Пређи на садржај

Жан-Франсоа Лиотар

С Википедије, слободне енциклопедије
Жан-Франсоа Лиотар
Лиотар, фотографија Браха Л. Етингер, 1995.
Лични подаци
Датум рођења(1924-08-10)10. август 1924.
Место рођењаВерсај, Француска
Датум смрти21. април 1998.(1998-04-21) (73 год.)
Место смртиПариз, Француска
Узрок смртиЛеукемија
УниверзитетУниверзитет у Паризу (диплома, магистеријум)
Универзитет Париз X (Државни докторат, 1971)
ЗанимањеФилозоф, социолог, теоретичар књижевности
СупружникАндре Меј
Долорес Џиџек
Деца3
Филозофски рад
ЕпохаФилозофија 20. века
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеКонтинентална филозофија
Феноменологија (рана фаза)
Постмарксизам (касна фаза)
Постмодернизам (касна фаза)
ИнтересовањаУзвишено, социологија
ИдејеПостмодерно стање, колапс „великог наратива”, либидинална економија

Жан-Франсоа Лиотар (Jean-François Lyotard; IPA: [ʒɑ̃ fʁɑ̃swa ljɔtaʁ]; 10. август 1924 – 21. април 1998)[1] био је француски филозоф, социолог и теоретичар књижевности. Његов интердисциплинарни дискурс обухвата теме попут епистемологије и комуникације, људског тела, модерне и постмодерне уметности, књижевности и критичке теорије, музике, филма, времена и памћења, простора, града и пејзажа, узвишеног, као и односа између естетике и политике. Најпознатији је по својој артикулацији постмодернизма после касних 1970-их и анализи утицаја постмодерности на људско стање. Лиотар је био кључна личност у савременој континенталној филозофији и аутор 26 књига и многобројних чланака.[2] Био је директор Међународног филозофског колежа, који су основали Жак Дерида, Франсоа Шатле, Жан-Пјер Феј и Доминик Лекур.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рани живот, образовање и породица

[уреди | уреди извор]

Жан-Франсоа Лиотар је рођен 10. августа 1924. године у Версају, Француска, као син Жан-Пјера Лиотара, трговачког путника, и Мадлен Кавали. Похађао је Лицеј Бифон (1935–42) и Лицеј Луј Велики у Паризу.[4] Као дете, Лиотар је имао много тежњи: да буде уметник, историчар, доминикански монах и писац. Од сна да постане писац одустао је након што је са 15 година написао неуспешан роман.[5] На крају, Лиотар је схватање да неће постати ништа од тога описао као последицу „судбине”, како наводи у својој интелектуалној биографији Лутања,[5] објављеној 1988. године.

Лиотар је служио као болничар током ослобођења Париза у Другом светском рату,[6] а убрзо након тога почео је да студира филозофију на Сорбони крајем 1940-их, након што је два пута пао на пријемном испиту за престижнију Екол нормал сиперијер.[6] Његов дипломски рад из 1947. године (отприлике еквивалент магистарском раду) носио је назив Равнодушност као етички појам (L'indifférence comme notion éthique). У раду је анализирао облике равнодушности и одвојености у зен будизму, стоицизму, таоизму и епикурејству.[7] Припремао се за државни испит (agrégation) на Сорбони заједно са колегама Жилом Делезом, Франсоаом Шатлеом и Мишелом Биотором; 1949. године, док је чекао да поново полаже усмени испит, напустио је Париз да би предавао у војној припремној школи у Отену. Након што је положио испит 1950. године, Лиотар је добио место професора филозофије на Лицеју Омал у Константину у Француском Алжиру, али се 1952. вратио у Француску да би предавао на војној академији у Ла Флешу, где је написао кратко дело о феноменологији, објављено 1954. године.[8] Лиотар се 1959. преселио у Париз да би предавао на Сорбони: уводна предавања из тог периода (1964) постхумно су објављена под насловом Зашто филозофирати?.[9] Преселивши се на нови кампус у Нантеру 1966. године, Лиотар је учествовао у догађајима који су уследили након 22. марта и у немирима маја 1968.[10] Године 1971. Лиотар је стекао државни докторат са дисертацијом Дискурс, фигура под менторством Микела Дифрена – рад је објављен исте године.[11] Лиотар се придружио одсеку за филозофију експерименталног Универзитета у Венсену, касније Универзитет Париз VIII, заједно са Жилом Делезом, у академској 1970/71. години; то је остало његово академско уточиште у Француској до 1987.[12] Првом супругом, Андре Меј, оженио се 1948. године и са њом имао две ћерке, Корин и Лоранс, а касније се по други пут оженио 1993. године Долорес Џиџек, мајком његовог сина Давида (рођеног 1986).[13]

Политички живот

[уреди | уреди извор]

Године 1954. Лиотар је постао члан покрета Социјализам или варварство, француске политичке организације основане 1948. године због неадекватности троцкистичке анализе у објашњавању нових облика доминације у Совјетском Савезу. Социјализам или варварство и истоимена публикација имали су за циљ да спроведу критику марксизма унутар левице, укључујући доминацију бирократије унутар француске Комунистичке партије и њену приврженост диктатима Совјетског Савеза. Његови списи из овог периода углавном се баве ултралевичарском политиком, са фокусом на ситуацију у Алжиру, којој је лично сведочио док је предавао филозофију у Константину.[14] Као главни дописник о Алжиру за Социјализам или варварство, током периода борбе Алжира за независност, Лиотар је написао десетак есеја анализирајући економску и политичку ситуацију (1956–63), који су касније објављени у La Guerre des Algeriens (1989) и преведени у Political Writings (1993).[15][16] Лиотар се надао да ће подстаћи борбу Алжира за независност од Француске и социјалну револуцију, активно подржавајући Фронт националног ослобођења у тајности, иако је истовремено био критичан према њиховом приступу.[17] Након несугласица са Корнелијусом Касторијадисом 1964. године, Лиотар је напустио Социјализам или варварство и придружио се новоформираној отцепљеној групи Радничка моћ (Pouvoir Ouvrier), из које је иступио 1966.[18] Иако је Лиотар имао активну улогу у устанцима мај 1968. у Француској, дистанцирао се од револуционарног марксизма својом књигом из 1974. године, Либидинална економија.[19] Од марксизма се удаљио јер је сматрао да марксизам има ригидан структуралистички приступ и да намеће „систематизацију жеља” кроз снажан нагласак на индустријској производњи као темељу културе.[20]

Академска каријера

[уреди | уреди извор]

Лиотар је предавао у Лицеју Омал у Алжиру од 1950. до 1952. године. Године 1952. вратио се у Француску да би предавао на војној академији у Ла Флешу. Објавио је књигу La phénoménologie (Феноменологија) 1954. године и почео да пише за часопис Социјализам или варварство под псеудонимом Франсоа Лаборд.[21] Вративши се у Париз 1959. године, Лиотар је прво предавао на Сорбони, а затим се 1966. преселио на новоосновани кампус у Нантеру. Године 1970. почео је да предаје на одсеку за филозофију експерименталног Универзитетског центра у Венсену,[22] који је 1971. постао Универзитет Париз VIII; тамо је предавао до 1987. када је постао професор емеритус. Током 1982-83. године Лиотар је био укључен у оснивање Међународног филозофског колежа у Паризу, где је 1985. био други директор.[23] Лиотар је често држао предавања ван Француске као гостујући професор на универзитетима широм света. Од 1974. године то је укључивало и прекоокеанске посете, међу којима су: Универзитет Џонс Хопкинс, Универзитет Калифорније, Беркли, Универзитет Јејл, Универзитет Стони Брук и Универзитет Калифорније, Сан Дијего у САД, Универзитет у Монтреалу у Квебеку (Канада), и Универзитет у Сао Паулу у Бразилу. Године 1987. прихватио је место редовног професора на Универзитету Калифорније, Ирвајн, где је делио позицију са Жаком Деридом и Волфгангом Изером на одсеку за критичку теорију.[24] Пре смрти, време је проводио између Париза и Атланте, где је предавао на Универзитет Емори као професор филозофије и француског језика од 1995. до 1998. Био је и професор филозофије медија на Европској школи за постдипломске студије.[25]

Каснији живот и смрт

[уреди | уреди извор]
Лиотаров гроб на гробљу Пер Лашез у Паризу

Каснији радови које је Лиотар написао бавили су се француским писцем, активистом и политичарем, Андреом Малроом. Један од њих је била биографија, Потписано, Малро, а други есеј под насловом Звучно изолована соба. Лиотар је био заинтересован за естетске погледе на друштво које је Малро делио. Још једна каснија Лиотарова књига била је Августинова исповест: студија о феноменологији времена. Овај рад у настајању објављен је постхумно исте године када је Лиотар умро. Два његова каснија есеја о уметности била су о уметничким делима Брахе Л. Етингер: Anima Minima (Дифрактовани трагови), 1995,[26] и Анамнеза (L'anamnese), 1997.[27]

Лиотар се више пута враћао појму постмодерног у есејима сакупљеним на енглеском језику под насловима Постмодерна објашњена деци, Ка постмодерни и Постмодерне басне. Године 1998, док се припремао за конференцију о постмодернизму и теорији медија, неочекивано је преминуо од леукемије која је брзо напредовала. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.[28]

Дело

[уреди | уреди извор]

Лиотаров рад карактерише упорно противљење универзалијама, метанаративима и општости. Он је оштар критичар многих „универзалистичких” тврдњи просветитељства, а неколико његових дела служи за подривање темељних принципа који генеришу ове широке тврдње.

У својим списима из раних 1970-их, Лиотар одбацује оно што сматра теолошким основама и Карла Маркса и Зигмунда Фројда: „Код Фројда је то јудејско, критички суморно (заборавно на политичко); код Маркса је католичко, хегелијанско, помиритељско (...) код једног и код другог однос економског са смислом је блокиран у категорији репрезентације (...) Овде политика, тамо терапеутика, у оба случаја лаичка теологија, поврх самовоље и лутања сила”.[29] Сходно томе, одбацио је негативну дијалектику Теодора В. Адорна јер је сматрао да она тражи „терапеутско решење у оквиру религије, овде религије историје”.[30] У Лиотаровој „либидиналној економији” циљ му је био да „открије и опише различите друштвене начине улагања либидиналних интензитета”.[31]

Академско наслеђе

[уреди | уреди извор]

Током своје академске каријере, Жан-Франсоа Лиотар је доприносио часописима L'Âge nouveau, Les Temps modernes, Социјализам или варварство, Cahiers de philosophie, Esprit, Revue d'esthétique, Musique en jeu, L'Art vivant, Semiotext(e), October, Art Press International, Critique, Flash Art, Art Forum, Po&sie, између осталих.

Дискурс, фигура (1971)

[уреди | уреди извор]

Ово комплексно дело, предато као његов Doctorat d'Etat (виши државни докторат), није било доступно на енглеском језику до 2011. године.[32] Необично је по форми и садржају, покривајући аспекте естетике (Морис Мерло-Понти), лингвистике (Бенвенист, Лакан), психоанализе (Фројд), поезије (Мишел Бутор, Стефан Маларме) и сликарства (италијански кватроченто; Пол Сезан, Паул Кле; Џексон Полок). Фокус се помера са феноменологије на ангажман са психоанализом, како би форма књиге функционисала другачије од уобичајених очекивања за академски текст тог времена и како би дезоријентисала читаоца.[33] Његова рецепција у англофоном свету је била одложена, чиме је пропуштен значај који му је Лиотар придавао, сматрајући га једном од своје три „праве књиге”[34] и главном референцом за своју расправу о „фигуративном” и његовој трострукој презентацији (фигура-слика; фигура-форма; фигура-матрица).

Естетика

[уреди | уреди извор]

Лиотарова теза, објављена под насловом Дискурс, фигура (1971), била је усмерена на естетику. Лиотар се много посветио естетским питањима, на начин који је тежио прекиду са хегелијанском перспективом, у којој је уметност морала себе да замисли као материјализацију духа. Веровао је да је она „више оруђе за разоткривање често невиђених тензија, померања и компликација у филозофском мишљењу и његовим односима са друштвом – начин да му се помогне да се удаљи од доксе без гаранција вишег знања или чак sensus communis-а.”[35] Лиотарово размишљање о модерној и савременој уметности било је усредсређено на неколико уметника који су му омогућили да нагласи кључна питања француске мисли након Другог светског рата, посебно она о концептуалном мајсторству уметника као аутора: Пол Сезан и Василиј Кандински, као и Браха Л. Етингер, Албер Ем, Данијел Бирен, Марсел Дишан, Валерио Адами, Жак Монори, Шусаку Аракава, Рут Франкен, Сем Френсис, Барнет Њуман, Џозеф Кошут, Карел Апел, Рене Гифре, Мануел Казимиро и Ђанфранко Барукело.[36]

Либидинална економија (1974)

[уреди | уреди извор]

У једној од својих најпознатијих књига, Либидинална економија, Лиотар нуди критику Марксове идеје о „лажној свести” и тврди да је радничка класа 19. века уживала у томе што је део процеса индустријализације. Лиотар тврди да је то било због либидиналне енергије – термин „либидинални” потиче од термина либидо, који се у психоанализи користи за означавање жеља дубље свести. Либидинална економија је названа достигнућем у покушају да се живи са одбацивањем свих религиозних и моралних принципа кроз подривање структура повезаних са њима.[37] Структуре скривају либидиналне интензитете, док интензивна осећања и жеље спречавају успостављање структура. Међутим, не може бити ни интензитета ни жеља без структура, јер не би постојао сан о бекству од репресивних структура ако оне не би постојале. „Либидинална енергија долази из ове реметилачке интервенције спољних догађаја унутар структура које теже реду и самосталности.”[38] Ово је био први Лиотаров спис који је заиста критиковао марксистичко гледиште. Постигао је велики успех, али је био и последњи Лиотаров рад на ову тему у којем се заиста супротстављао ставовима Маркса.

Постмодерно стање (1979)

[уреди | уреди извор]

Лиотар је скептик према модерној културној мисли. Према његовом делу из 1979. године, Постмодерно стање: Извештај о знању, утицај постмодерног стања био је да изазове скептицизам према универзализујућим теоријама. Лиотар тврди да су људи прерасли своје потребе за метанаративима (métarécits), вероватно због напретка техника и технологија од Другог светског рата и прерасподеле напредног либералног капитализма (тј. неолиберализма). Он се противи могућности оправдавања наратива који повезују дисциплине и друштвене праксе, као што су наука и култура; према Џејмсу Вилијамсу, за Лиотара „наративи које причамо да бисмо оправдали јединствен скуп закона и улога суштински су неправедни.”[38] Лиотар даље тврди да „чак и под фашизмом, политика је ствар мишљења, а тиме и вредности.”[39] Губитак вере у метанаративе утиче на то како људи гледају на науку, уметност и књижевност. Мали наративи су сада постали одговарајући начин за објашњавање друштвених трансформација и политичких проблема. Лиотар тврди да је ово покретачка снага постмодерне науке. Како метанаративи нестају, наука губи веру у своју потрагу за истином и стога мора да пронађе друге начине легитимизације својих напора. Са овом научном легитимношћу повезана је и растућа доминација информационих машина. Лиотар тврди да ће једног дана, да би знање било сматрано корисним, морати да буде претворено у рачунарске податке. Годинама касније, то га је навело да напише књигу Нељудско, објављену 1988. године, у којој илуструје свет у којем је технологија преузела контролу.[40]

Колапс „великог наратива” и „језичке игре”

[уреди | уреди извор]

Најпознатије, у делу La Condition postmoderne: Rapport sur le savoir (Постмодерно стање: Извештај о знању) (1979), он предлаже оно што назива екстремним поједностављењем „постмодерног” као „неверице према метанаративима”.[41] Ови метанаративи – понекад „велики наративи” – су велике, свеобухватне теорије и филозофије света, као што су напредак историје, сазнатљивост свега путем науке, и могућност апсолутне слободе. Лиотар тврди да су људи престали да верују да су наративи ове врсте адекватни да представе и обухвате људску разноликост. Он истиче да се чинило да се нико не слаже око тога шта је, ако ишта, стварно и да је свако имао своју перспективу и причу.[42] Људи су постали свесни разлика, диверзитета, некомпатибилности људских тежњи, веровања и жеља, и из тог разлога је постмодерност окарактерисана обиљем микронаратива.[43] За овај концепт, Лиотар се ослања на појам „језичке игре” из дела Лудвига Витгенштајна. Лиотар напомиње да се он заснива на мапирању друштва према концепту језичких игара.[44]

У Лиотаровим делима, термин „језичке игре”, понекад назван и „режими фраза”, означава вишеструкост заједница значења, безбројне и несамерљиве одвојене системе у којима се значења производе и стварају правила за њихову циркулацију.[45] Ово укључује, на пример, неверицу према метанаративу људске еманципације.

То јест, прича о томе како се људска раса ослободила. То спаја језичку игру науке, језичку игру људских историјских сукоба и језичку игру људских квалитета у опште оправдање сталног развоја људске расе у смислу богатства и моралног благостања.

Према овом метанаративу, оправдање науке је повезано са богатством и образовањем. Развој историје се види као стални напредак ка цивилизацији или моралном благостању. Језичка игра људских страсти, квалитета и мана, види се као стално померање у корист квалитета и удаљавање од мана, док наука и историјски развој помажу да се освоје мане у корист квалитета. Поента је да би сваки догађај требало да буде схваћен у смислу оправдања овог метанаратива; све што се деси може се разумети и проценити према дискурсу људске еманципације. На пример, за сваку нову друштвену, политичку или научну револуцију, људи би себи могли поставити питање: „Да ли је ова револуција корак ка већем благостању масе људских бића?” Увек би требало да је могуће одговорити на ово питање у складу са правилима оправдања метанаратива о људској еманципацији.[46]

Ово постаје кључније у Au juste: Conversations (Just Gaming) (1979) и Le Différend (Разлика) (1983), који развијају постмодерну теорију правде. Можда се чини да атомизација људских бића, имплицирана појмом микронаратива и језичке игре, сугерише колапс етике. Често се сматрало да је универзалност услов да би нешто било правилно етичка изјава: „не кради” је етичка изјава на начин на који „не кради од Маргарет” није. Ово друго је превише партикуларно да би било етичка изјава (шта је тако посебно код Маргарет?); етичко је само ако се заснива на универзалној изјави („не кради ни од кога”). Али универзалије су недопустиве у свету који је изгубио веру у метанаративе, па се чини да је етика немогућа. Правда и неправда могу бити само термини унутар језичких игара, а универзалност етике је избачена кроз прозор. Лиотар тврди да појмови правде и неправде у ствари остају у постмодернизму. Нова дефиниција неправде је управо коришћење језичких правила из једног „режима фраза” и њихова примена на други. Етичко понашање се састоји у томе да се остане будан управо на претњу ове неправде, да се обрати пажња на ствари у њиховој посебности и да се не затварају у апстрактну концептуалност. Мора се сведочити о „диференду”. У диференду, постоји сукоб између две стране који се не може решити на праведан начин. Међутим, чин премошћавања та два и разумевања тврдњи обе стране је први корак ка проналажењу решења.

Желео бих да назовем диферендом случај у којем је тужилац лишен средстава да аргументује и због тога постаје жртва. Ако су пошиљалац, прималац и смисао сведочења неутрализовани, све се одвија као да нема штете. Случај диференда између две стране се дешава када се регулација сукоба који их супротставља врши на идиому једне од страна, док неправда коју је претрпела друга страна није означена у том идиому.[47]

У више од једне књиге, Лиотар је промовисао оно што је назвао новим паганизмом. Платон, у другој књизи Државе, осуђује пагане због њихових богова који мењају облик и варљиви су, супротно универзалној истини. Лиотар преферира огледалску слику Платонове критике, оправдавајући пагане онако како их Платон види. Нови паганизам би се побунио против грчког маскулинитета, као што је Платонов. Побуну би предводиле жене, јер је жена антирационална и антифилозофска (барем онако како Платон разуме шта значи бити филозоф). Жена, као „девојчица”, је „антоним одраслог мушког испитивача” и служила би као ослобођење од менталне болести евидентне у платонској филозофији, у јудаизму и у америчкој, француској и руској револуцији.[48]

Разлика (1983)

[уреди | уреди извор]

У Разлика, заснованој на ставовима Имануела Канта о раздвајању разума, расуђивања и ума, Лиотар идентификује тренутак у којем језик заказује као диференд, и објашњава га на следећи начин: „...нестабилно стање и тренутак језика у којем нешто што мора бити могуће изразити фразама још увек не може бити... људска бића која су мислила да могу користити језик као инструмент комуникације, уче кроз осећај бола који прати тишину (и задовољства које прати проналазак новог идиома)”.[49] Лиотар подрива уобичајено гледиште да се значења фраза могу одредити оним на шта се односе (референт). Значење фразе – догађај (нешто се дешава) – не може се фиксирати позивањем на стварност (оно што се заиста догодило). Лиотар развија овај поглед на језик дефинишући „стварност” на оригиналан начин, као комплекс могућих значења везаних за референт путем имена. Тачно значење фразе не може се одредити референцом на стварност, јер сам референт не фиксира значење, а сама стварност је дефинисана као комплекс супротстављених значења везаних за референт. Стога, догађај фразе остаје неодређен.

Лиотар користи пример Аушвица и захтеве ревизионистичког историчара Робера Форисона за доказима о Холокаусту како би показао како диференд функционише као дупла веза. Форисон је тврдио да је „нацистички геноцид над 6 милиона Јевреја био превара и обмана, а не историјска чињеница” и да је „он био један од храбрих малобројних који су спремни да разоткрију ову злу заверу”.[50] Форисон ће прихватити само доказе о постојању гасних комора од сведока који су и сами били жртве гасних комора. Међутим, такви сведоци су мртви и не могу сведочити. Или није било гасних комора, у ком случају не би било сведока да пруже доказе, или је било гасних комора, у ком случају и даље не би било сведока да пруже доказе, јер би били мртви. Пошто Форисон неће прихватити никакве доказе о постојању гасних комора, осим сведочења стварних жртава, он ће из обе могућности (гасне коморе су постојале и гасне коморе нису постојале) закључити да гасне коморе нису постојале. Ово представља дуплу везу. Постоје две алтернативе, или је било гасних комора или није, које воде до истог закључка: није било гасних комора (и није било коначно решење).[51] Случај је диференд јер се штета нанета жртвама не може представити у стандарду просуђивања који заступа Форисон.

Узвишено

[уреди | уреди извор]

Лиотар је често писао о естетским питањима. Упркос својој репутацији постмодернисте, био је велики промотер модернистичке уметности. Лиотар је видео постмодернизам као латентну тенденцију унутар мишљења кроз време, а не као уско ограничен историјски период. Фаворизовао је запањујућа и збуњујућа дела високе модернистичке авангарде. У њима је пронашао демонстрацију граница људске концептуалности, вредну лекцију за свакога ко је превише прожет просветитељским самопоуздањем. Лиотар је такође опширно писао о многим савременим уметницима по свом избору: Валерио Адами, Данијел Бирен, Марсел Дишан, Жак Монори, Рут Франкен, Шусаку Аракава, Браха Етингер, Сем Френсис, Карел Апел, Барнет Њуман, Рене Гифре, Ђанфранко Барукело и Алберт Ем, као и о ранијим уметницима, посебно Полу Сезану и Паулу Клеу.[52]

Ове теме је развијао посебно расправљајући о узвишеном. „Узвишено” је термин у естетици чија је популарност оживела под постмодернизмом након века или више занемаривања. Односи се на искуство угодне тескобе коју људи доживљавају када се суоче са дивљим и претећим призорима, као што је, на пример, масивна кршевита планина, црна наспрам неба, која се застрашујуће надвија. Узвишено је спој два супротна осећања, што отежава уочавање неправде у њему, или решења за њега.

Лиотару је било посебно занимљиво објашњење узвишеног које је понудио Имануел Кант у својој Критика моћи суђења. У овој књизи, Кант објашњава ову мешавину тескобе и задовољства на следећи начин: постоје две врсте „узвишеног” искуства. У „математички” узвишеном, објекат погађа ум на такав начин да се људи налазе неспособним да га схвате као целину. Тачније, доживљавају сукоб између свог разума (који им говори да су сви објекти коначни) и маште (аспекта ума који управља перцепцијом, а који види објекат неизмерно већи од њих самих, и осећа се бесконачним). У „динамички” узвишеном, ум се повлачи пред објектом толико неизмерно моћнијим од појединца, чија би тежина, сила, размера могли да сломе особу без и најмање наде да ће моћи да се одупре. (Кант наглашава да ако је особа у стварној опасности, њен осећај тескобе је веома различит од осећаја узвишеног. Узвишено је естетско искуство, а не практичан осећај личне опасности.) Ово објашњава осећај тескобе.

Оно што је дубоко узнемирујуће код математички узвишеног јесте то што менталне способности које представљају визуелне перцепције уму нису адекватне концепту који им одговара; другим речима, оно што смо у стању да видимо не може се у потпуности поклопити са оним што знамо да је ту. Знамо да је то планина, али не можемо целу ствар да обухватимо својом перцепцијом. Људска сензибилност је неспособна да се носи са таквим призорима, али разум може да потврди коначност представе. Код динамички узвишеног, осећај физичке опасности требало би да подстакне свест да људи нису само физичка материјална бића, већ и морална и (у Кантовим терминима) ноуменална бића. Тело може бити патуљасто пред његовом моћи, али разум не мора бити. Ово објашњава, у оба случаја, зашто је узвишено искуство задовољства као и бола.

Лиотар је фасциниран овим признањем, од једног од филозофских архитеката просветитељства, да ум не може увек рационално да организује свет. Неки објекти се једноставно не могу уредно подвести под концепте. За Лиотара, у Лекцијама о аналитици узвишеног, али ослањајући се на свој аргумент из Разлике, ово је добра ствар. Такве општости као што су „концепти” не обраћају одговарајућу пажњу на посебност ствари. Оно што се дешава у узвишеном је криза у којој особа схвата неадекватност маште и разума једно другом. Оно чему сведочимо, каже Лиотар, је заправо диференд; напрезање ума на својим ивицама и на ивицама своје концептуалности.

Les Immatériaux (1985)

[уреди | уреди извор]

Године 1985, Лиотар је био ко-кустос изложбе Les Immatériaux у Центру за индустријску креацију у Центру Жорж Помпиду у Паризу, заједно са теоретичарем дизајна и кустосом Тјеријем Шапуом.[53] У то време, Les Immatériaux је била највећа изложба одржана у Центру Жорж Помпиду. Изложба је била уоквирена у контекст пре 1989. године, који је предвиђао глобализацију као меланхолично наговештавање променљиве функције савремене уметности у ери све веће транснационалне размене, и као прекретницу у историји изложби након онога што је раније било познато као естетика.[54]

Џон Рајхман каже ово о изложби: „Могли бисмо замислити Les Immatériaux као екстравагантно инсценирање посебног тренутка у улози информација у историји естетике после 'модернизма', али пре 'савремене' конфигурације бијенала која се већ обликовала 1990-их, унутар или против које се сада поставља питање нове 'историје изложби'.”[54] Године 2023. у Центру Жорж Помпиду одржана је поставка о изложби, укључујући примере неких од укључених радова, избор филмова приказаних у оквиру пратећег програма ciné immatériaux, и виртуелну реконструкцију изложбе са ремастеризованим звуком са оригиналне звучне подлоге изложбе.[55]

Нељудско (1988)

[уреди | уреди извор]

У својој књизи Нељудско, Лиотар истражује филозофију Канта, Хајдегера, Адорна и Дериде, као и радове модернистичких и постмодернистичких уметника попут Сезана, Дебисија и Булеза, у широкој дебати. Време и памћење, узвишено и авангарда, као и веза између естетике и политике, све су то теме којима се Лиотар бави у књизи. У својој студији он анализира блиске, али проблематичне везе између модерности, развоја и човечанства, као и прелазак у постмодерност. Задатак књижевности, филозофије и уметности, према Лиотару, јесте да сведоче и објасне овај тежак прелаз.[56]

Лиотар је одбацио класични хуманизам углавном зато што он парадоксално претпоставља да је хумано нешто што свака особа инхерентно има од рођења, али се може остварити само кроз образовање. Лиотар у суштини пита да ли је човечанство толико инхерентно свим људима, ако се може стећи само кроз образовање? Користећи концепт нељудског, Лиотар је описао све оно што је хуманизам искључио из своје дефиниције човека.

Развио је научно-фантастични мисаони експеримент који би се одвијао за 4,5 милијарди година, у време експлозије Сунца. Да ли би се људска врста требала ставити у позицију да живи без Земље, и ако да, шта би онда остало од „човечанства”? Све што је од значаја за одређивање онога што је „људско” отпало би ако би људска врста почела да живи ванпланетарно. Лиотарово мишљење о овоме остало је подељено: с једне стране, критиковао је дехуманизујуће ефекте модерне технологије који се већ данас могу посматрати; с друге стране, у њима је видео шансу да се отвори простор могућности, јер не фиксирају људско биће на једну слику.

Лектире из детињства (1991)

[уреди | уреди извор]

Првобитно објављен од стране издавачке куће Galilée у Паризу 1991. године, овај том се појавио у пуном енглеском преводу 2023. године (Bloomsbury) у уредништву Роберта Харвија и Кифа Бамфорда.[57] Ово је збирка есеја о делима кључних личности из књижевности, политике и психоанализе: Џејмс Џојс, Франц Кафка, Хана Арент, Жан-Пол Сартр, Пол Валери, Зигмунд Фројд су средства за медитацију о безречном infans-у детињства (enfance). Читана заједно, ова поглавља чине истраживање области истраживања која је заокупљала Лиотара током последње две деценије његовог живота, овде названа infantia, детињство мисли: оно што се опире развоју, било да је људски, капиталистички или технолошки.[58] Као што Лиотар пише у поглављу 'Гласови: Фројд': „Писање има дуг афекта који очајнички жели да икада отплати.”[59]

Mainmise

[уреди | уреди извор]

Лиотар је био импресиониран значајем детињства у људском животу,[60] које је видео као прилику за креативност, за разлику од устаљеног хибриса зрелости.[61] У есеју „Mainmise” (1992),[62] међутим, он је такође истраживао утицај искуства из детињства на појединца кроз (римски) концепт mancipium, ауторитетно право поседовања.[61] Будући да родитељски утицаји делују на новорођенче пре него што оно има језичке вештине чак и да их артикулише, а камоли да им се супротстави, Лиотар је сматрао да смо „рођени од других, али и за друге, препуштени њима беспомоћни. Подложни њиховом mancipium-у.”[63] Есеј „Mainmise” је сакупљен у публикацији из 1993. D'un trait d'union (Цртица: Између јудаизма и хришћанства, 1999)[64] заједно са 'О цртици' и одговорима и преписком са Еберхардом Грубером. У Француској је такође сакупљен у постхумно објављеној збирци Misère de la philosophie (Беда филозофије), коју је уредила Долорес Лиотар.[65]

Критика

[уреди | уреди извор]

Постоје три главне критике Лиотаровог дела. Свака се поклапа са једном школом мишљења. Жак Дерида и Жан-Лик Нанси су написали деконструкције Лиотаровог дела (Дерида 1992; Нанси 1985).[66] Они се фокусирају на Лиотаров постмодерни рад, а посебно на Разлику. Диференд зависи од разлике повучене између група, која сама зависи од хетерогености језичких игара и жанрова дискурса. Зашто би се овим разликама давала предност у односу на бескрајну поделу и реконструкцију група? Концентришући се на одређене разлике, Лиотарова мисао постаје превише зависна од разлика; између категорија које су дате као фиксне и добро дефинисане. Са становишта деконструкције, Лиотарова филозофија даје превише кредита нелегитимним категоријама и групама. Иза сваког диференда стоји мноштво даљих разлика; неке од њих ће укључивати прелазак прве поделе, док ће друге доводити у питање интегритет група које су првобитно биле одвојене.[67]

Манфред Франк (1988) је најбоље изнео критику Франкфуртске школе. Он напада Лиотарову потрагу за поделом уместо консензуса на основу тога што она укључује филозофску грешку са озбиљним политичким и друштвеним последицама. Лиотар није успео да примети да је основни услов за консензус такође услов за успешно саопштавање његове сопствене мисли. То је перформативна контрадикција дати приказ који се позива на разум у име разлике која би требало да га избегне. Дакле, износећи лажни аргумент против рационалног консензуса, Лиотар иде на руку ирационалним силама које често доводе до неправде. Штавише, он је тада само у позицији да сведочи о тој неправди, уместо да предложи праведно и рационално решење.[67] Заузврат, на ове критике су одговорено аргументима да Франк погрешно тумачи Лиотаров рад, на пример, не препознајући улогу узвишеног, као и не видећи да Лиотар жели да превазиђе монопол когнитивног, аргументативног жанра, како би и другим жанровима дао право на постојање.[68]

Са ничеанског и делезовског становишта (Џејмс Вилијамс 2000), Лиотарова постмодерна филозофија је скренула ка деструктивном модерном нихилизму који његов рани рад избегава.[67]

Чарлс Џ. Стивале је рецензирао Лиотарову Разлику 1990. године, наводећи:

Дело Жан-Франсоа Лиотара је густо дело филозофске, политичке и етичке рефлексије усмерено на специјализовану публику упућену у актуелне дебате у логици, прагматици и постструктурализму. Чак ни одличан превод Џорџа Ван Ден Абелеа, употпуњен речником француских термина који нису доступни у оригиналном тексту, не може ублажити често сажету прозу којом Лиотар развија своје резоновање. Уз то, морам приметити да је ово дело од виталног значаја у периоду када ревизионизам свих врста покушава да преправи, а често и једноставно негира, догађаје из историје и културе, тј. у покушају да реконструише „стварност” у згодним именима „истине” и „здравог разума”... Овај преглед мора оставити неистражене широке филозофске основе из којих Лиотар црпи подршку, као и важна питања која покреће у вези са историјом, правдом и критичким судом. Могу само закључити сугеришући да ово дело, упркос огромним потешкоћама својственим његовим пажљиво артикулисаним аргументима, нуди читаоцима богато формулисање прецизних питања за и о тренутном периоду критичке транзиције и поновног отварања у филозофији, етици и естетици.[69]

Утицај

[уреди | уреди извор]

Колективни омаж Лиотару након његове смрти организовао је Међународни филозофски колеж, а председавали су Долорес Лиотар и Жан-Клод Милнер, тадашњи директор Колежа. Зборник радова објављен је од стране PUF-а 2001. године под општим насловом Jean-François Lyotard, l'exercice du différend.[70]

Лиотаров рад и даље је важан у политици, филозофији, социологији, књижевности, уметности и културним студијама.[71] Поводом десете годишњице Лиотарове смрти, у Паризу је од 25. до 27. јануара 2007. године одржан међународни симпозијум о Жан-Франсоа Лиотару у организацији Међународног филозофског колежа (под руководством Долорес Лиотар, Жан-Клода Милнера и Жералда Сфеза).

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
  • У роману Pierrot la lune Пјера Грипарија, он пише о Лиотару, који је у роману добио име „Жеф”, говорећи да је он био једина особа којој је могао да се отвори о својој хомосексуалности: „Не разумем Жефа, али ми је потребан.”[72]
  • У интервјуу из 1984. са Џорџом Ван Ден Абелеом, Лиотар говори о томе како сва своја објављена дела види као радне верзије, напомињући да, „Чак и Разлика (1984), на којој сам радио девет година, остаје скица, чији господар нисам био. И у том смислу, могу без лажи да се позовем на ограничену одговорност. То јест: читалац не може погрешно лоцирати у неком делу аспект који, по мени, уопште није ту.”[73]
  • Лиотар је наводно приватно рекао, у разговору са Дејвидом Хоксом, да је „капитал непријатељ”.[74]
  • Кратка студија (176 стр.) о Лиотаровом животу и раду објављена је у серији Критички животи издавачке куће Reaktion Books из Лондона; то је једина тренутно доступна биографија Лиотара.[75]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • La Phénoménologie, Париз: Presses universitaires de France, 1954.
  • Discours, figure, Париз: Klincksieck, 1971.
  • Économie libidinale, Париз: Éditions de Minuit, 1974.
  • Les transformateurs Duchamp, Париз: Editions Galilée, 1977.
  • Au juste: Conversations, Париз: Christian Bourgois, 1979.
  • La Condition postmoderne: Rapport sur le savoir, Париз: Éditions de Minuit, 1979.
  • Le mur du pacifique, Париз: Editions Galilée, 1979.
  • Le Différend, Париз: Éditions de Minuit, 1983.
  • L’Assassinat de l’expérience par la peinture, Monory, Bègles: Castor Astral, 1984.
  • L'enthousiasme, la critique kantienne de l'histoire, Париз: Galilée, 1986.
  • Le Postmoderne expliqué aux enfants: Correspondance, 1982–1985. Париз: Galilée, 1986.
  • L’Inhumain: Causeries sur le temps. Париз: Galilée, 1988.
  • Heidegger et "les juifs." Париз: Galilée, 1988.
  • Pérégrinations: Loi, forme, événement. Париз: Galilée, 1990.
  • Leçons sur l’"Analytique du sublime": Kant, "Critique de la faculté de juger," paragraphes 23–29. Париз: Galilée, 1991.
  • Un trait d’union. Sainte-Foy, Quebec: Le Griffon d’argile, 1993.
  • Moralités postmodernes. Париз: Galilée, 1993.
  • Signé Malraux. Париз: B. Grasset, 1996.
  • La Confession d’Augustin. Париз: Galilée, 1998.
  • Chambre sourde: L’Antiesthétique de Malraux. Париз: Galilée, 1998.

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wolin, Richard. „Jean-François Lyotard”. britannica.com. Приступљено 19. 10. 2019. 
  2. ^ Caves, R. W. (2004). Encyclopedia of the City. Routledge. стр. 441. ISBN 9780415252256. 
  3. ^ Benoit 2013, стр. 342
  4. ^ Bamford 2017, стр. 21 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFBamford2017 (help)
  5. ^ а б Sica, Alan. (2005). „Jean Francois Lyotard.”. Social thought: from the Enlightenment to the present. Boston: Pearson/Allyn and Bacon. стр. 682. 
  6. ^ а б Gratton, Peter (2018), „Jean François Lyotard”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2018 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 14. 10. 2021 
  7. ^ Jacques Derrida. The Work of Mourning. стр. 211. , ed. Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: University of Chicago Press,
  8. ^ Bamford 2017, стр. 44 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFBamford2017 (help)
  9. ^ Lyotard, Jean-François (21. 10. 2013). Why philosophize?. Превод: Brown, Andrew (English изд.). Cambridge, UK. ISBN 978-0-7456-7072-0. OCLC 837528252. 
  10. ^ Bamford, Kiff (2017). Jean-François Lyotard. London. ISBN 978-1-78023-808-1. OCLC 966253014. 
  11. ^ Jacques Derrida (2001). The Work of Mourning. стр. 211. , ed. Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: University of Chicago Press,
  12. ^ Bamford, Kiff (2017). Jean-Francois Lyotard: Critical Lives. London: Reaktion. стр. 64—7. ISBN 9781780238081. 
  13. ^ Jacques Derrida. The Work of Mourning. стр. 211—213. , ed. Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: University of Chicago Press,
  14. ^ Lyotard, Jean-François (1993). „The Name of Algeria”. Political Writings. UCL Press. стр. 165—170. 
  15. ^ Lyotard, Jean-François; Ramdani, Mohammed (1989). La guerre des Algériens: écrits, 1956-1963. Paris: Galilée. ISBN 2-7186-0353-4. OCLC 21409668. 
  16. ^ Lyotard, Jean François (1993). Political writings. London: UCL Press. ISBN 0-203-49922-0. OCLC 51443880. 
  17. ^ Lyotard, Jean-François (2020). Bamford, Kiff, ур. Jean-François Lyotard: the interviews and debates. London: Bloomsbury. стр. 129—135. ISBN 978-1-350-08134-5. OCLC 1152059668. 
  18. ^ Lefort, Claude (1977). „An Interview”. Telos (30): 177.  Cf. http://www.iep.utm.edu/lyotard/.
  19. ^ Geoffrey Bennington. Lyotard: Writing the Event. Manchester: Manchester University Press. 1988. стр. 1.
  20. ^ Mann, Doug (2008). Understanding Society: A Survey of Modern Social Theory. Oxford University Press. стр. 257—258. 
  21. ^ Lyotard, Jean-François (1991). Phenomenology. Albany: State University of New York Press. ISBN 0-7914-0805-1. OCLC 22596856. 
  22. ^ Université de Paris VIII, Philosophie (1970). „Département de philosophie : liste des UV et emploi du temps pour le semestre d'automne - 1970-1971”. octaviana.fr. Приступљено 24. 7. 2022. 
  23. ^ „Jean-François LYOTARD | CIPh Paris”. ciph.org. Архивирано из оригинала 2021-01-15. г. Приступљено 27. 12. 2020. 
  24. ^ Peeters, Benoît (2013). Derrida : a biography. Brown, Andrew (Literary translator) (English изд.). Cambridge, UK: Polity Press. стр. 454–5. ISBN 978-0-7456-5615-1. OCLC 795757034. 
  25. ^ https://egs.edu/biography/jean-francois-lyotard%e2%80%a0/ Jean-François Lyotard – Former Professor of Media Philosophy at The European Graduate School / EGS.
  26. ^ Lyotard, Jean-François. "Diffracted Traces" (“Anima Minima”). In: Halala - Autistwork. Israel Museum, 1995. Rep. as: "Scriptures: Diffracted Traces." Theory, Culture and Society. Vol. 21(1). 2004.
  27. ^ Lyotard, Jean-François. "L'anamnèse." In: Doctor and Patient. Pori: Museum of Art, 1997.
  28. ^ Tomb of Jean-François Lyotard, Приступљено 5. 11. 2017 
  29. ^ Lyotard, Jean-François (1974). „Adorno as the Devil”. Telos (19): 134—5. 
  30. ^ Lyotard, Jean-François (1974). „Adorno as the Devil”. Telos (19): 126. 
  31. ^ Hurley, Robert (1974). „Introduction to Lyotard”. Telos. 1974 (19): 124—126. S2CID 147017209. doi:10.3817/0374019124. 
  32. ^ Lyotard, Jean-François (2011). Discourse, Figure. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-4566-4. 
  33. ^ Bamford, Kiff (2013). „Book Review: Discourse, Figure”. Art History. 36 (4): 885—888. doi:10.1111/1467-8365.12045. 
  34. ^ Bennington, Geoffrey (1988). Lyotard: Writing the Event =Manchester University Press. Bennington Books. стр. 2. ISBN 978-0-975499641. 
  35. ^ Rajchman, John (1998). „Jean-Francois Lyotard's Underground Aesthetics”Неопходна новчана претплата. October. 86: 3—18. ISSN 0162-2870. JSTOR 779104. doi:10.2307/779104. 
  36. ^ Lyotard, Jean-François (2012). Textes dispersés = Miscellaneous texts. Leuven University Press. ISBN 9789058677914. 
  37. ^ Lemert, Charles. (2013), The Idea of the Postmodern, in Social Theory: The Multicultural, стр. 465—468 , Global, and Classic Readings, Westview Press. Boulder, CO.
  38. ^ а б Williams, James. (2002). „Jean-Francois Lyotard”. Key Contemporary Social Theorists. стр. 210—214.  by Anthony Elliott and Larry Ray. Oxford, Blackwell |Publishers.
  39. ^ Rojek, Chris; Turner, Bryan S.; Lyotard, Jean-François (12. 10. 2012). The politics of Jean-François Lyotard. Routledge. ISBN 978-1-134-81721-4. OCLC 1063482780. 
  40. ^ Parker, Noel, and Stuart Sim. (1997). „Lyotard, Jean Francois (1924–)”. The A-Z Guide to Modern Social and Political Theorists. стр. 205—208. , Prentice Hall/Harvester Wheatsheaf.
  41. ^ Lyotard, Jean-François (1979). La Condition Postmoderne: Rapport sur le Savoir. Les Editions de Minuit. стр. 7. 
  42. ^ Lemert, Charles C.. "After Modern." Social theory: the multicultural and classic readings.1993. Boulder, Colo.: Westview Press, 456.
  43. ^ „Micronarratives”. Архивирано из оригинала 29. 06. 2011. г. Приступљено 14. 09. 2025. 
  44. ^ Elliott, Anthony, and Larry J. Ray. „Jean Francois Lyotard.”. Key contemporary social theorists. 2003. Malden, MA: Blackwell Publishers. стр. 211. 
  45. ^ Lyotard, Jean-François (1984). The Postmodern Condition. Minneapolis: University of Minnesota Press. стр. 66—67. 
  46. ^ Williams, James (1998), Lyotard: Toward a Postmodern Philosophy., Malden, MA: Blackwell Publishers Inc, стр. 32—33 
  47. ^ Lyotard, Jean-François (1988). The Differend: Phrases in DisputeНеопходна слободна регистрација. University of Minnesota Press. стр. 9. ISBN 0-8166-1610-8. 
  48. ^ Pangle, Thomas L. (1992). The Ennobling of Democracy: The Challenge of the Postmodern Age. Baltimore: Johns Hopkins U.P. стр. 29—31. ISBN 0-8018-4262-X. 
  49. ^ Lyotard, Jean-François (1988). The Differend: Phrases in Dispute. Minneapolis: University of Minnesota Press. стр. 13. 
  50. ^ Moore, Robert J. (2021-02-22), „The Civil Rights Advocate”Неопходна новчана претплата, Matthew J. Perry, University of South Carolina Press, стр. 155—182, S2CID 233936635, doi:10.2307/j.ctv1g4rtwf.15, Приступљено 2. 3. 2022 
  51. ^ Lyotard, Jean-François (1988). The Differend: Phrases in Dispute. Minneapolis: University of Minnesota Press. стр. 16—17. 
  52. ^ Lyotard, Jean-Francois (2009—2013). Writings on Contemporary Art and Artists (7 volumes изд.). Leuven University Press. ISBN 9789058678867. 
  53. ^ Hui, Yuk; Broeckmann, Andreas, ур. (2015). 30 Years after Les Immatériaux: Art, Science, and Theory (PDF). Lüneburg: Meson Press. стр. 9. Приступљено 12. 2. 2019. 
  54. ^ а б Rajchman, John. „Les Immatériaux or How to Construct the History of Exhibitions: Landmark Exhibitions Issue – Tate Papers”. Tate (на језику: енглески). Приступљено 14. 10. 2021. 
  55. ^ „"Les Immatériaux" (1985)”. Centre Pompidou (на језику: енглески). Приступљено 24. 11. 2023. 
  56. ^ Lyotard, Jean-François (1992). The Inhuman. Polity Press. ISBN 9780804720083. 
  57. ^ Lyotard, Jean-François (2023). Readings in Infancy. Bloomsbury. ISBN 9781350167360. 
  58. ^ Readings, Bill. Book Review: Lectures d’enfance, Surfaces, 1992, issue=2 https://www.erudit.org/fr/revues/surfaces/1992-v2-surfaces04925/1065245ar.pdf.
  59. ^ Lyotard, Jean-François, Readings in Infancy, Bloomsbury, 2023. originally published 1991, page 100
  60. ^ J-F Lyotard (1992). The Postmodern Explained to Children. London. стр. 112. 
  61. ^ а б Shields, R. (ed.), Rereading Jean-Francois Lyotard. 2016. стр. 142. 
  62. ^ Lyotard, Jean-François (1992). „Mainmise”Неопходна новчана претплата. Philosophy Today. 36 (4): 419—427. doi:10.5840/philtoday199236411 Слободан приступ. 
  63. ^ Quoted in Still, K. (ed.), Minima Memoria. Stanford. 2007. стр. 202.  ,
  64. ^ Lyotard, Jean-François (1999). The Hyphen: Between Judaism and Christianity. Humanity Books. ISBN 9781573926355. 
  65. ^ Lyotard, Jean-François (2000). Misère de la philosophie. Galilée. ISBN 9782718605326. 
  66. ^ Derrida, Jacques. (2005), On Touching, Jean-Luc-Nancy, Stanford University Press .
  67. ^ а б в Elliott, Anthony, and Larry J. Ray. „Jean Francois Lyotard.”. Key contemporary social theorists. 2003. Malden, MA: Blackwell Publishers. стр. 214. 
  68. ^ Rogozinski, Jacob, ур. (2011-12-15). „30 2011 Michel Henry : Une phénoménologie radicale”Неопходна новчана претплата. Les Cahiers philosophiques de Strasbourg (30). ISSN 1254-5740. doi:10.4000/cps.2341. 
  69. ^ Stivale, Charles J. (1990). „The Differend: Phrases in Dispute by Jean-Francois Lyotard and George van den Abbeele”. The French Review. 63 (4): 722. 
  70. ^ Badiou, Alain (јул 2009). „A Note on the Texts”. Pocket Pantheon: Figures of Postwar Philosophy. Verso. стр. 193. ISBN 978-1-84467-357-5. 
  71. ^ Elliott, Anthony, and Larry J. Ray. „Jean Francois Lyotard.”. Key contemporary social theorists. 2003. Malden, MA: Blackwell Publishers. стр. 35. 
  72. ^ Gripari, Pierre (1963). Pierrot la lune. Paris: La Table ronde. стр. 144. 
  73. ^ Lyotard, Jean-Francois; Abbeele, Georges Van Den (1984). „Interview: Jean-Francois Lyotard”Неопходна новчана претплата. Diacritics. 14 (3): 15. ISSN 0300-7162. JSTOR 464841. doi:10.2307/464841. 
  74. ^ Hawkes, David (3. 3. 2020). „A "Cultural Marxist" Critique of Logos Rising”. Culture Wars. Архивирано из оригинала 20. 07. 2025. г. Приступљено 14. 09. 2025. 
  75. ^ Bamford, Kiff (2017). Jean-François Lyotard: Critical Lives. London: Reaktion. ISBN 978-1-78023-808-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Sica, Alan. (2005). „Jean Francois Lyotard.”. Social thought: from the Enlightenment to the present. Boston: Pearson/Allyn and Bacon. стр. 682. 
  • Jean-François Lyotard (1992). The Postmodern Explained to Children. London. стр. 112. 
  • Bamford, Kiff (2017). Jean-François Lyotard: Critical Lives. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-78023-808-1. OCLC 966253014. 
  • Bamford, Kiff (2012). Lyotard and the "figural" in Performance, Art and Writing. London: Bloomsbury. 
  • Benoit, Peeters (2013). Derrida: A Biography. London: Polity. ISBN 9780745656151. 
  • Callinicos, Alex (1999). Social Theory: A Historical Introduction. New York: New York University Press. 
  • Elliott, Anthony, and Larry J. Ray. „Jean Francois Lyotard.”. Key contemporary social theorists. 2003. Malden, MA: Blackwell Publishers. стр. 214. 
  • Ford, Derek R. (2021). Inhuman Educations: Jean-Francois Lyotard, Pedagogy, Thought. Leiden: Brill. 
  • Grebowicz, Margret (2007). Gender After Lyotard. SUNY Press. 
  • Lemert, Charles C. (1993), After Modern., Boulder, Colorado: Westview Press  Social theory: the multicultural and classic readings.
  • Lewis, Jeff (2008). Cultural Studies. London: Sage. 
  • Lyotard, Dolorès, et al. Jean-François Lyotard. L'Exercice du Différend (with essays by Alain Badiou, Jean-Luc Nancy, Jacques Derrida, Jean-Claude Milner). Paris: Presses Universitaires de France, 2001.
  • Mann, Doug (2008). Understanding Society: A Survey of Modern Social Theory. Oxford University Press. стр. 257—258. 
  • Mann, Doug. "The Postmodern Condition." Understanding society: a survey of modern social theory. Don Mills, Ont.: Oxford University Press, 2008.
  • Parker, Noel (1997). The A–Z Guide to Modern Social and Political Theorists. London: Prentice Hall/Harvester Wheatsheaf. 
  • Readings, Bill (1991). Introducing Lyotard: Art and Politics. New York: Routledge. 
  • Robbinis, Derek, ed. (2004). J.F. Lyotard. Sage Publishing. 
  • Sica, Alan (2005). Social Thought: From the Enlightenment to the Present. Boston: Pearson/Allyn and Bacon. 
  • Критичка анализа Дејвида Харвија у његовој књизи The Condition of Postmodernity (Blackwell, 1989).

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан-Франсоа_Лиотар&oldid=30729815”