Жарко Цвејић
Жарко Цвејић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 5. март 1907. |
| Место рођења | Банатско Ново Село, Аустроугарска |
| Датум смрти | 27. фебруар 1994. (86 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Југославија |
| Занимање | |
| Музички рад | |
| Активни период | 1931—1978 |
| Жанр | |
| Инструмент | глас (бас) |
| Издавачка кућа | |
| Остало | |
| Награде |
|
| Повезани чланци | |
| Значајне улоге | |
| Значајни ученици | |
Жарко Цвејић (Банатско Ново Село, 5. март 1907 — Београд, 27. фебруар 1994) био је истакнути југословенски и српски оперски певач (бас) и професор соло певања.[1] Био је дугогодишњи првак Опере Народног позоришта у Београду и редовни професор на Музичкој академији у Београду (данас ФМУ). Сматра се једним од најзначајнијих српских басова и оперских уметника 20. века, као и изузетно утицајним педагогом.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Образовање и почеци
[уреди | уреди извор]Жарко Цвејић је рођен 5. марта 1907. године у Банатском Новом Селу, тада у Аустроугарској.[1] Завршио је Учитељску школу у Вршцу.[2] Певање је прво учио приватно у Београду код професора Лисинског и Ј. Максимовића,[2] а касније се усавршавао у Бечу.[1]
Каријера у Опери Народног позоришта
[уреди | уреди извор]Своју каријеру у Опери Народног позоришта у Београду започео је 1931. године као члан хора.[1] Као солиста дебитовао је 1936. године улогом Краља у опери Аида.[2] Веома брзо постаје један од водећих басова и првак Београдске опере, у којој је остварио изузетно дугу и плодну каријеру, наступајући преко четири деценије.[1]
Његов репертоар био је изузетно богат и разноврстан, обухватајући преко 80 улога[2] басовског фаха у операма италијанских, руских, француских, чешких и домаћих композитора. Посебно су запамћене његове креације:
- Борис Годунов (Борис Годунов, Мусоргски) – улога коју је тумачио преко 150 пута.[1]
- Дон Базилио (Севиљски берберин, Росини)
- Мефисто (Фауст, Гуно)
- Лепорело (Дон Ђовани, Моцарт)
- Кецал (Продана невеста, Сметана)
- Кнез Кончак (Кнез Игор, Бородин)
- Нилаканта (Лакме, Делиб)
- Галицки (Кнез Игор, Бородин)
- Митке (Коштана, Коњовић)
- Газда Марко (Сутон, Христић)
- Барон Окс (Каваљер с ружом, Р. Штраус)[2][1]
Цвејићев глас одликовала је лепота тембра, велики распон и изражајност, као и изванредна техника.[1] Поред вокалних квалитета, био је познат и по изузетној глумачкој вештини и сценској појави, што му је омогућило да подједнако успешно тумачи комичне, драмске и лирски обојене ликове.[2] Гостовао је на многим оперским сценама у Југославији и иностранству.[тражи се извор]
Педагошки рад
[уреди | уреди извор]Паралелно са импресивном извођачком каријером, Жарко Цвејић се посветио и педагошком раду. Био је дугогодишњи професор соло певања на Музичкој академији (касније Факултет музичке уметности) у Београду од 1950. до 1977. године.[2] Сматран је једним од најзначајнијих вокалних педагога у Југославији. Из његове класе изашао је велики број истакнутих оперских певача који су остварили значајне домаће и међународне каријере, укључујући његову супругу, мецосопрана Бисерку Цвејић,[3] сопрана Радмилу Бакочевић,[4] баса Мирослава Чангаловића,[5] мецосопрана Бреду Калеф,[6] баритона Душана Поповића и друге.[2]
Био је познат и као пријатељ и саветник млађим колегама, па је тако помогао и тенору Лазару Јовановићу на почетку његове каријере.[7]
Каснији живот и смрт
[уреди | уреди извор]Након пензионисања 1978. године, наставио је да буде активна и цењена личност у музичком животу Београда.[2] За свој изузетан допринос уметности и педагогији, добио је највиша друштвена и стручна признања. Преминуо је 27. фебруара 1994. године у Београду, у 87. години живота.[1]
Награде и признања
[уреди | уреди извор]Жарко Цвејић је добитник бројних награда и признања, међу којима су:[2]
- Седмојулска награда СР Србије (1960)
- Октобарска награда града Београда
- Награда АВНОЈ-а (1972)
- Вукова награда
- Орден рада са црвеном заставом
- Орден Светог Саве I степена (СПЦ, 1990)
- Бројне Годишње награде и Плакета Народног позоришта у Београду
Био је и дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) од 1968. године.[2]
Дискографија
[уреди | уреди извор]Остварио је бројне снимке за Радио Београд, а део његовог репертоара забележен је на плочама у издању ПГП РТБ и Југотон.[8]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з „Времеплов (5. март 2017)”. РТС. 2017-03-05. Приступљено 2025-04-25.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „ЖАРКО ЦВЕЈИЋ”. Српска академија наука и уметности. Приступљено 2025-04-25.
- ^ Голубовић Требјешанин, Борка (2021-04-24). „Одлазак примадоне и педагога”. Politika Online. Приступљено 2025-04-25.
- ^ „Време музике”. РТС. 2020-03-10. Приступљено 2025-04-25.
- ^ Поповић, Гордана (2008-10-01). „Neponovljivi Miroslav Čangalović”. Nezavisne novine. Приступљено 2025-04-25.
- ^ „Бреда Калеф”. Народно позориште у Београду. Приступљено 2025-04-25.[мртва веза]
- ^ „У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА ЛАЗАРА ЈОВАНОВИЋА”. Народно позориште у Београду. 27. 12. 2011. Архивирано из оригинала 02. 10. 2016. г. Приступљено 29. 9. 2016.
- ^ „Žarko Cvejić”. Discogs. Приступљено 2025-04-25.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Шаблон:САНУ
- Žarko Cvejić на веб-сајту Discogs (језик: енглески)
- „Театрослов — Жарко Цвејић”. Музеј позоришне уметности.
- Рођени 1907.
- Умрли 1994.
- Српски оперски певачи
- Југословенски оперски певачи
- Српски басови
- Српски музички педагози
- Југословенски музички педагози
- Чланови Опере Народног позоришта у Београду
- Добитници Седмојулске награде
- Добитници Октобарске награде града Београда
- Добитници Награде АВНОЈ-а
- Добитници Вукове награде
- Носиоци Ордена рада
- Носиоци Ордена Светог Саве
- Дописни чланови САНУ
- Глумци из Панчева
- Музичари из Београда
- Професори Универзитета уметности у Београду
- Директори Музичке школе Станковић