Пређи на садржај

Жалар блатарић

С Википедије, слободне енциклопедије

Жалар блатарић
Одрасли жалар блатарић
Оглашавање снимљено у Норфоку, Енглеска
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Charadriiformes
Породица: Charadriidae
Род: Charadrius
Врста:
C. hiaticula
Биномно име
Charadrius hiaticula
Географска распрострањеност жалара блатарића
  Гнежђење
  Негнежђење

Жалар блатарић (лат. Charadrius hiaticula) је врста птице из породице Charadriidae. Гнезди се широм већег дела северне Евроазије, као и на Гренланду.

Жалар блатарић се храни на обали

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Жалара блатарића је формално описао шведски природњак Карл фон Лине 1758. године у десетом издању своје „Systema Naturae“ под садашњим биномним именом Charadrius hiaticula.[2] Карл фон Лине је одредио тип локалитета као „Европа и Америка“, али је то сада ограничено на Шведску.[3] Специфични епитет hiaticula је касносредњовековни латински израз за жалара.[4]

Препознају се две подврсте:[5]

  • Charadrius hiaticula hiaticula (Linnaeus, 1758) – гнезди се на североисточној арктичкој Канади, Гренланду, Исланду, Шпицбергену и јужној Скандинавији јужно до Француске; углавном зимује у западној Африци
  • Charadrius hiaticula tundrae (Lowe, 1915) – обале Арктичког океана, острва: северна Скандинавија до Чукотског полуострва (североисточни Сибир), укључујући Нову Земљу и Новосибирска острва (северно од северозапада, североисточна Русија) и острво Светог Лоренса (северно Берингово море; с времена на време). Зимује од Каспијског мора и југо-западне Азије до јужне Африке


Подврста Charadrius hiaticula psammodromus се слабо разликује од номинатног и неки орнитолози га за сада не сврставају као трећу подврсту[6]

Опис

[уреди | уреди извор]

Одрасли су 18-20 цм дужине са 48-57 цм распоном крила и тежином између 42-78 гр. Имају сиво-смеђа леђа и крила, бели стомак и бела прса са једном црном траком око врата. Имају смеђу капу, бело чело, црну маску око очију и кратак наранџасто-црни кљун. Ноге су наранџасте и само два спољна прста су прекривене пловним кожицама, за разлику од нешто мањег, али иначе веома сличног америчког жалара, који има сва три прста благо прекривена пловним кожицама, а такође и мало ужи појас на грудима; у прошлости је био укључен у садашњу врсту. Младунци жалара блатарића су тамнији од одраслих, са често непотпуном сиво-смеђом грудном траком, тамним кљуном и жућкасто-сивим ногама.

Ова врста се разликује од мањег жалара слепића, са којим се може помешати, по боји ногу, шари на глави и недостатку очигледног жутог прстена око очију.

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Гнездилиште жалара блатарића је отворено тло на плажама или равницама широм северне Евросиберије и на арктичком североистоку Канаде . Неке птице се гнезде у унутрашњости, а у западној Европи гнезде се чак до северне и јужне Француске. Гнезде се на земљи на отвореном простору са мало или нимало биљака око себе.

Жалари блатарићи су селице и зимују у приобалним подручјима јужно до Африке. У Норвешкој, геолокатори су открили да одрасле птице које се гнезде мигрирају у Западну Африку.[7] Многе птице у Великој Британији и северној Француској су насељене током целе године.

Понашање и екологија

[уреди | уреди извор]
Јаја и тек излегли птићи

Гнежђење

[уреди | уреди извор]

Жалар блатарић се размножава када напуни једну годину старости. Они су сезонски обично моногамни и веза мужјака и женке се понекад одржава из године у годину. Гнезде се самотно и јако су територијални. Полагање јаја почиње у мају, али датум варира у зависности од региона. Гнездо је плитко удубљење обложено каменчићима и комадићима вегетације. Гнездо може имати од 3 до 4 јаја. Јаја се полажу у интервалима од 1 до 3 дана и инкубирају их оба родитеља, почевши од последњег или претпоследњег јајета које се излегло. Излегу се након 21 до 27 дана. Паперјасти птићи су сиво-жућкасти са пегавом бојом цимета одозго и белим одоздо. Млади су поткрушци и напуштају гнездо одмах по излегању. О њима брину оба родитеља и могу се сами хранити. Док су мали, леже заједно ноћу и по лошем времену. Лете када напуне око 24 дана.[8]

Ако се потенцијални предатор приближи гнезду, одрасла јединка ће се удаљити од места гнезда, почеће са гласним оглашавањем, како би привукла уљеза уз симулирање сломљеног крила.

Исхрана и храњење

[уреди | уреди извор]

Ове птице траже храну по плажама, плимним подручјима, као и пољима, прегледом терена. Једу инсекте, ракове и црве и хране се и дању и ноћу. Понекад користе лупкање стопалима да би открили локацију плена.[8]

Статус заштите

[уреди | уреди извор]

Жалар блатарић има изузетно велики ареал са великом популацијом и стога га је Међународна унија за заштиту природе проценила као „Најмање угрожени таксон". Жалар блатарић је један од таксона на које се примењује Споразум о очувању афричко-евроазијских птица селица водених подручја (AEWA).[9]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Mating behaviour
    Понашање при парењу
  • Juvenile
    Младунче
  • Adult
    Одрасла јединка
  • Flock in flight, with ruddy turnstones
    Јато у лету, са шљукама камењаркама
  • Charadrius hiaticula hiaticula - MHNT
    Charadrius hiaticula hiaticula - MHNT
  • Charadrius hiaticula chick in Iceland
    Птић Charadrius hiaticula на Исланду

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2019). „Charadrius hiaticula”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2019: e.T22693759A155487854. doi:10.2305/IUCN.UK.2019-3.RLTS.T22693759A155487854.en Слободан приступ. Приступљено 18. 11. 2021. 
  2. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (на језику: Latin). 1 (10th изд.). Holmiae (Stockholm): Laurentii Salvii. стр. 150. 
  3. ^ Peters, James Lee, ур. (1934). Check-List of Birds of the World. 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 247. 
  4. ^ Jobling, James A. „hiaticula”. The Key to Scientific Names. Cornell Lab of Ornithology. Приступљено 13. 2. 2025. 
  5. ^ Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (август 2024). „Buttonquail, thick-knees, sheathbills, plovers, oystercatchers, stilts, painted-snipes, jacanas, Plains-wanderer, seedsnipes”. IOC World Bird List Version 14.2. International Ornithologists' Union. Приступљено 13. 2. 2025. 
  6. ^ Piersma, T.; Wiersma, P. (1996). „Family Charadriidae (Plovers)”. Ур.: del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J. Handbook of the Birds of the World. 3: Hoatzin to Auks. Barcelona, Spain: Lynx Edicions. стр. 384–443 [425]. ISBN 978-84-87334-20-7. 
  7. ^ Lislevand, T.; Briedis, M.; Heggøy, O.; Hahn, S. (2017). „Seasonal migration strategies of Common Ringed Plovers Charadrius hiaticula”. Ibis. 159 (1): 225—229. doi:10.1111/ibi.12424. 
  8. ^ а б Piersma, T.; Wiersma, P. (1996). „Family Charadriidae (Plovers)”. Ур.: del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J. Handbook of the Birds of the World. 3: Hoatzin to Auks. Barcelona, Spain: Lynx Edicions. стр. 384–443 [425]. ISBN 978-84-87334-20-7. 
  9. ^ „Species”. Agreement on the Conservation of African-Eurasian Migratory Waterbirds. Приступљено 14. 2. 2025. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Cramp, Stanley, ур. (1983). „Charadrius hiaticula Ringed Plover”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. III: Waders to Gulls. Oxford: Oxford University Press. стр. 129—141. ISBN 978-0-19-857506-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жалар_блатарић&oldid=30550911”