Ечка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ечка
Tower in Ečka 2007.jpg
Кула у Ечки
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 3999
 — густина 177/км2
Географске карактеристике
Координате 45°19′04″ СГШ; 20°26′20″ ИГД / 45.317833° СГШ; 20.439° ИГД / 45.317833; 20.439Координате: 45°19′04″ СГШ; 20°26′20″ ИГД / 45.317833° СГШ; 20.439° ИГД / 45.317833; 20.439
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 71 м
Површина 25,5 км2
Ечка на мапи Србије
Ечка
Ечка
Остали подаци
Поштански број 23203
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR

Ечка (рум. Ecica, мађ. Écska или Német-Écska, нем. Deutsch-Etschka) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 3999 становника.

Овде се налази Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки као споменик културе.

Историја[уреди]

Историја Ечке и целе околине, као и положај, јасно говоре да су и у давној историјској прошлости на овим просторима постојали максимални услови за стални боравак и живот људи. На основу овога намеће се закључак да су ово подручје насељавали људи још почетком нове ере. У прилог овоме говоре и бројни археолошки локалитети који се налазе у атарима Мужље, Ботоша, Зрењанина, Перлеза и слично. Доказано је да су на територији Ечке и њене околине још пре нове ере живела илирска, сарматска, дачанска и друга племена. Такође је научно доказано да је крајем III па до средине IV века живело бројно сарматско племе Роксалани. До сада се не располаже доказима да је на месту данашњег села, научно потврђеним, постојало пре почетка XVII века неко стално људско насеље. На основу досадашњих истраживања установљено је да се на једној карти југозападног Баната из 1553. године помињу од сталних насеља само Бечкерек, Перлез, Јанков Мост и Сарча.

Ово говори да Ечка у то време није постојала. Када су 1718. године на основу Пожаревачког мира Турци протерани из ових крајева Баната настаје већи број нових села, а ни међу тим ново насталим селима не помиње се Ечка. Ова два податка говоре да је она највероватније настала у XVII веку. О овоме говори и историјски спис, тј. декрет цара Карла III од 12. септембра 1718. године, којим Ечка и друга околна села улазе у састав Бечкеречког диштрикта. Овде је некада било седиште властелинства грофова Лазар. Лазар Лукач, пореклом Јерменин из Ердеља, купио је 1781. године огромне поседе од бечког двора и био родоначелник породице која је пуних 160 године владала Ечком. Њихов дворац "Каштел", подигнут у енглеском стилу, постао је центар друштвеног живота већи и од самог Бечкерека. Према предању на широкој Панонској равници током својих похода на Римско царство своје шаторе је управо овде распростро Атила Хунски, познат у историји као Бич Божији. Име Ечке се везује за име његове жене, а према неким легендама и према имену ћерке која је на овом месту у раној младости преминула.

О пореклу назива места нема тачних података. Постоје само легенде. Једна од тих легенди каже да је место добило име по имену жене хунског вође Атиле, званог „Бич божији“. Друга, веома слична, легенда каже да је у том истом хунском логору, умрла Атилина ћерка Ечка од грознице те да је ожалошћени отац целом крају дао њено име.

Постоје и друга тумачења која се темеље на латинским речима које означавају појмове: речна окука (меандра) и мост, као и румунској речи са значењем „ивер“. Мађарска властела, настојећи да спроведу мађаризацију у данашњој Војводини, мењала је немађарска имена насеља. Ово није мимоишло ни Ечку. Она је посебним декрето 1843. године добила мађарски назив Ечехида. Овај поступак је изазвао велико огорчење становништва румунске и српске народности, па је оно деценијама, пишући жалбе и шаљући делегације разни представницима власти, покушало да селу врати назив. Пошто је све било узалуд Румуни и Срби су 2. маја 1911. године изабрали трочлану делегацију и послала је у Будимпешту да од министра унутрашњих послова тражи да се селу врати стари назив Стара Ечка (Ечка — веке). Делегација је успешно извршила посао па је министарство унутрашњих послова својом наредбом од 16. јануара 1912. године селу вратила тако дуго тражени назив — Стара Ечка.

Насељавање села и његова старост губе се у маглама прошлости, што је уједно случај и са великим броје других војвођанских насеља. чињенице говоре да је оно настало у XII веку у време турске владавине, у време великих историјских догађаја који су се одигравали у овим крајевима Угарске. Аустријски цар Карл III 1716. године започиње колонизацију Баната, која је трајала скоро 140 година, и насељава га Швабама из Баварске, Немаца, Румуна, Французиа, Бугара и др. Потребно је напоменути да је у време колонизације у Банату, па и у Ечки, био настањен доста велики број Срба, који су у ове крајеве дошли у мањем делу средином XV века, а већином у време Велике сеобе Срба 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића.

Године 1773. у Ечки је пописано 139 домаћинстава, међу којима је пола Срба, а пола колонизованих Румуна (који стижу почев од 1758). Када село постаје део спахилука, Срби се у највећем броју исељавају 1783. године у околна граничарска села, највише у Ченту. Спахија Лукач је на место исељених Срба плански досељавао Румуне на свој посед. Остала је у Румунској Ечки (како се звала та општина) малобројна група српских верника окупљених око цркве. Василије Димитријевић ечански трговац, помиње се 1829. године као трговац и претплатник једне српске књиге. Исте године и Јован Димитријевић трговац је купац књиге.[1] Трговци из Ечке Василије и Јован Димитријевић су били претплатници календара "Сербска пчела" за 1831. годину. Василије Деметровић касир у Ечки, купио је српски калдар "Сербска пчела" за 1832. годину. Радован је био 1860. године кнез у Ечки.

По писању новина, десио се 11. априла 1858. године велики пожар у Ечки. Изгорело је 40 домова са свим стајама.[2]

По угарском званичном попису из 1857. године у Румунској Ечки живело је 2587 становника. Од тога већину су чинили православни Румуни са 2240, а Срби са само 320 становника.[3] По попису из 1867. године број Срба у Ечки је равно 300.

Немци католици истовремено чине хомогено насеље звано Немачка Ечка.

Почетком 1924. године у Ечки је дошло до сеобе становника. У новоосновано село које је добило назив Стајићево преселиле су се готово све српске породице, тако да их је у селу остало једва тридесетак. После ослобођења (1945.) село је као и цела земља, почело нагло да се развија, тако да се од тог периода развило више него за све време свог постојања, што је довело до новог досељавања Срба у Ечку.

Црквени живот и школство у Румунској Ечки[уреди]

Православни верници, Срби и Румуни су били окупљени око цркве посвећене празнику Летњем Св. Николи у Румунској Ечки до 1874. године. Стара православна црква малих димензија, подигнута 1711. године, и данас постоји и припада Србима. Нова велика заједничка православна црква завршена је 1786. године, а иконостас у њој дело је иконописца из Бечкерека, Теодора Поповића. Ту цркву су као народ у већини добили ечански православни Румуни. Заједничко је само православно гробље.

Православни парох у Ечки и купац једне српске књиге био је 1809. године поп Николај Меонић.[4]

Од мађарске буне 1848. године почиње поред националног, и раздвајање у канонском црквеном погледу. Превласт румунских верника након масовног исељења Срба, условила је најпре двојезично богослужење - служено је у цркви наизменично на оба језика. Српски појци су у новој цркви седели у левој, а румунски у десној певници.

Деобна ствар за Румунима дошла је пред Српски црквено-народни сабор на решавање 1870. године, и то је питање покренула општина Ечка, тражећи да њена парохија буде изузета из Румунске епархије.[5] Након законите деобе , од 1877. године постоји поред румунске као самосталне, и Српска православна црквена општина Ечка. Румунски православци су остали у већој новијој цркви, а Србима као малобројној групи је припала стара мала црква, наводно грађена 1711. године, судећи по уклесаном натпису на зиду.[6] Ечанска српска црква је значајна због зографских икона у њој, дело браће Шербана и Недељка Поповића из 1744. године.

Двојица српских свештеника рођени Ечкани, у време деобе су се различито определила: Кирил Магдић (1812-1881) - првобитно као Кирил Магду, је прешао код Румуна, а Димитрије Мургуловић (1816-1880) - као син Симеона Мургуа (учитеља из Вршца) наставља рад у српској цркви, заједно са зетом Светозарем Теодоровићем. Поп Светозар Теодоровић је свештеник и српски учитељ у Ечки и 1907. године. Он је рођен 1855. године у Ковиљсентивану, а завршио је гимназију и богословију у Карловцима 1878. године. Служио је 28 година у ечанској парохији, био члан епархијске конзисторије. Бавио се књижевношћу, писао дописе и чланке за српске листове. Године 1905. у Ечки нема школског здања српске вероисповедне школе, настава се изводи у парохијском дому. Учитељ је поп Светозар Теодоровић, а редовну наставу је пратило осморо деце, а пофторну седам ђака старијег узраста.[7] Поп Димитрије је имао два мушка потомка, од којих је Љуба био санитетски поручник у српској војсци (у Србији), а Ђура професор гимназије (у Русији)[8]. Ђура се јавља 1870. године као свршени богослов привремено у Неузини, претплатник једне Вукове књиге.[9] Ђура Мургуловић (умро 1882. године) као питомац Српског црквено-народног сабора у Сремским Карловцима, завршио је кијевску Духовну академију и остао у Русији, где је предавао у Сумској великој гимназији.

По српском извору из 1905. године наводи се да у Румунској Ечки, постоји српска православна црквена општина. Румунска Ечка је по статусу мала општина,у Великобечкеречком политичком срезу. Ту живи 2858 становника православаца претежно, у 508 домова. Срба је мало; има их 206 православних душа (или 7,2%) са 43 куће. Од српских јавних здања само је православна црква. На челу црквене општине је тада председник поп Светозар Теодоровић, перовођа Паја Сабовљев и старатељ Јоца Гађански. Парохијско ново српско звање је основано 1874. године, када су и српске црквене матрикуле заведене. То је била парохија најниже шесте платежне класе, са парохијским домом и парохијском земљишном сесијом од 30 кј земље. Црква је тада у добром стању, са ограђеном портом. Црквено-општински посед је износио 30 кј. земље.[10]

Грб грофовске породице Лазар-Харнонкурт пред каштелом у Ечки

Грб грофовске породице Лазар-Харнонкурт пред каштелом у Ечки Развој Ечке почиње доласком грофа Лазара Лукача из Ердеља који на великом имању почетком 19. века подиже ловачки дворац Каштел. Године 1908. гроф Феликс Харнокурт из Ечке био је други на листи најбогатијих вирилаца Торонталске жупаније (иза грофа Чеконића) са пореском псновицом 86784 круне.

Данас је Ечка типично равничарско банатско насеље са прелепим рестаурираним дворцем, Римокатоличком неороманском црквом (вредна уметничка дела фламанских сликара у унутрашњости), Румунска православна црква Грађена је у неокласицистичком стилу, у периоду 1844-1850. године. и малом Српском православном црквом Св. Николе. Ово је најстарији и најзначајнији објекат у селу је изграђен 1711. године. која спада у најстарије у Војводини.[11] Каштел Ечка је грађен у стилу енглеских ловачких двораца. Дворац је подигла породица Лазар а на свечаном отварању дворца 29. августа 1820. свирао је чувени Франц Лист. Данас је ово старо здање потпуно реновирано и претворено у хотел.

Демографија[уреди]

У насељу Ечка живи 3638 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,5 година (38,0 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 1564 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,89.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[12]
Година Становника
1948. 3.934
1953. 4.188
1961. 4.323
1971. 4.621
1981. 5.293
1991. 5.172 4.795
2002. 4.513 5.002
2011. 3.999
Етнички састав према попису из 2002.[13]
Срби
  
2.466 54,57 %
Румуни
  
1.355 30,13 %
Мађари
  
187 4,24 %
Југословени
  
112 2,64 %
Роми
  
79 1,79 %
Црногорци
  
14 0,41 %
Хрвати
  
11 0,27 %
Бугари
  
11 0,22 %
Словаци
  
10 0,17 %
Немци
  
8 0,15 %
Македонци
  
5 0,10 %
Муслимани
  
3 0,06 %
Словенци
  
2 0,04 %
Украјинци
  
1 0,03 %
непознато
  
65 1,35 %


Фото галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Јован Чокерљан: "Огледало", Пешта 1829. године
  2. "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  3. "Српски летопис", Нови Сад 1865. године
  4. "Новиј Плутарх или описание славнејси људи..." превод, Будим 1809. године
  5. "Српски сион", Карловци 1902. година
  6. Ервин Газдаг, Мирон Гргић, Василије П. Новак: "Ечка - мала историја Баната", Зрењанин 2012. године
  7. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  8. "Застава", Нови Сад 1882. године
  9. Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  10. Мата Косовац, наведено дело
  11. Banaterra eciklopedija Banata(2006)
  12. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  13. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  14. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]