Ерик Померански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ерик Померански
Eric of Pomerania.jpg
Ерик Померански
Пуно име Богислав
Датум рођења 1382.
Место рођења Дарлово
Датум смрти 3. мај 1459.(1459-05-03) (76/77 год.)
Место смрти Дарлово
Династија Померанска динстија
Отац Вартислав VII
Мајка Марија Мекленбурска
Супружник Филипа од Енглеске
Краљ Норвешке, Шведске и Данске
Претходник Маргарета I од Данске
Наследник Кристофер III Баварски
Blason Eric VII de Poméranie (1382-1459) Roi de Suède, de Danemark et de Norvège.svg

Ерик Померански (1382, Дарлово - 3. мај 1459, Дарлово) је био норвешки краљ у (1389—1442.), и то под именом Ејрик III, као и краљ Данске и Шведске (1396—1439.), и то под именом Ерик VII у Данској и Эрик XIII у Шведској, а у Померанији у којој је владао као војвода (1396—1439.) и то под именом Ерик I; уједно, био је краљ калмарске уније.

Отац му је био Вартислав VII, војвода Помераније, а мајка Марија Мекленбурска. Супруга му је била Филипа од Енглеске, са којом није имао деце.

Ерик је био изузетно неспособан владар и није имао апсолутно никакав ауторитет.

На месту краља Данске га је наследио, на месту краља Норвешке и Шведске, Карл Бонде.

Ерик са Маргаретом

Долазак на престо у скандинавским земљама[уреди]

На престо у Норвешкој га је 1389. године довела тетка по трећем колену, Маргарета, тако што је извршила притисак на племство да га прихвати.

Исто тако Ерик је доведен на престо у Данској, али у Шведској је било сукоба.

Ниже племство се незадовољно 1389. године, у Шведској, ујединило против краља Албрехта, и грађани-Швеђани па и део крупних феудалаца, незадовољан немачким насиљем. Они су се обратили за помоћ Маргарети. Удруженим снагама Данаца, Норвежана и Швеђана пошло је за руком да потуку немачку Албрехтову војску (1389 г.). Једино је Стокхолм још осам година остао у власти немачких најамника, који су пљачкали по Балтичком Мору.

1397 г. у Калмару, на скупу духовне и световне аристократије све три краљевине, Ерик је био свечано крунисан за краља Данске, Шведске и Норвешке. Услови под којима су се све три земље ујединиле нису били формално утврђени, али је Калмарска унија у целини доносила све користи само Данској, која је тежила да се користи изворима богатства других двеју скандинавских земаља за своје интересе.

Шведска аристократија била је приморана да ступи у унију с Данском, али се данска политика косила са интересима шведских феудалаца. Ограничавање права аристократије, одузимање краљевских земаља које је она присвојила, дељење феуда у Шведској Данцима, рушење феудалних замкова — све је то изазивало дубоко незадовољство међу шведском аристократијом. И спољна политика Данске, која је била усмерена против Ханзе и Холштајна, газила је интересе Шведске, која је желела да с Немачком успостави непосредну трговачку везу. Крајње су били незадовољни сопственици рудника, тесно повезани с Ханзом, којој су продавали гвожђе и бакар. Данско чиновништво дозвољавало је себи сва могућа угњетавања и изнуђивања. Данску је власт пратило јачање феудалног угњетавања. Дански феудалци, који су добили земљопоседе у Шведској, претварали су сељаке у кметове и угњетавали их.

Данска влада привукла је на своју страну више свештенство у Норвешкој, попунила државни савет Норвешке Данцима, увела низ нових пореза, пошто су јој били потребни новац и људи за њене ратове, за које Норвешка није била заинтересована. Један од начина експлоатације Норвешке било је кварење монете за коју је данска влада захтевала да се прима по номиналној вредности, тражећи у исто време да јој се плаћа монетом пуне вредности. Део норвешке територије (Шетландска и Оркадска острва) Данска је продала шкотским племићима. У Норвешкој су више пута избијали устанци против режима који су увели Данци; Норвешка се прикључивала устанцима у Шведској и тежила да нађе ослонац код шведских краљева склапајући с њима унију. Али је Данска успевала да војном снагом угуши те устанке и обнови унију с Норвешком.

Потом је 1400. године Ерик проглашен пунолетним.

Маргарита је и даље владала земљама Калмарске уније све до своје смрти (1412 г.). »Читаву данску аристократију обузео је страх од мудрости и моћи те жене« — каже савремена хроника. Маргарита је водила самовласну политику у тежњи да себи потчини феудалце на свим њиховим поседима. Својим најближим људима она је обилно делила феуде и епископска места како у Данској, тако и у Шведској и Норвешкој.[тражи се извор]

Политичка власт крупних феудалаца[уреди]

Почетком Ерикове владавине престао је да се сазива такозвани Danehof — представништво сталежа, у које су улазили и грађани и слободни сељаци. Власт се све више концентрисала у рукама сталног управног органа — државног савета (Rigsraad), састављеног од аристократије. У њему су заседала сва седморица данских епископа с лундским архиепископом на челу и око двадесетак световних велможа. Тај је савет потпуно потчинио себи краљевску власт. »Капитулације«, које су издавали краљеви ступајући на престо, све су више проширивале привилегије и компетенцију државног савета.

Политика[уреди]

Ерику је као владару био циљ повраћај Шлезвига од Ханзе и подршку је нашао у Жигмунду Луксембуршком, краљу Римљана, тј. немачком краљу, који му је обећао повраћај Шлезвига на сабору у Констанци, али то обећање није испуњено, па је Ерик морао објавити рат грофовима Холштајна, у којем је изгинуло много Швеђана.[тражи се извор]

Положај сељака[уреди]

Међутим, у самој Данској положај сељака постајао је све тежи. У XV в. Данска је постала главни снабдевач Немачке стоком (особито коњима и воловима), а исто тако и житом, уљем, машћу и сировим кожама. И племство и горњи слој слободног сељаштва почели су да воде привреду, срачунату на извоз. Понекад су сами племићи опремали трговачке бродове. Данско племство добило је право да без царине увози жито у градове и да без царине отуда извози сву робу. На бази прелаза на трговачку пољопривреду земљопоседници су тежили да прошире површине обделане земље, заузимајући земље слободних сељака и смањујући деонице кметова. У XV и XVI в. у Данској се у великом обиму врши прелаз од система дажбина на систем кулука и претварање слободног сељачког слоја у кметове. Сељаштво је на то одговорило низом устанака, које су аристократија и краљевска власт сурово угушивали.

Пораст трговине пољопривредним производима ојачао је донекле и данске градове, који су у тој трговини били посредници. Слабљење Ханзе, које је почело крајем XV в., створило је повољне услове за развитак трговине приморских градова Данске, међу којима на прво место избија Копенхаген.

Распад Калмарске уније и пад с власти[уреди]

Новчић са ликом Ерика Померанског

Политика данских краљева изазивала је дубоко незадовољство у Шведској. 1434 г. тамо је почео устанак против данске власти.

1434 г. избио је у Далекарлији, шведски устанак под воћством ситног племића Енгелбректа Енгелбректсона. Он је брзо захватио читаву земљу. Сељачка војска коју је организовао Енгелбрект успешно је оперисала против Данаца. Устанку су пришли сви који су били незадовољни данском влашћу, и Шведска је за непуна четири месеца била ослобођена Данаца (сем неколико утврђених места). 1435 г. Енгелбрект је сазвао сталешку скупштину — риксдаг — на коју су на равној нози са аристократијом и свештенством били позвани и представници градова и слободног сељаштва. Та је скупштина објавила збацивање Ерика Померанског и изабрала за регента краљевине Енгелбректа. Али сељаци нису тежили само да се ослободе данске власти. Њихов је покрет почео да се усмерава против шведских феудалаца. Међу сељацима се ширило учење о општој једнакости.

Феудалци су се узнемирили. Нарочито се онеспокојило свештенство; оно је у сељачком покрету видело аветињу хуситства, које је тада плашило машту католичког свештенства читаве Европе. Стога су се аристократија и свештенство сложили да врате на престо Ерика Померанског, али су притом за управљање земљом поставили свог регента, чувеног племића Карла Кнутсона. Енгелбректа су се ослободили издајничким убиством. Ерик је морао обећати да ће се на највише дужности у Шведској постављати само шведске велможе и да ће се отсада ратови објављивати само у сагласности са аристократијом све три краљевине. На тај начин, Калмарска је унија задржана, ма да у суштини само формално. Између Шведске и Данске вођена је дуготрајна борба, с којом је била повезана и борба у самој Шведској. Крупни феудалци и нарочито црква чинили су данску партију, која је тежила да уз помоћ Данаца доведе до краја феудализацију шведског друштва и да потчини себи сељаштво. Покушаји који су чињени у том смислу навели су сељаке да приђу »националној« партији, која се састојала од ситног племства и грађана и која се борила за пуну политичку самосталност Шведске.

Без обзира на неколико покушаја да се обнови Калмарска унија, она је фактички престала да постоји (до њеног формалног укидања дошло је тек 1523 г.). Шведском су управљали њени »регенти« или, тачније, њена аристократија. Али је Норвешка и даље остала под влашћу данских краљева. Унија с Норвешком трајала је све до 1814 године.

Овим распадом Калмарске уније и Ерик је збачен и изгнан. У Данској га је наследио Кристофер III Баварски, а у Шведској Карл VIII. Године 1443. Ханза је посредовала за мир између Кристофера и Ерик.[тражи се извор]

После свргавања и смрт[уреди]

После Ериковог пораза у померанији избија устанак Либека и Данцинг. Кристофер је умро 1448., а Карл, који је збачен са престола 1441., је подигао устанак у Готланду, али устанак је угушен и Ерик, који је подржавао Карла, је нападнут и био поражен. Ерик се потом повлачи у Померанију где умире 1459. године.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Богуслав IV, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
8. Вартислав IV, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Margarete of Rügen
 
 
 
 
 
 
 
4. Богуслав V, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ulrich, Count of Lindau-Ruppin
 
 
 
 
 
 
 
9. Elisabeth of Lindau-Ruppin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Adelaide of Schlagen
 
 
 
 
 
 
 
2. Вартислав VII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Хајнрих I, војвода Брауншвајг-Линебурга
 
 
 
 
 
 
 
10. Ernest I, Duke of Brunswick-Grubenhagen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Agnes of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
5. Adelheid of Brunswick-Grubenhagen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Henry II, Count of Everstein
 
 
 
 
 
 
 
11. Adelheid of Everstein
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adelaide of Lippe
 
 
 
 
 
 
 
1. Ерик Померански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Henry II, Lord of Mecklenburg
 
 
 
 
 
 
 
12. Алберт II Мекленбуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Anna of Saxe-Wittenberg
 
 
 
 
 
 
 
6. Хенрик III, војвода Мекленбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Eric, Duke of Södermanland
 
 
 
 
 
 
 
13. Euphemia of Sweden
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ingeborg of Norway
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија од Мекленбург-Шверина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Кристоф II
 
 
 
 
 
 
 
14. Валдемар IV Дански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Euphemia of Pomerania
 
 
 
 
 
 
 
7. Ingeborg of Denmark
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Eric II, Duke of Schleswig
 
 
 
 
 
 
 
15. Helvig of Schleswig
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Adelaide of Holstein-Rendsburg
 
 
 
 
 
 

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I - Викизворник
  • Енциклопедијски речник Брокгауза и Ефрона [1] - 86 том - Санкт Петербург (1890—1907)

Спољашње везе[уреди]