Етнички Славонци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Словенске области у Панонији у другој половини 9. века

Етнички Славонци (арх. Словинци) су бивши јужнословенски народ, који је током средњовековног и раног нововековног раздобља настањивао тадашњу Славонију (арх. Словиње). Њихова првобитна држава, која је у историографији позната као Посавска кнежевина, била је вазал Франачког царства, а најпознатији владар поменуте кнежевине био је Људевит Посавски. Током 10. и 11. века, Славонци су постепено потпали под власт угарских владара, који су касније (почетком 13. века) на славонском етничком подручју успоставили посебну Бановину Славонију, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).[1]

Посебан значај за проучавање етничке посебности Славонаца и њихове културно-историјске баштине у средњем и раном новом веку, имала су дела савременог америчког историчара Џона Фајна,[2] чији су радови извршили велики утицај на развој предметних истраживања.

Етничка посебност[уреди]

Положај Бановине Славоније у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку
Славонски великаш, графика из средине 18. века

Крајем 6. и почетком 7. века, на подручје дотадашње римске покрајине Паноније Савије (лат. Pannonia Savia) доселило се словенско становништво, које је припадало посебној скупини Панонских Словена. По овом становништву, поменута област је добила своје ново, словенско име. У средњовековним латинским изворима, то име се најчешће јављало у облику Sclavonia или Slavonia (дословно: Славонија).[3] Пошто су припадали скупини Панонских Словена, средњовековни Славонци у историјским изворима нису називани ни Хрватима,[4] ни Србима, нити је њихов језик називан хрватским, односно српским. Као јужни огранак Панонских Словена, средњовековни Славонци су током раздобља уагрске власти успели да очувају своју народну посебност, за разлику од северног дела Панонских Словена, у прекодравским областима, који су током времена највећим делом мађаризовани, иако су трагови њихове племенске и језичке посебности очувани у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије.[5] Све до 18. века, поред свести о етничкој посебности старих Славонаца очувала се и свест о посебности њиховог језика, који се тек од 19. века назива кајкавским, а изворно се називао славонским (енд. slovinski или једноставно slovenski).[6][7][8] Ти изворни називи су се све до 18. века користили за именовање језика на коме су стварали истакнути славонски аутори, који су за собом оставили знаменита књижевна и стручна дела.[2][9]

Током раног нововековног раздобља, за време хабзбуршке власти, етнички Славонци су потпали под удар хрватизације, која је отпочела на просторима тадашње Горње Славоније (између река Сутле и Илове), а потом се проширила и на просторе Доње Славоније (данашња ужа Славонија). Током 18. и 19. века, поједини славонски прваци су се залагали за очување славонске етничке и земаљске посебности,[10] али њихова настојања су била сузбијана од стране хрватских националиста. У међувремену, тежиште славонства се након похрваћивања горње Славоније пренело у доњу Славонију, на коју је сведен и сам појам Славоније у његовом новом значењу. Иако се старо славонство у областима горње Славоније угасило, на дугој страни се развило ново славонство у областима доње Славоније. Носиоци тог новог славонства су били представници доњославонског шокачког становништва.[4] Средином 19. века, на подручју (доње) Славоније уобличена су два концепта "славонства" од којих се први (етничко славонство) заснивао на истицању народне посебности шокачких Славонаца и њиховој равноправности са Хрватима и Србима, док се други (регионално славонство) заснивао на залагању за очување земаљске посебности Славоније у односу на Хрватску.[11]

Ова настојања је крајем 19. века покушао да искористи угарски државник Карољ Куен-Хедервари, који је као хрвастко-славонски бан (1883-1903) пружао подршку свим поборницима славонства.[12] Иако је славонски покрет имао извесно упориште у делу политичке и културне елите на подручју Славоније, а првенствено у Осијеку, отворена подршка мађарских званичника се показала као мач са две оштице, пошто је почетком 20. века (а поготово током Првог светског рата) довела до политичке компромитације славонства, чиме је на просторима Славоније убрзан процес хрватске националне интеграције.

Иако је славонска одредница све до 1918. године успела да опстане у званичном називу Краљевине Хрватске и Славоније, она је током потоњег раздобља Краљевине Југославије у потпуности потиснута, тако да се 1939. године није нашла у званичном називу новостворене Бановине Хрватске,[13] чиме је појам Хрватске по први пут у историји протегнут на читаву Славонију. Такво стање је озваничено након Другог светског рата, када је створена Народна Република Хрватска, као федерална јединица у саставу ФНРЈ. До краја 20. века, процес хрватизације је највећим делом био довршен. Према попису становништва из 2011. године, у Републици Хрватској живи свега 133 грађана који су се у етничком смислу изјаснили као Славонци.[14]

Хрватска национална историографија је дуго негирала постојање етничких Славонаца, тврдећи да је словенско становништво, које се у раном средњем веку настанило на просторима позноримске покрајине Паноније Савије, било хрватске народности. Теза о наводном хрватству средњовековних Славонаца уобличена је током 19. века и одмах је наишла на отпор, првенствено у мађарској историографији, што је било последица тадашњих хрватско-мађарских спорења око политичке припадности славонских жупанија, који су разрешени тек након склапања Хрватско-угарске нагодбе (1868).[15]

Суочена са научним резултатима страних истраживача, како европских, тако и америчких,[2] новија хрватска историографија је постепено почела да прихвата резултате савремених истраживања,[16] што је довело до појаве хрватских историографских радова у којима се признаје етничка посебност старог славонског становништва.[6][7] Поред тога, део хрватске научне историографије је заузео критички став према даљим покушајима подвођења средњовекове Славоније под појам Хрватске и средњовековних Славонаца под Хрвате.[17]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Szoldos 1998, стр. 287-296.
  2. 2,0 2,1 2,2 Fine 2005.
  3. ^ Klaić 1971, стр. 97.
  4. 4,0 4,1 Kordić 2010, стр. 265.
  5. ^ Richards 2003.
  6. 6,0 6,1 Petrić 2007, стр. 23-38.
  7. 7,0 7,1 Petrić 2009, стр. 30-47.
  8. ^ Petrić 2012, стр. 211-215.
  9. ^ Petrić 2012, стр. 215-221.
  10. ^ Fine 2005, стр. 507.
  11. ^ Iveljić 1987, стр. 139-156.
  12. ^ Hrvatski biografski leksikon: Khuen-Héderváry Károly
  13. ^ Димић 2001.
  14. ^ Državni zavod za statistiku (2011): Stanovništvo prema narodnosti
  15. ^ Крестић 1969.
  16. ^ Klaić 1971.
  17. ^ Gračanin 2014, стр. 528-532.

Литература[уреди]