Жељко Ражнатовић Аркан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Жељко Ражнатовић – Аркан
Željko Ražnatović.jpg
Жељко Ражнатовић Аркан са својим ,,Тигровима"
Надимак Аркан
Датум рођења (1952-04-17)17. април 1952.
Место рођења Брежице
 ФНРЈ
Датум смрти 15. јануар 2000.(2000-01-15) (47 год.)
Место смрти Београд
 СРЈ
Године службе 19911995; Хрватска и Босна
(вођа добровољачке гарде)
1998—1999. Косово и Метохија
(супервизор фронта)
Чин Врховни Командант српске милиције
(никада није имао
званични чин у ЈНА и ВЈ)
Јединица Српска добровољачка гарда

Жељко РажнатовићАркан, (Брежице, 17. април 1952Београд, 15. јануар 2000) био је оснивач и главни командант Српске добровољачке гарде, која је током ратова у Југославији стекла репутацију за ратно профитерство, криминал и ратне злочине. Такође је био политичар, оснивач и први председник Странке српског јединства (1993—2000).

Детињство и породица[уреди]

Жељко Ражнатовић је рођен 17. априла 1952. године у Брежицама, малом словеначком месту. Његов отац, Вељко Ражнатовић је учествовао у Другом светском рату а након рата је служио као официр ваздухопловства у ЈНА у чину пуковника са којим је и пензионисан. По завршетку рата, Вељко се преселио у Словенију током времена Жељковог рођења. Млади Жељко је провео своје рано детињство у Загребу и Панчеву, пре него што се посао његовог оца преселио у југословенску престоницу Београд. Ражнатовић је Београд увек описивао као његов најдражи град. Жељков отац је рођен на Цетињу, као потомак Ражнатовић братства, и учествовао је у Народноослободилачком рату, Аркан је у својим интервјуима напомињао да је његов отац често одлазио у Приштину.

Ражнатовић је одрастао у Београду са трима старијим сестрама, строгим оцем и брижном мајком како их је све описао. Ражнатовић је у интервјуу 1991. године рекао да је његов отац живео војнички живот, да је војнички радио и да се тако оженио са Аркановом мајком, Славком. Аркан је често напомињао и то да је његов отац био веома строг, да га је често тукао и то не обичним батинама, већ да би га бацио о под.[1] У његовом детињству, Жељко је желео да постане пилот исто као његов отац. Жељкови родитељи су се развели 1964. године, када је он имао 12 година, и заједно са сестрама је прешао да живи код мајке.

У браку са Наталијом Мартиновић са којом се развео 1994. године имао је четворо деце - Војина, Николу, Милену и Машу.[2] У браку са Светланом Величковић имао је двоје деце - Вељка и Анастасију. Из првог брака са једном Швеђанком, има сина Михајла, рођеног 1976. године.

Криминална прошлост[уреди]

Своју дугу и успешну криминалну каријеру почео је када је са двадесет година илегално емигрирао на запад. Узео је надимак „Аркан“ по стрип јунаку. Као наоружани пљачкаш осуђиван је или оптуживан у Белгији, Холандији, Шведској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Италији.[3] За само четири месеца извршио је осамнаест пљачки у Шведској и дигао око 87.000 круна, поприличне паре у то доба.[4] Затворен је у Белгији 1974, одакле је побегао 1977. Поново је ухапшен у Холандији 1979, и поново побегао 1981. Био је рањен у судару са полицијом. Прошао је кроз десетине европских затвора, укључујући и онај у Схевенингену. Ражнатовић је био на Интерполовој листи 10 најтраженијих криминалаца.

Његов велики пријатељ био је Стане Доланц, тадашњи шеф тајне полиције комунистичке Југославије и блиски Титов сарадник. Ражнатовић је за полицију радио као убица, а вероватно је по задатку и отишао на запад. Посао му је био да врши атентате над терористима, политичким емигрантима и противницима владајућег политичког режима.[5] Течно је говорио енглески, француски и италијански, а познавао је немачки, шведски и холандски.

Вратио се у Југославију 1981. и новембра 1983. два полицајца су му упала у кућу с намером да га ухапсе. Ражнатовић је успео да их рани пуцњима из пиштоља, што га је одвело у затвор. Међутим, два дана после тога, пуштен је из притвора. Овај инцидент је повећао Ражнатовићев реноме у Београду.

Учешће у рату деведесетих[уреди]

Ражнатовић је пред распад СФРЈ изашао у јавност као вођа „делија“, навијача Црвене звезде.

Ражнатовићев гроб на Новом гробљу у Београду

Када је Хрватска прогласила независност, Ражнатовића су у октобру 1990. ухапсиле хрватске власти у Двору на Уни. Након шест месеци затвора (иако је осуђен на пет година), под до данас неразјашњеним околностима је пуштен из загребачког затвора, након чега се вратио у Београд.

Међутим, врло брзо се вратио у Хрватску након што је 1990. године основао паравојну формацију „Српска добровољачка гарда“ (СДГ), познату и по имену „Арканови тигрови“. По Ражнатовићевој тврдњи, гарду је основао 11. октобра у манастиру Покајница са групом пријатеља, вођа „делија“. Језгро формације чинили су радници српског ДБ-а. Део СДГ се први пут појавио на ратишту у Тењи поред Осијека у јуну 1991. Након што су хрватске војне јединице истеране из Вуковара, суровост Српске добовољачке гарде се врло брзо прочула, а командант је многе акције лично предводио.[6] Јединица је потом ратовала по Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Тек што су сукоби у Хрватској били привремено окончани, букнуо је, у пролеће 1992, рат у Босни и Херцеговини. Ражнатовићева „Српска добровољачка гарда“ одмах се, с локалним српским снагама, укључила у заузимање источне Босне. У том периоду, Гарди се прикључио и Милорад Улемек. Јединица је у Босни и Херцеговини деловала све до краја рата.

Против Ражнатовићеве „Српске добровољачке гарде“ је након рата Међународни суд у Хагу подигао оптужнице за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Купио је нижеразредни клуб „ФК Обилић“ (1996) који је 1998. године постао првак Прве лиге. Tакође је био председник фудбалског клуба Приштина.

Кратко се бавио политиком као посланик у Народној скупштини Републике Србије (1992—1993) и председник Странке српског јединства, коју је основао у јесен 1993. године.

Смрт[уреди]

Жељко Ражнатовић је убијен 15. јануара 2000. године, нешто после 17 часова, у хотелу Интерконтинентал у Београду. Сахрањен је 20. јануара на београдском Новом гробљу. Заједно са Ражнатовићем убијени су и његови пријатељи и колеге, бивши радници Савезног СУП-а, пуковник Драган Гарић и мајор Миленко Мандић, припадник СДГ, а који су се ту затекли у друштву Жељка Ражнатовића. [7] [8]

Ратни злочини[уреди]

Од самог почетка ратних сукоба у Југославији, Аркан и Арканова јединица, починили су бројне злочине над хрватским и бошњачким цивилима и ратним заробљеницима. Тако је на пример према извештају Савезног секретаријата за народну одбрану од 1. октобра 1991. године, Аркан лично учествовао у убиствима хрватских цивила у Источној Славонији,[9] док је према извештај органа безбедности Прве војне области од 31. децембра 1991. године, Аркан лично стрељао хрватске војне заробљенике.[10]

Референце[уреди]

  1. ^ Dada Vujasinovic Tribute Page -||- (Http://Www.Dadavujasinovic.Com)
  2. ^ Војин Ражнатовић: Мој отац Аркан је заслужио истину („Вечерње новости“, 30. март 2014)
  3. ^ Ramet (2005). стр. 2005.
  4. ^ „Dosije Arkan”. Vreme.com. Приступљено 8. 3. 2011. 
  5. ^ „Arkan”. Zeljko Raznatovic. Приступљено 8. 3. 2011. 
  6. ^ „Free Serbia - Other voices from Serbia - FS Specijal | U fokusu”. Xs4all.nl. Приступљено 8. 3. 2011. 
  7. ^ www.glas-javnosti.co.yu
  8. ^ "Đinđić od mog oca tražio pomoć da dođe na vlast!" - Vesti - Hronika - ALO!
  9. ^ Извештај безбедносног органа Савезном секретаријату за народну одбрану бр. 5-459, од 1.10.1991. ICTY, документ б. P00327.
  10. ^ Команда Прве војне области, безбедносни орган, стр. пов. бр. 35-2095, од 31.12.1991. ICTY, документ бр. P01647.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]