Етнографско новинарство

С Википедије, слободне енциклопедије

Етнографско новинарство проучава и описује одређену групу, њено дјеловање.

Појам етнографије[уреди | уреди извор]

Етнографија по изворном значењу етно (људи) и графија (описивати) подразумијева посматрање, изучавање, прикупљање података о одређеној групи људи, а како Орио (2004:127-141) тврди, "бави се описивањем и проучавањем материјалне, друштвене и духовне културе (живота, обичаја, вјеровања) појединих народа: у ствари, то је музејска дјелатност етнолога. Односи се на квалитативни опис појава људског друштва утемељен на теренском раду."

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Етнографско новинарство је према дефиницији Милетића (2012:59) "метод квалитативног дескриптивно-аналитичког и компаративног истраживања карактеристика одређеног народа, схваћеног као посебне друштвене групе."

Примјена[уреди | уреди извор]

Примјењује се у етнологији, лингвистици, социо-културној антропологији и социологији. Такође у комуникологији, посебно у оквиру тзв. етнографских студија комуницирања, које проблематизују значај етничке детерминисаности субјекта, садржаја и друштвеног контекста комуницирања.

Шта значи бавити се етнографским новинарством?[уреди | уреди извор]

"На свом спознајном истраживачком путу новинарима је етнографско новинарство главни смјер за посматрање и документовање друштвеног живота. Основа рада новинара је нарација и опсервационе методе, а новинар треба на свом путу спознаје да опише:

  1. материјално постојање једне културе
  2. социјали систем,
  3. колективна вјеровања и искуства.

Од дубинске анализе и схватања новинара-аутора тих прича зависиће и спознаја реципијената о припадницима неке групе (народа других држава, осуђеника у затвору, чланова разних удружења, нарко мафије...). Новинар мора остварити контакт са групом, бити објективан, неутралан и у опис не смије уносити лични став, слагање или неслагање, коментарисање, одобравање или осуђивање предмета посматрања. У оквиру концептуализације етнографског извјештавања новинара је адаптација, откривање скривених значења и упознавање са ритуалима и праксама. Извјештавање зависи од остварене везе са изворима (да ли је извор друштвено прихватљив). У посматрању етнографичар користи индуктивни метод, а у писању новинар је наратор приче, али и медиј путем кога се преноси прича групе."[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомена и референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Весна Ђурић, 2013; страна 51; Изазови журналистичких истраживања. Бања Лука: Цомесграфика.