Жарко Пуховски
Жарко Пуховски | |
|---|---|
 Пуховски, 2018. | |
| Датум рођења | 15. децембар 1946. |
| Место рођења | Загреб, СР Хрватска, СФРЈ |
| Универзитет | Свеучилиште у Загребу |
| Занимање | Професори, филозоф |
| Супружник | Надежда Чачинович (разведени)[1] |
| Рођаци | Ненад Пуховски (брат) |
Жарко Пуховски (15. децембар 1946) је хрватски професор, политички аналитичар, филозоф и интелектуалац, бивши председник Хрватског хелсиншког одбора.
Биографија
[уреди | уреди извор]Пуховски је рођен у Загребу 15. децембра 1946. Рођен је од јеврејске мајке иако никада није био активни Јеврејин.[2]
Пуховски је привукао пажњу у раном детињству, када је постао председник своје гимназије као члан одбора Савеза социјалистичке омладине. Избачен је из Савеза комуниста Хрватске због рада о сексу и контрацепцији, али га је касније вратио Мико Трипало, секретар Градског комитета Савеза комуниста.[1]
Након две године студирања физике, отишао је у Немачку, али се вратио у Загреб 1968. године и уписао Факултет политичких наука. У децембру 1969. именован је за главног уредника Омладинског тједника, а отпуштен је за само 4 месеца. Новине које је уређивао биле су забрањене због вређања председника Републике. Дипломирао је 1973. године и постао асистент на Институту за филозофију Универзитета у Загребу. Од 1975. године предаје политичку филозофију на Филозофском факултету.[3] Као професор држао је гостујућа предавања на универзитетима у Берлину, Франкфурту, Лондону, Брајтону, Клагенфурту и Валенсији. Члан је Института Етикон у Лос Анђелесу.[3] Научни је директор Европског универзитетског центра за мировне студије у Штатшлајнингу, Аустрија.[3]
Године 1971. био је сведок на суђењу хрватским студентским вођама Дражену Будиши и Ивану Звонимиру Чичку.[1]
Године 1988. био је суоснивач прве алтернативне југословенске политичке организације УЈДИ (Удружење за Југословенску демократску иницијативу).[1]
Био је активни члан Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) од његовог оснивања 1993, а од 2000. до 2007. године обављао је функцију његовог председника.[1]
Радио је као уредник у разним часописима: Идеје (1970–1973); Културни радник (1971–1982); Праксис (1973–1975); Тека (1975); Филозофска истраживања (1980–1986). Превео је бројне књиге и студије са немачког и енглеског језика, објавио око двеста радова из политичке филозофије, етике, филозофије културе, правне праксе и друштвених наука.[3]
Добитник је Изузетне награде Европског клуба ректора за мир и борбу против ксенофобије 1993. године.
Дела
[уреди | уреди извор]Нека од његових главних дела укључују:[1]
- Интерес и заједница (1975)
- Контекст културе (1979)
- Историја и револуција (1980)
- Ум и друштвеност (1989)
- Социјалистичка конструкција збиље (1990)
- Лексикон темељних појмова политике (1990)
- Политика и економија транзиције (1993)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ „Zarko Puhovski”. Večernji list. 12. 1. 2006.
- ^ Vlasta Kovač (21. 5. 2002). „Croatian paper demands Jews blast Israel”. jta.org. Jewish Telegraphic Agency. Приступљено 7. 1. 2019.
- ^ а б в г „Filozofski fakultet u Zagrebu”. ffzg.unizg.hr. Faculty of Philosophy, University of Zagreb.
