Естонска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије


Естонска православна црква
Eesti Őigeusu Kirik
Alexander-Newski-Kathedrale.JPG
Основне информације
Оснивање 1920.
Киријархална црква Руска православна црква
Аутономија 1920 — аутономија;
1993 — самоуправа
Канонско признање Канонски призната
Предстојатељ митрополит талински и све Естоније Корнилије (Јакопс)
Сједиште Талин
Резиденција предстојатеља Талин
Канонска јурисдикција Естонија
Богослужбени језик црквенословенски језик, естонски језик
Календар јулијански календар
Број
Архијереја 2
Епархија 2
Манастира 1
Званична страница www.orthodox.ee

Естонска православна црква (ест. Eesti Őigeusu Kirik) самоуправна је црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Поред ње, постоји још Естонска апостолска православна црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Историја[уреди]

На заједничкој сједници Светог синода и Високог црквеног савјета Руске православне цркве од 10. маја 1920. одлучено је да се дијелу Псковске епархије и Ревељског викаријатства у Естонији призна аутономија. Православна црква у Естонији је одлуком патријарха московског Тихона од 15/28. јуна 1920. добила самосталност (аутономију) у црквено-привредним, црквено-административним, школско-просвјетитељским и црквено-грађанским пословима.[1]

Септембра 1922. Сабор Естонске апостолске православне цркве се обратио молбом васељенском патријарху Малетију IV како би Православна црква Естоније прешла под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а затим добила и аутокефалност. Митрополит талински и све Естоније Александар (Паулус) тврдио је да је молба донесена под политичким притиском. Дана 7. јула 1923. васељенски патријарх је донио Томос о примању Православне цркве Естоније у јурисдикцију Цариградске патријаршије као засебног црквеног аутономног округа „Естонска православна митрополија“. Затим, Естонија је подијељена на три епархије: Талинску, Нарвску и Печерску.[2]

Након потписивања Споразума Рибентроп—Молотов тј. тајног протокола којим је извршена подјела интересних сфера у прибалтичким републикама (1939) Синод Православне цркве Естоније се 10. новембра 1940. обратио патријарашком мјестобљуститељу Сергију, митрополиту московском и коломенском, са молбом да се Естонска православна црква врати под јурисдикцију Московског патријархата. Поновно сједињење Естонске православне цркве са материнском Руском православном црквом је извршено 28. фебруара 1941. одлуком митрополита Сергија и потписивањем акта. Након почетка рата митрополит Александар је поновно прешао под цариградску јурисдикцију, док је епископ нарвски Павле остао вјеран Московском патријархату. Епископ печерски Јоан је још 1932. напустио катедру. Након ослобођења Талина од њемачке окупације митрополит Александар је напустио Естонију, а Синод Естонске апостолске православне цркве се обратио патријарашком мјестобљуститељу Алексију, митрополиту лењинградском и новгородском, са молбом да се врате под московску јурисдикцију.[3]

Након повратка Православне цркве у Естонији под омофор Руске православне цркве за архиепископа естонског и талинског је постављен Павле (Дмитровски), дотадашњи архиепископ нарвски. Један од каснијих естонских архијереја је био и Алексије (Ридигер), потоњи руски патријарх.[4] Њега је Свети синод изабрао 14. августа 1961, а у међувремену је постао архиепископ (1964) и митрополит (1968). На том положају је остао до 28. јула 1986. када је изабран за митрополита лењинградског и новгородског.

Васељенски патријарх Димитрије Први је 3. маја 1978. ставио ван снаге патријарашки и синодални томос од 1923. којим је Православна црква у Естонији издвојена из Московског патријархата.[5] Међутим, након независности Естоније (1991) поновно се појавило ривалство Москве и Цариграда.

Естонској православној цркви је патријарашким томосом Алексија Другог од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено-административним, црквено-привредним, црквено-просвјетитељским и црквено-грађанским пословима. Архипастир ЕПЦ је постао епископ талински и све Естоније Корнилије (Јакопс), данас митрополит. Уставом Руске православне цркве призната је као самоуправна црква.[6]

Организација[уреди]

Естонска православна црква има 2 епархије (Талинску и Нарвску) које обједињују 32 парохије. Укупно има 57 припадника свештенства: 43 свештеника и 14 ђакона.

Од 11. августа 1992, предстојатељ Естонске православне цркве је митрополит талински и све Естоније Корнилије (Јакопс, Вјачеслав Васиљевич).

Дана 27. маја 2009, одлуком Светог синода Руске православне цркве, успостављена је дужност викарног епископа на коју је назначен намјесник Јовано-Богословског Макаровског манастира града Саранска — архимандрит Лазар (Гуркин). Хиротонија је извршена 21. јула 2009. године.

Одлуком Светог синода од 30. маја 2011. у саставу Естонске православне цркве основана је Нарвска епархија, поред тада једине постојеће Талинске епархије којом управља митрополит талински и све Естоније. На чело епархије постављен је дотадашњи викарни епископ Талинске епархије г. Лазар (Гуркин) са титулом епископ нарвски и причудски.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]