Живан Кнежевић

Живан Кнежевић
Амерички генерал А. П. Болинг у име председника САД, Харија Трумана уручује највећи амерички орден намењен странцима, Легију за заслуге трећег степена, пуковнику Војске Краљевине Југославије, Живану Кнежевићу, шефу Војног кабинета Владе Слободана Јовановића
Лични подаци
Датум рођења	(1906-07-28)28. јул 1906.
Место рођења	Врање, Краљевина Србија
Датум смрти	1. децембар 1984.(1984-12-01) (78 год.)
Место смрти	Сијетл, САД
Војна каријера
Чин	Пуковник

Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.

Живан Кнежевић (Врање, 28. јул 1906 — Сијетл, 1. децембар 1984) био је мајор Југословенске војске у Краљевини Југославији, један од главних завереника у војном пучу 27. марта 1941, шеф војног кабинета у влади академика Слободана Јовановића и влади др Божидара Пурића у Лондону током Другог светског рата, после рата био је запослен као цивилно лице у Министарству одбране САД.

Биографија

Основну школу је завршио у родном граду, а гимназију у Београду. По завршетку школовања, уписао је и завршио нижи течај Војне академије, а затим и виши у 55. класи. По завршетку војног школовања започео је генералштабну припрему. Као један од истакнутијих официра одлази ради дошколавања у Париз (Француска) где је са још неколицином официра похађао „École Supérieure de Guerre” (Ратну Школу). По повратку у земљу служио у пешадијском 18. пуку „Сувоборском“ у Београду.

Војни пуч и Симовићева влада

Након потписивању Тројног пакта, био један од организатора војног пуча од 27. марта. Тада је вршио дужност заповедника пучистичке војске на Дедињу и био је задужен за привођење председника владе Драгише Цветковића и осталих министара. Лично је ухапсио председника владе Драгишу Цветковића и стражарно га спровео у Команду ваздухопловства у Земуну.

У Априлском рату је вршио дужност обавештајног официра у Генералштабу и пратио генерала Душана Симовића и Владу од Београда до Никшића и са њима одлетео за Лондон.

Почетком лета долази у савезничку Врховну команду у Каиру и служи у једном батаљону у Александрији.

Јовановићева влада

Незадовољан малим утицајем нижих официра-пучиста над политиком која је спроводила Симовићева влада, Кнежевић је личном иницијативом за смењивање три генерала изазвао Каирску аферу крајем 1941. године, у име „Лиге мајора“ која је на крају довела до смене генерала Душана Симовића, Боре Мирковића и Богољуба Илића и образовања нове владе Слободана Јовановића. У тој влади, Кнежевић је именован за шефа Војног кабинета. Поред тога, био је и официр за везу са ЈВуО од јануара 1942. до јуна 1943. Са својим рођеним братом Радојем, који је био министар двора и имао јак утицај на младог краља Петра II, био је сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића. Као шеф Војног кабинета, Кнежевић је преузео од владе прерогативе у успостављању и контролисању везе са министром војске Драгољубом Михаиловићем. Радоје и Живан Кнежевић су поставили свог брата Николу Кнежевића за шефа Одељења за шифровање у Министарству спољних послова, што им је омогућило да држе око на свим порукама које су долазиле влади и од ње одлазиле. Кнежевић је до 10. јуна 1943. био је шеф Војног кабинета Председништва владе у емиграцији.

Кнежевић је одбацивао документа и упозорења британске обавештајне службе да Михаиловићеве снаге примају велику војну помоћ од Италијана и да са њима изводе заједничке војне операције, да поједини четнички команданти преговарају и са Немцима и да се влада према томе мора одредити. Осмислио је јавно осуђивање преко радија стављањен под словом З.

Пад

Због нагомиланих доказа о четничкој сарадњи са силама Осовине и све већег јачања партизанског покрета, Британци су вршили притисак да избегличка влада постигне споразум са партизанима. Не желећи да то уради, Јовановић је поднео оставку, а после међувладе Милоша Трифуновића, изабрана је нова влада Божидара Пурића. Један од првих потеза Пурићеве владе је било разбијање Лиге мајора. Због тога је Живан Кнежевић у јулу 1943. именован је за војног изасланика Војске Краљевине Југославије у Вашингтону. Тада је био унапређен у чин потпуковника Војске Краљевине Југославије, а касније и пуковника.

Као војни представник у Вашингтону настојао је, заједно са послаником Константином Фотићем, да одржи „чврсту америчку политику према партизанима“, насупрот „британској еластичној политици према догађајима у Југославији“. У Барију је 1944. године дошао у отворени сукоб са војним представницима Велике Британије.

После рата

Живану Кнежевићу је суђено у одсуству за издају на Београдском процесу против Драгољуба Михаиловића и још неколико четничких и других квислиншких вођа. Осуђен је на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

После рата је наставио службу у Министарству одбране САД као цивилно лице. Пензионисан је по сили закона 1976. године, али му је служба продужавана два пута до 31. марта 1978. Био је велики поборник Драже Михаиловића и Равногорског покрета у емиграцији и са својим братом Радојем је био сарадник у неколико значајнијих листова. Умро је 1984. године и сахрањен је уз присуство породице и великог броја пријатеља на српском гробљу у Либертивилу.

Рехабилитован је 2009. године.

Библиографија

Истакао се као добар писац.

• 1979. издао је самостално књигу „27. март 1941.“
• Такође, написао је са својим братом књигу: „Слобода или Смрт“.

Одликовања

Домаћа одликовања

• Орден белог орла са мачевима IV реда
• Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда

Инострана одликовања

• Орден Француског Ратног крста (Croix de Guere)
• Орден Legion of Merit (Ленте части)

Литература

• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Milovanović, Nikola (1983a). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Izdaja. I. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 24. 04. 2013. 
• Milovanović, Nikola (1983b). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Poraz. II. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 24. 04. 2013. 
• Milovanović, Nikola (1983c). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Rasulo. III. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 24. 04. 2013. 
• Milovanović, Nikola (1983d). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Slom. IV. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 24. 04. 2013. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 

Спољашње везе

• Интернет презентација Живана Л. Кнежевића Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2014)