Жан Кокто

С Википедије, слободне енциклопедије
Жан Кокто
Жан Кокто, 1923.
Лични подаци
Датум рођења(1889-07-05)5. јул 1889.
Место рођењаМезон Лафит, Француска
Датум смрти11. октобар 1963.(1963-10-11) (74 год.)
Место смртиМи ла Форе, Француска
ОбразовањеСредња школа Кондорсет
Књижевни рад
Најважнија делаLes enfantes terribles
La Machine infernale

Потпис

Жан Кокто (франц. Jean Cocteau; 5. јул 188911. октобар 1963)[1] био је француски песник, романописац, драматичар, сликар, дизајнер, режисер и боксерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности – кубизам, дадаизам, надреализам, а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“).[2] Члан Француске академије постао је 1955, на позицији бр. 31. у периоду 1955−1963. Новине Национални посматрач су сугерисале да је „од уметничке генерације чија је смелост изнедрила уметност двадесетог века, Кокто био најближи томе да буде ренесансни човек“.[3]

Он је најпознатији по романима Le Grand Écart (1923), Le Livre blanc (1928), and Les Enfants Terribles (1929); позоришним представама Људски глас (1930), Паклена машина (1934), Грозни родитељи (1938), Писаћа машина (1941) и Двоглави орао (1946); и филмовиma Крв песника (1930), Ужасни родитељи (1948), Лепотица и звер (1946), Орфеј (1950) и Орфејев тестамент (1960), који уз Крв песника и Орфеја чини такозвану орфичку трилогију. AllMovie га је описао као „једног од најуспешнијих и најутицајнијих филмских стваралаца авангарде.“[4] Кокто је, према Анет Инсдорф, „оставио иза себе масу радова без премца по њиховим разноврсностима уметничког израза.“[3]

Иако је његово дело обухватало много различитих медија, Кокто је инсистирао на томе да себе назива песником, класификујући велику разноликост својих дела – песама, романа, драма, есеја, цртежа, филмова – као „поезија“, „романескна поезија“, „позоришна поезија“, „критичка поезија“, „графичка поезија“ и „филмска поезија“.[5]

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се у месту Мезон Лафит, малом градићу близу Париза, од оца Жоржа и мајке Ежени. Његова породица била је угледна у париским круговима. Отац му је био адвокат и аматерски сликар који је починио самоубиство кад је Жан имао само 9 година. Од 1900. до 1904. године, Кокто је похађао средњу школу Кондорсет, где је упознао и започео везу са школским колегом Пјером Даргелосом, који ће се поново појављивати у Коктовом делу, „Жан Кокто: Еротски цртежи.“[6] Он је отишао од куће са петнаест година. Свој први том песама, Аладинову лампу, објавио је са деветнаест година. Кокто је убрзо постао познат у боемским уметничким круговима као Неозбиљни принц, што наслов књиге коју је објавио у двадесет и другој години. Едит Вортон га је описала као човека „коме је сваки велики стих поезије био излазак сунца, сваки залазак сунца темељ Небеског града...“[7]

Упркос својим достигнућима на готово свим књижевним и уметничким пољима, Кокто је увек истицао да је првенствено песник те да је његов опус поезија. О њему је похвално говорила и америчка списатељица Едит Вартон. Са 19 година, Жан је објавио прву збирку песама насловљену "Аладинова светиљка".

Кућа Жана Коктоа, данас претворена у музеј

Био је цењен члан заједнице авангардних уметника на Монпарнасу, посебно јер је водио боемски живот. У својим раним двадесетим годинама, био је јако продуктиван. Руски импресарио Сергеј Дјагиљев изазвао га је да напише нешто за позориште. Изјавом "Изненади ме!" бацио је рукавицу Жану. Он је изазов прихватио, а резултат је био балет "Парада": Дјагиљев је био продуцент, костиме и сценографију урадио је Пабло Пикасо, а музику је компоновао Ерик Сати. Дело није било добро прихваћено, а у самој радњи осећао се надреализам. Име правца надреализам сковао је писац Гијом Аполинер.

Касније је Кокто писао:

Да се није појавио Аполинер, са својом обријаном лобањом, ожиљком на слепоочници и завојем око главе, даме би нам биле ископале очи укосницама.

Портрет Жана Коктоа, шпанског сликара Федерика де Мадраса и Очое из периода између 1910. и 1912. године

Снимио је 6 надреалистичких филмова: „Крв песника“, „Орфеј“, „Орфејев тестамент“, „Лепотица и звер“, и други. Репутација филмског ствараоца донела му је касније и пријатељство са глумцем под именом Жан Маре. Ти филмови касније су утицали на филмски жанр познат као Француски нови талас. Писао је дела и за Едит Пијаф, с којом је био и велики пријатељ.

Упознао је младог писца именом Ремон Радиге, којег је ослободио војне службе, и помогао му издати прва дела. Често су се дружили, ишли на путовања и одморе. Данас се сумња да је између њих двојице постојала некаква хомосексуална веза, иако за те тврдње нема доказа. Ремонова изненадна смрт 1923. године, схрвала га је па се одао опијуму.

Његова најпознатија књига, „Les enfantes terribles“, написана је у једној недељи.

Био је бисексуалац. Имао је неколико пролазних веза са женама. Деце није имао, иако је касније једног дечака усвојио. Наводно је, од 1918. до своје смрти 1963, био Велики мајстор Сионског приората.

У збирци мемоара „The White Book“, за коју је написао предговор и урадио илустрације, песник опширно приповеда своју сексуалну аутобиографију призивајући слику која му се урезала у сећање још док је био дете: три тамна младежа на поцрнелом, смеђем, нагом телу Циганчића који седи у крошњи дрвета. Ова слика мушког анђела дивљих очију који лебди над земљом, стално га је пратила и од самог почетка конституисала његову жељу. Он описује сусрете са морнарима; ти инциденти датирају из тајанственог периода у коме је, тада још увек малолетни Кокто, заплашен својим лако стеченим раним успесима, побегао у Вију Порт, сиротињску четврт на доковима Марсеља, и живео тамо неко време као пропалица лаког морала.

Био је члан Француске академије од 1955. до смрти, а током живота је добио још низ признања. Умро је у свом дворцу од срчаног удара 11. октобра 1963. године, припремајући радио-емисију у знак сећања на Едит Пијаф. Када је чуо да је она тога дана издахнула, ускликнуо је: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Пијаф је мртва, ја могу да умрем!”). Сахрањен је у свом врту.

Филмографија[уреди | уреди извор]

Година Оригинални назив Енглески назив
1932 Le Sang d'un poète The Blood of a Poet
1946 La Belle et la Bête The Beauty and the Beast
1948 L'Aigle à deux têtes The Eagle with Two Heads
Les Parents terribles The Terrible Parents, a.k.a. The Storm Within
1950 Orphée Orpheus
1960 Le Testament d'Orphée The Testament of Orpheus

Дела[уреди | уреди извор]

Поезија[уреди | уреди извор]

  • 1909 : La Lampe d'Aladin
  • 1910 : Le Prince frivole
  • 1912 : La Danse de Sophocle
  • 1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
  • 1920 : Escale - Poésies (1917—1920)
  • 1922 : Vocabulaire
  • 1923 : La Rose de François - Plain-Chant
  • 1925 : Cri écrit
  • 1926 : L'Ange Heurtebise
  • 1927 : Opéra
  • 1934 : Mythologie (објављено са десет литографија Ђорђа де Кирика)
  • 1939 : Énigmes
  • 1941 : Allégories
  • 1945 : Léone
  • 1946 : La Crucifixion
  • 1948 : Poèmes
  • 1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (у сарадњи са Жоржом Уњеом)
  • 1953 : Dentelles d'éternité - Appoggiatures
  • 1954 : Clair-obscur
  • 1958 : Paraprosodies
  • 1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d'échecs
  • 1962 : Le Requiem
  • 1968 : Faire-Part (постхумно)

Романи и приче[уреди | уреди извор]

  • 1919 : Le Potomak (коначно издање 1924)
  • 1923 : Le Grand Écart - Thomas l'imposteur (роман)
  • 1928 : Бела књига
  • 1929 : Дерлад
  • 1940 : La Fin du Potomak
  • 2012 : La Croisière aux émeraudes (постхумно)

Позориште, музика и балет[уреди | уреди извор]

Плакат за балет Парада

Поезија и критика[уреди | уреди извор]

  • 1918: Le Coq et l'Arlequin
  • 1920: Carte blanche
  • 1922: Le Secret professionnel
  • 1926: Le Rappel à l'ordreLettre à Jacques MaritainLe Numéro Barbette
  • 1930: Opium
  • 1932: Essai de critique indirecte
  • 1935: Portraits-Souvenir
  • 1937: Mon premier voyage (Around the World in 80 Days)
  • 1943: Le Greco
  • 1946: La Mort et les Statues (photos by Pierre Jahan)
  • 1947: Le Foyer des artistesLa Difficulté d'être
  • 1949: Lettres aux AméricainsReines de la France
  • 1951: Jean Marais – A Discussion about Cinematography (with André Fraigneau)
  • 1952: Gide vivant
  • 1953: Journal d'un inconnu. Démarche d'un poète
  • 1955: Colette (Discourse on the reception at the Royal Academy of Belgium) – Discourse on the reception at the Académie Française
  • 1956: Discours d'Oxford
  • 1957: Entretiens sur le musée de Dresde (with Louis Aragon) – La Corrida du 1er mai
  • 1950: Poésie critique I
  • 1960: Poésie critique II
  • 1962: Le Cordon ombilical
  • 1963: La Comtesse de Noailles, oui et non
  • 1964: Portraits-Souvenir (posthumous; A discussion with Roger Stéphane)
  • 1965: Entretiens avec André Fraigneau (posthumous)
  • 1973: Jean Cocteau par Jean Cocteau (posthumous; A discussion with William Fielfield)
  • 1973: Du cinématographe (posthumous). Entretiens sur le cinématographe (posthumous)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jean Cocteau”. britannica.com. Приступљено 29. 1. 2019. 
  2. ^ „Jean Cocteau”. www.artnet.com. Архивирано из оригинала 19. 3. 2022. г. Приступљено 2021-12-29. 
  3. ^ а б Foundation, Poetry (2021-12-28). „Jean Cocteau”. Poetry Foundation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 2021-12-29. 
  4. ^ „Biography”. AllMovie. Архивирано из оригинала 5. 10. 2018. г. Приступљено 5. 10. 2018. 
  5. ^ Francis Steegmuller "Jean Cocteau: A Brief Biography", Jean Cocteau and the French Scene, Abbeville Press 1984
  6. ^ Guédras, Annie, ур. (1999). Jean Cocteau: Erotic Drawings. Köln: Evergreen. стр. 11. ISBN 3-8228-6532-X. 
  7. ^ Wharton, Edith (17. 12. 2014) [1st pub. 1934]. „Chapter 11”. A Backward Glance. eBooks@Adelaide. Архивирано из оригинала 29. 8. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Breton, André (1953). La Clé des champs, p. 77. Paris: Éditions du Sagittaire.
  • Crucifixion translated into Bengali by Malay Roy Choudhury
  • Steegmuller, Francis (1970). Cocteau: A Biography. Boston: Atlantic-Little Brown & Company. ISBN 0-316-81219-6.
  • Williams, James S. (2008). Jean CocteauНеопходна слободна регистрација. London: Reaktion. ISBN 978-1861893543. 
  • Evans, Arthur B. (1977). Jean Cocteau and his Films of Orphic Identity. Philadelphia: Art Alliance Press. ISBN 9780879820114.
  • Peters, Arthur King. (1986) Jean Cocteau and His World. New York: Vendôme Press. ISBN 0865650683
  • Tsakiridou, Cornelia A., ed. (1997). Reviewing Orpheus: Essays on the Cinema and Art of Jean Cocteau. Lewisburg, Pa.: Bucknell University Press. ISBN 0-8387-5379-5.
  • Album Cocteau. Biographie et iconographie de Pierre Bergé. Bibliothèque de la Pléiade. Éditions Gallimard, 2006. ISBN 2070118088.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]