Пређи на садржај

Етничке групе у Европи

С Википедије, слободне енциклопедије

Европљани су фокус европске етнологије, поља антропологије које се односи на различите етничке групе које живе у државама Европе. Групе се могу дефинисати заједничким пореклом, језиком, вером, историјским континуитетом итд. Не постоје универзално прихваћене и прецизне дефиниције појмова „етничка група” и „националност”, али у контексту европске етнографије, термини етничка група, народ, националност и етно-лингвистичка група користе се углавном као синоними. Употреба може варирати у зависности од ситуације специфичне за појединачне земље Европе и контекста у којем се ови термини класификују.[1]

Укупан број припадника националних мањина у Европи процењен је на 105 милиона људи, или 14% од 770 милиона Европљана 2002. године.[2] Руси су најбројнији међу Европљанима, са популацијом од око 120 милиона.[3]

Преглед

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Демографија Европе

Године 2021. број држављана земаља ван ЕУ који живе у државама чланицама ЕУ износио је 23,7 милиона (5,3% популације ЕУ). Земље са највећом популацијом страних држављана биле су Немачка, Шпанија, Француска и Италија. Ове четири државе чланице чиниле су 70,3% свих држављана земаља ван ЕУ који живе у државама чланицама ЕУ.[4] Популација Европске уније, са око 450 милиона становника, чини две трећине тренутне европске популације.

И Шпанија и Уједињено Краљевство су посебни случајеви, јер ознака националности, шпанска и британска, може контроверзно попримити етничке аспекте, обухватајући различите регионалне етничке групе (види национализми и регионализми Шпаније и староседелачко становништво Уједињеног Краљевства). Швајцарска је сличан случај, али се о језичким подгрупама Швајцараца расправља и у смислу етничке и језичке припадности.

Језичке класификације

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Језици Европе

Од укупне популације Европе од око 740 милиона (од 2010. године), близу 90% (или око 650 милиона) спада у три велике гране индоевропских језика, а то су:

Три самостална индоевропска језика не спадају у веће подгрупе и нису блиско повезана са тим већим језичким породицама, али су и даље језици који се користе у подручјима која се сматрају делом европског континента:

Поред тога, постоје и мање подгрупе унутар индоевропских језика Европе, укључујући:

Поред индоевропских језика, на европском континенту постоје и друге језичке породице које се сматрају несродним индоевропским:

Историја

[уреди | уреди извор]

Праисторијске популације

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Генетска историја Европе, Праисторијска Европа, Индоевропске миграције и Неолитска револуција
Поједностављени модел демографске историје Европљана током периода неолита и увођења пољопривреде[6]

Утврђено је да Баски потичу директно од становништва касног неолита или раног бронзаног доба.[7][8]

Насупрот томе, индоевропске групе Европе (групе кентум, балтословенска и албанска) мигрирале су широм већег дела Европе из понтске степе. Претпоставља се да су се развиле in situ кроз мешање ранијих мезолитских и неолитских популација са Праиндоевропљанима из бронзаног доба.[9][10][11]

Претпоставља се да и фински народи потичу од прауралских популација даље на истоку, ближе Уралу, које су мигрирале у своје историјске домовине у Европи пре око 3.000 година.[12]

Реконструисани језици гвозденог доба Европе укључују пракелтски, праиталски и прагермански, при чему сви они припадају кентум групи индоевропских језика, као и прасловенски и прабалтички из сатем групе. Чини се да је група тиренских језика укључивала етрурски, ретски, лемнијски, а можда и камунски. Предримска фаза протобаскијског може се реконструисати само са великом несигурношћу.

Што се тиче европског бронзаног доба, једина релативно вероватна реконструкција је она за протогрчки (око 2000. п. н. е.). Праиталокелтски предак и италског и келтског (претпостављен за период звонастих пехара), као и прабалтословенски језик (претпостављен за хоризонт линеарне керамике), постулирани су са мање сигурности. Староевропска хидронимија узета је као показатељ раног (бронзано доба) индоевропског претходника каснијих кентум језика.

Према генетичару Дејвиду Рајху, на основу древних људских генома које је његова лабораторија секвенцирала 2016. године, Европљани потичу од мешавине четири различите предачке компоненте.[13]

Историјске популације

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Историја Европе
Мапа Римског царства и варварских племена 125. године нове ере

Популације гвозденог доба (пре Великих сеоба) у Европи, познате из грчко-римске историографије, посебно од Херодота, Плинија, Птолемеја и Тацита:

Историјске имиграције

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Скити, Хуни, Туркијска експанзија и Муслиманска освајања
Велике сеобе током касне антике
Мапа која приказује распоред словенских племена између 7. и 9. века нове ере

Етно-лингвистичке групе које су стигле изван Европе током историјских времена су:

Историја европске етнографије

[уреди | уреди извор]
Europa Regina (приказ Европе који је штампао Себастијан Минстер), 1570.
Етнографска мапа Европе из 1847. године, Хајнрих Бергхаус

Најранији записи о европској етнографији потичу из класичне антике. Херодот је описао Скити и Трако-Илире. Дикеарх је дао опис саме Грчке, поред описа западне и северне Европе. Његово дело је сачувано само у фрагментима, али су га преузели Полибије и други.

Аутори из периода Римског царства укључују Диодора са Сицилије, Страбона и Тацита. Јулије Цезар даје опис келтских племена Галије, док Тацит описује германска племена Магне Германије. Бројни аутори попут Диодора са Сицилије, Паусаније и Салустија описују древне народе Сардиније и Корзике.

Tabula Peutingeriana из 4. века бележи имена бројних народа и племена. Етнографи касне антике као што су Агатија, Амијан Марцелин, Јорданес и Теофилакт Симоката дају ране описе Словена, Франака, Алемана и Гота.

Књига IX Етимологија (Исидор Севиљски, 7. век) бави се језицима, народима, краљевствима, ратовима и градовима (de linguis, gentibus, regnis, militia, civibus). Ахмед ибн Фадлан у 10. веку даје опис Болгара и народа Руса. Вилијам од Рубрука, иако најпознатији по свом извештају о Монголима, у опису свог путовања у Азију такође даје извештаје о Татарима и Аланима. Саксо Граматик и Адам од Бремена дају опис прехришћанске Скандинавије. Chronicon Slavorum (12. век) даје опис северозападних словенских племена.

Готфрид Хенсел је у свом делу Synopsis Universae Philologiae из 1741. године објавио једну од најранијих етно-лингвистичких мапа Европе, приказујући почетак молитве Оче наш на различитим европским језицима и писмима.[15][16] У 19. веку, о етничкој припадности се расправљало у оквирима научног расизма, а етничке групе Европе су груписане у бројне „расе”: медитеранску, алпску и нордијску, које су све биле део веће „кавкаске” групе.

Почеци етничке географије као академске поддисциплине леже у периоду након Првог светског рата, у контексту национализма, и у експлоатацији током 1930-их за потребе фашистичке и нацистичке пропаганде, тако да је тек 1960-их етничка географија почела да напредује као bona fide академска поддисциплина.[17]

Порекло модерне етнографије често се прати до рада Бронислава Малиновског, који је наглашавао важност теренског рада.[18] Појава популационе генетике додатно је подрила категоризацију Европљана у јасно дефинисане расне групе. Студија из 2007. о генетској историји Европе открила је да се најважнија генетска диференцијација у Европи јавља на линији од севера ка југоистоку (од северне Европе до Балкана), са другом осом диференцијације исток-запад преко Европе, одвајајући аутохтоне Баске, Сардинце и Лапонце (Саме) од осталих европских популација. Упркос овим стратификацијама, примећен је неуобичајено висок степен европске хомогености: „постоји мала очигледна разноврсност у Европи, са узорцима са целог континента који су само маргинално више дисперзовани од узорака појединачне популације другде у свету.”[19][20][21]

Мањине

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Оквирна конвенција за заштиту националних мањина и Европска повеља о регионалним или мањинским језицима
За више информација погледајте: Вишејезичне земље и региони Европе
Гагаузи у Молдавији
Породица Лапонаца (Сами) у Лапонији у Финској, 1936.

Укупан број припадника националних мањина у Европи процењује се на 105 милиона људи, или 14% Европљана.[2]

Државе чланице Савета Европе потписале су 1995. године Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина. Шири циљеви конвенције су да осигура да државе потписнице поштују права националних мањина, обавезујући се на борбу против дискриминације, промовисање једнакости, очување и развој културе и идентитета националних мањина, гарантовање одређених слобода у вези са приступом медијима, мањинским језицима и образовањем, као и подстицање учешћа националних мањина у јавном животу. Оквирна конвенција за заштиту националних мањина имплицитно дефинише националну мањину тако да укључује мањине које поседују територијални идентитет и посебно културно наслеђе. До 2008. године, 39 држава чланица потписало је и ратификовало конвенцију, са значајним изузетком Француске.

Аутохтоне мањине

[уреди | уреди извор]

Дефиниције које се примењују на то ко се сматра аутохтоном мањинском групом у Европи могу се веома разликовати. Један од критеријума је „временски елемент”, или колико дуго су првобитни становници неке земље окупирали исту пре доласка каснијих досељеника. Како не постоји фиксни временски оквир, сматрање одређене групе аутохтоном често зависи од контекста.[22] Бројне етничке групе у Европи тврде да имају аутохтони статус и раширене су широм континента.

У Русији, уралски народи Ненци и Коми на северу сматрају се аутохтоним народима; Ненци су подељени у три различите групе на основу начина живота (тундра, шума и Јаран) и имају два аутономна округа који их помињу као већинске становнике (Ненецки, Јамало-Ненецки). Слично томе, Коми су подељени у две главне групе, Зирјане и Пермјаке, које су појединачно подељене у своје јединствене подгрупе.[23] Коми првенствено живе у Републици Коми, иако већину становништва Републике чине етнички Руси. Ненци су једна од 40 група у Русији које су признате као аутохтони малобројни народи, док Коми траже ово признање.[24] Черкези јужне Русије и Северног Кавказа су још један аутохтони народ у земљи, иако након геноцида над Черкезима, више Адигејаца живи у Турској него у својој прапостојбини.[25]

На Криму, туркијски Кримски Татари, Кримчаци и Кримски Караими су аутохтони народи. Кримски Татари су били већинска етничка група Кримског полуострва до 19. века.[26] У међувремену, Кримчаци и Караими се разликују по много мањој величини популације (око 1–2.000 сваки) и припадности јудаизму, при чему више припадника обе групе сада живи у Израелу. Кримски Татари су проглашени аутохтоним народом у Уставу Украјине 1996. године,[27] док су планови да се Караимима и другим групама додели исти статус објављени 2021. године.

У Скандинавији, која обухвата Норвешку, Финску и Шведску, народ Сами (Лапонци) насељава културни регион Лапоније (Sápmi), који укључује и делове Русије. До данас, овај народ је доживљавао велику дискриминацију као аутохтоне групе, при чему су норвешка и шведска влада раније биле оптуживане за политику норвегизације и шведификације против њих.[28][29] Иако изазови у вези са правима Самија остају, Црква Шведске упутила је званично извињење за своју улогу у присилним конверзијама и изнела једногодишњи план за помирење.[30]

У јужној Француској и на Иберијском полуострву, Каталонци, Баски и Галицијци имају своје јединствене регионе и сматрају се аутохтоним народима (Галиција, Каталонија и Баскија). Они такође имају своје јединствене језике који означавају њихово етничко порекло. Ово се односи и на Геле, келтску етничку групу пореклом из Ирске, Шкотских планина и Острва Мен.

Неаутохтоне мањине

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Имиграција у Европу, Јевреји у Европи, Ислам у Европи, Хиндуизам у Европи и Будизам у Европи
Протеривање Јевреја у Европи од 1100. до 1600. године.

Многе неевропске етничке групе и националности мигрирале су у Европу током векова. Иако су неке групе стигле пре више векова, велика већина неаутохтоних етничких група стигла је недавно, углавном у 20. и 21. веку. Често долазе из бивших колонија Британског, Холандског, Француског, Португалског и Шпанског царства.

Европски идентитет

[уреди | уреди извор]

Историјски

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Историја западне цивилизације
Персонификације Склавиније, Германије, Галије и Роме, које доносе дарове Отону III; из јеванђелистара датираног у 990. годину.

Средњовековне представе о сродству народа Европе изражене су у терминима генеалогије митских оснивача појединачних група. Европљани су се од раних времена сматрали потомцима Јафета, што одговара подели познатог света на три континента, при чему потомци Сема насељавају Азију, а они од Хама насељавају Африку. Идентификација Европљана као „Јафетита” такође се огледа у раним предлозима за називање индоевропских језика „јафетским”.

У овој традицији, Historia Brittonum (9. век) уводи генеалогију народа Великих сеоба засновану на франачкој табели народа из шестог века на следећи начин:

Први човек који је живео у Европи био је Аланус, са своја три сина, Хисиционом, Арменоном и Неугиом. Хисицион је имао четири сина, Франка, Романа, Аламана и Брута. Арменон је имао пет синова, Гота, Валагота, Цибида, Бургунда и Лонгобарда. Неугио је имао три сина, Вандала, Сакса и Богана. Од Хисициона су настала четири народа — Франци, Латини, Немци и Брити; од Арменона, Готи, Валаготи, Цибиди, Бургунди и Лонгобарди; од Неугиа, Богари, Вандали, Саксонци и Тиринжани. Цела Европа је била подељена на ова племена.[69]

Текст затим наставља да наводи генеалогију Алануса, повезујући га са Јафетом преко осамнаест генерација.

Европска култура

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Култура Европе и Западна култура

Европска култура је у великој мери укорењена у ономе што се често назива њеним „заједничким културним наслеђем”.[70] Због великог броја перспектива које се могу заузети на ову тему, немогуће је формирати јединствену, свеобухватну концепцију европске културе.[71] Ипак, постоје кључни елементи око којих постоји општа сагласност да чине културну основу модерне Европе.[72] Једна листа ових елемената коју је дао К. Бохман укључује:[73]

Бертинг каже да се ове тачке уклапају са „најпозитивнијим остварењима Европе”.[75] Концепт европске културе је генерално повезан са класичном дефиницијом западног света. У овој дефиницији, западна култура је скуп књижевних, научних, политичких, уметничких и филозофских принципа који је издвајају од других цивилизација. Велики део овог скупа традиција и знања прикупљен је у западном канону.[76] Термин се почео примењивати на земље чија је историја снажно обележена европском имиграцијом или насељавањем током 18. и 19. века, као што су Америка и Аустралазија, и није ограничен само на Европу.

Религија

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Религија у Европи и Хришћански свет
За више информација погледајте: Хришћанство у Европи, Ислам у Европи, Хиндуизам у Европи и Будизам у Европи
Резултати Евробарометар анкете из 2005.

Од развијеног средњег века, већим делом Европе доминирало је хришћанство. Постоје три главне деноминације: римокатоличка, протестантска и православна, при чему је протестантизам ограничен углавном на северну Европу, а православље на источно и јужнословенске регионе, Румунију, Молдавију, Грчку, Кипар и Грузију. Јерменска апостолска црква, део Оријенталне цркве, такође је у Европи – још једна грана хришћанства (најстарија национална црква на свету). Католицизам, иако типично центриран у западној Европи, такође има веома значајне следбенике у средњој Европи (посебно међу германским, западнословенским, словеначким[77][78] и мађарским народима/регионима), као и деловима северне Европе (Ирска, Литванија,[79] Латгала,[80] заједно са некима у Великој Британији).

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Хришћанство је доминантна религија која обликује европску културу најмање последњих 1700 година.[81][82][83][84][85] Модерна филозофска мисао била је веома под утицајем хришћанских филозофа као што су Свети Тома Аквински и Еразмо, и током већег дела своје историје, Европа је била скоро еквивалентна хришћанској култури.[86] Хришћанска култура је била доминантна сила у западној цивилизацији, усмеравајући ток филозофије, уметности и науке.[87][88] Појам „Европа” и „Западни свет” био је интимно повезан са концептом „хришћанства и хришћанског света”, а многи чак приписују хришћанству заслуге за стварање јединственог европског идентитета.[89]

Хришћанство је и даље највећа религија у Европи; према анкети из 2011. године, 76,2% Европљана сматрало се хришћанима.[90][91] Такође, према студији о религиозности у Европској унији из 2012. године, од стране Евробарометра, хришћанство је највећа религија у Европској унији, чинећи 72% популације ЕУ.[92] Од 2010. године католици су били највећа хришћанска група у Европи, чинећи више од 48% европских хришћана. Друга највећа хришћанска група у Европи били су православци, који су чинили 32% европских хришћана. Око 19% европских хришћана било је део протестантске традиције.[93] Русија је највећа хришћанска земља у Европи по броју становника, а следе је Немачка и Италија.[93] Према научницима, 2017. године популација Европе била је 77,8% хришћанска (пораст са 74,9% 1970. године),[94][95] ове промене су биле углавном резултат пада комунизма и преласка на хришћанство у бившем Совјетском Савезу и земљама Источног блока.[94]

Ислам

[уреди | уреди извор]

Ислам има одређену традицију на Балкану и Кавказу због освајања и колонизације од стране Османског царства од 16. до 19. века, као и ранијег, иако прекинутог дугорочног присуства у већем делу Иберије као и на Сицилији. Муслимани чине већину становништва у Албанији, Азербејџану, на Косову, Северном Кипру (који контролишу Турци) и у Босни и Херцеговини. Значајне мањине присутне су у остатку Европе. Русија такође има једну од највећих муслиманских заједница у Европи, укључујући Татаре Средње Волге и више група на Кавказу, укључујући Чечене, Аварце, Ингуше и друге. Са миграцијама у 20. веку, муслимани у Западној Европи постали су приметна мањина. Према Pew Forum-у, укупан број муслимана у Европи 2010. године био је око 44 милиона (6%),[96][97] док је укупан број муслимана у Европској унији 2007. био око 16 милиона (3,2%).[98]

Јудаизам

[уреди | уреди извор]

Јудаизам има дугу историју у Европи, али је мала мањинска религија, при чему је Француска (1%) једина европска земља са јеврејском популацијом већом од 0,5%. Јеврејска популација Европе састоји се првенствено од две групе, Ашкеназа и Сефарда. Преци Ашкеназа су вероватно мигрирали у средњу Европу најмање већ у 8. веку, док су се Сефарди настанили у Шпанији и Португалији најмање хиљаду година пре тога. Јевреји су пореклом са Леванта где су живели хиљадама година до 2. века нове ере, када су се раширили по Медитерану и у Европу, иако је познато да су мале заједнице постојале у Грчкој као и на Балкану од најмање 1. века пре нове ере. Јеврејска историја је значајно погођена Холокаустом и емиграцијом (укључујући Алију, као и емиграцију у Америку) у 20. веку. Јеврејска популација Европе 2010. године процењена је на око 1,4 милиона (0,2% европске популације) или 10% светске јеврејске популације.[99] У 21. веку, Француска има највећу јеврејску популацију у Европи,[99][100] а следе је Уједињено Краљевство, Немачка, Русија и Украјина.[100]

Секуларизација

[уреди | уреди извор]

Од 20. века дошло је до значајне секуларизације, посебно у секуларистичкој Француској, Естонији и Чешкој.

Теизам

[уреди | уреди извор]

Тренутно је дистрибуција теизма у Европи веома хетерогена, са више од 95% у Пољској, и мање од 20% у Чешкој и Естонији. Анкета Евробарометра из 2005. године[101] показала је да 52% грађана ЕУ верује у Бога. Према анкети Pew Research Center-а из 2012. године, религиозно неопредељени (Атеисти и Агностици) чине око 18,2% европске популације 2010. године.[102] Према истој анкети, религиозно неопредељени чине већину становништва у само две европске земље: Чешкој (76%) и Естонији (60%).[102]

Паневропски идентитет

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Паневропски идентитет

„Паневропски идентитет” или „Европатриотизам” је настајући осећај личне идентификације са Европом, или Европском унијом, као резултат постепеног процеса европских интеграција који се одвија током последње четвртине 20. века, а посебно у периоду након завршетка Хладног рата, од 1990-их. Оснивање ОЕБС-а након Париске повеље из 1990-их олакшало је овај процес на политичком нивоу током 1990-их и 2000-их.

Од каснијег 20. века, „Европа” се почела широко користити као синоним за Европску унију, иако милиони људи живе на европском континенту у државама које нису чланице ЕУ. Префикс пан имплицира да се идентитет примењује широм Европе, а посебно у контексту ЕУ, и „паневропски” се често супротставља националном идентитету.[103]

Европске етничке групе по сувереним државама

[уреди | уреди извор]
Види још: Списак земаља према етничким групама
Држава Већина % Регионалне већине Мањине[а]
Албанија Албанија Албанци 97%[104][105] Грци ≈3%,[106] и остали 2% (Цинцари, Роми, Македонци, Црногорци, Бугари, Бошњаци, Јевреји и Срби).[107]
Јерменија Јерменија[б] Јермени[в] 98,1% Руси, Језиди, Асирци, Курди, Грци, Јевреји, Ломи и Украјинци.
Аустрија Аустрија Аустријанци 92%
Азербејџан Азербејџан[г] Азербејџанци[в] 91,6% Лезгини 2%, Јермени 1,35% Руси, Тати, Талиши, Курди, Аварци, Турци, Татари, Украјинци и Пољаци.
Белорусија Белорусија Белоруси 83,7% Руси 8,3%, Пољаци 3,1%, Украјинци 1,7%, и остали 3,2%. (попис 2009)
Белгија Белгија Фламанци 58% Валонци 31%, Немци 1% мешани или остали (тј. Луксембуржани, источни Европљани или јужни Европљани, Африканци и Азијати, и Латиноамериканци) 10%.
Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина Бошњаци 50,1% Срби 30,8%, Хрвати 15,4% Албанци, Македонци, Роми и Турци (попис 2013)
Бугарска Бугарска Бугари 84% Турци 8,8% Роми 5%, Остали 2% (укључујући Русе, Јермене, Кримске Татаре, Каракачане и „Влахе” [Румуни и Цинцари]). (попис 2001)[108]
Хрватска Хрватска Хрвати 91,6% Срби 3,2%, остали 5,2% (укључујући Бошњаке, Роме, Албанце, Италијане, Мађаре и друге). (попис 2021)
Чешка Чешка Чеси 90,4% Моравци 3,7% Словаци 1,9%, и остали 4%. (укључујући Бугаре, Хрвате, Немце, Пољаке, Роме и Вијетнамце). (попис 2001)
Данска Данска Данци 90%[109] Ферјарци, Гренланђани остали Скандинавци, Немци, Фризи, други Европљани, аутохтони Гренланђани и остали.
Естонија Естонија Естонци 68,8% Руси 24,2% , Украјинци 2,0%, Белоруси 0,8%, Финци 0,6%.
Финска Финска Финци 93,4% Фински Швеђани 5,6%, Сами 0,1% Руси 1,1%, Естонци 0,7%, Роми 0,1% и Летонци 0,5%. (2019) такође Сомалци, Немци, Македонци и Иранци
Грузија Грузија[г][110] Грузини[в] 86,8% Руси, Азербејџанци, Курди, Тати, Јермени, Украјинци, Грци, Осети
Грчка Грчка Грци 93% укључује језичке мањине 3% Албанци 4% и остали (тј. Цинцари, Мегленорумуни, Критски Турци и Македонци/Словени 3%. (попис 2001)[д]
Мађарска Мађарска Мађари 92,3% Роми 1,9%, Немци 1,2%, остали (тј. Хрвати, Румуни, Бугари, Турци и Русини) или непознато 4,6%. (попис 2001)
Исланд Исланд Исланђани 91% остали (ненативни/имигранти – углавном Пољаци, Литванци, Данци, Немци и Летонци) 9%.[111]
Република Ирска Ирска Ирци 87,4% Алстерски Шкоти и Ирски путујући народ 1,6% остали белци (велики број Литванаца, Летонаца, Пољака и Украјинаца) 7,5%, Азијати 1,3%, црнци 1,1%, мешани 1,1%. (попис 2006)
Италија Италија Италијани 91,7% Јужни Тиролци у Јужном Тиролу (Јужни Тиролци и Ладини), франкопровансалски у Долини Аосте и it [Валмађоре] (северозападна Апулија) Историјске етно-лингвистичке мањине (Сардинци, Французи, Окситанци, Арпитанци, Хрвати, Албанци, Каталонци, Аустријанци, Грци, Ладини, Фурлани, Словенци и Роми),[112][113] говорници регионалних језика (гало-италски, венецијански, наполитански, сицилијански),[114] остали Европљани (углавном Румуни, Албанци, Украјинци и Пољаци) 4%, Северни Африканци 1% и остали (тј. Кинези, Филипинци, Индијци, Црни Африканци и Латиноамериканци) 2,5%.[115][116][117][118]
Казахстан Казахстан[г] Казаси[в] 63,1% Руси 23,7% Узбеци, Украјинци, Ујгури, Татари, Киргизи, Таџици, Немци, Пољаци и Корејци.
Република Косово Косово[ђ] Албанци 92% Срби 4% остали 4% (Бошњаци, Горанци, Хрвати, Јевреји, Роми, Турци и Ашкалије и Египћани).
Летонија Летонија Летонци 62,1%[119] Ливонци 0,1% Руси 26,9%, Белоруси 3,3%, Украјинци 2,2%, Пољаци 2,2%, Литванци 1,2%, и остали 2,0%. (2011)
Литванија Литванија Литванци 84,61% Пољаци 6,53% Руси 5,02%, Белоруси 1,00%, Украјинци 0,50%, остали 2,34% (попис 2021)
Малта Малта Малтежани 95,3%[120]
Молдавија Молдавија Молдавци[е] 75,1% Гагаузи 4,6%, Бугари 1,9% Румуни[е] 7%, Украјинци 6,6%, Руси 4,1%, и остали 0,8% (попис 2014).
Црна Гора Црна Гора Црногорци 41,1% Срби 32,9% Бошњаци 9,5%, Албанци 5%, и остали (Хрвати, Руси (2,1%). (попис 2023)
Холандија Холандија Холанђани 72,8% Фризи 2,6% Турци 2,4%, Мароканци 2,4%, Суринамци 2,1%, Индонежани 2%
Северна Македонија Северна Македонија Македонци 64% Албанци 25,2%, Турци 4% Роми 2,7%, Срби 1,8%, и остали (тј. Цинцари, Грци, Бугари, Мегленорумуни, Горанци и Хрвати) 2,2%. (попис 2002)
Норвешка Норвешка Норвежани[ж] 85–87% Сами 0,7%[з][121] Квени 0,2%[122] Пољаци 2,10%. Различите друге етничке групе са пореклом из 219 земаља које заједно чине приближно 15% (Швеђани, Данци, Сомалци, Сиријци, Курди, Вијетнамци, Немци, Литванци, Руси и различите јужноазијске етничке групе) (2020).[123]
Пољска Пољска Пољаци 98,59% [124] Шлезијци 0,6%, Кашуби 0,04%, Лемке 0,02% Украјинци 0,17%, Белоруси 0,11% и Немци 0,11%, заједно са Ромима, Литванцима, Русима, Јеврејима, Словацима, Вијетнамцима, Чесима
Португалија Португалија Португалци 95% Говорници мирандског језика 15.000~ (тј. говорници мирандског језика) остали 5% – други Европљани (Британци, Немци, Французи, Шпанци, Румуни, Бугари, Мађари, Хрвати, Украјинци, Молдавци, Руси, Срби, Косовари и Албанци); Африканци из земаља португалског говорног подручја, Бразилци, Кинези, Индијци, Јевреји, португалски Роми и Латиноамериканци.
Румунија Румунија Румуни 83,4% Мађари 6,1% Роми 3,0%, Немци 0,2%, Украјинци 0,2%, Турци 0,2%, Руси 0,1% (попис 2011)
Русија Русија[г] Руси 81% Татари 3,9%, Чуваши 1%, Чечени 1%, Осети 0,4%, Кабардинци 0,4%, Ингуши 0,3%, Калмици 0,1% Украјинци 1,4%, Башкири 1,2%, Јермени 0,9%, Аварци 0,7%, Мордвини 0,5% и остали. (попис 2010, укључује азијску Русију, искључује неопредељене (3,94% популације)).[125][126]
Србија Србија[и] Срби 80,6% Мађари 2,7%, Бошњаци 2,3%, Роми 2%, Албанци 0,9%, Словаци 0,6%, Хрвати 0,6%, Југословени 0,4%, Румуни 0,3%, Власи 0,3%, Црногорци 0,3%, Македонци 0,2%, Бугари 0,2%, Русини 0,1% (попис 2022).
Словачка Словачка Словаци 86% Мађари 9,7% Роми 1,7%, Русини/Украјинци 1%, остали и неопредељени 1,8% (попис 2001)
Словенија Словенија Словенци 83,1% Срби 2%, Хрвати 1,8%, Бошњаци 1,1%, остали (Далматински Италијани, Немци, Мађари и Румуни) и/или неопредељени 12% (попис 2002).
Шведска Шведска Швеђани 88% Финци (Торнедалци) рођени у иностранству или имигранти прве генерације: Финци (Шведски Финци), Југословени (Срби, Хрвати и Бошњаци), Данци, Норвежани, Руси, Сиријци, Либанци, Асирци, Грци, Турци, Иранци, Ирачани, Пакистанци, Тајланђани, Корејци и Чилеанци.[127][128]
 Switzerland Швајцарци 65%[129] Французи 18%, Италијани 10%[129] Романи у Граубиндену
Турска Турска[г] Турци[в] 75% Курди 18% Остали 7%: Албанци, Сиријци, Јермени (укључујући Хемшине), Асирци, Азербејџанци, Бошњаци, Бугари (укључујући Помаке), Чечени, Черкези, Кримски Татари, Грузини (укључујући Лазе), Грци, Роми, Осети и Зазе.
Украјина Украјина Украјинци 77,8% Руси 17,3% Белоруси 0,6%, Молдавци[е] 0,5%, Кримски Татари 0,5%, Бугари 0,4%, Мађари 0,3%, Румуни 0,3%, Пољаци 0,3%, Јевреји 0,2%, Јермени 0,1%, Уруми 0,1% и остали 1,8% (попис 2001).

Види још

[уреди | уреди извор]
Етничке групе у Европи на Викимедијиној остави.
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Етничке групе у Европи.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Проценти из CIA Factbook осим ако није другачије назначено.
  2. ^ Налази се у Азији, али се понекад сматра делом Европе због културних веза, види границе Европе.
  3. ^ а б в г д Неевропска етничка група
  4. ^ а б в г д Трансконтинентална земља, види границе Европе.
  5. ^ Проценти представљају држављанство, пошто Грчка не прикупља податке о етничкој припадности.
  6. ^ Делимично призната држава, види међународно признање Косова.
  7. ^ а б в У Молдавији постоји трајна контроверза око тога да ли самоидентификација Молдаваца представља подгрупу Румуна или засебну етничку групу.
  8. ^ Не постоје правне или општеприхваћене дефиниције ко је норвешке етничке припадности у Норвешкој. 87% становништва има најмање једног родитеља који је рођен у Норвешкој.
  9. ^ У Норвешкој не постоји јасна законска дефиниција ко је Сами. Стога, тачни бројеви нису могући.
  10. ^ Искључујући Косово

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pan and Pfeil (2004), , Problems with Terminology xvii–xx.
  2. ^ а б Christoph Pan, Beate Sibylle Pfeil (2002). . Braumüller. ISBN 3700314221 https://books.google.com/books?id=YRtnAAAAMAAJ.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), , (Google Books, snippet view). Also 2006 reprint by Springer (Amazon, no preview) ISBN 3211353070. Pan, Christoph; Pfeil, Beate Sibylle (2002). Minderheitenrechte in Europa. Braumüller. ISBN 978-3-7003-1422-6. Архивирано из оригинала 5. 12. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  3. ^ „Russische Federatie – feiten en cijfers”. Encarta Encyclopedie Winkler Prins (на језику: холандски). Microsoft Corporation/Het Spectrum. 1993—2002. 
  4. ^ „Non-EU citizens make up 5.3% of the EU population”. Eurostat. Приступљено 16. 2. 2024. 
  5. ^ Total population of Yiddish estimated at 1.5 million as of 1991, of which c. 40% in Ukraine. Yiddish на сајту Ethnologue (18. изд., 2015), Eastern Yiddish на сајту Ethnologue (18. изд., 2015), Western Yiddish на сајту Ethnologue (18. изд., 2015)
  6. ^ Bustamante, Carlos D.; Cucca, Francesco (8. 5. 2014). . „Population Genomic Analysis of Ancient and Modern Genomes Yields New Insights into the Genetic Ancestry of the Tyrolean Iceman and the Genetic Structure of Europe”. PLOS Genetics (на језику: енглески). 10 (5). e1004353. ISSN 1553-7404. PMC 4014435 Слободан приступ. PMID 24809476. doi:10.1371/journal.pgen.1004353 Слободан приступ. 
  7. ^ Wilson, J. F. (2001). . „Genetic evidence for different male and female roles during cultural transitions in the British Isles”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 98 (9): 5078—5083. Bibcode:2001PNAS...98.5078W. PMC 33166 Слободан приступ. PMID 11287634. doi:10.1073/pnas.071036898 Слободан приступ. 
  8. ^ Günther, Torsten; et al. (2015). . „Ancient genomes link early farmers from Atapuerca in Spain to modern-day Basques”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 112 (38): 11917—11922. Bibcode:2015PNAS..11211917G. PMC 4586848 Слободан приступ. PMID 26351665. doi:10.1073/pnas.1509851112 Слободан приступ. 
  9. ^ Reich, David; Alt, Kurt Werner; Cooper, Alan; Anthony, David; Brown, Dorcas; Krause, Johannes; Meyer, Matthias; Wahl, Joachim; Szécsényi-Nagy, Anna; Roth, Christina; Guerra, Manuel A. Rojo; Risch, Roberto; Pichler, Sandra L.; Nicklisch, Nicole; Moiseyev, Vayacheslav; Mochalov, Oleg; Meller, Harald; Kuznetsov, Pavel; Kunst, Michael; Khokhlov, Aleksandr; Khartanovich, Valery; Hallgren, Fredrik; Pena, Rafael Garrido; Friederich, Susanne; Francken, Michael; Economou, Christos; Bánffy, Eszter; Mittnik, Alissa; Fu, Qiaomei; Stewardson, Kristin; Harney, Eadaoin; Nordenfelt, Susanne; Brandt, Guido; Llamas, Bastien; Mallick, Swapan; Rohland, Nadin; Patterson, Nick; Lazaridis, Iosif; Haak, Wolfgang (10. 2. 2015). . „Massive migration from the steppe is a source for Indo-European languages in Europe”. bioRxiv. 522 (7555): 207—211. Bibcode:2015Natur.522..207H. PMC 5048219 Слободан приступ. PMID 25731166. arXiv:1502.02783 Слободан приступ. bioRxiv 10.1101/013433 Слободан приступ Проверите вредност параметра |biorxiv= $1 (помоћ). doi:10.1038/NATURE14317. 
  10. ^ Allentoft, Morten E.; Sikora, Martin; Sjögren, Karl-Göran; Rasmussen, Simon; Rasmussen, Morten; Stenderup, Jesper; Damgaard, Peter B.; Schroeder, Hannes; Ahlström, Torbjörn; Vinner, Lasse; Malaspinas, Anna-Sapfo; Margaryan, Ashot; Higham, Tom; Chivall, David; Lynnerup, Niels; Harvig, Lise; Baron, Justyna; Casa, Philippe Della; Dąbrowski, Paweł; Duffy, Paul R.; Ebel, Alexander V.; Epimakhov, Andrey; Frei, Karin; Furmanek, Mirosław; Gralak, Tomasz; Gromov, Andrey; Gronkiewicz, Stanisław; Grupe, Gisela; Hajdu, Tamás; et al. (7. 6. 2015). . „Population genomics of Bronze Age Eurasia”. Nature. 522 (7555): 167—172. Bibcode:2015Natur.522..167A. PMID 26062507. S2CID 4399103. doi:10.1038/nature14507. 
  11. ^ Reich, David; Patterson, Nick; Haak, Wolfgang; Alt, Kurt W.; Cooper, Alan; Fox, Carles Lalueza; Brown, Dorcas; Anthony, David; Krause, Johannes; Guerra, Manuel A. Rojo; Meller, Harald; Pickrell, Joseph; Llamas, Bastien; Mallick, Swapan; Rohland, Nadin; Lazaridis, Iosif; Mathieson, Iain (14. 3. 2015). . „Eight thousand years of natural selection in Europe”. bioRxiv. 016477. doi:10.1101/016477 Слободан приступ — преко www.biorxiv.org. 
  12. ^ Richard, Lewis (2005). Finland, Cultural Lone Wolf. Intercultural Press. стр. 13. ISBN 978-1-931930-18-5. Laitinen, Virpi; Päivi Lahermo (24. 8. 2001). . „Y-Chromosomal Diversity Suggests that Baltic Males Share Common Finno-Ugric-Speaking Forefathers” (PDF). Human Heredity. Department of Genetics, University of Turku, Turku, Finnish Genome Center, University of Helsinki. 53 (2): 68—78. PMID 12037406. S2CID 29863635. doi:10.1159/000057985. Приступљено 8. 10. 2008. 
  13. ^ Iosif Lazaridis; et al. (2016). . „Genomic insights into the origin of farming in the ancient Near East” (PDF). Nature. 536 (7617): 419—424. Bibcode:2016Natur.536..419L. PMC 5003663 Слободан приступ. PMID 27459054. doi:10.1038/nature19310. Приступљено 18. 4. 2018. „bottom-left: Western Hunter Gatherers (WHG), top-left: Eastern Hunter Gatherers (EHG), bottom-right: Neolithic Levant and Natufians, top-right: Neolithic Iran. This suggests the hypothesis that diverse ancient West Eurasians can be modeled as mixtures of as few as four streams of ancestry related to these population” 
  14. ^ Phillips, Fr Andrew. „The Last Christians Of North-West Africa: Some Lessons For Orthodox Today”. Orthodoxengland.org.uk. Приступљено 12. 12. 2017. 
  15. ^ Hensel, Gottfried (12. 12. 2017). Synopsis vniversæ philologiæ in qua miranda vnitas et harmonia lingvarvm: Totivs orbis terrarvm occvlta, e literarvm, syllabarvm, vocvmqve natvra & recessibvs ervitvr; cum grammatica ... mappisqve geographico-polyglottis .... In commissis apvd heredes Homannianos. Приступљено 12. 12. 2017 — преко Google Books. 
  16. ^ Karl Friedrich Vollgraff, (1851). Erster Versuch einer Begründung sowohl der allgemeinen Ethnologie durch die Anthropologie, wie auch der Staats und Rechts-philosophie durch die Ethnologie oder Nationalität der Völker. стр. 257. .
  17. ^ A. Kumar, (2002). Encyclopaedia of Teaching of Geography. стр. 74.  ff.; the tripartite subdivision of "Caucasians" into Nordic, Alpine and Mediterranean groups persisted among some scientists into the 1960s, notably in Carleton Coon's book The Origin of Races (1962).
  18. ^ Andrew Barry, (2001). Political Machines. стр. 56. 
  19. ^ Measuring European Population Stratification using Microarray Genotype Data, Sitesled.com Архивирано 2008-12-18 на сајту Wayback Machine
  20. ^ „DNA heritage”. Архивирано из оригинала 18. 2. 2004. г. Приступљено 20. 7. 2007. 
  21. ^ Dupanloup, Isabelle; Giorgio Bertorelle; Lounès Chikhi; Guido Barbujani (2004). . „Estimating the Impact of Prehistoric Admixture on the Genome of Europeans”. Molecular Biology and Evolution. 21 (7): 1361—72. PMID 15044595. doi:10.1093/molbev/msh135 Слободан приступ. 
  22. ^ Orgad, Liav; Koopmans, Ruud (24. 11. 2022). Majorities, Minorities, and the Future of Nationhood (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 21. ISBN 978-1-009-23333-0. Приступљено 10. 2. 2023. 
  23. ^ Marjorie Mandelstam Balzer,. The Tenacity of Ethnicity: A Siberian Saga in Global Perspective. ISBN 0-691-00673-3.  (Princeton University Press, 1999; ), pp. 238, n. 8.
  24. ^ Official is attached to: Decree of the Russian Government Nr 255 "On the Unified Register of Indigenous Small-Numbered Peoples of the Russian Federation", 24 March 2000 (Постановление Правительства РФ от 24 марта 2000 г. N 255 "О Едином перечне коренных малочисленных народов Российской Федерации [] грешка: {{lang}}: нема текста (помоћ)) http://base.garant.ru/181870.htm
  25. ^ „International Circassian Association”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 26. 4. 2014. 
  26. ^ Illarionov, A. (2014). „The ethnic composition of Crimea during three centuries” (на језику: руски). Moscow, R.F.: Institute of Economical Analysis. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г.. 
  27. ^ Humeniuk, Natalia. „Самоповернення в Крим” [Self-return in Crimea]. Ukrainska Pravda (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 23. 2. 2023. г. Приступљено 22. 2. 2023. 
  28. ^ „Sami Parliamentary Council”. Suingtheqevil.blogspot.ru. 21. 3. 2013. Архивирано из оригинала 17. 4. 2013. г. Приступљено 22. 6. 2013. 
  29. ^ Rogers, John; Nelson, Marie C. (2003). . „"Lapps, Finns, Gypsies, Jews, and idiots"? Modernity and the use of statistical categories in Sweden”. Annales de démographie historique. 1 (105): 61—79. doi:10.3917/adh.105.79. 
  30. ^ Last, John (27. 11. 2021). „Church of Sweden apologizes, embarks on reconciliation with Indigenous Sámi people”. CBC News. Архивирано из оригинала 3. 9. 2022. г. Приступљено 3. 9. 2022. 
  31. ^ Bayram, Servet; Seels, Barbara (1997), , „The Utilization of Instructional Technology in Turkey”, Educational Technology Research and Development, Springer, 45 (1): 112, S2CID 62176630, doi:10.1007/BF02299617, „There are about 10 million Turks living in the Balkan area of southeastern Europe and in western Europe at present.” 
  32. ^ , 52% of Europeans say no to Turkey's EU membership, Aysor, 2010, Приступљено 7. 11. 2020, „This is not all of a sudden, says expert at the Center for Ethnic and Political Science Studies, Boris Kharkovsky. "These days, up to 15 million Turks live in the EU countries...” 
  33. ^ Pashayan, Araks (2012). „Integration of Muslims in Europe and the Gülen”. Ур.: Weller, Paul; Ihsan, Yilmaz. European Muslims, Civility and Public Life: Perspectives On and From the Gülen Movement. Continuum International Publishing Group. стр. 82. ISBN 978-1-4411-0207-2. „There are around 10 million Euro-Turks living in the European Union countries of Germany, France, the Netherlands and Belgium.” 
  34. ^ Home Affairs Committee (2011). „Implications for the Justice and Home Affairs area of the accession of Turkey to the European Union” (PDF). The Stationery Office. стр. Ev 34. 
  35. ^ а б Guardian, The (1. 8. 2011). „UK immigration analysis needed on Turkish legal migration, say MPs”. Приступљено 1. 8. 2011. „The Home Office says that there are about 150,000 Turkish nationals living in Britain at present, with about 500,000 people of Turkish origin living in the country altogether. But Germany, Austria, the Netherlands and France all have larger Turkish communities which are more likely to attract a new wave of legal migration.” 
  36. ^ Mölzer, Andreas. „In Österreich leben geschätzte 500.000 Türken, aber kaum mehr als 10–12.000 Slowenen”. Архивирано из оригинала 22. 7. 2012. г. Приступљено 30. 10. 2020. 
  37. ^ Sayıner, Arda (2018). „Ankara Historia”. Daily Sabah. „Having said that, a few thousand Swedish citizens currently live in Turkey and the number went up 60 percent in 2017. According to Hyden, Turkish hospitality played an important part behind this increase. She said around 150,000 Turkish citizens live in Sweden, which has a total population of 10 million.” 
  38. ^ , Türken in der Schweiz – Zahlen und Fakten zur Diaspora vom Bosporus, Aargauer Zeitung, 2017, Архивирано из оригинала 7. 11. 2020. г., Приступљено 1. 11. 2020 
  39. ^ Larsen, Nick Aagaard (2008), , Tyrkisk afstand fra Islamisk Trossamfund, Danish Broadcasting Corporation, Приступљено 1. 11. 2020, „Ud af cirka 200.000 muslimer i Danmark har 70.000 tyrkiske rødder, og de udgør dermed langt den største muslimske indvandrergruppe.” 
  40. ^ Dursun-Özkanca, Oya (2019). Turkey–West Relations: The Politics of Intra-alliance Opposition. Cambridge University Press. стр. 40. ISBN 978-1-108-48862-4. „One-fifth of the Turkish population is estimated to have Balkan origins. Additionally, more than one million Turks live in Balkan countries, constituting a bridge between these countries and Turkey.” 
  41. ^ Al Jazeera (2014). „Ahıska Türklerinin 70 yıllık sürgünü”. Al Jazeera. Приступљено 5. 7. 2016. 
  42. ^ В России проживает около миллиона иудеев [About 1 million Jews live in Russia]. interfax-religion.ru (на језику: руски). 26. 2. 2015. Архивирано из оригинала 27. 12. 2019. г. Приступљено 11. 6. 2020. 
  43. ^ Tubb 1998, стр. 13–14
  44. ^ Ann E. Killebrew, (2005). https://books.google.com/books?id=VtAmmwapfVAC.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  45. ^ Schama, Simon (18. 3. 2014). The Story of the Jews: Finding the Words 1000 BC-1492 AD. HarperCollins. ISBN 978-0-06-233944-7. 
  46. ^ * "In the broader sense of the term, a Jew is any person belonging to the worldwide group that constitutes, through descent or conversion, a continuation of the ancient Jewish people, who were themselves descendants of the Hebrews of the Old Testament."
    • "The Jewish people as a whole, initially called Hebrews (ʿIvrim), were known as Israelites (Yisreʾelim) from the time of their entrance into the Holy Land to the end of the Babylonian Exile (538 BC)."
    Jew at Encyclopædia Britannica
  47. ^ "Israelite, in the broadest sense, a Jew, or a descendant of the Jewish patriarch Jacob" Israelite at Encyclopædia Britannica
  48. ^ "Hebrew, any member of an ancient northern Semitic people that were the ancestors of the Jews." Hebrew (People) at Encyclopædia Britannica
  49. ^ Ostrer, Harry (19. 4. 2012). Legacy: A Genetic History of the Jewish People. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-970205-3. 
  50. ^ Brenner, Michael (13. 6. 2010). A Short History of the JewsНеопходна слободна регистрација. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14351-4. 
  51. ^ Scheindlin, Raymond P. (1998). A Short History of the Jewish People: From Legendary Times to Modern Statehood. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513941-9. 
  52. ^ Adams, Hannah (1840). The History of the Jews: From the Destruction of Jerusalem to the Present Time. Sold at the London Society House and by Duncan and Malcom, and Wertheim. 
  53. ^ Diamond, Jared (1993). „Who are the Jews?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 7. 2011. г. Приступљено 8. 11. 2010.  Natural History 102:11 (November 1993): 12–19.
  54. ^ Hammer, M. F.; Redd, A. J.; Wood, E. T.; Bonner, M. R.; Jarjanazi, H.; Karafet, T.; Santachiara-Benerecetti, S.; Oppenheim, A.; Jobling, M. A.; Jenkins, T.; Ostrer, H.; Bonne-Tamir, B. (2000). . „Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 97 (12): 6769—6774. Bibcode:2000PNAS...97.6769H. PMC 18733 Слободан приступ. PMID 10801975. doi:10.1073/pnas.100115997 Слободан приступ. 
  55. ^ Wade, Nicholas (9. 5. 2000). „Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora”. The New York Times. Приступљено 10. 10. 2012. 
  56. ^ Behar, Doron M; Metspalu, Mait; Baran, Yael; Kopelman, Naama M; Yunusbayev, Bayazit; Gladstein, Ariella; Tzur, Shay; Sahakyan, Havhannes; Bahmanimehr, Ardeshir; Yepiskoposyan, Levon; Tambets, Kristiina; Khusnutdinova, Elza K.; Kusniarevich, Aljona; Balanovsky, Oleg; Balanovsky, Elena; Kovacevic, Lejla; Marjanovic, Damir; Mihailov, Evelin; Kouvatsi, Anastasia; Traintaphyllidis, Costas; King, Roy J.; Semino, Ornella; Torroni, Antonio; Hammer, Michael F.; Metspalu, Ene; Skorecki, Karl; Rosset, Saharon; Halperin, Eran; Villems, Richard; Rosenberg, Noah A. (2013). . „No Evidence from Genome-Wide Data of a Khazar Origin for the Ashkenazi Jews”. Human Biology Open Access Pre-Prints (Paper 41). Архивирано из оригинала 11. 10. 2014. г. Приступљено 11. 6. 2020. 
  57. ^ Costa, Marta D.; Pereira, Joana B.; Pala, Maria; Fernandes, Verónica; Olivieri, Anna; Achilli, Alessandro; Perego, Ugo A.; Rychkov, Sergei; Naumova, Oksana; Hatina, Jiři; Woodward, Scott R.; Eng, Ken Khong; Macaulay, Vincent; Carr, Martin; Soares, Pedro; Pereira, Luísa; Richards, Martin B. (8. 10. 2013). . „A substantial prehistoric European ancestry amongst Ashkenazi maternal lineages”. Nature Communications. 4. 2543. Bibcode:2013NatCo...4.2543C. PMC 3806353 Слободан приступ. PMID 24104924. doi:10.1038/ncomms3543. 
  58. ^ Lazaridis, Iosif; Patterson, Nick; Mittnik, Alissa; Renaud, Gabriel; Mallick, Swapan; Kirsanow, Karola; Sudmant, Peter H; Schraiber, Joshua G; Castellano, Sergi; Lipson, Mark; Berger, Bonnie; Economou, Christos; Bollongino, Ruth; Fu, Qiaomei; Bos, Kirsten I; Nordenfelt, Susanne; Li, Heng; Cesare de Filippo; Prüfer, Kay; Sawyer, Susanna; Posth, Cosimo; Haak, Wolfgang; Hallgren, Fredrik; Fornander, Elin; Rohland, Nadin; Delsate, Dominique; Francken, Michael; Guinet, Jean-Michel; Wahl, Joachim; et al. (2013). . „Ancient human genomes suggest three ancestral populations for present-day Europeans”. Nature. 513 (7518): 409—13. Bibcode:2014Natur.513..409L. PMC 4170574 Слободан приступ. PMID 25230663. arXiv:1312.6639 Слободан приступ. doi:10.1038/nature13673. 
  59. ^ Josephus Flavius,. Antiquities. . xi.v.2
  60. ^ Nyheter, S. V. T. (9. 5. 2018). „Statministerns folkmordsbesked kan avgöra kommunvalet: "Underskatta inte frågan"”. SVT Nyheter. 
  61. ^ „Petition for expatriate voting officially launched”. The Daily Star. 14. 7. 2012. 
  62. ^ Sachs, Susan (5. 2. 2007). „France's blacks stand up to be counted”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 11. 6. 2020. г. Приступљено 11. 6. 2020. 
  63. ^ „Latin American Immigration to Southern Europe”. Migrationinformation.org. 28. 6. 2007. Приступљено 12. 12. 2017. 
  64. ^ „Comunidade Brasileira no Exterior - Estimativas referentes ao ano de 2020” (PDF) (на језику: португалски). Ministry of External Relations. 14. 9. 2020. Приступљено 24. 2. 2021. 
  65. ^ „Brasiliani in Italia - statistiche e distribuzione per regione”. Tuttitalia.it (на језику: италијански). Приступљено 7. 6. 2022. 
  66. ^ „Población extranjera por Nacionalidad, comunidades, Sexo y Año.”. INE. 
  67. ^ „Archived copy”. www.destatis.de. Архивирано из оригинала 16. 11. 2010. г. Приступљено 11. 1. 2022. 
  68. ^ Kalaydjieva, L; Gresham, D; Calafell, F (2001). . „Genetic studies of the Roma (Gypsies): a review”. BMC Med. Genet.. 2. 5. PMC 31389 Слободан приступ. PMID 11299048. doi:10.1186/1471-2350-2-5 Слободан приступ. 
  69. ^ Ab Hisitione autem ortae sunt quattuor gentes Franci, Latini, Albani et Britti. ab Armenone autem quinque: Gothi, Valagothi, Gebidi, Burgundi, Longobardi. a Neguio vero quattuor Boguarii, Vandali, Saxones et Turingi. Nennius (1848) [8th century]. Historia Brittonum. Translated by J. A. Giles. London: Henry G. Bohn. Архивирано 2009-07-27 на сајту Wayback Machine.
  70. ^ Cf. Berting (2006:51).
  71. ^ Cederman 2001, стр. 2 remarks: "Given the absence of an explicit legal definition and the plethora of competing identities, it is indeed hard to avoid the conclusion that Europe is an essentially contested concept." Cf. also Davies (1996:15); Berting (2006:51).
  72. ^ Cf. Jordan-Bychkov (2008:13), Davies (1996:15), Berting (2006:51–56).
  73. ^ K. Bochmann (1990), , L'idée d'Europe jusqu'au XXè siècle, But many items have always featured prominently: from the roots of the Christian world in Greece, Rome and Judaism to modern phenomena such as the Enlightenment, modernization, romanticism, nationalism, liberalism, imperialism, totalitarianism.  , quoted in Berting (2006:52). Cf. Davies (1996:15): "No two lists of the main constituents of European civilization would ever coincide"
  74. ^ а б в г д Berting 2006, стр. 52
  75. ^ Berting 2006, стр. 51
  76. ^ Duran 1995, стр. 81
  77. ^ „The World Factbook: Field listing – Location”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 2009. Архивирано из оригинала 24. 5. 2011. г. Приступљено 3. 5. 2009. 
  78. ^ „Prebivalstvo in katoličani v Sloveniji (page 72)” (PDF). katoliska-cerkev.si. Приступљено 15. 5. 2021. 
  79. ^ „Population by religious community indicated, municipalities (2021)” (на језику: литвански). Statistics Lithuania. Приступљено 2. 1. 2022. 
  80. ^ Iannaccaro, Gabriele (2011). . „Sociolinguistica: language and Religion”: 102. 
  81. ^ Peter Beyer, (2006), , Religions in Global Society , page 146
  82. ^ Cambridge University Historical Series, An Essay on Western Civilization in Its Economic Aspects, pp. 40: Hebraism, like Hellenism, has been an all-important factor in the development of Western Civilization; Judaism, as the precursor of Christianity, has indirectly had had much to do with shaping the ideals and morality of western nations since the christian era.
  83. ^ Caltron J.H. Hayas, Christianity and Western Civilization (1953), Stanford University Press, pp. 2: That certain distinctive features of our Western civilization — the civilization of western Europe and of America— have been shaped chiefly by Judaeo – Graeco – Christianity, Catholic and Protestant.
  84. ^ Horst Hutter, University of New York, Shaping the Future: Nietzsche's New Regime of the Soul And Its Ascetic Practices (2004), pp. 111: three mighty founders of Western culture, namely Socrates, Jesus, and Plato.
  85. ^ Fred Reinhard Dallmayr, Dialogue Among Civilizations: Some Exemplary Voices (2004), pp. 22: Western civilization is also sometimes described as "Christian" or "Judaeo- Christian" civilization.
  86. ^ Dawson, Christopher; Glenn Olsen (1961). Crisis in Western Education (reprint изд.). CUA Press. стр. 108. ISBN 978-0-8132-1683-6. 
  87. ^ Koch, Carl (1994). The Catholic Church: Journey, Wisdom, and Mission. Early Middle Ages: St. Mary's Press. ISBN 978-0-88489-298-4. 
  88. ^ Dawson, Christopher; Glenn Olsen (1961). Crisis in Western Education (reprint изд.). CUA Press. ISBN 978-0-8132-1683-6. 
  89. ^ Dawson, Christopher; Glenn Olsen (1961). Crisis in Western Education (reprint изд.). CUA Press. стр. 108. ISBN 978-0-8132-1683-6. 
  90. ^ „Regional Distribution of Christians”. Pewforum.org. 19. 12. 2011. Архивирано из оригинала 04. 01. 2012. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  91. ^ , „Global Christianity: A Report on the Size and Distribution of the World's Christian Population” (PDF), Pew Research Center, 383, стр. 130, 2011, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 8. 2013. г., Приступљено 14. 8. 2013 
  92. ^ , „Discrimination in the EU in 2012” (PDF), Special Eurobarometer, 383, European Union: European Commission, стр. 233, 2012, Архивирано из оригинала (PDF) 2. 12. 2012. г., Приступљено 14. 8. 2013 
  93. ^ а б „Global Christianity – A Report on the Size and Distribution of the World's Christian Population”. 19. 12. 2011. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 20. 12. 2025. 
  94. ^ а б Zurlo, Gina; Skirbekk, Vegard; Grim, Brian (2019). Yearbook of International Religious Demography 2017. BRILL. стр. 85. ISBN 978-90-04-34630-7. 
  95. ^ Ogbonnaya, Joseph (2017). African Perspectives on Culture and World Christianity. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-9159-2. 
  96. ^ „The Future of the Global Muslim Population”. Pewforum.org. 27. 1. 2011. Приступљено 12. 12. 2017. 
  97. ^ „Table: Muslim Population by Country”. Pewforum.org. 27. 1. 2011. Приступљено 12. 12. 2017. 
  98. ^ „In Europa leben gegenwärtig knapp 53 Millionen Muslime” [Almost 53 million Muslims live in Europe at present]. Islam.de (на језику: немачки). 8. 5. 2007. Приступљено 15. 1. 2016. 
  99. ^ а б Lipka, Michael (9. 2. 2015). „The continuing decline of Europe's Jewish population”. 
  100. ^ а б „Jews”. 18. 12. 2012. 
  101. ^ „EC.Europa.eu” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2006. г.. 
  102. ^ а б „Religiously Unaffiliated”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 18. 12. 2012. Архивирано из оригинала 30. 07. 2013. г. Приступљено 22. 2. 2015. 
  103. ^ This is particularly the case among proponents of the so-called confederalist or neo-functionalist position on European integration. Eder and Spohn (2005:3) note: "The evolutionary thesis of the making of a European identity often goes with the assumption of a simultaneous decline of national identities. This substitution thesis reiterates the well-known confederalist/neo-functionalist position in the debate on European integration, arguing for an increasing replacement of the nation-state by European institutions, against the intergovernmentalist/realist position, insisting on the continuing primacy of the nation-state."
  104. ^ „Wayback Machine” (PDF). assets.publishing.service.gov.uk. 
  105. ^ „Population: Demographic Situation, Languages and Religions”. 9. 10. 2017. 
  106. ^ . 2000. ISBN 0-14-028899-6 https://books.google.com/books?id=OU1oAAAAMAAJ&q=200000.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) James Pettifer. Penguin.
  107. ^ „CIA Factbook 2010”. Архивирано из оригинала 17. 12. 2021. г. Приступљено 26. 7. 2010. 
  108. ^ „Census 2001, Population by Districts and Ethnic Groups as of 01.03.2001”. Nsi.bg. Приступљено 26. 8. 2010. 
  109. ^ Persons of Danish origin: 4 985 415. Total population: 5 511 451 Statistics Denmark
  110. ^ https://www.un.org/depts/DGACM/RegionalGroups.shtml United Nations Regional Eastern European Group
  111. ^ „Background – Hagstofa”. Hagstofa. Приступљено 12. 12. 2017. 
  112. ^ „Legge 482”. www.camera.it. 
  113. ^ Refugees, United Nations High Commissioner for. „Refworld – World Directory of Minorities and Indigenous Peoples – Italy”. Refworld.org. Приступљено 12. 12. 2017. 
  114. ^ „Endangered languages: the full list”. The Guardian Datablog facts are sacred. 15. 4. 2011. Приступљено 2. 10. 2022. 
  115. ^ „Indicatori demografici”. Istat.it. 30. 11. 2014. Приступљено 12. 12. 2017. 
  116. ^ „Cittadini Non Comunitari Regolarmente Soggiornanti: Anni 2013–2014” (PDF). Istat.it. Приступљено 12. 12. 2017. 
  117. ^ „Cittadini Stranieri. Popolazione residente per sesso e cittadinanza al 31 Dicembre 2012 Italia – Tutti i Paesi”. Demo.istat.it. Приступљено 12. 12. 2017. 
  118. ^ Италианските българи (на језику: бугарски). 24 Chasa. Архивирано из оригинала 8. 6. 2015. г.. 
  119. ^ „On key provisional results of Population and Housing Census 2011 | Latvijas statistika”. Csb.gov.lv. 18. 1. 2012. Приступљено 13. 8. 2012. 
  120. ^ „Malta: general data”. Populstat.info. Архивирано из оригинала 25. 6. 2009. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  121. ^ „Focus on Sámi in Norway”. Statistics Norway. Архивирано из оригинала 9. 3. 2012. г.. 
  122. ^ regionaldepartementet, Kommunal- og (8. 12. 2000). „St.meld. nr. 15 (2000–2001)”. Regjeringa.no. 
  123. ^ Personer med innvandringsbakgrunn, etter innvandringskategori, landbakgrunn og kjønn. 1. januar 2012 (Архивирано 2012-09-18 на сајту Wayback Machine SSB (Statistics Norway), Retrieved 6 November 2012
  124. ^ GUS. „Tablice z ostatecznymi danymi w zakresie przynależności narodowo-etnicznej, języka używanego w domu oraz przynależności do wyznania religijnego”. stat.gov.pl (на језику: пољски). Приступљено 5. 9. 2025. 
  125. ^ „Официальный сайт Всероссийской переписи населения 2010 года. Информационные материалы об окончательных итогах Всероссийской переписи населения 2010 года”. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г.. 
  126. ^ „Всероссийская перепись населения 2010. Национальный состав населения РФ 2010”. Gks.ru. Приступљено 12. 12. 2017. 
  127. ^ „SCB.se”. Scb.se. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  128. ^ „SCB.se”. Scb.se. Архивирано из оригинала 12. 3. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  129. ^ а б „Statistical information about Switzerland”. www.about.ch. Архивирано из оригинала 26. 09. 2019. г. Приступљено 29. 9. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етничке_групе_у_Европи&oldid=30937925”