у Енглеској најмање три пута. Између тих посета имао је периоде студирања у Паризу, Орлеану, Левену и другим градовима.

У Енглеску га је 1499. године позвао Блаунт, који је понудио да га прати на путу. Током шест месеци боравака у Енглеској, Еразмо је стекао бројна доживотна пријатељства са вођама енглеске мисли у данима краља Хенрија VIII. Забележио је да је стекао нове вештине важне за његову будућност: постао је „бољи коњаник и пристојан дворјанин”.

Током своје прве посете Енглеској 1499. године, боравио је два месеца на Универзитету у Оксфорду, у Колеџу Свете Марије, колеџу за августинске канонике, где се спријатељио са водећим грчким учењацима Томасом Линакером, Вилијамом Гросином и Вилијамом Лилијем. Еразма је посебно импресионирало библијско знање хуманисте Џона Колета, чији је стил проповедања више личио на црквене оце него схоластичаре. Под Колетовим утицајем, његова интересовања су се окренула ка патристичкој теологији. Друге карактеристичне црте Колетове мисли које су можда утицале на Еразма су његов пацифизам, наклоност реформама, антисхоластицизам и пасторално поштовање према сакраменту исповести.

Ово га је подстакло да, по повратку из Енглеске у Париз, интензивно проучава грчки језик, како би могао да истражује патристичку теологију на дубљем нивоу.

Еразмо је такође постао близак пријатељ са Томасом Мором, младим студентом права који је размишљао да постане монах, чија је мисао (нпр. о савести и правичности) била под утицајем француског теолога из 14. века Жана Жерсона, а чији је интелект развио његов моћни покровитељ кардинал Џон Мортон (умро 1500), који је чувено покушавао да реформише енглеске манастире.

Еразмо је напустио Лондон пуних џепова, захваљујући великодушним пријатељима, надајући се да ће тим новцем завршити студије. Међутим, пријатељи су му дали лош правни савет: енглески цариници су му конфисковали сво злато и сребро, оставивши га без ичега осим ноћне грознице која га је мучила неколико месеци.

Француска и Брабант

Након свог првог путовања у Енглеску, Еразмо се вратио у Париз, где је живео у сиромаштву и почео да саставља „Адађе” (Adagia) за своје студенте. Затим је отишао у Орлеан бежећи од куге, а потом се посветио полу-монашком животу, научном раду и писању у Француској, посебно у бенедиктинској опатији Светог Бертина у Сент Омеру (1501, 1502), где је написао почетну верзију „Енхиридиона” („Приручник хришћанског витеза”). Посебан утицај имао је његов сусрет 1501. године са Жаном Витријеом, радикалним фрањевцем који је учврстио Еразмове ставове против претераног вредновања монаштва, церемонијализма и поста, те га упознао са делима Оригена.

Еразмо је 1502. године отпутовао у Брабант, где се прикључио Универзитету у Левену. Две године касније, 1504., челници брабантских покрајинских сталежа ангажовали су га да одржи један од својих ретких јавних говора., веома дуг формални панегирик за Филипа „Лепог”, војводу од Бургундије и касније краља Кастиље. Прва половина била је конвенционална екстравагантна похвала, али је друга половина представљала снажну расправу о беди рата, потреби за неутралношћу и помирењем (са суседима Француском и Енглеском), као и о врлинама мирољубивих владара (истичући да права храброст вође није у вођењу рата, већ у обуздавању похлепе) , . Ово дело је касније објављено као „Panegyricus”. Еразмо се затим вратио у Париз 1504. године.

Друга посета Енглеској (1505—1506)

Еразмо, рад Ханса Холбајна Млађег. Лувр, Париз

Током своје друге посете, Еразмо је провео више од годину дана боравећи у кући недавно ожењеног Томаса Мора, сада адвоката и члана Парламента, усавршавајући своје преводилачке вештине. Еразмо је више волео да живи животом независног научника и свесно се трудио да избегне било какве поступке или формалне везе које би могле да ограниче његову индивидуалну слободу. У Енглеској су Еразму нуђене истакнуте функције, али их је он све одбијао, све док му сам краљ Хенри VII није понудио своју подршку. Био је склон томе, али на крају није прихватио и жудео је за боравком у Италији.

Италија

Године 1506. био је у прилици да прати и подучава синове личног лекара енглеског краља кроз Италију до Болоње. Његово откриће „Белешки о Новом завету” Лоренца Вале успут у Парској опатији било је велики догађај у његовој каријери и подстакло је Еразма да проучава Нови завет користећи филологију.

Године 1506. прошли су кроз Торино и он је договорио да му се додели звање доктора свете теологије (Sacra Theologia, највиша теолошка диплома, која даје право „ius docendi” да предаје теологију било где), на Универзитету у Торину per saltum у својој тридесет седмој (или четрдесетој) години. Еразмо је остао да подучава у Болоњи годину дана; зими, Еразмо је био присутан када је Папа Јулије II победоносно ушао у освојену Болоњу коју је претходно опседао.

Књига штампана и илустрована у штампарији Алдине, Венеција (1501): Хорације, „Дела”

Еразмо је отпутовао даље у Венецију, радећи на проширеној верзији своје Adagia у штампарији Алдине чувеног штампара Алда Мануција, саветовао га које рукописе да објави, и био почасни члан Алдинове „Нове академије” грчког говорног подручја (грч. Neakadêmia (Νεακαδημία)). Од Алдуса је научио процес рада уживо који га је учинио продуктивним код Фробена: уношење измена у последњем тренутку, и тренутно проверавање и исправљање штампаних пробних отисака чим се мастило осуши. Алдус је написао да Еразмо може да уради двоструко више посла у датом времену него било који други човек кога је икада срео.

Године 1507, према његовим писмима, учио је напредни грчки у Падови код венецијанског природног филозофа, Ђулија Камила. Пронашао је посао подучавајући и пратећи шкотског племића Александра Стјуарта, 24-годишњег надбискупа Сент Ендруза, кроз Падову, Фиренцу и Сијену, Еразмо је стигао у Рим 1509. године, посетивши га три пута и тражећи познанство неких угледних библиотекара и кардинала, али имавши мање активну везу са италијанским научницима; једно значајно мање пријатељство било је са кардиналом Ђованијем ди Лоренцом де Медичијем који је касније постао папа Лав X и водећи поборник Еразмовог библијског програма.

Године 1509, Вилијам Ворхам, надбискуп кентерберијски, и лорд Маунтџој намамили су га назад у Енглеску, којом је сада владао онај за кога се надало да ће бити мудар и доброћудан краљ (Хенри VIII) образован од стране хуманиста. Ворхам и Маунтџој послали су Еразму 10 фунти да покрију трошкове путовања. На свом путу преко Алпа преко превоја Шплиген, и низ Рајну према Енглеској, Еразмо је почео да саставља „Похвалу лудости”.

Трећа посета Енглеској (1510—1515)

Сер Томас Мор, рад Ханса Холбајна Млађег. Према њиховом пријатељу Ричарду Витфорду, Еразмо и Мор су били „толико слични по духу, манирима, наклоностима и интересовањима, да се не би могао наћи пар близанаца који су више такви.”

Године 1510. Еразмо је стигао у Морову ужурбану кућу, био је везан за кревет како би се опоравио од своје повратне болести, и написао је „Похвалу лудости”, која ће постати бестселер. Мор је у то време био заменик шерифа Лондонског Ситија. Његова жена Џејн умрла је у 21. години 1511. године, и Мор се брзо поново оженио.

Након славног пријема у Италији, Еразмо се вратио без новца и посла, са затегнутим односима са бившим пријатељима и доброчинитељима на континенту, и жалио је што је напустио Италију, упркос томе што је био ужаснут папским ратовањем. Постоји празнина у његовој обично обимној преписци: његове наводне „две изгубљене године”, можда због аутоцензуре опасних или незадовољних мишљења; делио је смештај са својим пријатељем Андреом Амонијем (латинским секретаром Маунтџоја, а следеће године и Хенрија VIII, који је становао у великом и гостољубивом домаћинству Томаса Мора, али се није слагао са новом супругом) обезбеђеним у комплексу лондонских августинаца (Austin Friarsкôд: lat је замењен кôдом: la ), побегавши након несугласице са фратрима око кирије која је изазвала злу крв.

Помагао је свом пријатељу Џону Колету пишући грчке уџбенике и обезбеђујући чланове особља за новоосновану Школу Светог Павла и био је у контакту када је Колет одржао своју озлоглашену саборску проповед 1512. године која је позивала на реформу црквених послова. На Колетов подстицај, Еразмо је почео рад на De copia.

Године 1511, канцелар Универзитета у Кембриџу, Џон Фишер, договорио је да Еразмо буде (или да учи како би се припремио да буде) професор теологије Леди Маргарет, иако историчари оспоравају да ли је он заиста прихваћен за то или је преузео функцију. Проучавао је и предавао грчки и истраживао и држао предавања о Јерониму.

Еразмо је углавном боравио на Краљичином колеџу (енгл. Queens' College) док је предавао на универзитету, између 1511. и 1515. године. Еразмове собе налазиле су се на степеништу „1” Старог дворишта (Old Court). Упркос хроничном недостатку новца, успео је да савлада грчки језик интензивним, даноноћним учењем током три године, уз подуку Томаса Линакера, непрестано молећи у писмима да му пријатељи пошаљу књиге и новац за учитеље.

Еразмо је патио од лошег здравља и био је посебно забринут за грејање, чист ваздух, вентилацију, промају, свежу храну и непокварено вино: жалио се на промају у енглеским зградама. Жалио се да Краљичин колеџ не може да му обезбеди довољно пристојног вина (вино је било ренесансни лек за камен у жучи, од чега је Еразмо патио). Како је Краљичин колеџ био институција необично склона хуманизму у 16. веку, стара библиотека Краљичиног колеџа и данас чува многа прва издања Еразмових публикација, од којих је већина набављена током тог периода завештањем или куповином, укључујући Еразмов превод Новог завета, који је потписао пријатељ и пољски верски реформатор Јан Ласки.

До тог времена Мор је био судија суда за сиромашне (Master of Requests) и члан Државног савета. Забринут због избијања куге у Кембриџу, болестан од камена у жучи и забринут због доласка рата и инфлације, Еразмо је напустио Кембриџ, а затим и Енглеску.

Фландрија и Брабант

Његов боравак у Левену, где је предавао на универзитету, изложио је Еразма многим критикама оних аскета, академика и свештеника који су били непријатељски расположени према принципима књижевне и верске реформе којој је посветио свој живот. На путу за Базел 1514. године, упознао се са Херманусом Бушијусом, Улрихом фон Хутеном и Јоханом Ројхлином који су га увели у хебрејски језик у Мајнцу. Године 1514. пао је с коња и повредио леђа.

Квентин Масејс — Портрет Питера Гилиса или Жила (1517), половина диптиха са портретом Еразма испод, насликано као њихов поклон за Томаса Мора.

Еразмо је можда имао неколико других кратких посета Енглеској или енглеској територији док је живео у Брабанту. На Еразмову срећу, Мор и Танстал су били послати у Брисел или Антверпен у владине мисије око 1516, Мор на шест месеци, Танстал на дуже. Њихов круг укључивао је Питера Гилиса из Антверпена, у чијој је кући Томас Мор написао „Утопију” (1516) уз Еразмов подстицај, при чему је Еразмо уређивао, а можда чак и допринео фрагментима. Његов стари пријатељ са Кембриџа Ричард Сампсон био је генерални викар који је управљао оближњом бискупијом Турне, недавно под енглеском контролом и којом је управљао његов бивши ученик Вилијам Блаунт.

Еразмо је 1516. године прихватио почасну позицију саветника Карла V са годишњом пензијом од 200 гулдена (преко 100.000 америчких долара), која му је ретко исплаћивана, и подучавао је Карловог брата, тинејџера и будућег цара Светог римског царства Фердинанда Хабзбуршког.

Године 1516. Еразмо је објавио прво издање свог научног латинско-грчког Новог завета са напоменама, своја комплетна дела Јеронима и „Образовање хришћанског принца” (Institutio principis Christiani) за Карла и Фердинанда. Године 1517. подржао је оснивање „Collegium Trilingue” на универзитету за учење хебрејског, латинског и грчког језика — по узору на Колеџ три језика Сиснероса на Универзитету у Алкали — финансираног тестаментом његовог покојног пријатеља Хијеронимуса ван Буслејдена. На молбу Жана ле Соважа, бившег канцелара Брабанта и садашњег канцелара Бургундије, Еразмо је написао „Жалбу мира”.

Године 1517. његов велики пријатељ Амонио умро је у Енглеској од енглеског зноја. Године 1518. Еразму је дијагностикована куга; упркос опасности, примљен је и негован у кући свог фламанског пријатеља и издавача Дирка Мартенса у Антверпену месец дана и опоравио се.

До 1518. године известио је Паулуса Бомбасијуса да је његов приход био преко 300 дуката годишње (преко 150.000 америчких долара) не укључујући покровитељство. До 1522. године пријавио је свој годишњи приход као 400 златних флорина (преко 200.000 америчких долара).

Поље златног платна, приказује са леве стране долазак краља Хенрија VIII. Фигура на коњу са подигнутим мачем испред Хенрија VIII је Томас Греј, 2. маркиз од Дорсета, бивши Еразмов ученик.

Године 1520. био је присутан на Пољу златне тканине са Гијомом Бидеом, што су вероватно били његови последњи сусрети са Томасом Мором и Вилијамом Ворхамом. Његов пријатељ Ричард Пејс одржао је главну проповед краљевима. Његови пријатељи и бивши студенти и стари кореспонденти били су долазећа политичка елита, и он се уздигао са њима.

Боравио је на разним локацијама укључујући Андерлехт (близу Брисела) у лето 1521. године (данас познато као Еразмова кућа).

Базел (1521—1529)

Дезидерије Еразмо диктира свом амануензису Жилберу Кузену или Когнатусу. Из књиге коју је написао Кузен, а за коју се тврди да је заснована на фресци у Кузеновој кући у Нозеруу, Бургундија. Гравира вероватно од стране Клод Лика.

Од 1514. Еразмо је редовно путовао у Базел да координира штампање својих књига са Јоханесом Фробеном. Развио је трајну везу са великим базелским издавачем Јоханесом Фробеном, а касније и његовим сином Хијеронимусом Фробеном (Еразмовим кумчетом) који су заједно са Еразмом објавили преко 200 дела, радећи са стручним лекторима-научницима који су остварили истакнуте каријере.

Његово почетно интересовање за Фробенову операцију подстакнуто је открићем штампаревог фолио издања Adagiorum Chiliades tres (Adagia) (1513). Фробенов рад био је значајан по коришћењу новог римског писма (уместо готике) и курзивних и грчких фонтова сличних Алдиновим, као и елегантних прелома користећи бордуре и украсна велика слова; Ханс Холбајн Млађи је изрезао неколико дрворезних великих слова за Еразмова издања. Штампање многих његових књига надгледао је његов алзашки пријатељ, грчки научник Беатус Ренанус.

152. године настанио се у Базелу. Био је уморан од контроверзи и непријатељства у Левену и плашио се да ће бити даље увучен у лутеранску контроверзу. Пристао је да буде књижевни надзорник Фробенове штампарије, пишући посвете и предговоре за годишњу накнаду и удео у добити. Осим Фробеновог производног тима, имао је сопствено домаћинство са страшном домаћицом, шталом коња и до осам станара или плаћених слугу који су деловали као помоћници, коректори, амануензиси, партнери за ручавање, међународни курири и неговатељи. Имао је обичај да понекад седи поред прозора у приземљу, како би лакше видео и био виђен од стране хуманиста у шетњи ради разговора.

У сарадњи са Фробеном и његовим тимом, обим и амбиција Еразмових „Напомена” (Annotations), Еразмовог дуго истраживаног пројекта филолошких белешки о Новом завету на линији Валиних „Adnotations”, порасли су тако да укључују и благо ревидирану латинску Вулгату, затим грчки текст, затим неколико поучних есеја о методологији, затим значајно ревидирану Вулгату — све у пакету као његов Novum testamentum omne, пиратски копиран појединачно широм Европе — и на крају његове проширене „Парафразе”.

Године 1522. Еразмов земљак, бивши учитељ (око 1502) и пријатељ са Универзитета у Левену неочекивано је постао Папа Хадријан VI, након што је служио као регент (и/или Велики инквизитор) Шпаније шест година. Као и Еразмо и Лутер, био је под утицајем Браће заједничког живота. Покушао је да намами Еразма у Рим. Његове реформе Римске курије, за које се надао да ће задовољити примедбе многих лутерана, биле су осујећене (делимично зато што је Света столица била без новца), иако су поново разрађене на Тридентском сабору, а он је умро 1523. године.

Папа Хадријан VI

Како су народни и националистички одговори на Лутера добијали на замаху, почели су да се појављују друштвени нереди, којих се Еразмо плашио и од којих се Лутер оградио, укључујући Немачки сељачки рат (1524—1525), побуне анабаптиста у Немачкој и Низоземској, иконоборство и радикализацију сељака широм Европе. Ако су ово били исходи реформе, Еразмо је био захвалан што се држао подаље од тога. Па ипак, све су га више огорчено оптуживали да је започео целу „трагедију” (како је Еразмо назвао ту ствар).

1523. године пружио је финансијску подршку сиромашном и осрамоћеном бившем латинском секретару Антверпена, Корнелијусу Графеусу, након његовог пуштања из новоуведене инквизиције. Године 1525, бивши Еразмов студент који је служио у бившој цркви Еразмовог оца у Вурдену, Јан де Бакер (Писторијус), био је први свештеник који је погубљен као јеретик у Холандији. Године 1529. његов француски преводилац и пријатељ Луј де Беркен спаљен је у Паризу, након што су га теолози Сорбоне осудили као анти-римског јеретика.

Фрајбург (1529—1535)

Након изненадних, насилних, иконоборачких нереда почетком 1529. године које је предводио Еколампадије, његов бивши помоћник, у којима су смењени изабрани католички већници, град Базел је дефинитивно усвојио реформацију — коначно забранивши католичку мису 1. априла 1529. године.

Еразмо је, у друштву других базелских католичких свештеника, укључујући бискупа Аугустина Мајера, напустио Базел 13. априла 1529. и отпутовао бродом у католички универзитетски град Фрајбург да би био под заштитом свог бившег студента, надвојводе Фердинанда од Аустрије. Еразмо је у то време помало драматично писао Томасу Мору о свом крхком стању: „Више сам волео да ризикујем свој живот него да изгледа да одобравам програм какав је њихов. Постојала је нека нада у повратак умерености.”

У рано пролеће 1530. Еразмо је три месеца био везан за кревет са интензивно болном инфекцијом, вероватно карбункулозом, која га је, неуобичајено за њега, оставила превише болесним да би радио. Одбио је да присуствује Аугзбуршгом рајхстагу на који су га позвали и бискуп Аугзбурга и папски легат Кампеђо, и изразио је сумњу на нетеолошким основама, Кампеђу и Меланхтону, да је помирење тада било могуће: писао је Кампеђу: „Не видим излаз из ове огромне трагедије осим ако се Бог изненада не појави као deus ex machina и промени срца људи”; и касније: „Оно што ме узнемирава није толико њихово учење, посебно Лутерово, колико чињеница да, под изговором јеванђеља, видим како настаје класа људи коју сматрам одбојном са сваке тачке гледишта.”

Дамјан де Гојш

Боравио је две године на последњем спрату Куће китова, затим је након још једног спора око кирије купио и реновирао сопствену кућу, где је примао научнике/помоћнике као подстанаре на исхрани попут пријатеља Корнелијуса Графеуса, Дамјана де Гојша, од којих су неки бежали од прогона.

Упркос све већој крхкости Еразмо је наставио продуктивно да ради, посебно на новом „magnum opus-у”, свом приручнику о проповедању „Књига проповједникова|Ecclesiastes]]”, и својој малој књизи о припреми за смрт. Његов подстанар током пет месеци, португалски научник/дипломата Дамјан де Гојш, радио је на свом лобирању за положај Сами народа у Шведској и за етиопску цркву, и стимулисао Еразмову све већу свест о страним мисијама.

Не постоје сачувана писма између Мора и Еразма од почетка Моровог мандата на месту лорда канцелара па све до његове оставке (1529–1532), готово у дан.Еразмо је написао неколико важних неполитичких дела под изненађујућим покровитељством Томаса Болина:свој Ennaratio triplex in Psalmum XXII или „Троструки коментар 23. псалма” (1529);свој катихизис као одговор Лутеру Explanatio Symboliили „Јасно и побожно излагање или објашњење Општег симбола вере” (A Playne and Godly Exposition or Declaration of the Commune Crede) (1533), који је распродат за три сата на Сајму књига у Франкфурту; и Praeparatio ad mortem или „Припрема за смрт” (1534),које ће постати једно од Еразмових најпопуларнијих и најчешће злоупотребљаваних дела.

Судбине пријатеља

Вилијам Ворам, надбискуп кентерберијски

Кутберт Танстал, бискуп Дарама

Током 1530-их, живот је постао опаснији за шпанске еразмисте када је Еразмов заштитник, генерални инквизитор Алонсо Манрике де Лара, пао у немилост краљевског двора и изгубио моћ унутар сопствене организације у корист фратара-теолога. 1532. године Еразмов пријатељ, „converso”. Хуан де Вергара (латински секретар Сиснероса, који је радио на Комплутенској полиглоти и објавио Зуњигину критику Еразма), ухапшен је од стране шпанске инквизиције. Морао га је откупити хуманистички надбискуп Толеда Алонсо III Фонсека, такође Еразмов кореспондент, који је претходно спасао Игнасија де Лојолу из њихових руку.

Дошло је до смене генерација у католичкој хијерархији. Године 1530. умро је реформистички француски бискуп Гијом Брисоне. 1532. године умро је његов вољени дугогодишњи ментор, енглески примас Вилијам Ворам,од старости. Исте године умрли су и реформистички кардинал Жилс из Витерба и швајцарски бискуп Хуго фон Хохенланденберг. 1534. године умро је његов заштитник у кога није имао поверења, Климент VII („немилосрдни Климент”), као и његов недавни италијански савезник кардинал Томас Кајетан (за кога се широко сматрало да ће бити следећи папа),док се његов стари савезник кардинал Лоренцо Кампеђо повукао.

Како је све више пријатеља умирало (1533. његов пријатељ Питер Гилис; 1534. Вилијам Блаунт; почетком 1536. Катарина Арагонска и Ричард Пејс), и како су Лутер и неки лутерани, али и појединии моћни католички теолози, обновили своје личне нападе на Еразма, његова писма постају све више усредсређена на забринутост за стање пријатељстава и личну безбедност, док је размишљао о одласку из мирног Фрајбурга упркос свом здравственом стању.

Године 1535. Еразмови пријатељи Томас Мор, бискуп Џон Фишер и монах бригитски монах Ричард Рејнолдс погубљени су као проримски издајници од стране Хенрија VIII, којег је Еразмо (заједно са Мором) први пут упознао док је Хенри био дечак и са којим се дописивао бројна пута током година. Упркос болести, Еразмо је написао прву биографију Мора (и Фишера),кратко и анонимно дело „Expositio Fidelis”, које је Фробен објавио на подстицај Дамијаа де Гоиса. Назвао их је „новим мученицима” хришћанства које је убио „други Ирод”.

Након Еразмовог времена, многи од његових преводилаца касније су доживели сличне судбине као жртве англиканских, католичких и реформистичких секташа и аутократа, укључујући Маргарет Пол, Вилијама Тиндејла и Мигуела Сервета. Други, попут латинског секретара Карла V, Хуана де Валдеза, побегли су на неутралне територије.

Еразмов пријатељ и сарадник, бискуп Кутберт Танстал, на крају је умро у затвору под Елизабетом I јер је коначно одбио Заклетву супремације. Еразмов кореспондент, бискуп Стивен Гардинер, кога је познавао као студента у Паризу и Кембриџу,касније је био затворен у Лондонској кули пет година под владавином Едварда VI због ометања протестантизма. Дамјан де Гојш је изведен пред португалску инквизицију у 72. години живота, држан готово „incommunicado” (без контакта са спољним светом), коначно протеран у манастир, а по изласку можда и убијен.Његов писар Жилбер Кузен умро је у затвору у 66. години, недуго након што је ухапшен по личном наређењу папе Пија V.

Смрт у Базелу

Епитаф Еразму у Базелској катедрали. Камен је ишаран историјским графитима, укључујући и онај Јоханеса Круција.

Када је његова снага почела да попушта, коначно је одлучио да прихвати позив краљице Марије Угарске, регенткиње Холандије (сестре његовог бившег студента надвојводе Фердинанда I и цара Карла V), да се пресели из Фрајбурга у Брабант. Године 1535. преселио се назад у Фробенов комплекс у Базелу ради припрема (пошто је Јоханес Еколампадије умро, а приватна пракса његове вере сада била могућа) и надгледао објављивање својих последњих великих дела, као што је „Ecclesiastes” (Проповедник), иако је постајао све слабији.

Умро је 12. јула 1536. од напада дизентерије.„Најпознатији научник свог времена умро је у мирном благостању и у друштву славних и одговорних пријатеља.”Његове последње речи, како их је забележио његов пријатељ и биограф Беатус Ренанус, наводно су биле: „Господе, окончај ово” (domine fac finem, исте последње речи као и Меланхтонове), а затим „Драги Боже” (Lieve God).

Остао је лојалан римокатолицизму,али су се биографи разилазили у мишљењу да ли га треба третирати као некога ко је „унутра” или „споља”. Можда није примио или није имао прилику да прими последње помазање Католичке цркве;савремени извештаји о његовој смрти не помињу да ли је тражио католичког свештеника или не,ако је иједан био тајно или приватно у Базелу.

Сахрањен је уз велику церемонију у Базелској катедрали (некадашњој катедрали). Протестантске градске власти су, што је вредно помена, дозволиле да његова сахрана буде екуменска католичка реквијем миса.

Еразмо је добио диспензације (од надвојводе Фердинанда од Аустрије и цара Карла V 1530. године) да може да састави тестамент уместо да његово богатство припадне његовом реду (Каптол Сион) или држави, и већ је одавно унапред продао већину своје личне библиотеке од скоро 500 књига пољском хуманисти Јану Ласком.Као свог наследника или извршитеља именовао је Бонифација Амербаха да додељује стипендије локалним студентима и сиромашнима. Један од коначних прималаца био је осиромашени протестантски хуманиста Себастијан Кастељо, који је побегао из Женеве у Базел, а који је касније превео Библију на латински и француски језик, и радио на поправљању раскола и подела западног хришћанства на његове католичке, анабаптистичке и протестантске гране.Поред тих 5.000 флорина, пријатељи у Брабанту су дуго чували до 2.000 флорина, а Конрад Гокленијус је именован да управља том добротворном имовином.

Мисао и ставови

Биографи, попут Јохана Хојзинга, често повлаче везе између многих Еразмових убеђења и његове ране биографије: поштовање брачног стања и прикладних бракова, подршка свештеничком браку, забринутост за побољшање брачних изгледа за жене, противљење непромишљеним правилима (нарочито институционалним правилима о исхрани), жеља да се образовање учини занимљивим за учеснике, интересовање за класичне језике, ужасавање над сиромаштвом и духовним безнађем, одбојност према просјачењу фратара када би могли да студирају или раде, неспремност да буде под директном контролом ауторитета, лаицизам, потреба да они на власти делују у најбољем интересу својих штићеника, вредновање милосрђа и мира, бес због непотребног рата (нарочито између похлепних принчева), свест о смртности, мудрост избегавања опасности, итд.

Више од било које друге ренесансне личности, хуманиста из Низоземске био је посвећен циљу изградње алтернативе средњовековној цивилизацији... По правилу, антички елементи су му били суштински важни, док је тежио да одбаци већину „новијих” (то јест, средњовековних) феномена као сувишне или штетне.

— Иштван Бејџи, "Erasmus and the Middle Ages"

Начин размишљања

Еразмо је имао својеврстан начин размишљања, сугерише један католички историчар: онај који је обухватан у својој перцепцији, агилан у својим проценама и узнемирујући у својој иронији, са „дубоком и трајном посвећеношћу људском процвату”.„У свим сферама, његов поглед је био суштински пасторалан.”Био је „непоправљиви идеалиста”.

Еразма су називали семеналним (зачетничким), а не доследним или систематским мислиоцем, који је био изразито несклон претераном ширењу од појединачног ка општем, али кога ипак треба схватити веома озбиљно као пасторалног и реторичког теолога, са филолошким и историјским приступом – пре него метафизичким приступом тумачењу Светог писма и заинтересованог за дословна и трополошка значења.Француски теолог Луј Бује је прокоментарисао: „Еразмо је био један од оних који не могу извући никакву поуку из егзегезе тамо где сумњају на неко погрешно тумачење.”

Један теолог је писао о „Еразмовој спремности да у потпуности не задовољи никога осим самог себе”.Називали су га умереним, разборитим и конструктивним чак и када је био критичан или када је исмевао крајности; али и танких живаца на клевете о јереси.

Начин изражавања

Иронија

Еразмо је често писао изразито ироничним тоном, нарочито у својим писмима, што их чини подложним различитим тумачењима када се схватају буквално уместо иронично.

• Улрих фон Хутен је тврдио да је Еразмо потајно лутеран; Еразмо га је прекорио рекавши да фон Хутен није довољно препознао иронију у његовим јавним писмима.

• Антагонистички настројен научник Џ. В. Вилијамс пориче да је Еразмово писмо Амонију, „нека ти сопствени интереси буду мерило у свим стварима”, било очигледна шала, како тврде они који су више наклоњени Еразму.

• Еразмов афористички цитат о прогону Јохана Ројхлина, „Ако је хришћански мрзети Јевреје, онда смо овде сви обилато хришћани”, Теодор Дункелгрин и Хари С. Меј схватају дословно као одобравање такве мржње; алтернативни став би био да је то било сардонично и изазивачки. Често је писао о контроверзним темама користећи дијалог како би избегао директне изјаве које би се јасно могле приписати њему.За Мартина Лутера, он је био јегуља, клизав, избегавајући и немогућ за хватање.

Обиље

Еразмова књижевна теорија о „копиозности” (обиљу израза) подржава велику залиху богатих пословица (адађа), аналогија, тропа и симболичких фигура, што доводи до сажете комуникације сложених идеја (између оних који су образовани у тој залихи), али неке од њих, према модерним схватањима, могу промовисати, уместо да се поигравају са њима, стереотипе.

• Еразмове обимне збирке пословица, Adagia, успоставиле су речник који су он и његови савременици затим користили нашироко и по навици: према филозофу Хајнцу Кимерлеу, неопходно је знати објашњења разних пословица која даје Еразмов Adages да би се адекватно разумели многи одломци у Еразмовој и Лутеровој писаној расправи о слободној вољи (видети испод).

• • Када је Еразмо писао о „јудаизму”, најчешће (иако не увек) није мислио на Јевреје: уместо тога, мислио је на оне католичке хришћане свог времена, посебно у монашком начину живота, који су погрешно промовисали претерани спољашњи ритуализам изнад унутрашње побожности, по аналогији са јудаизмом Другог храма.
  • „Јудаизмом не називам јеврејску безбожност, већ прописе о спољашњим стварима, као што су храна, пост, одећа, који до одређеног степена подсећају на ритуале Јевреја.”
  • Еразмова контра-оптужба шпанским фратрима за „јудаизирање” можда је била посебно оштра и смела, с обзиром на истакнуту улогу коју су неки фратри са шпанском инквизицијом играли у смртоносном прогону неких „конверса”.

Теренс Џ. Мартин идентификује „еразмовски образац” у којем претпостављена различитост (Турака, Лапонаца, Индијаца, америчких староседелаца, Јевреја, па чак и жена и јеретика) „пружа контраст наспрам којег се неуспеси хришћанске културе могу изложити и критиковати”.

• У писму Џону Фишеру из 1518. године, Еразмо је написао: „Лукавост принчева и дрскост римске курије не могу ићи даље; и изгледа као да ће стање обичног народа ускоро бити такво да ће тиранија Великог Турчина бити подношљивија.”

• У делу De bello Turcico, Еразмо алегоријски истиче да треба да „убијемо Турчина, а не човека. [...] Ако заиста желимо да збацимо Турке са својих вратова, морамо прво из наших срца истерати гаднију расу Турака: похлепу, амбицију, жудњу за моћи, самозадовољство, безбожност, расипништво, љубав према задовољствима, превртљивост, бес, мржњу, завист.”

Пацифизам

Мир, мирољубивост и стварање мира били су, у свим сферама — од породичне до верске и политичке — централна обележја Еразмовог писања о хришћанском животу и његове мистичне теологије: „збир и сажетак наше вере су мир и једнодушност”. Приликом Рођења Исусовог „анђели нису певали о слави рата, нити победничку песму, већ химну мира”:

Он (Христ) је победио благошћу; победио је добротом; победио је самом истином. [...] Давно је називан Богом над војскама, 'Господом над војскама/армијама'; за нас је он 'Бог мира'.

— "Method of True Theology", 4

Иако Еразмо није био апсолутни пацифиста, залагао се за политички пацифизам и верски иренизам. Значајна дела о иренизму укључују De Concordia, „О рату са Турцима” (On the War with the Turks), „Васпитање хришћанског владара” (The Education of a Christian Prince), „О поновном успостављању црквене слоге” (On Restoring the Concord of the Church) и „Жалба мира” (The Complaint of Peace). Еразмова еклесиологија миротворства сматрала је да црквене власти имају божански мандат да решавају верске спорове, и то на начин који што мање искључује, укључујући и пожељно минималан догматски развој.

У овом последњем делу, Госпођа Мир инсистира на миру као суштини хришћанског живота и разумевања Христа:

„Мир вам остављам, мир свој дајем вам” (Јован 14:27). Чујете ли шта он оставља свом народу? Не коње, телохранитеље, царство или богатство — ништа од тога. Шта онда? Он даје мир, оставља мир — мир са пријатељима, мир са непријатељима.

— The Complaint of Peace

Један историчар га је назвао „Пиониром мировног образовања и културе мира 16. века”. Еразмов нагласак на миротворству одражава типичну преокупацију средњовековне духовности лаика, како то истиче историчар Џон Боси (према резимеу Имона Дафија): „средњовековно хришћанство је било суштински забринуто за стварање и одржавање мира у насилном свету. 'Хришћанство' у средњовековној Европи није означавало ни идеологију ни институцију, већ заједницу верника чији је верски идеал — којем се стално тежило, иако се ретко постизао — био мир и узајамна љубав.”

Рат

Историчари су написали да се „референце на сукоб провлаче као црвена нит кроз Еразмова дела”. Еразмо је имао једноставно виђење ренесансне државе, где су о ратовању на крају одлучивали појединци: суверени владари (тј. папа, цар, краљ, војвода итд.) са изопаченим амбицијама; стога је усмеравање суверена ка међухришћанском пацифизму био кључни практични рецепт за мир, што је заузврат захтевало нови наставни план и програм за образовање владара који не би подстицао сујетни милитаризам.

Еразмо је искусио рат као дете и био је посебно забринут због ратова између хришћанских краљева, који би требало да буду браћа, а не да започињу ратове; то је била тема у његовој књизи „Васпитање (упутство) хришћанског владаоца”. Његове „Изреке” (Adages) укључивале су и „Слатко је ратовати онима који рат нису искусили” (Dulce bellum inexpertis, преузето од Пиндара).

Промовисао је и присуствовао Пољу златне тканине, а његова обимна преписка често се односила на питања миротворства. Видео је кључну улогу Цркве у миротворству кроз арбитражу и посредовање, а служба Папе била је неопходна за обуздавање тиранских владара и бискупа.

Доводио је у питање практичну корист и злоупотребе теорије праведног рата, додатно је ограничавајући на изводљиве одбрамбене акције уз народну подршку, и сматрајући да „рат никада не треба предузимати осим ако се, као последње средство, не може избећи”. Сматрао је да треба размотрити и политику попуштања. Пораз је требало поднети радије него се борити до краја.

У својим Adages расправља о (уобичајен превод) „Неповољан мир је бољи од праведног рата”, што дугује Цицерону и Џону Колету и њиховој мисли „Бољи је неправедан мир него најправеднији рат.” Експанзионизам се није могао оправдати. Порези за плаћање рата требало би да изазову најмање могуће потешкоће сиромашнима. Мрзео је побуну јер је она често била изговор или узрок угњетавања.

Еразмо је био веома критичан према ратоборном начину живота важних европских владара свог доба, укључујући и неке црквене кнезове. Описивао је те владаре као корумпиране и похлепне. Еразмо је веровао да ти владари „шурују у игри чији је исход исцрпљивање и угњетавање државе”. Даље, „Када владари намеравају да исцрпе државу, говоре о праведном рату; када се уједине за тај циљ, то називају миром.” О томе је слободније говорио у писмима пријатељима попут Томаса Мора, Беатуса Ренануса и Адријануса Барландуса: посебна мета његових критика био је цар Максимилијан I, кога је Еразмо кривио за наводно спречавање Холандије да потпише мировни споразум са Гелдерном и за друге сплетке ради изазивања ратова како би извукао новац од својих поданика.

Један од његових приступа био је слање и објављивање писама честитки и похвала владарима који су, иако у позицији моћи, преговарали о миру са суседима, као што је то био краљ Сигисмунд I Стари од Пољске 1527. године.

Еразмо се „стално и доследно” противио разматраној идеји хришћанског „универзалног монарха” са превеликим царством који би наводно могао да победи османске снаге: такав универзализам „није пружао никакво обећање да ће генерисати мање сукоба од постојећег политичког плурализма”; уместо тога, заговарао је слогу између владара, како световних тако и духовних. Духовни кнезови, својом арбитражом и посредовањем, не „угрожавају политички плурализам, већ делују као његови браниоци.”

Унутар-хришћанска верска толеранција

На своју мирољубиву (иреничну) нарав позвао се у предговору дела „О слободној вољи” као на „тајну склоност природе” због које би чак више волео ставове скептика него нетолерантне тврдње, иако је оштро разликовао adiaphora (споредне ствари) од онога што је неспорно експлицитно у Новом завету или апсолутно наложено црквеним учењем. Слога је захтевала јединство и сагласност: Еразмо је био анти-секташки настројен као и несекташки. Да бисмо следили закон љубави, наш интелект мора бити понизан и пријатељски када износи било какве тврдње: сукобљавање је називао „земаљским, зверским, демонским” и довољно добрим разлогом да се одбаци учитељ или његови следбеници. У Меланхтоновом виђењу, Еразмо је подучавао милосрђу, а не вери. Централност хришћанске слоге у Еразмовој теологији била је у супротности са инсистирањем Мартина Лутера и, на пример, каснијих енглеских пуританаца, да (протестантска) истина природно ствара раздор и противљење.

Портрет Еразма, према Квентину Масејсу (1517)

Одређена Еразмова дела поставила су темељ за верску толеранцију приватних мишљења и екуменизам. На пример, у De libero arbitrio, супротстављајући се одређеним ставовима Мартина Лутера, Еразмо је приметио да верски полемичари треба да буду умерени у свом језику „јер се на тај начин истина, која се често изгуби усред превише свађе, може сигурније сагледати”. Гари Ремер пише: „Попут Цицерона, Еразмо закључује да се до истине долази кроз хармоничнији однос међу саговорницима.”

У писму кардиналу Лоренцу Кампеђију, Еразмо је дипломатски лобирао за толеранцију: „Ако би се секте могле толерисати под одређеним условима (како то Бохемијани претендују), то би, признајем, била тешка несрећа, али ипак подношљивија од рата.” Али исту посвећеност избегавању сукоба и крвопролића требало је да покажу и они који су били у искушењу да се придруже (антипапским) сектама:

Можда зле владаре понекад треба толерисати. Дугујемо одређено поштовање сећању на оне чија места сматрамо да они заузимају. Њихове титуле полажу нека права на нас. Не би требало да покушавамо да исправимо ствари ако постоји реална могућност да лек буде гори од болести.

— Еразмо, "The Sileni of Alcibiades" (1517)

Јерес и побуна

Еразмо је био приватно укључен у ране покушаје заштите Лутера и његових симпатизера од оптужби за јерес. Еразмо је написао Inquisitio de fide како би рекао да лутерани (из 1523. године) нису формално јеретици: опирао се спремности неких теолога да брзо проглашавају јерес како би наметнули своје ставове на универзитетима и инквизицијама.

За Еразма, кажњива јерес морала је да укључује свађалачко, опасно и јавно агитовање против суштинских доктрина које се односе на Христа (тј. богохуљење), уз злобу, изопаченост и тврдоглавост. Као и Свети Теодор Студит, Еразмо је био против смртне казне само због приватне или мирољубиве јереси или због неслагања око небитног: „Боље је излечити болесног човека него га убити.” Црква, рекао је, има дужност да штити вернике и преобрати или излечи јеретике; позвао се на Исусову параболу о житу и корову.

Еразмов пацифизам укључивао је посебну одбојност према побуни, која је изазивала рат:

Била је дужност вођа овог (реформског) покрета, ако им је Христ био циљ, да се уздрже не само од порока, већ чак и од сваког изгледа зла; и да не понуде ни најмањи камен спотицања Јеванђељу, пажљиво избегавајући чак и праксе које, иако дозвољене, ипак нису сврсисходне. Изнад свега, требало је да се чувају сваке побуне.

— Писмо Мартину Буцеру

Еразмо је дозвољавао смртну казну против насилних побуњеника како би се спречило крвопролиће и рат: допуштао је да држава има право да погуби оне који представљају нужну опасност за јавни ред — било да су јеретици или православни — али је напоменуо (нпр. Наталису Беди) да је Августин био против погубљења чак и насилних донатиста: Јоханес Трапман наводи да Еразмова подршка сузбијању анабаптиста произилази из њиховог одбијања да слушају магистрате и криминалног насиља Минстерске побуне, а не због њихових јеретичких погледа на крштење. Упркос овим уступцима државној моћи, Еразмо је сугерисао да се верски прогон и даље може оспорити као несврсисходан (неефикасан).

Странци

Већина његовог политичког писања фокусирала се на мир унутар хришћанског света, са готово искључивим фокусом на Европу. Године 1516. Еразмо је написао: „Дужност је хришћанског владара да никога не сматра странцем осим ако је неверник, па чак ни њима не би требало да наноси зло”, што подразумева ненападање странаца, неодузимање њиховог богатства, неподвргавање политичкој власти, без присилних конверзија и држање обећања датих њима.

У складу са својим временом, Еразмо је јеврејску и исламску религију сматрао хришћанским јересима (и стога конкурентима православном хришћанству), а не засебним религијама, користећи инклузивни термин „полухришћани” за ове друге.

Међутим, постоји широк спектар научних мишљења о обиму и природи антисемитских и антимуслиманских предрасуда у његовим списима: историчар Нејтан Рон сматра да је његово писање оштро и расно у својим импликацијама, са презиром и непријатељством према исламу.

Турци

У својој последњој деценији укључио се у јавну политичку дебату о рату са Османским царством, које је тада нападало Западну Европу, посебно у својој књизи „О рату против Турака” (1530), док је „несмотрени и екстравагантни” папа Лав X претходних деценија промовисао офанзиву новим крсташким ратом. Еразмо је прерадио Лутерову реторику да Турци освајачи представљају Божји суд декадентном хришћанском свету, али без Лутерове фаталистичности: Еразмо не само да је оптужио западне лидере за лицемерје које угрожава краљевство, већ је и прерадио лек који је већ био декретован на Петом латеранском сабору: антиекспанзионистичке моралне реформе европских разједињених лидера као неопходан уједињујући политички корак пре било каквог агресивног ратовања против османске претње, реформе које би саме по себи, ако су искрене, могле спречити и међусобне и спољне ратове.

Јевреји

Хуан Луис Вивес

Еразмо је уочио и заступао снажне хеленистичке, а не искључиво хебрејске утицаје на интелектуални миље Исуса, Павла и ране цркве: „Када само хришћанска црква не би придавала толико значаја Старом завету!” Можда једина јеврејска књига коју је објавио био је његов слободан превод хеленистичко-јудаистичког дела из првог века „О суверенитету разума”, познатијег као 4. књига Макавејска.

Еразмов свеприсутни антицеремонијализам третирао је расправе ране Цркве о обрезивању, храни и посебним данима као манифестације културног шовинизма првих јеврејских хришћана у Антиохији.

Док су многи хуманисти, од Пика дела Мирандоле до Јохана Ројхлина, били заинтригирани јеврејским мистицизмом, Еразмо га је заволео да мрзи: „Видим их као нацију пуну најдосаднијих измишљотина, који шире неку врсту магле преко свега, Талмуд, Кабала, Тетраграматон, Капије светлости, речи, речи, речи. Радије бих имао Христа помешаног са Скотом него са тим њиховим смећем.”

У својој „Парафрази о Римљанима”, Еразмо је, као Павле, изнео „тајну” да ће у последња времена „сви Израелци бити враћени спасењу” и прихватити Христа као свог Месију, „иако је сада део њих отпао од тога”.

Неколико научника је идентификовало случајеве где се чини да Еразмови коментари прелазе оквире теолошког антијудаизма и прерастају у увреде или одобравање одређених антисемитских политика, иако постоји одређена контроверза.

Робови

На тему ропства, Еразмо је карактеристично говорио узгредно под темом тираније: хришћанима није било дозвољено да буду тирани, што је поседовање робова захтевало, а посебно не да буду господари других хришћана. Еразмо је имао разне друге појединачне аргументе против ропства: на пример, да није легитимно поробити људе заробљене у неправедном рату; али то није била тема која га је окупирала. Ипак, његово веровање да је „природа све људе створила слободним” (а ропство је наметнуто) представљало је одбацивање Аристотелове категорије природних робова.

Политика

Еразмо је промовисао идеју да владар влада уз сагласност свог народа, посебно у својој књизи „Васпитање хришћанског владара” (и, преко Мора, у књизи „Утопија|„Утопија”, која је предлагала „републику потпуно лишену суверенитета”). Можда је био под утицајем обичаја Војводства Брабант да се долазећем владару званично саопштавају његове дужности и да му се приређује добродошлица: Радосни улазак (Joyous Entry) из 1356. био је врста уговора.

Монархија не би требало да буде апсолутна: требало би да буде „проверена и разблажена мешавином аристократије и демократије како би се спречило да се икада изроди у тиранију”. Иста разматрања односила су се и на црквене кнезове. Еразмо супротставља хришћанског Владара Тиранину, који нема љубав народа, биће окружен ласкавцима и не може очекивати ни лојалност ни мир. Неизречена у Еразмовим ставовима можда је била идеја да народ може уклонити тиранина; међутим, експлицитно заговарање тога могло би изложити људе смртним оптужбама за побуну или издају. Еразмо је типично ограничавао своју политичку дискусију на оно што се могло формулисати као лична вера и морал од стране или између хришћана, што је био његов посао као доктора теологије.

Приредио је латинско издање Плутарховог дела „Како разликовати ласкавца од пријатеља” (Πῶς ἄν τις διακρίνειε τὸν κόλακα τοῦ φίλου) са уводном посветом Хенрију VIII, хумористично претерано хвалећи Хенрија док је истовремено покретао озбиљну забринутост.

Верска реформа

Лична реформа

Правилан однос према светим тајнама

Еразмо је велики део свог програма реформи изразио кроз питање правилног односа према светим тајнама и њиховим последицама: посебно за недовољно цењене свете тајне Крштења и Брака које је сматрао више позивима него догађајима; као и за тајанствену Евхаристију, практичну Исповест, опасне Последње обреде (пишући „О припреми за смрт”), и пасторално Свештенство. Историчари су приметили да је Еразмова препорука о користима дубоког и послушног читања Светог писма изражена сакраменталним терминима.

„Јоханес Еколампадије”, рад Аспера (1550)

Тест реформације била је доктрина о светим тајнама, а срж овог питања било је поштовање Евхаристије. Еразмо је био забринут што су сакраментаријанци, предвођени Еколампадијем из Базела, тврдили да Еразмо има ставове сличне њиховим како би га присвојили за свој шизматички и „погрешан” покрет. Када је миса коначно забрањена у Базелу 1529. године, Еразмо је одмах напустио град, као што је учинило и остало протерано католичко свештенство.

Еразмо је 1530. године објавио ново издање правоверне расправе Алжера против јеретика Беренгара од Тура из једанаестог века. Додао је посвету, потврђујући своје веровање у стварност Тела Христовог након освећења у Евхаристији, што се обично назива трансубстанцијација. Чини се да је Еразмо сумњао да схоластичка формулација трансубстанцијације растеже језик преко граница његове издржљивости, међутим, приметио је да чак и ако трансубстанцијација није истинита, као што су неки протестанти почели да тврде, то не би требало да буде разлог да се људи са традиционалним погледима спрече да обожавају (latria) Бога у хостији, јер је божанство Бога свуда присутно.

Углавном, чудесна стварна промена која је занимала Еразма, аутора, више од промене хлеба, била је трансформација у понизном учеснику. Еразмо је написао неколико значајних пасторалних књига и памфлета о светим тајнама, увек гледајући кроз, а не у ритуале или форме:

• о браку и мудрим изборима партнера,
• припрема за исповест и потреба за пасторалним охрабрењем од стране свештеника (чија је примарна дужност била да буду пастири, а не само да освећују/дају опрост),
• припрема за смрт и потреба за ублажавањем страха,
• обука и помагање у проповедничким дужностима свештеника под епископима,
• крштење и потреба да верници прихвате завете крштења дате у њихово име.

Католичка реформа

Институционалне реформе

Албрехт Дирер, „Портрет Еразма”, скица: црна креда на папиру, 1520.

Протестантска реформација почела је годину дана након објављивања његовог револуционарног издања Новог завета на латинском и грчком језику (1516). Питања између реформских и реакционарних тенденција цркве, из којих је касније настао протестантизам, постала су толико јасна да многи интелектуалци и црквени људи нису могли да избегну позив да се укључе у расправу. Према историчару К. Скоту Диксону, Еразмо није само критиковао црквене недостатке, већ је доводио у питање многа основна учења своје Цркве; међутим, према биографкињи Ерики Румел, „Еразмо је циљао на исправљање злоупотреба, а не на доктринарне иновације или институционалне промене.”

У тумачењу теолога Луја Бујеа, Еразмова агенда била је „да реформише Цркву изнутра обновом библијске теологије, засноване на филолошком проучавању текста Новог завета, и подржане познавањем патристике, која је и сама обновљена истим методама. Коначни циљ свега тога био је неговање [...] углавном моралне и духовне реформе”.

На врхунцу своје књижевне славе, Еразмо је био позван да заузме једну страну, али јавна пристрасност била је страна његовим уверењима, природи и навикама. Упркос свим својим критикама свештеничке корупције и злоупотреба унутар Западне Цркве, посебно у почетку није се јавно недвосмислено приклонио ни Лутеру ни анти-лутеранима (иако је приватно марљиво лобирао против екстремизма обеју страна), али је на крају избегавао отцепљене покрете протестантске реформације заједно са њиховим најрадикалнијим изданцима.

Стално сам изјављивао, у безбројним писмима, књижицама и личним изјавама, да не желим да будем умешан ни са једном страном.

— Erasmus, "Spongia" (1523)

Свет се смејао његовој сатири, „Похвала лудости”, али мало ко је ометао његове активности. Веровао је да је његов рад препоручен најбољим умовима религиозног света и доминантним силама. Еразмо је изабрао да пише на латинском (и грчком), језицима учењака. Није изградио велико тело присталица међу необразованима; његове критике су допирале до мале, али елитне публике.

Еразмо је такође био значајан по томе што је разоткрио неколико важних историјских докумената од теолошког и политичког значаја као фалсификате или погрешно приписана дела: укључујући псеудо-Дионисија Ареопагита, Gravi de pugna приписану Светом Августину, Rhetorica ad Herennium приписану Цицерону, и (прештампавањем дела Лоренца Вале) Константинову даровницу.

Анти-фратеранлизам (Противљење просјачким редовима)

Реагујући на сопствена искуства, Еразмо је почео да верује да монашки живот и институције више не служе позитивној духовној или друштвеној сврси коју су некада можда имале: у делу „Enchiridion” је то контроверзно формулисао као „Монаштво није побожност.” У то време, било је боље живети као „монах у свету” него у манастиру.

Многа његова дела садрже дијатрибе против наводне монашке корупције и каријеризма, посебно против просјачких редова (фрањеваца и доминиканаца). Ови редови су такође обично водили универзитетске програме схоластичке теологије, из чијих редова су долазили његови најопаснији непријатељи. Што су га неки више нападали, то је он постајао офанзивнији у вези са оним што је видео као њихов политички утицај и материјалистички опортунизам.

Аластор, зли дух: „Они су одређена врста животиња у црно-белим одеждама, капутима боје пепела и разним другим одорама, које увек лебде око дворова владара, и [свакој страни] непрестано уливају у уши љубав према рату, подстичући племство и обичан народ на њега, говорећи им у својим проповедима да је то праведан, свет и религиозан рат. [...]” Харон: „[...] Шта они тиме добијају?” Аластор: „Зато што добијају више од оних који умиру, него од оних који живе. Ту су тестаменти, погребни обреди, буле и многе друге ставке не занемарљивог профита. И на крају, радије би живели у логору него у својим келијама. Рат рађа много бискупа, за које се у време мира није сматрало да су добри ни за шта.”

— Еразмо, "Charon", "Colloquies"

Био је скандализован сујеверјем (попут оног да ће особа, ако буде сахрањена у фрањевачком хабиту, отићи директно у рај), криминалом, и децом искушеницима. Залагао се за различите реформе, укључујући забрану примања свештеничког чина до 30. године; затварање корумпираних и мањих манастира; поштовање бискупа; захтевање рада, а не просјачења (одражавајући праксу његовог сопственог реда августинских каноника); смањивање значаја монашких часова, постова и церемонија; и мање лажљив приступ према лаковерним ходочасницима и закупцима.

Међутим, није био за брза затварања манастира, нити за затварање већих реформисаних манастира са важним библиотекама: у свом извештају о ходочашћу у Волсингам, приметио је да средства извучена од ходочасника обично подржавају домове за сиромашне и старе. Ове идеје су широко утицале на његову генерацију хуманиста, како католичких тако и протестантских, а сликовити хиперболични напади у његовој полу-сатири „Похвала лудости” касније су од стране протестаната третирани као објективни извештаји о готово универзалној корупцији. Штавише, „оно што се каже уз чашу вина, не би требало памтити и записивати као озбиљну изјаву вере”, као што је био његов предлог да се сви монаси ожене свим монахињама или да се сви пошаљу да се боре против Турака и колонизују нова острва.

Веровао је да би једини завет неопходан за хришћане требало да буде завет крштења, а да су други, попут завета еванђеоских савета, иако вредни дивљења у намери и садржају, сада углавном контрапродуктивни. Међутим, Еразмо је често препоручивао еванђеоске савете свим верницима, и то не само речима: на пример, прва изрека у његовим Adagia, која је успоставила његову репутацију, била је „Међу пријатељима је све заједничко”, где је повезао заједничко власништво (какво је практиковао стил сиромаштва његовог реда) са учењима класичних филозофа и Христа.

Његова главна католичка опозиција долазила је од учењака у просјачким редовима. Тврдио је да ми је „ Свети Фрањо недавно дошао у сан и захвалио ми што сам их прекорио.” Након његовог живота, проучаваоци просјачких редова понекад су оспоравали Еразма као хиперболичног и лоше обавештеног. Један бенедиктински научник из 20. века писао је о њему као о „самом једру без кормила”.

Ипак, Еразмо је такође имао значајну подршку и контакт са реформски настројеним фратрима, укључујући фрањевце попут Жана Витријеа и кардинала Сиснероса, и доминиканце попут кардинала Кајетана, бившег учитеља Реда проповедника.

Протестантска реформа

Рани реформатори изградили су своју теологију на Еразмовим филолошким анализама одређених стихова у Новом завету: покајање уместо покоре (основа прве тезе Лутерових 95 теза), оправдање урачунавањем, благодат као наклоност или милост, вера као надајуће поверење, људска трансформација уместо реформације, конгрегација уместо цркве, мистерија уместо сакрамента, итд. По Еразмовом мишљењу, отишли су предалеко, умањили значај Светог предања као што су патристичка тумачења и неодговорно подстицали крвопролиће.

Еразмо је био један од многих скандализованих продајом индулгенција за финансирање пројеката папе Лава X. Његов став, изнет у писму Џону Колету из 1518. године, био је мање теолошки, а више политички: „Римска курија је одбацила сваки осећај стида. Шта може бити бесрамније од ових сталних индулгенција? А сада подижу рат против Турака као изговор, када им је стварни циљ да протерају Шпанце из Напуља.”

Растуће неслагање са Лутером

Портрети Мартина Лутера (лево) и Филипа Меланхтона, рад Лукаса Кранаха Старијег

Еразмо и Лутер су имали велики утицај један на другог. Сваки је од почетка имао сумње у вези са оним другим (Еразмо због Лутеровог наглог и антагонистичког карактера, Лутер због Еразмовог фокуса на морал уместо на благодат), али су се стратешки договорили да не говоре негативно један о другом у јавности. Примећујући Лутерове критике корупције у Цркви, Еразмо је описао Лутера папи Лаву X као „моћну трубу јеванђеоске истине”, слажући се: „Јасно је да су многе реформе на које Лутер позива” (нпр. о продаји индулгенција) „хитно потребне.”

Међутим, иза кулиса, Еразмо је забранио свом издавачу Фробену да рукује Лутеровим делима и покушавао је да задржи реформски покрет фокусираним на институционална, а не теолошка питања, ипак је такође приватно писао властима да спречи прогон Лутера. Речима једног историчара, „у овом ранијем периоду био је више забринут за Лутерову судбину него за његову теологију.”

Године 1520. Еразмо је написао да „Лутеру треба одговорити, а не сломити га.” Међутим, објављивање Лутеровог дела „О вавилонском ропству цркве” (октобар 1520), које је у великој мери одбацило црквено учење о сакраментима, и његова потоња ратоборност исцрпели су симпатије Еразма и многих хуманиста, још више како су хришћани постајали партизани, а партизани прибегавали насиљу.

Лутер се надао његовој сарадњи у послу који је изгледао само као природан исход Еразмовог сопственог рада, и говорио је са дивљењем о Еразмовом супериорном образовању. У њиховој раној преписци, Лутер је изразио безгранично дивљење за све што је Еразмо учинио у корист здравог и разумног хришћанства и позивао га да се придружи лутеранској страни. Еразмо је одбио да се обавеже, износећи свој уобичајени изговор „мале мете”, да би тиме угрозио ствар лат. bonae litterae коју је сматрао једном од својих животних сврха. Само као независни научник могао се надати да ће утицати на реформу религије. Када је Еразмо одбио да га подржи, „директни” Лутер се разбеснео што Еразмо избегава одговорност било због кукавичлука или недостатка сврхе.

Међутим, било какво оклевање са Еразмове стране можда није произилазило из недостатка храбрости или убеђења, већ пре из забринутости због растућег нереда и насиља реформског покрета. Филипу Меланхтону је 1524. писао:

Не знам ништа о вашој цркви; у најмању руку она садржи људе који ће, бојим се, преврнути цео систем и натерати кнежеве да користе силу како би обуздали добре и лоше људе подједнако. Јеванђеље, реч Божија, вера, Христос и Свети Дух — ове речи су им увек на уснама; погледајте њихове животе и они говоре сасвим другим језиком.

Еразмо је покушавао разним дистинкцијама да избегне оптужбе за лутеранизам: на пример, на тврдњу да је наглашавао веру искључујући милосрђе, написао је: „[Моје парафразе] не пружају ни најмању подршку лутеранској јереси, будући да моје пропозиције [само вера је довољна без заслуга] говоре о онима који су очишћени крштењем, док Лутер говори о добрим делима одраслих након крштења.”

Католички теолог Жорж Шантрен примећује да, тамо где Лутер цитира Луку 11:23 „Ко није са мном, против мене је”, Еразмо узима Марка 9:40 „Јер ко није против нас, с нама је.” Иако је настојао да остане помирљив у доктринарним споровима, свака страна га је оптуживала да стаје на страну друге, можда због његовог перципираног утицаја и онога што су сматрали његовом притворном неутралношћу, коју је он сматрао миротворним прилагођавањем:

Презирем раздор јер се противи и Христовом учењу и тајној склоности природе. Сумњам да се било која страна у спору може сузбити без тешких губитака.

— "On Free Will"

Спор о слободној вољи

До 1523. године, а првобитно на сугестију у писму Хенрија VIII, Еразмо је био убеђен да су Лутерове идеје о нужности/слободној вољи тема суштинског неслагања која заслужује јавно изношење, те је са пријатељима и кореспондентима правио стратегију како да одговори са одговарајућом умереношћу а да не погорша ситуацију за све, посебно за агенду хуманистичких реформи. На крају је изабрао кампању која је укључивала иренични "дијалог" „Инквизиција вере”, позитивну, еванђеоску модел-проповед „О неизмерној милости Божијој” и благо критичку "дијатрибу" „О слободној вољи”.

Објављивање његове кратке књиге „О слободној вољи” покренуло је оно што је названо „Највећом дебатом те ере”, која и данас има последице. Заобишли су расправу о реформама око којих су се обојица генерално слагали, и уместо тога бавили се ауторитетом и библијским оправдањима синергизма наспрам монергизма у вези са спасењем. Лутер је одговорио делом „ О ропству воље” (De servo arbitrio) (1525). Еразмо је на ово одговорио својим обимним двотомним делом „Hyperaspistes” и другим радовима, које је Лутер игнорисао.

Осим перципираних моралних недостатака међу следбеницима реформатора — што је за Еразма био важан знак — такође је страховао од било какве промене у доктрини, позивајући се на дугу историју Цркве као бедема против иновација. Отворено је рекао Лутеру:

Бавимо се овим: Да ли би стабилан ум одступио од мишљења које су пренели толики људи познати по светости и чудима, одступио од одлука Цркве, и поверио наше душе вери некога попут вас ко је управо сада изникнуо са неколико следбеника, иако се водећи људи вашег стада не слажу ни са вама ни међу собом — заиста, иако се ви чак ни сами са собом не слажете, будући да у овој истој „Асерцији” кажете једну ствар на почетку, а нешто друго касније, поричући оно што сте претходно рекли.

— "Hyperaspistes" I

Настављајући свој прекор Лутеру и несумњиво одбијен идејом да „нема чистог тумачења Писма нигде осим у Витенбергу” — Еразмо се дотиче још једне важне тачке контроверзе:

Ви захтевате да не тражимо нити прихватамо ништа осим Светог писма, али то чините на такав начин да захтевате да вама дозволимо да будете његов једини тумач, одричући се свих осталих. Тако ће победа бити ваша ако вам дозволимо да будете не управитељ, већ господар Светог писма.

— "Hyperaspistes", Књига I

„Лажни евангелисти”

Године 1529. Еразмо је написао „Посланицу против оних који се лажно хвале да су евангелисти” Герарду Гелденхауеру (бившем бискупу Утрехта, такође школованом у Девентеру).

Горко говорите против луксуза свештеника, амбиције бискупа, тираније римског понтифекса и брбљања софиста; против наших молитви, постова и миса; и нисте задовољни сузбијањем злоупотреба које могу постојати у овим стварима, већ их морате потпуно укинути.

Овде се Еразмо жали на доктрине и морале реформатора, примењујући исту критику коју је изнео о јавним схоластичким расправама:

Погледајте ову 'евангеличку' генерацију, и посматрајте да ли се међу њима мање повлађује луксузу, пожуди или похлепи, него међу онима које толико презирете. Покажите ми било коју особу коју је то Јеванђеље одвратило од пијанства ка трезвености, од беса и страсти ка кротости, од похлепе ка дарежљивости, од вређања ка лепом говору, од разузданости ка скромности. Ја ћу вам показати многе који су постали гори следећи га. [...] Свечане молитве Цркве су укинуте, али сада има веома много оних који се никада не моле. [...]

Никада нисам ушао у њихова окупљања, али сам их понекад видео како се враћају са својих проповеди, лица свих њих показивала су бес и чудесну свирепост, као да их је анимирао зли дух. [...]

Ко је икада видео на њиховим састанцима да неко од њих лије сузе, удара се у груди или тугује због својих грехова? [...] Исповест свештенику је укинута, али врло мало њих сада исповеда Богу. [...] Побегли су од јудаизма да би постали епикурејци.

— "Epistola contra quosdam qui se falso iactant evangelicos."

Остало

Према историчару Кристоферу Океру, раним реформаторима су „били потребни алати који би омогућили да се њихове теолошке разлике представе као општа места у текстуалној теологији; [...] Еразмо је обезбедио те алате”, али ово тенденциозно прављење разлика, које је у Еразмовим очима подсећало на недавна претеривања схоластике, „било је управо оно што се Еразму није допадало код Лутера” и „протестантских полемичара”.

Еразмо је написао књиге против аспеката учења, утицаја или претњи неколико других реформатора:

• Улрих фон Хутен: Spongia adversus aspergines Hutteni (1523)

• Мартин Буцер: „Responsio ad fratres Inferioris Germaniae ad epistolam apologeticam incerto autoreproditam” (1530)

• Хајнрих Епендорф: „Admonitio adversus mendacium et obstrectationem” (1530)

Ипак, Еразмо је одржавао пријатељске односе са другим протестантима, посебно са мирољубивим Меланхтоном и Албрехтом Дирером.

Честа оптужба, коју су наводно покренули антагонистички настројени монаси-теолози, чинила је Еразма одговорним за Мартина Лутера и реформацију: „Еразмо је снео јаје, а Лутер га је излегао.” Еразмо је домишљато одбацио ову оптужбу, тврдећи да је Лутер „излегао потпуно другачију птицу”. Читалац Еразма, Петар Канизије, прокоментарисао је: „Свакако није недостајало јаја које би Лутер излегао.”

Филозофија

Портрет Ханса Холбајна Млађег и радионице

Еразмо има проблематичан статус у историји филозофије: поставља се питање да ли га уопште треба називати филозофом, (као што, заиста, неки доводе у питање да ли га треба сматрати и теологом).

Еразмо је себе сматрао реторичаром (при чему је реторика уметност аргументације ради проналажења онога што је највероватније истинито у питањима где логика не може пружити извесност) или граматичаром, пре него филозофом. На њега је посебно утицао сатиричар и реторичар Лукијан. Еразмови списи померили су „интелектуалну културу са логичких расправа о стварима на свађе око текстова, контекста и речи”.

Класична

Еразмо је синкретистички преузимао фразе, идеје и мотиве од многих класичних филозофа како би опремио расправе о хришћанским темама: академици су идентификовали аспекте његове мисли као разнолико платонистичке (дуалност), циничке (аскетизам), стоичке (адиафора), епикурејске (атараксија, задовољство као врлина), реалистичке/неволунтаристичке, и изократовске (реторика, политичко образовање, синкретизам). Међутим, његова христијанизована верзија епикурејизма сматра се његовом властитом.

Еразмо је гајио симпатије према једној врсти епистемолошког (цицеронског а не картезијанског) скептицизма:

Скептик није неко ко не мари да зна шта је истинито или лажно... већ неко ко не доноси коначну одлуку лако нити се бори до смрти за сопствено мишљење, већ радије прихвата као вероватно оно што неко други прихвата као извесно... Изричито искључујем из скептицизма све што је изложено у Светом писму или што нам је пренето ауторитетом Цркве.

— Еразмо

Историчар Кирк Есари је приметио да је Еразмо, од својих најранијих до последњих дела, „редовно осуђивао стоике као специфично нехришћанске у њиховом тврдокорном ставу и заговарању apatheia (апатије)”, сматрајући топлу наклоност и прикладно ватрено срце неотуђивим деловима људске искрености; међутим, историчар Рос Дили види Еразмову осуду других не-благих „перверзних наклоности” као нешто што има стоичке корене.

Следећи превод Оригеновог тумачења Посланице Римљанима је урадио Руфин Аквилејски, Еразмо је писао у терминима троделне природе човека, са душом (animus) као седиштем слободне воље: бирање духа (spiritus) над зараћеним месом/путеношћу (carnis) ствара прави поредак.

Тело је чисто материјално; дух је чисто божански; душа... се баца тамо-вамо између то двоје у зависности од тога да ли се одупире или попушта искушењима тела. Дух нас чини боговима; тело нас чини зверима; душа нас чини људима.

— Еразмо

Еразмо је такође истакао да ум (anima) треба да делује као владар над телом (corpus) и духом, што је користио за пружање политичких аналогија: правилна владавина (принц = ум) производи мир у телу и политичком телу.

Према теологу Џорџу ван Котену, Еразмо је био први модерни научник који је „уочио сличности између Платонове ’Гозбе’ (Symposium) и Јовановог јеванђеља”, прво у делу „Enchiridion”, а затим у „Adagia”, предухитривши друга научна интересовања за 400 година.

Антисхоластика

Тома Аквински се надахњује о слободној вољи из списа претходних теолога попут Августина (1652)

Еразмо није био ни најмање метафизички настројен и није имао прави осећај за филозофске преокупације схоластичке теологије.

— Луис В. Шпиц

Обично је избегавао метафизичку, епистемолошку и логичку филозофију каква се налази у перипатетичкој школи (Аристотел): посебно наставни план и систематске методе пост-аквинских школника (схоластичари) и оно што је сматрао њиховим хладним, контрапродуктивним аристотелизмом: „Шта Аристотел има са Христом?”

Они могу да поступају са било којим текстом Светог писма као са воштаним носом и да га месе у који год облик најбоље одговара њиховом интересу.

— „Похвала лудости”

Еразмо је сматрао да академици морају избегавати филозофско фракционаштво као увреду хришћанској слози, како би „цео свет учинили хришћанским”. „Људи се привлаче побожности на хиљаду начина.” Заиста, Еразмо је упозоравао да схоластичка филозофија заправо може одвратити учеснике од њиховог правог фокуса на непосредни морал, осим ако се користи умерено, и да „искључивањем платониста из својих коментара, они гуше лепоту откривења.” „Они су мехови надувани Аристотелом, кобасице пуњене масом теоријских дефиниција, закључака и предлога.” Дунс Скот, или његови ненадахнути заговорници, генерално су пролазили још горе од Аквинског; ипак, упркос својим заједљивим и оштрим коментарима, Еразмо је истицао да не одбацује ниједног средњовековног теолога у потпуности, већ да се само залаже за повратак на свеже изворе.

Ипак, црквени историчар de прокоментарисао је одређену блискост Еразмове мисли са мишљу Томе Аквинског, упркос Еразмовом скептицизму према разузданом аристотелизму и његовој методолошкој одбојности према збиркама неповезаних реченица за цитирање. На крају, Еразмо је лично поседовао Аквинскову Summa theologiae, Catena aurea и његов коментар на Павлове посланице.

Philosophia Christi

„ Све што је у паганском свету било храбро учињено, сјајно речено, генијално осмишљено, марљиво пренето, Христос је припремио за своје друштво. ”

(Не мешати са Philosophia Christiana његовог италијанског савременика Хризостома Јавелија.)

Еразмо је приступао класичним филозофима теолошки и реторички: њихова вредност била је у томе како су наговестили, објаснили или појачали јединствена Христова учења (посебно Беседу на гори): philosophia Christi.

Велики део Христовог учења може се наћи код неких филозофа, посебно Сократа, Диогена и Епиктета. Али Христос га је подучавао много потпуније и боље га је применио...

— Еразмо, „Paraclesis”

У ствари, рекао је, Христос је био „сам отац филозофије” (Anti-Barbieri). Његова карактеристична комбинација Исуса обликованог хеленистичким утицајем, чији је нагласак у учењу био на међуљудским односима више него на апстрактним духовним истинама, била је критикована, на пример, ставом „међутим, Еразмо је тражио само оно што је људско у Беседи на гори, баш као што је налазио оно што је хришћанско у моралној филозофији стоика.”

У делима као што су „Enchiridion”, „Образовање хришћанског принца” и „Colloquies” (Разговори), Еразмо је развио своју идеју philosophia Christi, живота проживљеног према Исусовим учењима схваћеним као духовно-етичко-друштвено-политичко-правна филозофија:

Христос, небески учитељ, основао је нови народ на земљи, ... Имајући очи без лукавства, ови људи не знају за злобу или завист; добровољно се ушкопивши и тежећи животу анђела док су у телу, они не знају за нечисту пожуду; они не знају за развод, јер не постоји зло које неће поднети или преокренути у добро; они не користе заклетве, јер никоме не верују мање нити икога варају; они не знају за глад за новцем, јер је њихово благо на небу, нити жуде за празном славом, јер све упућују на славу Христову... ово су нова учења нашег оснивача, каква ниједна школа филозофије никада није изнела.

— Еразмо, „Метод истинске теологије”

Према сажетку филозофа Етјена Жилсона: „сасвим прецизан циљ коме он тежи јесте одбацивање грчке филозофије изван хришћанства, у које је средњи век увео грчку филозофију са ризиком да исквари ову хришћанску Мудрост.”

Корисна „филозофија” морала је бити ограничена на (или редефинисана као) практично и морално:

Морате схватити да „филозоф” не значи неко ко је вешт у дијалектици или науци, већ неко ко одбацује илузорни изглед и неустрашиво тражи и следи оно што је истинито и добро. Бити филозоф је у пракси исто што и бити хришћанин; само је терминологија другачија.

— Еразмо, „Anti-Barbieri”

Теологија

Три кључне карактеристике духовности коју је Еразмо предложио су прилагођавање (акомодација), инвербација и scopus christi.

По мишљењу историчара књижевности Честера Чапина, Еразмова тенденција мисли била је „ка опрезном ’ублажавању’ традиционалног [католичког] погледа”.

Прилагођавање (Акомодација)

Историчар Манфред Хофман описао је прилагођавање као „један најважнији концепт у Еразмовој херменеутици”.

За Еразма, прилагођавање је универзални концепт: људи се морају прилагођавати једни другима, морају се прилагођавати цркви и „vice versa”, и морају узети као узор како се Христос прилагођавао ученицима у својим интеракцијама са њима, и како се прилагодио људима у свом оваплоћењу; што заузврат само одражава вечно међусобно прилагођавање унутар Светог тројства.

А примарни механизам прилагођавања је језик, који посредује између стварности и апстракције, што омогућава решавање спорова свих врста и преношење јеванђеља: у свом Новом завету, Еразмо је приметно превео грчку реч „logos” у Јован 1:1 „У почетку беше Реч” више као „У почетку беше Говор: користећи латински „sermo” (дискурс, разговор, језик) а не „verbum” (реч), наглашавајући динамичну и међуљудску комуникацију уместо статичног принципа: „Христос оваплоћен као елоквентни говор Божији”: „Назван је Говор [sermo], јер је кроз њега Бог, који се у својој природи не може обухватити никаквим расуђивањем, желео да нам постане познат.”

Узори прилагођавања били су Павле, тај „камелеон” (или „клизава лигња”) и Христос, који је био „променљивији од самог Протеја”.

Следећи Павла, Квинтилијана (apte diecere) и „Пасторално старање” Гргура Великог, Еразмо је писао да говорник, проповедник или учитељ мора „прилагодити свој дискурс карактеристикама своје публике”; ово је пасторалну бригу учинило „уметношћу над уметностима”. Еразмо је писао да је већина његових оригиналних дела, од сатира до парафраза, у суштини биле исте теме упаковане за различиту публику. У том светлу, Еразмова способност да води пријатељску преписку и са Томасом Мором и са Томасом Болином, као и са Меланхтоном и папом Хадријаном VI, може се посматрати као резултат његове теологије, а не као клизава неискреност или ласкање потенцијалним покровитељима. Слично томе, то показује теолошку основу његовог пацифизма и његово виђење црквених власти — од свештеника попут њега самог до црквених сабора — као неопходних посредника у склапању мира.

Инвербација

За Еразма, поред прилагођавања људима у свом Оваплоћењу, Христос се прилагодио људима својеврсном „инвербацијом” (усељењем у реч) кроз текст: будући да сада знамо за васкрсење, Христос се открива кроз Јеванђеља на начин да га можемо боље упознати читајући га него што су то могли они који су га заправо чули како говори; ово ће нас или може трансформисати.

Будући да Јеванђеља постају у суштини попут сакрамената, за Еразма читање истих постаје облик молитве који се квари узимањем појединачних реченица у изолацији и њиховим коришћењем као силогизама. Уместо тога, учење разумевања контекста, жанрова и књижевног израза у Новом завету постаје више духовна него академска вежба. Еразмова теологија је названа реторичка теологија (theologia rhetorica).

Scopus christi

Scopus је уједињујућа референтна тачка, навигациони циљ или организациони принцип тема. Према његовом помоћнику који је постао противник, Еколампадију, Еразмово правило је било „nihil in sacris literis praeter Christum quaerendum” („ништа у светим списима не треба тражити осим Христа”).

„ Оно што Еразмо доприноси [...] је савет уздржаности у метафизичким спекулацијама, акценат на откривењској ширини вечне Речи Божије и позив да се о Христу оваплоћеном размишља као о елоквентном говору Божијем. Али централни импулс [...] је афирмација потпуног оваплоћења Христа у људском постојању [...] ради трансформације људског живота. Са тим, етички завршни камен Еразмових размишљања о Христу усредсређује се на одговорност да се опонаша Христова љубав према другима, и тиме на унапређење ствари мира у личном и друштвеном животу. ”

По Хофмановим речима, за Еразма је „Христос scopus свега”: „фокус у којем се секу обе димензије стварности, људска и божанска, и стога је Он сам херменеутички принцип Писма”: „средина је медијум, медијум је посредник, посредник је помиритељ”. У Еразмовом раном делу „Enchiridion” он је дао овај scopus у типичним средњовековним терминима успона бића ка Богу (вертикално), али је од средине 1510-их прешао на аналогију коперниканског кружења планета око Христа као центра (хоризонтално) или колумбовске навигације ка одредишту.

Један од ефеката је да тумачење Писма мора започети учењима и интеракцијама Исуса у Јеванђељима, при чему Беседа на гори служи као полазна тачка, а вероватно су Блаженства и Оче наш. Ово даје предност миротворству, милосрђу, кротости, чистоти срца, глади за правдом, сиромаштву духа, итд. као необоривом језгру хришћанства, побожности и истинске теологије.

Беседа на гори пружа аксиоме на којима свака легитимна теологија мора бити изграђена, као и етику која управља теолошким дискурсом, и правила за валидацију теолошких производа; Еразмова philosophia christi третира примарно и почетно Исусово учење у првом Јеванђељу као теолошку методологију. На пример, „миротворство” је могућа тема у било којој хришћанској теологији; али за Еразма, полазећи од Блаженства, оно мора бити почетна, референтна и крајња тачка када се расправља о свим другим теолошким појмовима, као што су црквени ауторитет, Тројство, итд. Штавише, хришћанска теологија мора се „радити” само на миротворачки начин у миротворачке сврхе; а свака теологија која промовише поделе и ратно хушкање тиме је антихришћанска.

Мистична теологија

Још један важан концепт за Еразма био је „Лудост крста” (коју је истраживала „Похвала лудости”): став да Истина припада бујном, можда екстатичном, свету онога што је лудо, чудно, неочекивано па чак и површно одбојно нама, а не хладним световима које су замршена схоластичка дијалектичка и силогистичка филозофска аргументација пречесто стварале; ово је код Еразма произвело дубоку незаинтересованост за хиперрационалност, и уместо тога нагласак на вербалним, реторичким, мистичним, пасторалним и лично-политичким моралним бригама.

Теолошки списи

Неколико научника је сугерисало да је Еразмо писао као еванђелиста, а не као академски теолог. Чак је и „теологија требало да буде метаморфни говор, преобраћајући особе Христу”. Еразмо није замишљао хришћанство као фундаментално интелектуални систем:

Ипак, ови древни оци били су они који су побили и Јевреје и пагане [...]; побили су их (кажем), али својим животима и чудима, пре него речима и силогизмима; и особе које су тако преобратили били су потпуно поштени, добронамерни људи, који су боље разумели здрав разум него било какву вештачку помпу расуђивања [...]

— Еразмо, „Похвала лудости”

Историчар Вилијам Мекејг је прокоментарисао: „Никада нисам прочитао ниједно његово дело о било којој теми које у основи није било дело еванђеоске литературе.”

Можемо разликовати четири различите линије рада, паралелне једна са другом и комплементарне. Прво, успостављање и критичко разјашњење „библијских текстова”; поред тога, издања великих „патристичких коментатора”; затим, „егзегетска дела” у правом смислу те речи, у којима ова два основна истраживања дају свој плод; и коначно, „методолошка дела”, која у свом првом стању представљају својеврсни предговор разним другим студијама, али која су — заузврат — била храњена и проширена њима како су напредовала.

— Луј Бује

Поред ових програмских дела, Еразмо је такође произвео бројне молитве, проповеди, есеје, мисе и песме за одређене доброчинитеље и прилике, често на теме у којима су се Еразмо и његов доброчинитељ слагали.

Његова мисао је била посебно под утицајем Оригена.

Често је себи постављао изазов формулисања позитивних, умерених, несујеверних верзија савремених католичких пракси које би могле бити прихватљивије и скандализованим католицима и протестантима добре воље: бољи однос према сакраментима, свецима, Марији, индулгенцијама, статуама, библијском незнању и маштовитом тумачењу Библије, молитви, дијеталним постовима, спољашњем церемонијализму, ауторитету, заветима, послушности, потчињавању Риму, итд. На пример, у свом „Пеану у част Девице Марије” (1503), Еразмо је разрадио своју тему да је Оваплоћење било наговештено надалеко и нашироко, што је могло утицати на теологију судбине удаљених некрштених и благодати, као и на место класичне филозофије:

Ти си засигурно Жена слављена: и небо и земља и низ свих векова јединствено се удружују да прославе твоју хвалу у музичком складу. [...] Током векова претходног доба пророчишта незнабожаца говорила су о теби у нејасним загонеткама. Египатска пророчанства, Аполонов троножац, Сибилинске књиге, давали су наговештаје о теби. Уста учених песника предвидела су твој долазак у пророчанствима која нису разумели. [...] И Стари и Нови завет, попут два херувима са спојеним крилима и једногласним гласовима, непрестано певају твоју хвалу. [...] Тако су се заиста писци религиозно надметали да те прогласе, с једне стране надахнути пророци, с друге елоквентни Доктори цркве, обоје испуњени истим духом, јер су први предсказали твој долазак у радосним пророчанствима пре твог рођења, а други су те обасули молитвеним похвалама када си се појавила.

— Еразмо, „Paean in Honour of the Virgin Mary” (1503)

Наслеђе и оцене

Холбајнове студије Еразмових руку, сребрна оловка и креда, око 1523. (Лувр)

Од настанка хришћанства можда су постојала само још два човека — Свети Августин и Волтер — чији се утицај може упоредити са Еразмовим.

— В.С. Лили, „Renaissance Types”

Еразму је много касније дат надимак „Принц хуманиста”, а називан је и „крунском славом хришћанских хуманиста”. Такође је називан „најславнијим реторичаром и педагогом ренесансе”.

До 1570-их, „Сви су асимиловали Еразма у већој или мањој мери.”

— Кристофер Окер

Међутим, повремено је био жестоко критикован, његова дела потискивана, његова стручност ограничавана, његови списи погрешно тумачени, његова мисао демонизована, а његово наслеђе маргинализовано. Католичка црква га никада није осудила и прогласила јеретиком, ни током његовог живота ни после: полутајно суђење у Ваљадолиду у Шпанији, 1527. године, утврдило је да није јеретик, а штитили су га и спонзорисали папе и бискупи. Године 1531. престижни теолошки факултет Универзитета у Паризу цензурисао је преко 100 пропозиција за које су тврдили да се налазе у његовим списима, међутим он је негирао тачност тумачења и логику закључака.

Лични живот

Здравље

Еразмо је био прилично болешљив човек и често је радио из болесничке постеље. Као тинејџер добио је четвородневну грозницу (quartan fever), несмртоносну врсту маларије која му се враћала више пута до краја живота: своје преживљавање приписивао је заступништву Свете Геновеве. Варење му је задавало проблеме: није подносио рибу, пиво и нека вина, што је била стандардна исхрана за чланове верских редова; на крају је умро након напада дизентерије. У Кембриџу је био болестан, вероватно од енглеског зноја. Патио је од камена у бубрегу још од времена проведеног у Венецији, а у касним годинама и од гихта. Године 1514. пао је с коња и повредио леђа. Године 1528. патио је од напада камена у бубрегу, „од чега је умало умро.” Године 1529. његов одлазак из Базела је одложен због прехладе и грознице. Године 1530, док је путовао, претрпео је неку болест опасну по живот коју је неколико лекара дијагностиковало као кугу (која је убила његове родитеље), али неколико других је дијагностиковало да није куга.

На скелетима за које се тврди да су његови дијагностиковане су разне болести, укључујући пустулозни артро-остеитис, сифилис или фрамбезију (богиње). Други лекари су на основу његових писаних описа дијагностиковали болести попут реуматоидног артритиса, ентеричног реуматизма и спондилоартритиса.

Одећа

Посета „Momento mori”, сликар непознат, око 1500, супротстављање трудноће и смрти, са четири редовна каноника августинаца Капитула (Опатије) Сион. Лево, са малим лавом иза себе, је Свети Јероним; десно, држећи срце, је Свети Августин. Рајксмузеум Амстердам

Док Еразмо није добио папске дозволе из 1505. и 1517. да носи свештеничку одећу, носио је верзије локалног одела свог реда, редовних каноника светог Августина, Капитул Сион, које се разликовало по региону и кући, осим када је путовао: уопштено, белу или можда црну мантију са ланеном и чипканом хорском рокетом за литургијске контексте, или иначе са белим „sarotium” (шал) (преко левог рамена), или алмусом (плашт), можда са асиметричним црним огртачем од платна или овчије коже („cacullae”) или дугим црним плаштом. Од 1505, а свакако после 1517, облачио се као свештеник-научник. Више је волео топлу и меку одећу: према једном извору, организовао је да му одећа буде постављена крзном како би га заштитила од хладноће, а његова одора имала је крзнени оковратник који му је обично покривао потиљак. Сви Еразмови портрети приказују га како носи плетену научничку капу (bonnet).

Прстен печатњак и лични мото

Прстенови печатњаци Еразма Ротердамског: Amerbach Kabinett

Еразмо је изабрао римског бога међа и граница Терминуса за лични симбол и имао је прстен печатњак са хермом за коју је мислио да приказује Термина урезаног у карнеол. Херму му је у Риму поклонио његов ученик Александар Стјуарт, а у стварности је приказивала грчког бога Диониса. Прстен је такође приказан на једном његовом портрету фламанског сликара Квентина Масејса.

Слика Еразма као Термина од стране Ханса Холбајна Млађег

Херма је постала део Еразмовог бренда код Фробена, и налази се на његовом надгробном споменику. Почетком 1530-их, Ханс Холбајн Млађи приказао је Еразма као Термина.

Дијамантски прстен који Еразмо носи на чувеном Холбајновом портрету био је поклон његовог дугогодишњег пријатеља и кореспондента, кардинала Лоренца Кампеђа, као „успомена на наше пријатељство” („ 'amicitiae nostrae" πομνημόσυνον”).

Квентин Масејс, медаља коју је наручио Дезидерије Еразмо. 1519, бронза, 105 мм

Изабрао је „Concedo Nulli” (лат. „Не попуштам никоме”) за свој лични мото. Лице медаље Квентина Масејса приказивало је херму Термина. Мотои на медаљама, дуж обима, укључивали су „Боља слика Еразма приказана је у његовом писању”, и „Контемплирај крај дугог живота” и Хорацијево „Смрт је крајња граница ствари,” што мото преобликује као „memento mori”. Било је анахроних тврдњи да је његов мото био знак подршке Лутеровом „Овде стојим”, што је Еразмо негирао.

Визуелне представе

Портрет Дезидерија Еразма од Албрехта Дирера, 1526. година, бакрорез настао у Нирнбергу

Комеморативни новчићи или медаље Еразма од Гебела, Георг Вилхелм (1790)

Еразмо је често поклањао портрете и медаље са својим ликом пријатељима и покровитељима.

• Ханс Холбајн га је сликао најмање три пута, а можда чак и седам, при чему су неки од Холбајнових портрета Еразма преживели само у копијама других уметника. Холбајнова три профилна портрета — два (готово идентична) профилна портрета и један портрет из трочетвртинског угла — сви су насликани исте године, 1523. Еразмо је користио Холбајнове портрете као поклоне за своје пријатеље у Енглеској, као што је Вилијам Ворхам, надбискуп кентерберијски. (Пишући у писму Ворхаму поводом поклон-портрета, Еразмо се нашалио да „би могао имати нешто од Еразма ако га Бог позове са овог места.”) Еразмо је повољно говорио о Холбајну као уметнику и особи, али је касније био критичан, оптужујући га да искоришћава разне покровитеље које му је Еразмо препоручио, више ради новчане добити него уметничког подухвата. У Еразмово време направљено је на десетине копија ових портрета. Холбајнов дрворез профила из 1532. био је посебно хваљен од оних који су познавали Еразма.

• Албрехт Дирер је такође израдио портрете Еразма, кога је срео три пута, у облику гравуре из 1526. и прелиминарне скице угљем. Што се тиче првог, Еразмо није био импресиониран, изјавивши да му не личи, можда зато што је око 1525. патио од озбиљног камена у бубрегу. Ипак, Еразмо и Дирер су одржавали блиско пријатељство, при чему је Дирер ишао толико далеко да је тражио Еразмову подршку за лутеранску ствар, што је Еразмо љубазно одбио. Еразмо је написао сјајан енкомијум (хвалоспев) о уметнику, поредећи га са чувеним грчким сликаром антике Апелом. Еразма је дубоко погодила његова смрт 1528. године.

• Квентин Масејс је израдио најраније познате портрете Еразма, укључујући уљану слику из живота 1517. године (која је морала бити одложена јер је Еразмов бол искривио његово лице) и медаљу 1519. године.

• Хендрик де Кејзер 1622. године излио је статуу Еразма у (позлаћеној) бронзи замењујући ранију камену верзију из 1557, која је сама заменила дрвену из 1549, вероватно поклон града Базела. Ова је постављена на јавном тргу у Ротердаму, и данас се може наћи испред Цркве Светог Лауренција. То је најстарија бронзана статуа у Холандији.

• Георг Вилхелм Гебел исковао је 1790. године комеморативне медаље.

• Кентерберијска катедрала у Енглеској има статуу Еразма на северној страни, постављену 1870. године.

• Галерија Вајтчепел у Лондону има ветроказ који приказује Еразма како јаше коња унатрашке, дело Роднија Грејама из 2009. године.

Интересовање за развој визуелних уметности или уметника упадљиво изостаје у Еразмовом писању, упркос томе што се кретао у круговима где је делио пријатеље и покровитеље са познатим уметницима: на пример, у Венецији је Еразмов пријатељ Ђулио Камило радио са Тицијаном. Еразмо је био лични пријатељ Ханса Холбајна и Албрехта Дирера.

У књижевности и медијима

• Ренесансни композитор Бенедиктус Апенцелер написао је петоделни мотет „Plangite Pierides (Ламент над смрћу Еразма)” преко cantus firmus-a „Cecidit corona capitis nostri” (Плач 5:16), партитура је слободно доступна. Апенцелер је био део двора удовице краљице Марије од Угарске, чији је позив 1535. за уточиште у Брабанту Еразмо условно прихватио годину дана пре своје смрти. Снимљен је неколико пута: од стране Конрада Руланда са „Capella Antiqua München” и од стране Жордија Саваља са „La Capella Reial De Catalunya”.
  • Саваљов снимак „Erasmus - Praise of Folly” је програм музике 16. века, посебно la folia, и рецитовања познатих одломака од Еразма, Лутера, итд. и објављен је на више европских језика.
• Еразмо је лик у комичном III чину, 1. сцена, елизабетанске драме Сер Томас Мор, иако не у одломцима приписаним Шекспиру.
  • У представи, Мор управо треба да постане Лорд канцелар; познати песник Еразмо који је у посети, среће га први пут; судија Мор смишља веселу смицалицу („Видећу да ли велики Еразмо може разликовати заслуге и спољашњу церемонију”) прерушавајући грубог слугу у себе; он се прави да је вратар и говори латински Еразму напољу; Еразмо започиње латински говор упућен лажном Мору, али више пута доводи у питање да би то заиста могао бити Мор; Мор се открива; они се повезују кроз смех и љубав према поезији:

Мор: Тако видиш,
Мој драги учени пријатељу, колико далеко поштовање
Чека често уз помпезну пратњу
Простог, неписменог богаташа, док људи од школе,
Завијени у сиромаштво, рачунају се као будале.
Опрости, ти поштовани Немче, што сам помешао
Тако малу шалу са лепом забавом
Твог највреднијег бића;
...
Еразмо: Учење би требало да буде најтужније доба живота.
Све остало је игра, лишена помисли на сукоб.

Глумац Кен Боунс глуми Еразма у документарној серији Дејвида Старкија из 2009. „Henry VIII: The Mind of a Tyrant”.

Коришћење имена

• Европски Еразмус програм размене студената унутар Европске уније назван је по њему.
  • Оригиналне стипендије Еразмус програма омогућавају европским студентима да проведу до годину дана својих универзитетских курсева на универзитету у другој европској земљи, обележавајући Еразмов импулс за путовањем.
  • Европска унија наводи наследника, програм Еразмус+, као „кључно достигнуће”: „Скоро 640.000 људи студирало је, обучавало се или волонтирало у иностранству 2020. године.”
  • Паралелни пројекат Еразмус Мундус има за циљ привлачење неевропских студената на студије у Европу.
• Награда Еразмус је једно од најважнијих европских признања за културу, друштво или друштвене науке. Освојила ју је Википедија 2015. године.
• Еразмова предавања су годишња предавања о верским темама, која држе истакнути хришћански (углавном католички) и јеврејски интелектуалци, најпознатије оно које је одржао Јозеф Рацингер 1988. године.
• Рецензирани годишњи научни часопис „Erasmus Studies” излази од 1981. године.
• Ротердам има Универзитет Еразмус у Ротердаму:
  • Има Еразмов институт за филозофију и економију (EIPE), који издаје „Erasmus Journal of Philosophy and Economics”
  • Еразмус универзитетски колеџ је „међународни, интердисциплинарни Bachelor of Science програм у либералним уметностима и наукама.”
• Од 1997. до 2008. године, амерички Универзитет Нотр Дам имао је Еразмов институт.
• Зграда Еразмус у Луксембургу завршена је 1988. године као први додатак седишту Суда правде Европске уније (CJEU). У згради се налазе кабинети судија Општег суда CJEU и три суднице. Налази се поред зграде Томас Мор.
• Ротердам има Еразмов мост.
• Краљичин колеџ, Кембриџ, има Еразмову кулу, Еразмову зграду и Еразмову собу. До почетка 20. века, Краљичин колеџ је имао вадичеп за који се тврдило да је „Еразмов вадичеп”, који је био дугачак трећину метра; од 1987. године колеџ још увек има оно што назива „Еразмовом столицом”.
• Неколико школа, факултета и универзитета у Холандији и Белгији названо је по њему, као и средња школа "Еразмус Хол" у Бруклину, Њујорк, САД.

Ексумација

Место Еразмовог гроба је ископано 1928. године, а тело идентификовано у костима и прегледано. Године 1974, остаци су ископани на нешто другачијој локацији, праћени Еразмовом медаљом. За оба остатка се тврдило да су Еразмови. Међутим, могуће је да ниједан није. Прве кости су биле више него што се очекивало и сифилистичне; друге су одговарале пријављеној величини и старости, али су случајно смрскане током фотографисања.

Литература

• Erasmus, Desiderius (1974). The Correspondence of Erasmus: Letters 2204-2356 (August 1529-July 1530) (на језику: енглески). University of Toronto Press. ISBN 978-1-4426-6833-1. 

• Erasmus, Desiderius (1989). Collected Works of Erasmus: Spiritualia. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-2656-9. 
• Erasmus, Desiderius (1978). Literary and Educational Writings, 1 and 2: Volume 1: Antibarbari / Parabolae. Volume 2: De copia / De ratione studii, Volume 23-24. 23-24. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-5395-4. JSTOR 10.3138/9781442676695. doi:10.3138/9781442676695. 
• Faludy, George (1970). Erasmus of Rotterdam. New York: Stein & Day. стр. 165—166. 
• Kostrzewski, Brett Andrew (2023). Josquin des Prez and forms of the motet, ca. 1500. hdl:2144/47081. 
• Andrews, Edward D.; Lightfoot, J B.; Kenyon, Frederic G. (2022). The Revisions of the English Holy Bible: Misunderstandings and Misconceptions about the English Bible Translations. Christian Publishing House. ISBN 979-8-3521-2418-5. 
• Gasquet, Francis Aidan (1900). The Eve of the Reformation. Studies in the Religious Life and Thought of the English people in the Period Preceding the Rejection of the Roman jurisdiction by Henry VIII (на језику: енглески). 
• Molen, Richard L. de (1987). The spirituality of Erasmus of Rotterdam. Nieuwkoop: De Graaf. ISBN 978-90-6004-392-9. 
• Gulik, Egbertus van; Grayson, J. C.; McConica, James; Trapman, J. (2018). Erasmus and his books. Toronto; Buffalo; London: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-3876-0. 
• Huizinga, Johan; Flower, Barbara (1952). Erasmus and the Age of Reformation. HarperCollins. Приступљено 15. 7. 2023. 
• Augustijn, Cornelis (1995). Erasmus: his life, works, and influence (Reprinted in paperback изд.). Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-7177-5. 
• Barker, William (2022). Erasmus of Rotterdam: The Spirit of a Scholar. Reaktion Books. 
• Bentley-Taylor, David (2002). My dear Erasmus: the forgotton reformer. Fearn: Focus. ISBN 978-1-85792-695-8. 
• Christ-von Wedel, Christine (2013). Erasmus of Rotterdam: Advocate of a New Christianity. Toronto: University of Toronto Press. 
• Dickens, A. G.; Jones, Whitney R. D. (2000). Erasmus: the reformer. London: Methuen. ISBN 0-413-75330-1. 
• Emerton, Ephraim (1899). Desiderius Erasmus of Rotterdam. New York: G.P. Putnam's Sons. OCLC 312661. 
• Froude, James Anthony (1894). Life and Letters of Erasmus: lectures delivered at Oxford 1893-4 (на језику: енглески). Scribner's Sons. 
• Halkin, Leon E. (1994). Erasmus: A Critical Biography (на језику: енглески). Wiley. ISBN 978-0-631-19388-3. 
• Huizinga, Johan; Flower, Barbara (1952). . „Erasmus and the Age of Reformation, with a Selection from the Letters of Erasmus”. Harper Collins. 
• Jebb, Richard Claverhouse (1897). Erasmus. Cambridge University Press. 
• Pennington, Arthur Robert (1875). The Life and Character of Erasmus. Seeley, Jackson & Halliday. стр. 219. 
• Rummel, Erika (2004). Erasmus. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-9155-8. 
• Tracy, James D. (1997). Erasmus of the Low Countries. Berkeley – Los Angeles – London: University of California Press. 
• Zweig, Stefan (1937). Erasmus of Rotterdam. Превод: Eden and Cedar Paul. Garden City Publishing Co., Inc. 
• Contemporaries of Erasmus: a biographical register of the Renaissance and Reformation; volumes 1 – 3, A – Z (на језику: енглески) (Paperback, [Nachdr. der 3-bändigen Ausg. 1985 - 1987] изд.). Toronto: University of Toronto Press. 2003. ISBN 978-0-8020-8577-1. 
• Bietenholz, Peter G. (2009). Encounters with a Radical Erasmus. Erasmus' Work as a Source of Radical Thought in Early Modern Europe. Toronto: University of Toronto Press. 
• Dart, Ron (2017). Erasmus: Wild Bird. 
• Dodds, Gregory D. (2010). Exploiting Erasmus: The Erasmian Legacy and Religious Change in Early Modern England. Toronto: University of Toronto Press. 
• Furey, Constance M. (2009). Erasmus, Contarini, and the Religious Republic of Letters. Cambridge and New York: Cambridge University Press. 
• Gulik, Egbertus van (2018). Erasmus and His Books. Toronto: University of Toronto Press. 
• Payne, John B. (1970). Erasmus, His Theology of the Sacraments. Research in Theology. 
• Martin, Terence J. (2016). Truth and Irony – Philosophical Meditations on Erasmus. Catholic University of America Press. 
• MacPhail, Eric, ур. (2023). A Companion to Erasmus. Leiden and Boston: Brill. 
• Massing, Michael (2022). Fatal Discord – Erasmus, Luther, and the Fight for the Western Mind. HarperCollins. 
• McDonald, Grantley (2016). Biblical Criticism in Early Modern Europe: Erasmus, the Johannine Comma, and Trinitarian Debate. Cambridge and New York: Cambridge University Press. 
• Ron, Nathan (2019). Erasmus and the "Other": On Turks, Jews, and Indigenous Peoples. Palgrave Macmillan Cham. 
• Ron, Nathan (2021). Erasmus: Intellectual of the 16th Century. Palgrave Macmillan Cham. 
• Quinones, Ricardo J. (2010). Erasmus and Voltaire: Why They Still Matter. University of Toronto Press. стр. 240. 
• Winters, Adam (2005). Erasmus' Doctrine of Free Will. Jackson, TN: Union University Press. 
• Bataillon, Marcel (1937) [1998]. Erasme et l'Espagne. Librairie Droz. ISBN 978-2-600-00510-4. 
• Erasmo y España: Estudios Sobre la Historia Espiritual del Siglo XVI. Fondo de Cultura Económica. 1950 [1997]. ISBN 978-968-16-1069-2. 
• Garcia-Villoslada, Ricardo (1965). Loyola y Erasmo. Madrid, Spain: Taurus Ediciones. 
• Cortesi, Lorenzo (2012). Esortazione alla filosofia. La Paraclesis di Erasmo da Rotterdam. Ravenna: SBC Edizioni. ISBN 978-88-6347-271-4. 
• Mayolas, Pep (2014). Erasme i la construcció catalana d'Espanya. Barcelona: Llibres de l'Índex. 
• Collected Works of Erasmus. University of Toronto Press. 1974—2023. 
• The Correspondence of Erasmus. University of Toronto Press. 1975—2023. 
• Rabil, Albert (2001). . „Erasmus: Recent Critical Editions and Translations”. Renaissance Quarterly. 54 (1): 246—251. ISSN 0034-4338. JSTOR 1262226. S2CID 163450283. doi:10.2307/1262226. 
• Brodersen, Kai (2026). Josephus / Erasmus: Über die Herrschaft der Vernunft (4. Makkabäerbuch). Zweisprachige Ausgabe. KDV Speyer. ISBN 978-3-911973-11-3. 

Спољашње везе

• Catholic Encyclopedia
• Metropolitan Museum of Art
• In Defense of Erasmus and the Textus Receptus
• La herencia Erasmus: Presente y futuro
• The Erasmus Text Project
• Erasmus на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)