Живојин Лазић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Живојин Лазић
Датум рођења(1893-00-00)1893.
Место рођењаСанковић
Краљевина Србија
Датум смрти10. децембар 1986.(1986-12-10) (92/93 год.)
Место смртиСанковић
 СФРЈ
ВојскаКраљевина Србија Краљевина Србија
Краљевина Југославија Краљевина СХС

Живојин Лазић - Солунац (село Санковић код Мионице, 1893 — 1986[1]) митраљезац у Првом светском рату (1914—1918). У Војску Краљевине Србије је ступио јануара 1914. године у трећу чету трећег батаљона Петог шумадијског пука у Ваљеву. Овде је остао два месеца да би после тога био распоређен за баштована све до мобилизације 14. јула 1914. године.

Почетак рата[уреди]

По објављивању рата распоређен је у трећу чету, трећег батаљона 17. пука у Ваљеву. Први сусрет са непријатељском војском је имао 28. јула када је Аустријска војска напала Шабац. Његов вод је трансформисан у стрелце и придружен чети коју је предводио потпоручник Сава Миросављевић.

Тада је и први пут рањен код "Куртовића забрана", после пет сати борбе са противничким стрељачким водом немачке војске. У Ваљеву и Крагујевцу је лежао у болницама све до октобра.

По повратку на положај у Костајнику суочио се са првом страхотом народа у избеглиштву из Гучева, Цера и Костајника.

Прву малу победу је окусио 3. новембра код Ваљева, после чега је добио дозволу да посети кућу са своја два друга. Чим су стигли до села Мушића изненадила их је немачка чета коју су успели да разоружају са једном пушком и две ручне бомбе.

1915[уреди]

На Божић је оболео од тифуса, па се у војску вратио тек у мају 1915. године.

Своју чету је нашао у Ваљеву, а одатле су кренули ка Власини и ту се срео са бугарском војском, међутим није дошло до сукоба јер бугарски војници нису хтели да се боре против Срба. Ту је остао све до 30.септембра.

На Косово је стигао 27. октобра да би борећи се после скоро месец дана стигао у Плав, где је стрељано 25 војника, његових другова. Кријући се по кућама напредовали су до Скадра где су стигли 19.12.1915. године.

1916[уреди]

У Драч стиже 10. јануара баш када немачка ескадрила бомбардује Драч. Српска артиљерија је бранила Драч уз помоћ италијанске артиљерије. Остао је све до 14.јануара када је његову чету француска војска пребацила на Ипсос (Грчка).

За Крф су кренули 8. марта. Тамо је његова чета добила новог команданта Драгољуба Протића коме је Живојин постао ордонанс (млађи официр додељен на службу вишем официру, ради извршавања његових наређења). У једном селу до Крфа, Сан Матијас, види споменик погинулима из Дринске дивизије на којем је писало: “На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци, нећемо им никада стићи. Поздравите отаџбину, пољубите српску груду! Спомен борбе за слободу нека ове хумке буду.”, пише о томе у свом ратном дневнику.[2]

Ту остаје све до 9. маја - Никољдан (Слава коју Живојин слави) када крећу за Солун.

Првог септембра се придружују борби под Кајмакчаланом, а већ другог је на Кајмакчалану на коти од 2225 метара. Тешком муком су одбијали нападе Бугарске војске све до 12. септембра када су 5. и 17. (његов) пук доживели велик пораз, али Живојин успева некако да рањеног командира Драгољуба Протића одвуче преко бугарских ровова све до једног од савезничких батаљона српске војске. Ту се придружује у поновном нападу све до 16. маја када их је заменио седми пук. На Кајмакчалану је остао све до 27. маја.

1917[уреди]

Нову Годину је дочекао у рову на Милетиној Коси. На стражарском месту је био све до 18. јануара када је припао митраљеском одељењу Шестог пука Дринске дивизије. Послат је на положај Ровска коса где се борио против бугарске артиљерије све до првог марта када се поново враћа на Милетину Косу због обуке на митраљезима. Одмах је враћен на претходни положај где је данима био у рову поред митраљеза. Ту је и Ускрс прославио. Осмог априла је скоро цео пук добио смену сем његовог одељења. Све до 8. јуна су се бранили како од бугарске артиљерије, тако и од немачких авиона.

1918[уреди]

01.01.1918. га је затекла на положају Мечка код Соколца, још једна Нова Година у рову. Све до 28. фебруара су се смењивали дани тишине и гранатирања када је у помоћ стигла енглеска тешка артиљерија. Средином августа месеца бива похваљен Наредбом А.Ђ. Б. 54/33 и 114189 за учешће у борбама на Чеганским планинама - Борба код Чегана.

06.09.1918. успевају да запоседну Соколац и Округлу Чуку, утврђене положаје које је бугарска војска држала пуне три године. Већ сутрадан се прикључују борби код Црне реке. Једанаестог прелази у прве борбене редове, а већ тринаестог су заробили немачки Јегеровски батаљон.

Повратак кући[уреди]

Напокон, 23. октобра стиже кући после тешке четири године. Већ после три дана мора даље за Печуј где га распоређују за Мостар где је остао на обуци све до 7. фебруара 1920. године када је пуштен на неодређено одсуство.

Шест година рата и војске без прекида.

1974[уреди]

Живојин одлази на Кајмакчалан, да ода пошту палим друговима. Путовао је 23 дана, не користећи никакав превоз у својој осамдесетој години.

1985[уреди]

После више од 70 година у деведесетој, Живојин Лазић одлази у касарну 17. пука у Ваљеву. Овај пут Живојин је пошао у мисију мира - у касарну ЈНА у Ваљеву, где је и сам први пут ушао у војну службу домовине, одакле је отишао у рат. По овоме је снимљен и документарни филм Прича о Живојину [3].

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]