Живојин Бацић
| Живојин Бацић | |
|---|---|
 Спомен-биста у Љигу | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1872. |
| Место рођења | Неготин, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 14. новембар 1914. |
| Место смрти | околина Љига, Краљевина Србија |
| Војна каријера | |
| Служба | 1899—1914. |
| Војска | Војска Краљевине Србије |
| Род | пешадија |
| Чин | пуковник |
| Одликовања | Орден Карађорђеве звезде са мачевима |
Живојин Д. Бацић (Неготин, 1872—положај Камаљ, Љиг, 1914) био је српски пуковник, ађутант краља Петра I Карађорђевића и командант 13. пука „Хајдук Вељко” другог позива.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 9. јануара 1872. године у Неготину. Основну школу завршио је у родном месту, а седам разреда гимназије у Зајечару. Нишу школу Војне академије уписао је 1890. године као питомац 27. класе. На завршетку школовања 1893. био је 23. у рангу од 47 питомаца. И)сте године произведен је у пешадијског потпоручника. Четири године касније одабран је за полазника Више школе војне академије коју је завршио у Београду 1899. године и исте године постао капетан друге класе [2]. Као капетан, 1903. године био је командир у Петом пешадијском пуку „Краљ Милан” у Ваљеву. За ађутанта краља Петра I Карађорђевића постављен је 1909. године. Учествовао је у балканским ратовима. У Првом Живојин Бацић је био командант 5. прекобројног пука "Ибарске војске" - која је ослободила Нови Пазар. А у Другом се нарочито истакао приликом опсаде Видина.
Колубарска битка[уреди | уреди извор]
Уочи Колубарске битке, 14. новембра 1914. године, по наређењу команданта Треће армије, генерала Павла Јуришића Штурма, Тимочка дивизија кренула ка положају Камаљ, да би га преотела од непријатеља. Убрзо су, међутим, батаљони 13. пука „Хајдук Вељко” другог позива, оставши без муниције, морали да одступе.
Анри Барби, ратни дописник париског „Журнала”, забележио је:Битка је у јеку. Пуковник Бацић, прекривен крвљу, наставља да командује отпором. Како више не може да иде, његова два ордонанса га носе с једног на друго место. Један официр му се приближава: „Мој пуковниче, наш задатак је извршен... Примили смо наредбу да се држимо 24 сата...“ Бацић га стреља погледом: „Не повлачимо се! Ја се не повлачим!“...
Пошто је дозволио да се остатак војске повуче, да би организовали одбрану у позадини, Бацић је са два ордонанса, остао на положају на којем подлеже од добијених рана. Аустоугарски генерал Апер наредио је да се пуковник сахрани уз све војне почасти, те да му се подигне споменик као противнику достојном поштовања и дивљења. Сахрањен је поред реке Љиг.[3]
Међутим у едицији "Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца" наводи се :
Командант 13. пука пуковник Живојин Бацић заустављајући бегунце био је тешко рањен и остављен на бојишту, а доцније како се сазнало, умро је у непријатељској болници.[4]
Овај податак баца потпуно друго светло на његову смрт.
За своју исказану храброст одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Тридесетих година 20. века његово тело је пренесено у темеље нове цркве Светог Јована у Љигу.
У Љигу му је децембра 1992. године постављена бронзана спомен-биста. На љишкој цркви, налази се и спомен-плоча, њему посвећена.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Пузовић, Б. (2. март 2014). „Херојска смрт пуковника Бацића: Српски се војник никад не предаје!” (Новости). Приступљено 13. 10. 2017.
- ^ Радојчић, Милорад (2009). „Пуковник Живојин Д.Бацић, командант 13. Пешадијског пука „Хајдук Вељко””. Баштиник. 12. (Историјски архив Неготин): 73.
- ^ „Први светски рат – Колубарска битка”. ТО Љиг. Приступљено 15. 10. 2017.
- ^ група аутора (1925). Велики рат Србије за ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца; књига пета. Београд: Главни ђенералштаб. стр. 242-243.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Pukovnik Živojin Bacić, ili – zašto ne poštujemo svoje heroje?”. Organske misli. Приступљено 15. 10. 2017.
- Страшна тајна о српском официру - између стадиона Звезде и Партизана Дарко Николић, Гвоздени пук, Приступљено 20.08.2022.
