Есаура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Есаура
Мудагур / ⵎⵓⴳⴰⴹⵓⵔ / الصويرة
град и вилајет
Essaouira2.jpg
Essaouira 116.JPGEssaouira, Morocco (8141937822).jpg
Essaouira citadel.JPGEssaouira - panoramio (163).jpg
Одозго на доле:
панорама града, зидови града, торањ Магана, цитадела града, џамија Бен Јосеф
Coat of arms of Есаура
Coat of arms
Есаура на мапи Марока
Есаура
Есаура
Локација у Мароку
Координате: 31°30′47″N 9°46′11″W / 31.51306° СГШ; 9.76972° ЗГД / 31.51306; -9.76972
Држава  Мароко
Регион Маракаш Сафи
Провинција Есаура провинција
Влада
 • Мајор Асма Чаби
Највиша надм. висина 50 m (160 ft)
Најнижа елевација 0 m (0 ft)
Становништво (2014)[1]
 • Укупно 77.966
Временска зона UTC+0 (UTC+0)
 • Лети (ДСТ) UTC+1 (UTC+1)

Есаура (арап. الصويرة; берберски: ⵎⵓⴳⴰⴹⵓⵔ, Mugadur), формално Могадор је град у западном делу региона Маракеш Сафи, стациониран на обали Атланског океана. Име града преведено на арапски језик значи мали бедем, због тврђаве која се налази у оквиру града.

Име и етимологија[уреди]

Град има више имена, а обично се користи Есаура, у латниничном писму, до се на арапском означава са الصويرة. Буквалан превод са арапског је С-свира, што означава зид, односно градски бедем.[2][3][4]
На берберском језику, којим говори знатно велики број становника, град се у буквалном преводу назива Ташот, што означава малу тврђаву.[5] До шездесетих година 20. века, Есаура је била позната по португалском имену Могадор. Историчар и географ ал Бакри сматра да је ово име настало од старог имена на бербеском — Амакдул, из 11. века.[6]

Становништво[уреди]

Година Становништво целе општине Становнишво старог градског језгра
1844 (процена) 10.000 -
1886 {процена) 18.000 -
1926 18.401 -
1960 26.392 -
1971 30.061 -
1982 42.035 8.873
1994 56.074 11.988
2004 69.493 16.129
2014 77.966 20.290
Општи попис становништва и становања, Мароко

Историја[уреди]

Медина Есауре

Археолошка истраживања показују да је Есауира била окупирана од праисторијских времена. Залив у Есауири делимично се протеже дуж острва Могадор, чинећи га мирном луком заштићеном од јаких морских ветрова. Град се већ дуго сматра једним од најбољих пристаништа на мароканској обали. Ханон Морепловац, картагински истраживач који је деловао око 450. п. н. е., успоставио је трговачки центар на овом пределу.
Почетком 1. века, Јуба II, берберски краљ основао је тиринску фабрику на овом простору. На простору острва Могадор нађени су остаци римске виле, вазе и ковани новац из 3. века.[7] Већина ових предмета може се видети у музеју Сиди Мухамеда бен Абдулаха, као и у археолошком музеју Рабата.[8]

Током средњег века, муслимански верник Сиди Могдул сахрањен је у Есаури, а име Могдул, вероватно је додао јер је био пореклом из овог града.[9]
Године 1506. португалски краљ Мануел I Португалски, издао је наређење о изградњи тврђаве у граду и дао јој име Реал. У то време, Португалци су заузели шест мароканских градова и у њима изградили шест тврђава на мароканској обали Атлантика, између реке Лоукос на северу и реке Сус на југу. Четири од шест тврђава биле су кратког века: Грациоса (1489), Мехдија (1515), Реал (1506-1510) и Агуз тврђава (1520-1525). Две су постале градови, одосно тврђаве Санта Круз де Кабо (данас Агадир), направљена у периоду од 1505-1506 и Мазаган, направљена између 1514-1517. године.
Након пада Агадира, Португалци су напустили већину насеља Марока између 1541. и 1550. године, али су ипак успели да задрже Сеуту, Тангер и Магазан.[10][11] Тврђава Реал срушена је 1510. године.[12]

Током 16. века, Шпанија, Енглеска, Холандија и Француска су у више наврата покушале да заузму Есауру, али нису успели. Есаура је остала трговачки град, где се највише продавао шећер и меласа, а била је и лука за пирате.[13]
Године 1620. Француска је покушала да конолизује Могадор. Француски државник и кардинал Арман Жан ди Плеси де Ришеље покушавао је да успостави колонијалну политику, док је француски државник Исак де Разили предлагао окупацију 1626. године. Циљ је био успоставити базу у граду, како би се супроставило султану Маракеша и заузети лука града Сафија.[14][15] Садашњи град Есаура изграђен је средином 8. века од стране мароканског краља. Мухамед III је покушао да преорјентише своје краљевство према Атлнатику, због повећане трговине са европским државама, па је због тога одабрао Могадор, који је био трговачки град.[16] Један од његових циљева био је успостављање лука у Маракешу. Други циљ је био да се прекине трговина од Агадира на југу, коју је фаворизовао његов политики ривал. Становници Агадира били су присиљени да се преселе у Есауру.[17][18]

Мухамед III је послао француском инжењеру Теодору Корнуту и другим архитектама план да се изгради модеран град и тврђава.[18][19] Теодор Корнут је сам дизајнирао и изградио град, нарочито Казбу, са краљевским четвртима и зградама за хришћанске трговце и дипломате. Остале делове града пројектовали су други ахритекти Марока, нарочито из Феса и Рабата. Улаз у луку Ла Марин саградио је Ахмед од Енглеске.[19] Мухамед III преузимао је бројне кораке како би подстакао развоја Есауре. Лука Агадира на југу затворена је 1767. године, тако да је сва трговина преусмерена на Есауру. Европским заједницама у северној луци Рабата наложено је пресељење у Есауру кроз уредбу, 21. јануара 1765. године.
Од времена обнављања града од стране Мухамеда III, све до краја 19. века, град је служио као главна лука Марока, где је стизала роба из целог света.[20].

Из жеље да развије што већи град, Мухамед III је подстакао мароканске Јевреје да се настане у граду и баве трговином. Јевреји су некада чинили 40% становништва града, а јеврејска четврт у граду и данас има велики број синагога, док се у околини налази и јеврејско гробље. Промене у трговини, независност Израела и ратови са другим арапским државама довели су до тога, да су марокански Јевреји напустили земљу.[21] Године 2017. град Есаура имао је само 3 становника јеврејске природности.[22]

У 19. веку, Есаура је била први град Марока по трговини, двоструко већој него у Рабату.[23] Град је фунцкионисао као лука Маракеша, пошто је био релативно близу њега.[24] Дипломатске и трговинске односе успоставиле су европске силе са градом. Двадесетих година 20. века, европске дипломате дошле су у Тангер и Есауру, где су имали своја седишта.[25][26]

Почетком педесетих година 20. века, амерички режисер, глумац, сценариста и продуцент Орсон Велс снимао је филм Отело, а неколико сцена снимљено је на улицама у старом делу града, 1952. године. Поред њега, још неколико режисера посетило је град, који је био популарна дестинација за снимање филмова, а о њему је снимљено и неколико песама познатих музичара.[27][28]

Поглед на медину Месуре и старе зидине града са мора

Географија[уреди]

Есаура је заштићена од поплава и јаких удара ветрова од стране острва Илес која се налази у непосредној близини града. Широке пешчане плаже протежу се јужно од града, све дуж реке Оуед, која се улива у океан. На једној од плажа налазе се остаци тврђаве Борџ ел Берод.[29] Канарска струја одговорна је за кретање океанске циркулација на југ и због ње долази до већег броја риба у водама око града.[30] Село Диабат налази се на око 5 километара јужно од града. Есаура је повезана са Сафијем на северу и са Агадиром на југу преко аутопута. У граду се налази мали аеродром који има неколико летова недељно за Париз, Лондон, Брисел и дневне летове за Казабланку.[31][32]

Клима[уреди]

У граду преовладава степска клима, која се судара са средоземном климом.[33] · [34] Лета су топла док су зиме благе. Годишње падавине износе око 300 до 500 мм. Клима Есауре слична је обалној клими Лос Анђелеса, посебно клими Санта Монике у Калифорнији.[35] [36]

Клима Есаура (1961–1990)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 30,5
(86,9)
31,0
(87,8)
34,6
(94,3)
35,0
(95)
33,0
(91,4)
38,7
(101,7)
39,0
(102,2)
40,0
(104)
39,5
(103,1)
38,5
(101,3)
35,0
(95)
31,0
(87,8)
40,0
(104)
Максимум, °C (°F) 18,1
(64,6)
18,2
(64,8)
18,7
(65,7)
18,7
(65,7)
19,5
(67,1)
20,6
(69,1)
21,3
(70,3)
21,6
(70,9)
22,1
(71,8)
21,7
(71,1)
20,3
(68,5)
18,7
(65,7)
20,0
(68)
Просек, °C (°F) 14,6
(58,3)
15,1
(59,2)
15,8
(60,4)
16,0
(60,8)
17,2
(63)
18,6
(65,5)
19,2
(66,6)
19,5
(67,1)
19,8
(67,6)
19,0
(66,2)
17,3
(63,1)
15,2
(59,4)
17,3
(63,1)
Минимум, °C (°F) 11,2
(52,2)
11,9
(53,4)
12,8
(55)
13,4
(56,1)
14,9
(58,8)
16,5
(61,7)
17,2
(63)
17,4
(63,3)
17,4
(63,3)
16,4
(61,5)
14,4
(57,9)
11,8
(53,2)
14,6
(58,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) 3,0
(37,4)
2,0
(35,6)
5,8
(42,4)
7,0
(44,6)
9,0
(48,2)
11,8
(53,2)
14,0
(57,2)
13,5
(56,3)
12,7
(54,9)
9,0
(48,2)
6,0
(42,8)
2,0
(35,6)
2,0
(35,6)
Количина падавина, mm (in) 51,5
(2,028)
37,4
(1,472)
39,5
(1,555)
34,9
(1,374)
8,5
(0,335)
1,6
(0,063)
0,1
(0,004)
1,0
(0,039)
3,1
(0,122)
25,3
(0,996)
72,7
(2,862)
65,0
(2,559)
340,6
(13,409)
Дани са падавинама 8,3 7,8 7,9 6,9 3,5 1,0 0,1 0,3 1,2 5,2 8,6 8,4 59,2
Релативна влажност, % 80 81 81 82 82 84 86 86 84 83 80 81 83
Сунчани сати — месечни просек 208,5 204,9 247,2 264,0 289,5 290,9 301,6 291,4 251,8 234,1 197,0 197,6 2.978,5

Есаура данас[уреди]

Медина Есауре (формално Модагор) проглашена је Светском баштином под окриљем Унеска. У зидовима старог града налази се само неколико модерних наменских хотела. Нови хотели граде се дуж мора, а локални плански прописи ограничавају све објекте на 4 спрата, како би се сачували погледи на град. Постоји велики број приватних објеката, који се могу изнајмити дневно или недељено. Медина је место где се окупља велики број уметника и занатлија, посебно дрворезбара.
Рибарска лука је прилично мала у односу на луке у Агадиру и Сафију, али су улови сардина и јегуља приличо велики, због чега је Есаура и данас једна од главних рибарских лука Марока.
Град је такође познат као туристичко место, где долази велики број сурфера због повољног ветра.[37]

Град је такође центар производње арганог уља. Есаура је постала туристичко место и због дивокоза која су јединствене у региону, а велики број туриста долази овде да би их посматрао.[38][39]

Култура[уреди]

У граду се налази француска школа Ерик Табарли.[40] У граду постоји неколико малих уметничких галерија, а од 1998. године овде се одржава Гнаоуа фестивал светске музике, обично у последњој недељи јуна, када се окупљају уметници из целог света.[41] Иако је фестивал фокусиран на гнауа музику, на фестивалу се могу чути и рок, џез и реге извођачи. Фестивал под називом Марокански Вудсток траје четири дана, а сваке године га посети око 450.000 људи.[42][43][44]

Градови побратими[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „POPULATION LÉGALE DES RÉGIONS, PROVINCES, PRÉFECTURES, MUNICIPALITÉS, ARRONDISSEMENTS ET COMMUNES DU ROYAUME D'APRÈS LES RÉSULTATS DU RGPH 2014” (на језику: арапски и француски). High Commission for Planning, Morocco. 8. 4. 2015. Приступљено 29. 9. 2017. 
  2. ^ See T. Fox and M. Abu-Talib, A Dictionary of Moroccan Arabic (Washington, D.C., 1966), p. 148.
  3. ^ On the formation of diminutive nouns in Moroccan Arabic, see R.S. Harrell, A short reference grammar of Moroccan Arabic (Washington, D.C., 1962), p. 81.
  4. ^ The form sūr, with plain /s/, is the only form cited in all dictionaries of Classical Arabic.
  5. ^ J.D. Fage, « From c. 500 BC to AD 1050 », dans The Cambridge History of Africa, vol. 2, Cambridge University Press, 2002, p. 137
  6. ^ Mac Guckin de Slane (ed. and transl.), Description de l'Afrique septentrionale par el-Bekri (Alger 1913), Arabic text p. 86 مرسى امقدول marsá Ameqdūl "the port of Ameqdūl", translation p. 175 Amegdoul (Amegdul), with footnote: "Le tombeau ou chapelle de Sîdi Megdoul est situé tout auprès de Mogador; ce dernier est une altération de Megdoul".
  7. ^ Marokko Ingeborg Lehmann, Rita Henss p.243
  8. ^ André Jodin, Mogador : Comptoir phénicien du Maroc atlantique, Tanger, Éditions Marocaines et Internationales, 1966, p. 3
  9. ^ Lyudmila M. Filatova, Dmitri A. Gusev et Sergey K. Stafeyev, « Ptolemy’s West Africa Reconstructed », cs.ccsu.edu,‎ 2009, p. 6,10
  10. ^ aut-commisariat au Plan, « Maroc des Régions 2010
  11. ^ City walls: the urban enceinte in global perspective, James D. Tracy, p.352
  12. ^ Fernando Lopez Pardo, Mogador, « factoria extrema », y la cuestion del comercio fenicio en la costa atlàntica africana, in V Congrès
  13. ^ Notes to The History and Description of Africa and of the Notable Things Therein by Leo Africanus p.338
  14. ^ E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913–1936, Volume 9 by Martijn Theodoor Houtsma, p.549
  15. ^ France in the age of Louis XIII and Richelieu by Victor Lucien Tapié p.259
  16. ^ The Anglo American, Volume 3 by Alexander D. Paterson p.521
  17. ^ Goldberg, Harvey E. (1996). Sephardi and Middle Eastern Jewries: History and Culture in the Modern Era (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 0-253-21041-0. 
  18. 18,0 18,1 Paterson, стр. 521.
  19. 19,0 19,1 Of Essaouira: "He employed European architects to design it, one a Frenchman said to be his prisoner, and the other an Englishman, converted to Islam and known as Ahmed el-Inglizi— otherwise Ahmed the Englishman." in Morocco, Dorothy Hales Gary, Baron Patrick Balfour Kinross, Viking Press, 1971, p.35
  20. ^ Gerschel Lucien. Couleur et teinture chez divers peuples indo-européens. In: Annales. Économies, Sociétés, Civilisations., N. 3, 1966. p. 608-631
  21. ^ The Sultan's Jew: Morocco and the Sephardi World by Daniel J. Schroeter, pp. 17 ff
  22. ^ „Morocco's little idyll of Jewish-Muslim coexistence”. The Economist. 2. 11. 2017. 
  23. ^ The Anglo American, Volume 3 by Alexander D. Paterson p.520 ff
  24. ^ The sultan's Jew: Morocco and the Sephardi world by Daniel J. Schroete,r p.125
  25. ^ The sultan's Jew: Morocco and the Sephardi world by Daniel J. Schroeter p.17
  26. ^ The sultan's Jew: Morocco and the Sephardi world by Daniel J. Schroeter, p.121
  27. ^ „Castles in the Sand”. Архивирано из оригинала на датум 18. 2. 2012. Приступљено 26. 3. 2013. 
  28. ^ Brigitte Tast, Hans-Juergen Tast: And the wind cries Jimi. Hendrix in Marokko, Kulleraugen – Visuelle Kommunikation Nr. 40, Schellerten 2012, ISBN 978-3-88842-040-5
  29. ^ C.Michael Hogan, Mogador: promontory fort, The Megalithic Portal, ed. Andy Burnham, 2 November 2007 [1]
  30. ^ William Adams Hance, The Geography of Modern Africa, Columbia University Press, 1975 ISBN 0-231-03869-0
  31. ^ „Site naturels”. marocains.blogspot.fr. 1. 9. 2014. 
  32. ^ „Route-Essaouira”. googlemaps.com. 6. 6. 2015. 
  33. ^ „Climat et températures : Essaouira”. planificateur à contre-sens.net. 2. 8. 2014. Архивирано из оригинала на датум 20. 06. 2014. Приступљено 20. 09. 2018. 
  34. ^ „Climat Essaouira Maroc”. climatedata.eu. 2. 8. 2014. 
  35. ^ „Essaouira Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 26. 1. 2016. 
  36. ^ „Klimatafel von Essaouira (Mogador) / Marokko” (PDF). Baseline climate means (1961–1990) from stations all over the world (на језику: German). Deutscher Wetterdienst. Приступљено 26. 1. 2016. 
  37. ^ Planet, Lonely. „Sidi Kaouki, Morocco – Lonely Planet”. Lonely Planet. Приступљено 13. 10. 2016. 
  38. ^ „Essaouira: Home of the Argan Tree, Hardworking Berber Women, and Amusing Goats”. Essence of Argan. Приступљено 18. 12. 2016. 
  39. ^ [Www.essaouirataste.com Essaouira taste]
  40. ^ "Groupe scolaire Eric-Tabarly – OSUI." AEFE. Приступљено 12 May 2016. "25 rue Princesse Lalla Hasna, Quartier des Dunes, 44000 Essaouira"
  41. ^ „Zaouïa d'Essaouira” (на језику: енглески). Essaouira.nu. 1. 6. 2015. 
  42. ^ Gnaoua Festival Press Kit Archived 28. 8. 2008. at the Wayback Machine.
  43. ^ „Création à Essaouira d'une Ecole supérieure de technologie”. Maghress.com. 1. 6. 2015. 
  44. ^ „Collèges Et lycées Essaouira”. Essaouira.madeinmedina.com. 1. 6. 2015. 
  45. ^ „La Rochelle: Twin towns”. www.ville-larochelle.fr. Приступљено 7. 11. 2009. 
  46. ^ „Jumelage entre Essaouira-Etterbeek”. bladi.info. 
  47. ^ „Jumelage entre Essaouira et l'île de Gorée”. aujourdhui.ma. Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2015. Приступљено 20. 09. 2018. 
  48. ^ „Jumelage entre Essaouira et Changshu”. wassilla.ma. Архивирано из оригинала на датум 30. 05. 2015. Приступљено 20. 09. 2018. 

Литература[уреди]

  • Georges Lapassade, Les chants de Mogador : Chroniques d'Essaouira, Transhumance, 2014 (ISBN 979-1-09-353301-8)
  • Michel Cossec, Cité des alizés, Edinter poésie, 2014 (ISBN 978-2-35328-124-4)
  • Latéfa Faïz, Dictionnaire insolite du Maroc, Edition Cosmopole, 2011 (ISBN 978-2-84630-064-3)
  • André Ménard, Essaouira-Mogador : Histoire d'un destin singulier, Atlantica, 2011 (ISBN 978-2-7588-0429-1)
  • Jean-Marie Thiébaud, Consuls et vice-consuls de France à Mogador (Maroc), L'Harmattan, 2010 (présentation en ligne [archive])
  • Jean-Marie Thiébaud, Les Inscriptions du cimetière [chrétien] de Mogador (Essaouira, Maroc) : Étude épigraphique et généalogique, L'Harmattan, 2010 (présentation en ligne)
  • David Bensoussan, Il était une fois le Maroc : Témoignages du passé judéo-marocain, Éditions Du Lys, 2010 (ISBN 978-1-4759-2608-8)
  • Abdelkader Mana, Essaouira : Perle de l'Atlantique, Casablanca, Eddif, 2005, 215 p. (ISBN 9981-896-44-6, lire en ligne [archive]) Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • David Bensoussan, Le fils de Mogador, Montréal, Éditions Du Lys, 2002 (ISBN 978-2-922505-21-4)
  • Hamza Ben Driss Ottmani, Une cité sous les alizés, Mogador : Des origines à 1939, Rabat, Éditions La Porte, 1997 (ISBN 9981-889-18-0)
  • Jean-François Robinet, Tableau d'Essaouira-Mogador : Écrits sur une ville marocaine et sa région -, Volume 1, Éditions L'Harmattan, 2015, 326 p. (ISBN 978-2-336-36670-8)
  • Samuel Pickens, Michel Renaudeau et Xavier Richer, Le Sud marocain, Acr-edition.com, 1993, 264 p. (ISBN 978-2-86770-056-9)
  • Jacques Sibony et Mohamed Oqba, Essaouira et sa marqueterie de Thuya, Marsam Editions, 2004, 78 p. (ISBN 978-2-910728-47-2)
  • Marie-Rose Rabaté, André Goldenberg et Jean-Louis Thau, Bijoux du Maroc du Haut Atlas à la Méditerranée, depuis le temps des juifs jusqu'à la fin du xxe siècle, Eddif, 1999, 221 p. (ISBN 978-2-7449-0081-5)
  • Jean-Paul Labourdette et Dominique Auzias, Essaouira - Guide Numérique, Petit Futé (ISBN 978-2-7469-3077-3)
  • Brigitte Tast et Hans-Juergen Tast, And the wind cries Jimi. Hendrix in Marokko, Schellerten, 2012 (ISBN 978-3-88842-040-5)
  • Hales Gary Dorothy, Morocco, Viking Press, 1971, 35 p. Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Alexandre Paterson, The Anglo merican : Volume 3, New York, E.L. Garvin & Company, 1844, 601 p. (lire en ligne [archive]) Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Daniel J. Schroeter, Merchants of Essaouira: Urban Society and Imperialism in Southwestern Morocco, 1844-1886, Cambridge University Press, 2009, 348 p. (ISBN 978-0-521-10540-8) Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Léon l'Africain, The History and Description of Africa and of the Notable Things Therein Contained, vol. II, éd. BiblioBazaar, LLC, 2009, 484 pages (ISBN 0-559-96400-5 et 9780559964008), cf. notes p. 338-339

Спољашње везе[уреди]