Етнографски музеј у Београду

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44°49′11″ СГШ; 20°27′23″ ИГД / 44.81980° СГШ; 20.45627° ИГД / 44.81980; 20.45627

Етнографски музеј у Београду
Musée ethnographique de Belgrade.jpg
Оснивање 1901.
Локација Београд
 Србија
Број предмета 160000
Директор Мирјана Менковић
Адреса Студентски трг 13
Веб-сајт Етнографски музеј

Етнографски музеј је један од најстаријих музеја у Србији. Недавно је прославио једно столеће постојања. С пуним правом се може назвати чуварем неизмерног блага традиционалне културе.

Историјат[уреди]

Етнографски музеј је основан фебруара 1901. године, али његови корени сежу дубље у прошлост. Сакупљање етнографских предмета отпочело је средином XIX столећа. У оквиру Народног музеја Србије (Сербсконародни музеум) налазио се, још 1844. године, један број етнографских предмета.

Прво значајно систематско сакупљање обављено је ради учешћа на Свесловенској изложби, одржаној у Москви 1867. године. Упркос томе што су сви тада прикупљени предмети остали у Москви, та изложба је важна због тога што је у Србији, и на Балкану уопште, отпочело систематско сакупљање етнографских предмета и етнолошко проучавање тог простора.

У оквиру Српског ученог друштва 1872. године дат је конкретан предлог за оснивање музеја који би чувао етнографске предмете. Те године је Стојан Новаковић изложио Предлог и нацрт за оснивање Српског историјско-етнографског музеја и од тада се радило на формирању посебног етнографског музеја. Идеја о таквом музеју коначно је реализована фебруара 1901. године. Тада је из Народног музеја у посебну зграду, поклон Стевче Михаиловића (трговца из Јагодине), пресељена етнографска збирка и та година се сматра датумом оснивања Етнографског музеја.

Првих дана након оснивања Етнографски музеј је поседовао 909 етнографских предмета, 32 књиге, мањи број фотографија и веома вредан Албум акварела и цртежа народних ношњи Николе Арсеновића. За првог управника постављен је Сима Тројановић. Он је одмах започео обимно сакупљање предмета и већ 1904. године у фонду музеја је било око 8.500 експоната. Сакупљени предмети били су са подручја читавог Балканског полуострва и нису припадали само традиционалној култури Срба, већ и другим етничким групама са тог простора. Етнолошко истраживање и сакупљање предмета на терену отпочело је већ 1902. године.

Прва стална поставка Етнографског музеја отворена је 20. септембра 1904. године и од тада кустоси музеја непрестано сакупљају етнографске предмете, тако да се фонд музеја непрекидно увећава. Током Првог и Другог светског рата Етнографски музеј је остао без великог броја предмета који су уништени у ратном вихору.

Захваљујући очуваности традиционалног начина живота на Балкану, после Првог светског рата наставља се са попуном фонда музеја, а 1926. године одштампана је прва свеска Гласника Етнографског музеја, који до данас редовно излази. После Другог светског рата отпочело је систематско етнолошко проучавање етнографских области, обављен је велики број појединачних истраживања, а започиње и рад на систематизованој и научно заснованој конзервацији предмета.

Зграда музеја[уреди]

Етнографски музеј

Након што је више пута мењао локацију - од куће Стевче Михајловића која се налазила на углу улица Кнеза Милоша и Бирчанинове и зграде на углу Његошеве и Кнегиње Зорке (1938) до адаптиране зграде страже дворског комплекса на Теразијама (1945–1948)[1] - Музеј се 1951. године усељава у зграду na углу улица Студентски трг бр. 13 и Узун Миркова бр. 2 изграђене током 1933. и 1934. године, према пројекту архитекте Александра Ђорђевића[2]. Грађена је за потребе некадашње Београдске берзе, као објекат пословно-стамбене намене. По својим архитектонским особинама објекат припада зрелом модернистичком концепту, док наглашени вертикализам носи иностране, претежно немачке утицаје.[3] Подигнут као петоспратни објекат на истакнутом положају у оквиру амбијента Академског парка, у непосредној близини високошколских здања (зграда Велике школе – данас Ректорат Београдског универзитета[4], зграда Новог универзитета – данас Филолошки факултет), установа културе (зграда Коларчевог народног универзитета[5] ) и градских административних објеката (зграда Београдске општине – данас Југословенска кинотека[6], градска полиција), одмах по изградњи препознат је као дело изузетне вредности, данас валоризован као значајан део корпуса ар деко архитектуре у Србији.[7] Првобитну намену берзе имао је до почетка Другог светског рата да би завршетком рата једном делу објекта промењена намена. Наиме, почетком педесетих година прошлог века део подрума, приземље, мезанин, први и други спрат су уступљени Етнографском музеју. У периоду од 1951. до 1954. године изведена је адаптација овог дела зграде за потребе смештања музејских збирки и фондова и организовања излагачке делатности, а наредном адаптацијом спроведеном током 1983-1984. године објекат је скоро у целости, на свих пет етажа прилагођен функцији музеја. Адаптације објекта превасходно су се односиле на прилагођавање ентеријера новој функцији, док је очувана аутентичност његових фасада и монументалне улазне партије. Као дело архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности у којем се налази установа културе која баштини богато етнографско наслеђе, Етнографски музеј је 1984. године утврђен за споменик културе.

Музеј данас[уреди]

У Етнографском музеју је до данас отворено осам сталних поставки и приређено око 300 повремених изложби. Стална поставка заузима три нивоа зграде. Данас Етнографски музеј чува велики број етнографских предмета, распоређених у засебне збирке (покућство, накит, обичаји, народне ношње, народна архитектура, привреда, сточарство, саобраћај, култни предмети итд), има једну од најбогатијих стручних библиотека на Балкану и сам издаје стручне публикације, има конзерваторску службу која обрађује готово све врсте материјала, располаже великим изложбеним простором, организује обимна етнографска истраживања и има много воље и знања да етнолошки и антрополошки проучи XIX столеће.

У Етнографском музеју је 7. јуна 2013. представљена листа нематеријалног културог наслеђа Републике Србије која се састоји од 27 елемената.[8]

Извори[уреди]

  1. Завод за заштиту споменика културе града Београда, досије споменика културе Етнографски музеј; З.М., „Етнографски музеј у Београду“, ГМГБ 1, 1954, 316–321.
  2. Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, Милан Просен, Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890-1952) http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/09/7/9_milan_prosen.pdf приступљено 30.01.2017.
  3. Завод за заштиту споменика културе града Београда/Етнографски музеј
  4. http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/kapetan_misino_zdanje.html приступљено 30.01.2017.
  5. http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_kolarcevog_narodnog_univerziteta.html приступљено 30.01.2017.
  6. http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_beogradske_opstine.html приступљено 30.01.2017.
  7. Милан Просен, Ар деко у Србији, рукопис докторске дисертације одбрањене на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду 2014. године, 335-336.
  8. Српско нематеријално наслеђе чине... (Б92, 7. јун 2013)

Спољашње везе[уреди]