Жандармерија (Србија)
| Жандармерија | |
|---|---|
| Жандармерија Републике Србије | |
 Амблем на рукаву униформе Жандармерије од 2013.  Застава Жандармерије Републике Србије од 2013. | |
| Основана | 28. јун 1860. год. (тренутни облик од 2001) |
| Главни штаб | Београд  Србија |
| Вођство | |
| Министар | Александар Вулин |
| Командант | генерал Дејан Луковић |
| Бројно стање | |
| Активни састав | 5.170 (процена) |
| Сродни чланци | |
| Чинови | Чинови Полиције Србије |
Жандармерија је полицијска јединица МУП-а Србије чије су надлежности обезбеђивање високо ризичних скупова[1] (фудбалске утакмице и сл.), помоћ и спасавање у ситуацијама временских непогода и сузбијање тероризма.
Историјат[уреди | уреди извор]
Жандармерија (франц. gendarmerie, од фр. gens d'armes) порекло вуче од „Gendarmerie nationale“ основане у Француској 1791. године као дела оружаних снага за одржавање поретка, јавног реда и борбу против криминала. По угледу на Француску жандармерију Пруска ускоро уводи „Landgendarmerie“, 1812, италијанске земље „Corpo dei Carabinieri Reali“, 1814, а Аустрија и Русија 1815. Током револуционарних догађања и побуна 1848. године нагло расте број жандармеријских јединица и развија се њихова територијална организација.
Указом кнеза Михаила 1861. године основана је Жандармерија чији је основни задатак био да одржава јавни ред и мир у Београду. У тој београдској новооснованој чети било је 120 припадника од чега 15 коњаника, са посебним униформама и наоружањем. Ове јединица је већ наредне године спасла Београд, 1862, у време догађаја око Чукур чесме, која је била једина способна организована и наоружана формација да се супротстави турској војсци из тврђаве. Остале снаге су затајиле: стајаћа војска појавила се тек после два дана, а народна војска се појавила тека када се све завршило. Жандармерија 1. априла 1864. године улази у састав војске и постаје један од четири рода. Кнез Милан, 5. јула 1882. године, по угледу на француску мобилну жандармерију издаје Указ по коме је основни задатак жандармерије чување јавног реда и мира, као и спречавање и гушење побуне. Већ, 1883. године, жандармерија успешно учествује у гушењу оружане побуне, познатој у историји као Тимочка буна. Од тада па све до средине 20. века жандармерија је учествовала у гушењу бројних оружаних побуна и великих уличних нереда чији је основни циљ био успостава јавног реда и мира као и заштита живота и имовине недужних грађана. Због гушења Тимочке буне, довело је до непопуларности жандармерије у народу, након чега ће главно оружје ове јединице, где год се појаве њени припадници, постати страх. У том периоду је и настао мит да када се појаве жандарми у неком крају становници тог места почињу сами да се закључавају у кућама. Законом о Жандармерији од 23. јуна и Уредбом о формацији полицијске жандармерије од 9. августа 1884. године, Чувари јавне безбедности су укинути и замењују полицијском жандармеријом као административним органом III степена, устројену по узору на француску „Gendarmerie départementale“. Током 1896. године укинута је Уредба о пограничној стражи, а оснива се погранична жандармерија са командом у Београду, Међутим, већ 3. децембра 1899. године, овлашћења пограничне жандармерије преузела је новооснована Погранична трупа у саставу 4 специјалне чете као помоћни род војске.
Године 1905. на основу Закона о безбедности, ноћни стражари постају део Жандармерије, а 1912. године јединица добија одреде широм земље. Током Аустроугарске инвазије 1914. и 1915. припадници Жандармерије учествују активно у одбрани престонице. Јануара 1919. године Министарски савет доноси Уредба да се устали јединствена Жандармерија у целој земљи која је бројала 10.000 припадника. Нова жандармерија је постављена на полувојној основи са штабом команде у престоници и шест жандармеријских бригада, које су имале у свом саставу батаљоне, чете и водове. Уредба из 1919. је замењена Законом о Жандармерији 1922. године којим је потврђено њено устројство. Жандармерија је била саставни део војске сталног кадра и имала је задатак „да бди над јавном безбедношћу, да одржава јавни ред и мир и да обезбеђује извршење закона“, док је у погледу стручне наставе била потчињена министарству унутрашњих дела. Године 1923. укидају се бригаде и батаљони а формирају пукови, а нова Уредба o устројству Жандармерији из децембра 1929. године настала је као одговор на административну реорганизацију земље и поделу на бановине.
Жандармерија је већим делом била на буџету Министарства унутрашњих дела, док ју је Министарство војске снабдевало наоружањем, санитетским материјалом и ветеринарском опремом. Сама дисциплина, лични односи и војничка настава такође су били у надлежност војске и морнарице. Од жандарма се по унутрашњем правилнику очекивало да он у свакој прилици буде озбиљан, пристојан и уљудан, нарочито на светковини и саборима где је строго морао да избегава „сваку непромишљеност, суровост и задиркивање“. Осим по службеној потреби жандарми нису смели посећивати кафане; и ван службе су морали избегавати локале на „рђавом гласу“. Жандарм је морао до детаља познавати свој рејон: од топографских оријентира, преко свих угоститељских објекат и занатских радњи, железничког реда вожње, река и мостова, сточара и сл. У његовом домену је било и познавање месних „лопова, познатих беспосличара и блудница“, али и праћење лица под полицијским надзором. У правилима службе је наглашено да се ефикасност жандарма не мери бројем исписаних пријава, већ стањем безбедности у дотичном рејону. Официрски кадар жандармерије су чинили активни и резервни официри до чина поручника и жандармеријски наредници. За жандарме су углавном бирани поднаредници, мада су им чинове из војске признавали само титуларно. Служба се обнављала на три године, али након десет година постајала је стална и без рокова. Средином 1931. године жандармерија је бројала 18.203 жандарма од тога 442 официра и 35 војних чиновника као и 2.499 полицијских извршних службеника. Од касне 1939. носе се нове шапке.[2]
Након Другог светског рата успостављен је потпуно нов систем управних власти и прекинут континуитет са предратном жандармеријом, мада ће новооснована Народна милиција и ОЗНА попут претходне јединице имати полувојно устројство. Законом о органима унутрашњих послова 18. јула 1956. године у Федеративној Републици Југославији било је предвиђено организовање посебних јединица милиције. Године 1972. оснивају се Посебне јединице милиције – ПЈМ, које ће се у Србији 3. јануара 1997. године преименовати у Посебне јединице полиције – ПЈП, а чији ће ударни састав чинити 6 бригада. Председник СР Југославије Слободан Милошевић одликовао је Орденом народних хероја чувену 124. интервентну бригаду Посебних јединица полиције. Јуна 2001. године уместо ПЈП-а који је расформиран основана је Специјална јединица Жандармерије. За разлику од ПЈП-а новооснована Жандармерија има сталан састав, а у њеном оквиру оснива се Противтерористичка јединица – ПТЈ, која ће одлуком Владе Србије 11. априла 2007. године бити издвојена.
Надлежности[уреди | уреди извор]
Жандармерија се састоји од 3734 припадника [3] и има главне команде у Београду, Нишу, Краљеву и Новом Саду. Сви одреди имају своју област одговорности, али се по потреби могу ангажовати на територији целе државе.
Главни безбедносни задаци су:
- Успостављање јавног реда и мира нарушеног у већем обиму
- Сузбијања тероризма
- Сузбијање побуна у заводима за извршење кривичних санкција
- Сузбијање насилничких група
Грађанских дужности жандармерије укључују: да обезбеди сигурност и јавни ред и мир, да истражи и спречи и сузбија организовани криминал, тероризам и друге насилне групе; да заштити државну и приватну имовину; да помогне цивилима и другим снагама у случају нужде, природне катастрофе, грађанских немира и оружаних сукоба. Војне дужности укључују да обезбеде, чувају и штите сигурност и јавни ред и мир, да заштите државну и приватну имовину, да помогну другим снагама безбедности у случају нужде, социјалних немира, рата; да сузбију немире; да подрже ванредно стање и мобилизацију; да откривају кривична дела тероризма и лише слободе осумњичене терористе, и друге насилне групе;
Команданти[уреди | уреди извор]
Команданти Краљевине СХС[уреди | уреди извор]
- Генерал Драгутин Димитријевић Уча (1918 – 1921)
- Пуковник / Дивизијски генерал Драгољуб Узун-Мирковић (1921 – 1923)
- Пуковник / Дивизијски генерал Војислав Томић (1921 – 1923)
- Дивизијски генерал Михаило Филиповић (1928 – 1929)
- Дивизијски генерал Душан Марковић (1929 – 1935)
- Дивизијски генерал Јован Наумовић (1935 – 1938)
- Бригадни генерал Милутин Стефановић (1938 – 1940)
- Дивизијски генерал Владислав Костић (1940 – 1941)
Републике Србије[уреди | уреди извор]
- Горан Радосављевић (28. јун 2001 – 17. август 2004)
- Боривоје Тешић (17. август 2004 – 23. јун 2008)
- Срђан Грекуловић (23. јун 2008 – 3. јун 2009) (в.д)
- Братислав Дикић (3. јун 2009 – 17. јул 2013)
- Миленко Божовић (17. јул 2013 – 12. март 2015) (в.д. до 2. августа 2013)
- Горан Драговић (12. март 2015 – 2. август 2018)
- Дејан Луковић (2. август 2018 – )
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ http://www.b92.net/eng/news/politics.php Министарство унутрашњих послова на високо ризичним скуповима
- ^ "Време", 5. дец. 1939
- ^ http://www.b92.net/info/vesti/index.php Нови одред Жандармерије сличан ЈСО
