Жак Пјер Брисо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Жак Пјер Брисо
Jacques Pierre Brissot (1754-1793).jpg
Жак Брисо
Пуно имеЖак Пјер Брисо
Датум рођења(1754-01-15)15. јануар 1754.
Место рођењаШартр
 Краљевство Француска
Датум смрти31. октобар 1793.(1793-10-31) (39 год.)
Место смртиПариз
 Прва француска република

Жак Пјер Брисо (15. јануар 1754—31. октобар 1793.) је био француски филозоф и политичар у периоду Француске револуције, један од водећих жирондинаца.

Рани живот[уреди]

Рођен је у Шартру. Отац му је био крчмар. Студирао је права након чега је био на пракси код париског адвоката. Оженио је Фелицију Дупон (1759-1818) која је преводила дела енглеских писаца, укључујући и Оливера Голдсмита. Живели су у Лондону и имали су троје деце. Брисо је писао филозофска дела. На њега је највећи утицај оставио Жан Жак Русо, а поред њега и Волтер. Брисо је 1784. године затворен у Бастиљу јер је објавио порнографски памфлет о краљици Марији Антоанети. Ослобођен је после четири месеца и поново се посветио писању памфлета. Године 1785. послао је отворено писмо аустријском цару Јозефу. Залагао се за укидање ропства и у Паризу је 1788. године основао "Друштво пријатеља црнаца" коме је био председник од 1790. до 1791. године. Године 1789. изабран је за почасног члана Америчке академије наука и уметности. Био је пријатељ Томаса Џеферсона. Намеравао је да се пресели у Америку, али су га догађаји у Француској спречили у тој намери.

Вођа жирондинаца[уреди]

Жак Пјер Брисо

Брисо је пришао Француској револуцији одмах по њеном избијању. Био је уредник листа Patriote français (Француски патриота) од 1789. до 1793. године. Познат је по својим говорима на седницама јакобинског клуба. Изабран је за члана Законодавне скупштине, а касније и Националног конвента. Након краљевог бега за Варен, Брисо прилази конзервативним жирондинцима. Био је један од вођа жирондинаца. Након хапшења краља Луја XVI због оптужби за велеиздају (10. август) Брисо и жирондинци настојали су да одложе његово суђење знајући да ће краљ бити осуђен на смрт. Међутим, под притиском Монтање и након проналаска гвозденог ормара са документима у краљевој соби, одлагање није било могуће. Брисо је гласао против погубљења краља сматрајући да ће у том случају Француска изгубити преговарачку предност и да ће ројалисти подићи масовну побуну. Међутим, био је присталица рата са Аустријом који је објављен након смрти цара Јозефа 1792. године (Рат прве коалиције). Брисо је био кључна фигура у објави рата цару Леополду II, Низоземској републици, Великој Британији (јануар-фебруар 1793). Он је ратовима дао карактер револуционарног отпора.

Сукоб са Монтањом и погубљење[уреди]

У наредним месецима појачава се сукоб Жиронде и Монтање. Париски санкилоти под Максимилијаном Робеспјером извршили су од 31. маја до 2. јуна 1793. године државни удар којим су из Конвента одстранили жирондинце. Отпочиње период владавине монтањарског Конвента током кога главну реч воде јакобинци и кордиљери (под Дантоном). Брисо је ухапшен 2. јуна заједно са 28 других чланова жирондинаца. Покушао је да бежи, али је ухваћен са лажним документима 10. јуна. Оптужен је за сарадњу са Британијом. Брисо се на суђењу лично бранио, али није успео да се одбрани од апсурдних оптужби јакобинаца. Осуђен је на смрт. Гиљотиниран је 31. октобра 1793. године, заједно са осталих 28 жирондинаца.

Извори[уреди]

  • Frederick A. Luna, “Interpreting Brissot,” The Dean Street Style of Revolution 159–190
  • Durand, Echeverria, and Mara Vamos (New Travels in the United States of America. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 1964) ix-xxvii
  • D'huart, Suzanne . Brissot : la Gironde au pouvoir (in French). Paris: R. Laffont. 1986. ISBN 2-221-04686-2.
  • Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Brissot, Jacques Pierre". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press. The 1911 Encyclopædia Britannica, in turn, gives the following references:
  • Mémoires de Brissot, sur ses contemporains et la Révolution française, pub. by his sons, with notes by F. de Montroi (1830)
  • François Victor Alphonse Aulard, Les Orateurs de la Legislative et de la Convention (1905) and Les Portraits littéraires a la fin du XVIII' siècle, pendant la Révolution (1883).
  • Marisa Linton, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution (Oxford University Press, 2013).
  • Marisa Linton, ‘The First Step on the Road to Waterloo, History Today, vol 65, issue 6, June 2015.[1].
  • Marisa Linton, ‘Friends, Enemies and the Role of the Individual’ in Peter McPhee (ed.), Companion to the History of the French Revolution (Wiley-Blackwell, 2013): 263-77.
  • Helena Williams, Souvenirs de la Révolution française (1827)
  • Thomas Lalevée, « National Pride and Republican grandezza: Brissot’s New Language for International Politics in the French Revolution », French History and Civilisation (Vol. 6), (2015). стр. 66-82.