Жена у фунерарном сликарству на територији централног Балкана

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Жена у фунерарном сликарству на територији централног Балкана најчешће су представљане у гробницама са простора централног Балкана, као део сцене фунерарног банкета, уобичајене у фунерарном сликарству источних провинција Римског царства. У паганским касноантичким гробницама сликарство у њима било је намењено покојнику или покојницима, и најчешће се карактерише приказима на западном зиду гробнице. Иконографски репертоар, укључујући и лик жене, уобичајен је за скоро све до данас откривене гробнице на овом простору и подразумева мотиве и сцене које ће покојнику обезбедити сигуран прелазак у свет блажених као и победу над смрћу.

Сценске представе[уреди | уреди извор]

Сценске, предства жена у фурнерарарном сликарству у гробницама са простора централног Балкана најчешће су биле у две форме, као: господарица гробнице и слушкиња гробнице.

Господарица гробнице

Жена као господарице гробнице, заправо је била та којој је гробница била посвећена. Када је приказана као господарица гробнице, жена је уобичајено у пратњи супруга, господара. Примери оваквих представа могу се наћи у гробницама из Бешке,[1] Силистре, Осенова, Пловдива и Солуна. У изузетно ретким случајевима, покојница је приказана сама, као што је то случај са гробницама у Чалми код Сремске Митровице и Виминацијуму.[2]

Слушкиња гробнице

Жена као слушкиња, у гобницама је била осликана као део сцене приношења дарова (у склопу фунерарне процесије). Као уобичајене представе жене су приказиване у пару са мужем у сцени банкета (римске гозбе), што је иначе било уобичајен у римском сликарству. За разлику од Римљана у Грчкој је постојала забрана приказивања угледне жене у оквиру сцена грчке гозбе.[3]

Жена приказана као слушкиња у служби је своје господарице, исто онако како је то чинила током живота, с том разликом да сада у рукама носи дарове за господаричин вечни живот. Мотив слушкиње у сцени понуде сачуван је нa централном Балкану у гробницама из Бешке, Виминацијума, Пловдива, Силистре, Осенова и Солуна.[4]

Карактеристике осликаних представа жена[уреди | уреди извор]

Иако је жена приказана као покојница у гробници којој је гробница посвећена, обично је сликана у пару са супругом, па су њени самостални портрети у провинцијском сликарству, нарочито на територији централног Балкана изузетно ретки. Ови прикази су другојачији од оних у „Паганске гробнице“ по томе што је томе да у њима покојница приказана не само без пара, већ и са свим портретним карактеристикама.

Као пример приказа покојнице у пару са мужем, може се навести представа на западном зиду гробнице у Бешкој, датованој у средину 4. века, која приказује брачни пар покојника. Обе фигуре стоје на зеленом пољу, са акцентима ружичасте боје која сугерише цвеће, док изнад хоризонта, нацртаним нешто мало изнад појаса мушкарца стоји плаво небо, што би могло указивати на пејзаж, симболички везан за њихов земаљски живот.[5]

Познато је да су удате жене у фурнерарном сликарству биле приказиване гологлаве или са главом покривеном велом који је имао различите облике. Док су девојке носиле чеоне траке или мрежице, као оне на коси покојнице на фурнерарним сликама, које указујући на њено девојаштво.[6] На многим портретима супружника, у периоду од 3. до 4. века, може се уочити одређена мера интимности и топлине, иако стереотипне, изражене загрљајем, обухваћеним рукама или физичком близином.[7]

Брижљивим исликавањем богато декорисане одеће и пажљивим одабиром накита, уметник је приказао портрет даме високог ранга. Па је тако када је у питању сам изглед покојнице, одевањем и фризура, у њеној представи уклапа са познатом сликом жене високог ранга из 4. века.[8] Покојнице су на себи у оквиру богатог накита, приказаног на покојници, обично имале златне минђуше квадратног облика, са плавим драгим каменом. Минђуше оваквог облика налажене су и као гробни прилози на некрополама Виминацијума и ношене су кроз читав 4. век.[9] Приказ најпознатијег плавог камена сафира, веже се за веровање да је он небески камен који прати сва симболика азура, али и за моћну амајлију против урока. У таквом контексту он се нашао на ушима покојнице која се приказује у тренутку апотеозе.[10][11] -

Флорални мотиви у фурнералном сликарству приказаних жена на централном Балкану углавном су сведени на представе великих четворолисних цветова црвене и плаве боје, који са апотропејском функцијом кореспондирају са осталим симболима обезбеђујући покојничин тријумф. Срцолики листови бршљена наглашавају идеју о вечном животу покојнице, јер су у природи увек зелени.[12][13]

Флорални мотиви у фурнералном сликарству приказаних жена на централном Балкану, на примеру приказа са археолошког локалитета Бешка-Брест

Заједно са мотивима цвећа, гирланди, корпи са плодовима, паунови могу да симболишу бесмртност и васкрсење.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Маријански-Манојловић, Мирјана (1987). Римска некропола код Бешке у Срему. Нови Сад: Војвођански музеј. стр. 9—32.
  2. ^ J. Anđelković Grašar, Funerary Images of Women in Tomb Frescos of the Late Antique and Early Byzantine Period from the Central Balkans, in: The Danubian Lands between the Black, Aegean and Adriatic Seas (7th Century BC-10th Century AD), Proceedings of the Fifth International Congress on Black Sea Antiquities (Belgrade – 17-21 September 2013), (eds.) G. R. Tsetskhladze, A. Avram, J. Hargrave, Archaeopress Publishing Ltd, Oxford 2015, 269-275.
  3. ^ K. M. Dunbabin, The Roman Banquet: Images of Conviviality, Cambridge, 2003, 23
  4. ^ Јелена П. Анђелковић Грашар, Слика жене у визуелној култури ране Византије на простору централног Балкана Докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд, 2016 стр. 82
  5. ^ М. Đorđević, Arheološka nalazišta rimskog perioda u Vojvodini, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, Beograd 2007., 70-80
  6. ^ M. Korać, Slikarstvo Viminacijuma, Centar za nove tehnologije, Viminacium-Beograd 2007. 104.
  7. ^ Јелена П. Анђелковић Грашар, Слика жене у визуелној култури ране Византије на простору централног Балкана Докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд, 2016 стр. 77
  8. ^ M. Korać, Slikarstvo Viminacijuma, Centar za nove tehnologije, Viminacium-Beograd 2007. 101-124.
  9. ^ A. Raičković, B. Milovanović, Development and Changes in Roman Fashion Showcase Viminacium, Archaeology and Science 6 (2010), 2011, 98.
  10. ^ A. Gerbran, Ž. Ševalije, Rečnik simbola, Stylos, Novi Sad (1983) 2004., 801-802
  11. ^ J. Anđelković Grašar, E. Nikolić, D. Rogić, Tomb with Cupids from Viminacium: a Contribution to Research of Construction, Iconography and Style, Starinar 63, 2013, 69
  12. ^ Јелена П. Анђелковић Грашар, Слика жене у визуелној култури ране Византије на простору централног Балкана Докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд, 2016 стр. 73
  13. ^ Д. Рогић, Ј. Анђелковић, Вегетабилни мотиви у касноантичком и ранохришћанском фунерарном сликарству на територији Србије, Ниш и Византија X, 2011, 85-104

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жена_у_фунерарном_сликарству_на_територији_централног_Балкана&oldid=26881266”