Пређи на садржај

Железник

Координате: 44° 43′ 00″ С; 20° 22′ 00″ И / 44.716667° С; 20.366667° И / 44.716667; 20.366667
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Железник (вишезначна одредница).
Железник
Поглед на Железник
Административни подаци
ГрадБеоград
ОпштинаЧукарица
Становништво
 — 2011.21.735
Географске карактеристике
Координате44° 43′ 00″ С; 20° 22′ 00″ И / 44.716667° С; 20.366667° И / 44.716667; 20.366667
Железник на карти Града Београда
Железник
Железник
Железник на карти Града Београда

Железник је приградско насеље у граду Београду, у општини Чукарица. По подацима из 2002. године, Железник је имао 20.851 становника.

Налази у централном делу општине Чукарица, на око 16 km југозападно од центра Београда. Кроз село протичу Железничка река, Читачки поток и поток Ђериз. У Железнику постоји извор Света Петка за који мештани тврде да је лековит. Преслава Железника је Света Тројица која се празнује 50 дана после Васкрса.

Нови Железник

[уреди | уреди извор]

Потпуно ново насеље саграђено источно од фабрике Иво Лола Рибар, на северозападу Железника. Распоред улица је правоугаон, за разлику од села. Овде постоји дом здравља, пошта, пијаца и трговинска зона. На истоку је стадион ФК Железник Београд.

Привреда

[уреди | уреди извор]

Индустрија Иво Лола Рибар, која се специјализовала за израду великих машина, и даље представља најзначајнију привредну грану у Железнику. Основана је 1947. године, а почетком 21. века је приватизована.[1][2] Због ове индустрије у Железнику постоји школа за машинство и металургију, Техничка школа Железник.

Железник има железничку станицу у близини железничког чвора Макиш.

Историја

[уреди | уреди извор]

Стари век

[уреди | уреди извор]

Насеље Железник је једно од најстаријих у околини Београда. Најстарија људска насеобина која се налазила у атару данашњег Железника може се датовати у 2. или 3. век нове ере, пошто је приликом изградње фабрике „Иво Лола Рибар” на локалитету Калеми пронађен римски саркофаг. Натпис са саркофага на латинском језику нам даје сведочанство о борављењу старих Римљана на простору данашњег Железника. Сам споменик је из II века нове ере и односи се на Римском легионара, касније Римског цара Клаудије II Готски, у помоћном одреду легије је била стационирана и његова жена Луцилу. Археолози сматрају да се у Железнику налазила Римско утврђење где се вадило сребро и железо.

Податак о топионицама као и самом разлогу за име Железник налази се у делу Аустријанца Феликса Каница „Србија-земља и становништво од римског доба до краја XIX века”. Каниц је написао да само име Железника, места које лежи нешто западније (од Авале), и остаци тамошњих великих топионица указују на некадашњу производњу железа. У народном предању постоји још једна теорија о преради железа, по којој је руда вађена у Сремчици, на локалитету Провалија, а у Железнику је топљена.

Средњи век

[уреди | уреди извор]

Историја Железника у периоду од 3. до 15. века се за сада може само генерално реконструисати уз историју Београда. Иако је први писани помен о селу тек из 1528. године, на основу материјалних остатака, топонима и пронађеног старог новца, може се рећи да је у атару данашњег села постојала насеобина од 13 века, а да су је наизменично насељавали Мађари и Срби. Железник се после пада Србије под османску власт 1459. године налазио на самој граници између угарског Београда и турског Жрнова на Авали, практично на ничијој земљи, све до 1521. године када је Сулејман I освојио Београд. У катастарским пописима Београда и околине из 1528. године налази се и село Сухи Железник, предак данашњег Железника. Сухи Железник је заузимао простор од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице и граничио се са ливадом Макиш на обали реке Саве, а са друге стране су била села Дрењска и Доња Остружница, док је само село било вероватно на узвишенијем месту уз данашњу улицу Иво Лоле Рибара.

У попису из 1560. године налази се још један значајни податак везан за историју Железника. То је сведочанство о постојању некадашњег манастира Превелика који се први пут помиње у овом попису. Поуздано се може рећи да је манастир саграђен у периоду између 1536. и 1560. године и да је највероватније порушен током Великог бечког рата 1683—1699. године.

Нови век

[уреди | уреди извор]

У периоду аустријске владавине (1717—1739) опет се у писаним документима помиње село Железник. Најзначајнији податак налазимо у извештају егзарха Максима Ратковића из 1733. године, у ком се помиње село Железник и црква која је саграђена годину дана раније.

Из Турско-аустријског рата (1788—1791) остала је запамћена битка у којој је одред „фрајкора” под вођством капетана Радича Петровића и Влајка Стојковића (највероватније жарковачког кнеза) разбио Турке код Кучук-Хусеинове воденице, у близини Железника, где су Срби посекли 40 турских глава.

Организатори и вође Првог српског устанка у Железнику били су браћа Арсеније и Ђорђе Миловановић Гузоња који су у то време били једни од чувенијих људи у околини Београда. Ђорђе је учествовао у свим припремама за устанак, на Остружничкој скупштини 1804. године и на преговорима са дахијама код аустријског генерала Женеја. Највећи показатељ колико је поверења Карађорђе имао у њега, јесте његово именовање за надзиратеља града београдског. У служби је остао да 21. септембра 1813. године. За време борављења у Београду, озидао је на Дорћолу једну лепу чесму, која се звала Гузоњина чешма. Ђорђе Миловановић је погинуо 1817. године на Руднику (сматра се да је ликвидиран по налогу кнеза Милоша).

У самом Железнику и његовој околини у прве две године устанка било је много сукоба, а у марту 1804. године дахија Мула Јусуф је током једног испада из Београда погубио шесторо мештана. Следеће године крџалија Алија Гушанац је спалио село, док се једна од већих битака, у којима су учествовали и тадашњи устаници из Железника, одиграла се код Белих Вода 1806. године.

Устаници из Железника и Остружнице су такође узели учешће у Другом српском устанку и окупљали су се у војску капетана Николе Станковића из Остружнице, а логор им се налазио у непосредној близини Железника. Задатак им је био да пазе на кретање Турака из Београда и на Обреновац. Устаници из Железника и Остружнице учествовали су у ослобађању Палежа (Обреновца) заједно са устаницима кнеза Милоша и Јовице Милутиновића.

Железник у Србији

[уреди | уреди извор]

Административном поделом Железник је у Милошевој Србији остао у саставу Београдске нахије и Посавске кнежине све до 1830. године. Сретењским уставом из 1835. године и новом административном поделом, Железник је припао Посавском срезу, а новом поделом из 1856. године припао је срезу Врачарском. Као веће село у срезу Железник је имао своју општину од 1839/40. године, изузев у два наврата крајем 19. века, када је одлуком министра унутрашњих послова укинута Железничка општина и формирана јединствена Жарковачка, састављена од три села: Жарково, Железник и Кнежевац.

Мештани Железника су такође били учесници Српско-турског рата. Ниш и Врање су ослободили борци из Шумадијског корпуса у којем је било и доста војника из Железника и околних места, под командом генерала Јована Белимарковића.

Село Железник дало је 214 жртава у Балканским ратовима и Првом светском рату. У периоду од октобра 1915. до 1918. године Железник је био под аустријском окупацијом, а приликом првог упада Аустријанаца у Железник у новембру 1914. године у заробљеништво је одведено скоро све мушко што се затекло у селу. Од њих 124 само се тридесетак вратило из заробљеништва. Највише их је било интернирано у логор Нежидер и нешто мање у Недмеђер и још неке логоре у Аустрији и Немачкој. Свим погинулим борцима и жртвама рата, 1919. године подигнут је споменик у порти железничке цркве Светог краља Стефана Дечанског.

Железник је по други пут био окупиран 1941. године од стране Нацистичке Немачке. Окупација је трајала до ослобођења у октобру 1944. године којег су донеле партизанске јединице и Црвена армија. У овом рату Железник је дао 53 жртве из редова НОБ-а, 17 из Равногорског покрета, једног у војсци Краљевине Југославије, док су 4 мештана стрељана након завршетка рата.

У рату у бившој Југославији 1991—1995. године који је водио на простору бивше СФРЈ и за време ваздушних удара НАТО снага на СР Југославију 1999. погинуло је осморо становника.

Градски саобраћај

[уреди | уреди извор]

До насеља се линијама гсп-а може стићи:

Демографија

[уреди | уреди извор]

Број кућа по годинама:

  • 1530 — 14
  • 1536 — 23
  • 1560 — 19
  • 1780 — 20
  • 1820 — 67
  • 1830 — 84
  • 1866 — 116
  • 1900 — 198
  • 1914 — 250

Број становника по годинама:

  • 1900 — 1.562
  • 1921 — 1.987
  • 1961 — 10.727
  • 1971 — 16.912
  • 1981 — 19.731
  • 2002 — 20.851
  • 2011 — 21.735

Велике породице у селу

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Гигант отргнут од заборава („Политика”, 22. април 2017)
  2. ^ Србији је потребан нови систем Лола („Политика”, 6. мај 2017)
  3. ^ „ГСП Београд, линија 54”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  4. ^ „ГСП Београд, линија 55”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  5. ^ „ГСП Београд, линија 58”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  6. ^ „ГСП Београд,линија 88”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  7. ^ „ГСП Београд, линија 511”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  8. ^ „ГСП Београд, линија 512”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  9. ^ „ГСП Београд, линија 521”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  10. ^ „ГСП Београд, линија 522”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 
  11. ^ „ГСП Београд, ноћна линија 511Н”. www.gsp.rs. Приступљено 2022-04-12. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Железник&oldid=28773522”