Жељко Караула

С Википедије, слободне енциклопедије

Жељко Караула (Бјеловар, 26. јун 1973) хрватски је историчар и аутор.

Каријера[уреди | уреди извор]

Истражује новију југословенску и хрватску историју, а посебно се детаљно бави расвјетљавањем бројних питања везаних уз историју родног града и околних крајева.[1] Истакнути је активиста у његовању хрватско-(ново)црногорских научно-културних вриједности. Аутор је монографије Мачекова војска, Хрватска национална омладина - ХАНАО, монографије о познатом хрватском економисти Рудолф Бићанић - Прилози за биографију, уредник и писац предговора Дневничких записа Алојзија Степинца 1934.-1945 - из архива УДБА-е и других научних књига. Завршио је студије историје и философије и доктор је историјских наука. Главни је уредник часописа Матице хрватске Дарувар Зборник Јанковић, члан ужег уредништва часописа Радови Завода за знанственоистраживачки и умјетнички рад ХАЗУ у Бјеловару, члан редакције часописа Гледишта са Цетиња (Црна Гора), као и члан уређивачког одбора часописа Врела огранка Матице хрватске Дарувар.

Критика[уреди | уреди извор]

Иако се Жељко Караула бави и црногорским темама, члан је редакције Цетињског часописа Гледишта, 2018. добитник двонедјељне стипендије Факултета за црногорски језик и књижевност са Цетиња (за истраживања у тамошњим архивима), сарадник ДАНУ... у чланку у којем је објавио писма Јована Сундечића бискупу Штросмајеру, показује елементарно непознавање историје православне цркве у Црној Гори, као ни познавање топонимије и старог племенског друштвеног уређења. Тако спомиње непостојећег црногорског патријарха, иако је Црна Гора имала и има само митрополита, а племе и област Грбаљ, назива селом у којем је рођен Митрофан Бан.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Karaula, Željko (2015). Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Despot infinitus d.o.o.: Zagreb, 521-523.
  2. ^ Karaula, Željko (2009). Diacovensia XVII, 1., PISMA CRNOGORSKOGA PJESNIKA, SVEĆENIKA I DIPLOMATA JOVANA SUNDEČIĆA BOSANSKO- ĐAKOVAČKOM I SRIJEMSKOM BISKUPU JOSIPU JURJU STROSSMAYERU (1881.-1887.). стр. 133.